We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

bratski falsifikati srbske istorije i ruske istorije

Братски фалсификати

Сви народи на земљи, без обзира на њихову стварну улогу у судбини света, написали су о себи Велику Историју, користећи се како стварним догађајима, тако и њиховим народним традицијама и истинитим причама. И у томе нема ничег необичног, ако не би било једне ствари: све где се у обзир узимају Србија, Русија и сродни народи испољава се експлицитно отворена мржња оних који су писали њихову историју.

Словени, по њиховом мишљењу, су до деветог века живели у земљаним јамама и били толико примитивни да чак нису имали своју државу, те су морали да позову, рецимо Руси, Варјаге да им је направе. И у том незнању су живели, док нам до тада непознати, Свети Ћирило и Методије нису успоставили у деветом веку словенску писменост, на основу грчке, и донели на тај начин “светлост знања”. И Монголо-Татари су три стотине година држали у ропству руски народ, и генерално је Петар Велики отворио прозор у Европу и трансформисао Русију на начин да личи на Европу. Русија је постала велико царство, и тако даље и тако даље.

Срба и Србије по званичној науци није било до 6. века, а своју су државу први пут добили у 12. веку са дозволом Рима и Источног римског царства. Било која, више или мање образована особа, схвата да се историја пише по налогу власти, и преписује по потреби и жељама. И коначно, поставља се природно питање, ко наређује подобну историју и ко су ти “историчари” и зашто нису учинили све да се сачува наша историја, слично ономе како су учинили кинески, грчки и, римски историчари и други народи и царства?

Испоставило се да је модерна историја руског народа активно преправљана када је династија Романов дошла на власт 1613. године, а после револуције, бакљу су преузели бољшевици. Ко су “наручиоци” руске историје?  Испоставило се да је модерна историја српског народа активно преправљана после Берлинског конгреса и то онда када је баш почињала да излази на светлост дана. Ко су наручиоци српске историје? Хајде да погледамо ко су извођачи.

Романовску руску историју направили су у 18. веку, Бајер, Милер и Шлецер. Сви потпуно расни Немци који никада нису научили да говоре руски, чак ни у старости, али, ипак, написали су историју руске државе. Да ли вам ово звучи познато када је српска историја у питању? Заправо, вечеарас нам је циљ управо да покажемо то како је осим нама, историја унакажена и сакривена и Русији. И не само њој, већ и свим осталим народима, поготово онима који су од увек били на страни праведности. Наш фокус је вечерас на Русији. Међу “наследницима” тих руских историчара, такође је веома тешко наћи неког Руса по националности.

Интересантно је, како се испоставило, да историју руског народа пишу сви – само не Руси… Интересантно је и то да су историју српског народа писали сви само не Срби.  Затим су помодари из Русије и Србије, школовани на великим познатим универзитетима ту традицију пренели у своје земље. И постали проводници лажне историје коју су смислили паразити. Да ли су Руси и Срби до те мере примитивни, да ни своју историју нису могли да напишу, већ позивају себи стране историчаре! Да није тако, испоставља се, били су ту Ломоносов, Татишев и многи други у царском периоду, Гумилев, Гусев, Демин и други – у совјетском и пост-совјетском периоду. Код нас су најпознатији Милош Милојевић и Олга Луковић Пјановић. Има их пуно, да их не набрајамо. Познати су сваком ко се интересује за своју историју.

Своје радове о историји, нити Ломоносов ни Татишев, нису у свом животу могли да издају, једноставно им нису дали. Тек након њихове смрти, њихови радови су “креативно рециклирани” и објављују их Бајер, Милер и компанија.  Гумилев је своје најбоље године провео у концентрационом логору, а Фоменко и други историчари нису желели да уопште обрате пажњу на те радове, из једног простог разлога … Они су дипломирани специјалисти и “квалификовани” су, а у највећем делу, никада нису видели неки оригинални историјски документ, а своје “дипломе” које су дар нечијег “ауторитативног мишљења”, никада никоме нису доказивали, нити су то сматрали неопходним да учине. Зато су њихови омиљени “класици” – Бајер, Милер и компанија били “високо образовани професионалци”, за које знање руског језика није била чак ни опција. И сви дипломирани историчари су на основу ових “професионалаца”, чије су радове посматрали као своју Библију, одступања од њих сматрали мирисом побуне. И просто је невероватно, да је та тврдња апсолутно истинита.

Установљавање истине о прошлости Русије и Србије ће открити истину о великој ведској прошлости наше земље, истине, коју су покушали да униште током последње ноћи Сварога. Али, оно што је интересантно, да чак и лажну историју нису могли да ураде без озбиљних контрадикторности и пропуста. Према “званичној” верзији славјано – руска држава Кијевска Рус, настала је у 9-10. веку, и појавила се одмах у финалном облику, са законима, и са прилично сложеном хијерархијом државе, системом веровања и митова.

Објашњење за ово у “званичној” верзији је врло једноставно. “Дивљи” славјано-Руси позвали су себи кнезове Рурика-варјага, наводно Шведа, заборављајући да у Шведској у то време, никакве организоване државе једноставно није било, а биле су једино дружине грофова, које су биле укључене у оружане пљачке својих суседа и као банде пљачкаша признавале једино закон силе. Осим тога, Рурик никаквог сродства са Швеђанима није имао (које су, поред тога, називали викинзима, а не варјазима), а био је кнез Венда (сада знамо јако добро да су Венди-Срби) и припадао је касти професионалних ратника – Варјага, проучавајући уметност ратовања још од детињства.

Рурик је позван од кнезова и на традиционалан начин га је изабрало Веће, као највише достојног словенског кнеза за свог владара. Такав позив је обично био повремено и само у случају посебних заслуга пред народом. Владавина једног кнеза је трајала цео живот, а никада се није наслеђивала. Желели би да скренемо пажњу на чињеницу да је власт имала две гране, цивилну и војну, које су у почетку биле у равнотежи – једна другој се нису потчињавале.

Ове гране су противтежа једна другој, спречавају доминацију једне над другом. У миру, светски Кнез је имао велики значај, и у време рата војни Кнез – Хан. Али нико од њих није имао апсолутну власт, није могао да пренесе своју моћ наследством својој деци. Сваки од њих је биран на тај положај – цивили су бирали светског Кнеза, а професионални војници војног вођу Хана. Они су бирани на ове позиције због постигнутих резултата и подвига, било је случајева када је исти кнез биран и за један и за други положај. Али такви случајеви су били ретки.

Вратимо се нашим тзв оснивачима историје и њиховим великим делима … Дакле, ако се држимо званичне верзије историје, Рурик је створио руску државу са свим њеним руским законима, а они се много разликују од закона суседних земаља, а посебно од закона Викинга, који може у принципу да се сведе на један закон – закон мача, или једноставно, закон силе. Викинзи су се настанили у данашњој Шведској и Норвешкој, и делом у Финској. Осим тога, Викинзи нису имали своју једну државу са истоветним законима, важећим за све.

Статуа Принца Рурика у Великом Новгороду, Русија

Сваки Ерл (кнез) је био и бог и краљ и јунак свог народа, а главне активности Ерла и његове дружине су биле пљачкање на разне начине, углавном на мору. Другим речима – они су били морски пирати, и тек понекад, су били најамници, за добре паре као плаћеници и служили у гардама владара, и наравно, имали су прилику да посматрају уређења народа и царстава са положаја стражара, телохранитеља или ратника у време битке.

У то време, је у Кијевској Руси постојала држава, у правом смислу те речи, са традицијом и представама које су формиране вековима, а понекад и хиљадама година. Дакле, поставља се питање, како је Кијевска Рус имала јаку и организовану државу? Можда је ово стање система већ “једноставно” постојало у том облику већ дуже време? Ово елиминише мистериозну и мистичну ауру око настанка Кијевске Рус у 9-10. веку, али … јавља се једно велико али, што чини овај обрт догађаја јасно непожељним за многе од оних који су на власти. У овом случају, руска држава мора имати на стотине, а можда и хиљаде година, што се јасно не може везати за појмове дивљих Словена тек изашлих из својих јазбина. И ову чињеницу нису волели “очеви-оснивачи”, они су више волели директну апсурдност, неповољну по истину.

Штавише, Кијевску Рус би било коректно да назовемо Кијевски Каганат, Кијевском покрајином великог славјано-аријевског царства, као што су биле покрајине и већина европских територија. И то је управо “суштина”, тачније, једна од “суштина”, о којима нису желели да говоре “креатори” руске историје. Али, најзанимљивија ствар је, да скоро нико није приметио ове и многе друге глупости и често огромну празнину у званично признатој верзији историје руске државе.

Ни један мали народ живећи на територији руске државе, у нашем случају српске државе, како год да се зове, није био уништен, чак ни онда када су они долазили као непријатељи. Сви који су желели – сачували су свој језик, културу и традицију. Поред тога, многи мали народи су се сачували само зато што се проливала крв Руса или Срба, и они су спасени од потпуног уништења непријатеља. Штета је само, да су многи од тих народа заборавили на то, што је видљиво данас јако добро. И многи се од њих за помоћ против “руског или српског шовинизма” жале светској заједници и у првом реду Сједињеним Америчким Државама, и некако заборављају или “само” не знају да је та земља која брани људска права широм света, та људска права “некако”, у много наврата прекршила. Када су имигранти из Западне Европе стигли у Северну Америку, било је око двадесет милиона америчких Индијанаца (отприлике исто као у целој западној Европи) формираних у више од две хиљаде двеста племена и народа преколумбијске Америке.

Тренутно постоји само пет стотина племена, које чини само око осам стотина хиљада људи који живе у резервату, представљајући најсиромашније житеље СВОЈЕ  домовине. Хиљаду и седам стотина племена америчких индијанаца нестало је заувек са лица своје земље, а могло их је бити онолико колико Европљана има данас. И не само то – две стотине педесет хиљада јапанских Американаца је одведено 1941. у концентрационе логоре само зато што имају јапанске корене. Американци никада нису пролили ни кап своје крви да би спасили друге.

У исто време је Русија оптужена за све смртне грехе. И то све, у знак захвалности због чињенице да је Русија спасила десетине малих народа од потпуног истребљења. При томе, истребљења, како физичког тако и духовног …         Наравно, као и у историји било које друге државе, Русија и Србија имају и црних дана, у руском и српском народу постоје штребери и чудовишта, за које не постоји ништа свето, који су постали отпадници, по својој жељи, и који своју домовину доживљавају као непријатељску територију.

Срећом, таквих и нема превише. Ти људи, који су продали своју душу, као плату за то, имају моћ у својим рукама, пре свега уништавају руски иИи српски народ, руску и српску културу и трагове велике прошлости руског и српског народа. И то је чињеница коју нико не може побити. Током прошле ноћи Сварога, која је трајала хиљаду година, а завршила 1996. године, на наше народе је пало толико проблема и незадовољства, које би главе дошло десетинама других народа. Међутим, руски и српски народ су преживели и родили се поново, попут феникса, са надом у обнову златног доба.

Најмоћнији ударац руском и српском – народу, задат је у зору Ноћи Сварога када су 1917. преузели власт у Руској Империји црни масони, који су јавно себе називали бољшевицима. И у тој црној власти, Руса по националности практично није ни било., а у Србији 1945. године са истим или сличним карактеристикама. А црна власт се свим средствима на првом месту обрушила и на српски и на руски народ, његову културу, историју.

У концентрационим логорима током тог периода, убијени су милиони из оба народа, цвет нације – племство, интелектуалци, корпуси официра, индустријалци, трговци. Осим тога, све ове класе су уништене у корену – и то не само мушкарци, већ и жене, деца, старци. Убијање је било без суђења и истраге, јер ниједан суд не би могао да нађе основ за уништење читавих друштвених класа по класној опредељености. И све ово се десило са тихом сагласношћу остатка света (а у многим аспектима и са учешћем) и нико у то време, што није ни “чудно”, није плакао због тог геноцида! Многи “потковани” комунистичким образовањем могу рећи: “Али то су били представници експлоататорске класе!?” Тако су писали – “велики” Карл Маркс и не мање “велики” његов следбеник – Фридрих Енгелс, Владимир Уљанов, Леон Троцки, и многи, многи други. Да се вратимо нашој теми…

Многи су чули за Московски универзитет Ломоносов, који је подарио признате светске научнике. Универзитет не носи тек тако назив – у част због залагања и ангажовања Михаила Ломоносова у оснивању Московског државног универзитета, добија његово име. Познати и признати научник на пољима књижевности, образовања, физике, астрономије, хемије и геологије, у једној битној ствари је био оспораван и саботиран.

Поглед на Москву и унивезитет Ломоносов

И Милош Милојевић, србски национални радник, правник, историчар и књиженик, признат, у једној битној ствари оспораван и саботиран, али хајдемо редом.

Ломе се многа копља око „званичне“ историје (ткз.германске историјске школе, стигле из славистичког центра Бечког универзитета) и аутохтонистичке историјске школе. Главни заговорници германске историјске школе код нас су Стојан Новаковић и Иларион Рувац, архимандрат, а аутохтонистичке историјске школе…. Милош Милојевић.  Неко би рекао, па да, наша посла, али да ли је то баш тако?

Повезаност животних догађаја 2 научника која су се бавила истом темом, сваки у својој земљи, указују да „где има дима, има и ватре“ .


Михаил Ломоносов и Милош Милојевић. За шта су ова два изузетна научника осуђена на смртну казну?

 

Ко је био заинтересован за отимање научне библиотеке Михаила Ломоносова и прикривања, и највероватније у уништавању његових бројних рукописа на којима је радио током целог живота?

Ко је био заинтересован за отимање 17 сандука праве Србске историје и највероватније у уништавању његових бројних рукописа на којима је неко радио током целог живота?

Ломоносов је пао у немилост због неслагања са немачким научницима, који су чинили окосницу 18. века академије наука. Под царицом Аном Ивановном, реке странаца су се сливале у Русију.

Михаил Ломоносов ( 1711-1765 )

Од 1725. године, када је основана Руска академија, а до 1841. године, темељ руске историје реконструисали су следећи “добротвори” руског народа који су лоше говорили руски, али су брзо постали стручњаци за руску историју, заузимајући историјску поделу Руске академије:

         Кол Петар, Фишер Јохан Еберхард, Крејмер Адолфа Бернард, Лотер Јохан Георг, Леруа Пјер-Луи, Мерлинг Георг, Брем Јохан Фридрих, Таубер Јохан Гашпар, Крусиус Кристијан Готфрид, Модер Карл Фридрих, Штритер Јохан Готгилф, … и тако даље…

 

Идеолози Ватикана су обратили пажњу на Русију. Без непотребне буке почетком 18. века, будући креатори руске “историје”, који су касније постали академици, Милер, Шлозер, Бајер и многи други у облику римских “припрема” у својим џеповима имали су: “Теорију Нормана” и мит о феудалној фрагментацији “Древне Рус” и настанку руске културе 988. године и остало ђубре …
Заправо, страни научници „доказали“ су истраживањем да су “источни Словени у деветом и десетом веку били дивљаци спасени од мрака незнања од варјашких принчева”. Готлиб Зигфрид Бајер је изнео норманску теорију о формирању руске државе. Према његовој теорији, “шака Нормана који су стигли у Русију током година претворили су” мрачну земљу “у моћну државу.”

 

Немилосрдна борба против разарања руске историје водила је Ломоносова у жестоке окршаје. Од 1749. до 1750. године иступао је против историјских ставова Милера и Бајера, као и против “Норманске теорије” формирања Русије, које су наметали Немци. Он је критиковао Милерову тезу “Порекло имена и људи Русије”, као и Бајерове радове о руској историји.

Ломоносов се често свађао са страним колегама који су радили у Академији наука. На неким местима се наводи његова узречица : “Какве гнусне прљаве трикове о руској древности (Руској старини) је допустила себи ова стока!”  Наводи се да се узречица односила на Шлецера који је “створио” руску “историју”.

Ломоносова је подржао велики број руских научника. Члан Академије наука, изванредни руски произвођач машина А.К.Мартов је поднео жалбу Сенату о доминацији странаца у руској академији наука. Мартовој жалби су се придружили руски студенти, преводиоци и службеници, а такође и астроном Делиљ. То су потписали и Горлицки, Греков, Коврин, Носов, Пољаков, Шишкарев.

Смисао и сврха жалбе су потпуно јасни – трансформација у Руској академији наука не само по имену. На челу комисије, коју је сенат покренуо за истраживање оптужби, био је принц Јусупов.

Руски научници, који су поднели жалбе Сенату су написали: “Ми смо доказали оптужбе у првих 8 тачака и доказаћемо преосталих 30 ако добијемо дозволу за рад“.  Али … због “упорности” и ” увреда комисије” су ухапшени. Неки од њих (И.В.Горлицки, А.Пољаков и др.) су били бачени у ланце и “оковани”.

Око две године остали су у овој позицији, али нису их могли присилити да се одрекну сведочења. Одлука комисије је била стварно монструозна: Шумахер и Тауберт су награђени, Горлитски кажњен, Греков, Пољаков, Носов строго кажњени и прогнани у Сибир, Попов, Шишкарев и други остављени под казном до решења будућег председника Академије.

Формално Ломоносова није било међу подносиоцима жалбе против Шумахера, али његово понашање током истраге показује да је Милер био тешко у праву када је рекао: “Господин сарадник Ломоносова је био један од оних који су поднели тужбу против господина саветника Шумахера и позвао именовање истражне комисије “.

Вероватно Ламански није био тако далеко од истине, тврдећи да је изјаву Мартова писао углавном Ломоносов. Током рада комисије, Ломоносов је активно подржавао Мартова … То је довело до његових турбулентних сукоба са најревноснијим љубимцима Шумахера – Винцгејмом, Трускотом, Милером.

Синод Православне хришћанске цркве оптужио је и великог руског научника да дистрибуира антиклеричка дела у рукопису о уметности. У Русији је тада законом билоа предвиђена смртна казна. Представници свештенства захтевали су спаљивање Ломоносова. Хришћански, као некада што је Ватикан радио.

Таква суровост је, очигледно, била проузрокована превеликим успехом слободоумних, антицрквених дела Ломоносова, што је указивало на приметно слабљење ауторитета цркве међу људима. Архимандрит Д. Сеченов, исповедник царице Елизабете Петровне, озбиљно је био узнемирен падом вере, слабим утицајем цркве и религије у руском друштву. Карактеристично је да је архимандрит Д. Сеченов у својој клевети Ломоносова затражио спаљивање научника …

Комисија је навела да је за Ломоносова “због понављања нељубазних, непоштених и гнусних дела, како у односу на Академију и Комисију, и према немачким земаљама” подразумевана смрт, или, у најгорем случају, шибање и лишавање грађанских права…

Уредбом царице Елизабете Петровне Михаил Ломоносов је проглашен кривим, али је ослобођен казне. Само му  је преполовљена плата и морао је да се извини професорима „за њихове грешке“.

Сам Герард Фридрих Милер саставио је исцрпљујуће “покајање”, које је Ломоносов био обавезан да јавно изговори и потпише. Михаил Васиљевич Ломоносов је, како би могао да настави научно истраживање, био присиљен да јавно напусти своја гледишта.

Али немачки професори се нису смирили. Наставили су да траже уклањање Ломоносова и његових присталица са Академије.

Око 1751. године, Ломоносов је почео да ради на “Древној руској историји“. Покушао је да одбаци тезу Бајера и Милера о “великом мраку незнања” које је наводно владало у Древној Руси. Посебан интерес за овај рад је био први део – “О Русији пре Рурика“, који наводи доктрину етногенезе народа Источне Европе и, пре свега, Славјано-Руса. Ломоносов је указао на константно кретање Словена са истока на запад.

Немачки професори историје одлучили су да уклоне Ломоносова и његове присталице са Академије. Ова “научна активност” се одвијала не само у Русији. Ломоносов је био научник светске славе. Био је познат у иностранству. Учињени су сви напори да се Ломоносов дискредитује пред светском научном заједницом. У овом случају сва средства су била у игри. Трудили су се на сваки начин да умање значај Ломоносовог дела не само у историји, већ и у природним наукама, где је његов ауторитет био веома високо котиран.

Конкретно, Ломоносов је био члан неколико страних академија – Шведске академије од 1756. године, Болоњске академије од 1764. У Немачкој, Милер је имао инспиративне говоре против открића Ломоносова и затражио је његово уклањање са Академије. То се није десило у то време. Међутим, противници Ломоносова су успели да издејствују наименовање Шлецера за АКАДЕМИКА РУСКЕ ИСТОРИЈЕ. “Шлецер је … назвао Ломоносова “грубом незналицом, који ништа не зна, осим својих хроника”. Дакле, као што видимо, Ломоносов је оптужен за ЗНАЊЕ РУСКИХ ХРОНИКА.

 

“Упркос протестима Ломоносова, Екатарина ИИ је именовала Шлецера академиком. Међутим, он добија не само неконтролисани приступ свим документима у академији, него и право да захтева све што сматра неопходним, од царских библиотека и других институција. Шлецер добија право да предаје своје радове директно царици Екатерини… У белешци коју је Ломоносов направио као подсетник и да би се избегла конфузија, јасно су изражена осећања беса и горчине царичином одлуком:“Више ништа није заштићено. Све је отворено екстравагантном Шлецеру. У руској библиотеци нема више тајни.“

 

Милер и његови сарадници су имали потпуну моћ не само на Универзитету у Санкт Петербургу, него  и у средњим школама, припреми за будуће студенте. Гимназију су водили Милер, Бајер и Фишер. У гимназији “Учитељи нису знали руски језик … А њихови ученици нису знали немачки. Сво учење је искључиво било на латинском …»

За тридесет година (1726-1755) гимназија није припремила ниједног ученика за пријем на универзитет. Направљен је следећи закључак. Констатовано је да је једини излаз уписивање ученика из Немачке, кад је немогуће да их припремају из Руских програма.

Ова борба се наставила током живота Ломоносова. Захваљујући напорима Универзитета у Академији је било неколико руских академика и помоћника. Међутим, 1763.  царица Екатарина II је сасвим удаљила Ломоносова из Академије. Али убрзо је укинута уредба о његовој оставци. Разлог је била популарност Ломоносова у Русији и признавање његових заслуга од страних академија. Ипак, Ломоносов је уклоњен из руководства географског одељења, а Милер је постављен уместо њега. Направили су политику „Ставити на располагање Шлецеру материјал Ломоносова из језика и историје.»

 

Последња чињеница је веома значајна. Ако су и током живота Ломоносова, покушавали да дођу до његове архиве о руској историји, шта онда да кажемо о судбини ове јединствене архиве после смрти Ломоносова. Као што се и очекивало, ЛОМОНОСОВЉЕВА АРХИВА ЈЕ ОДМАХ КОНФИКСКОВАНА НАКОН ЊЕГОВЕ СМРТИ И НЕСТАЛА ЈЕ БЕЗ ТРАГА.

 

„Заувек је изгубљена конфискована од Екатерине II архива Ломоносова. Други дан после његове смрти библиотека и сви радови Ломоносова су по наређењу Екатерине запечаћени од стране Грофа Орлова, превезени у њен дворац и нестали без трага“ .

Таубертово писмо Милеру је очувано. У овом писму, “без скривања његове радости, Тауберт извештава о смрти Ломоносова и додаје:” Други дан након његове смрти, гроф Орлов је наредио да се печатира његова канцеларија. Без сумње у њему морају бити папири, које не жели да падну у погрешне руке ” 215, стр. 20.

Смрт Михаила Ломоносова такође је била изненадна и мистериозна, и било је гласина о његовом намерном тровању. Очигледно, оно што се није могло учинити јавно, његови бројни непријатељи завршени су сакривени и тајно.

Тако су “креатори руске историје” – Милер и Шлецер – дошли до Ломоносовог архива. После тога, ове архиве су, наравно, нестале. Али, након седамдесет година чекања коначно је објављен – а јасно је да је то било под пуном контролом Милера и Шлецера – рад Ломоносова о руској историји…  И то само први том. Вероватно преписан од Милера на прави начин. Остатак томова је једноставно “нестао” …

Стога се испоставило да је “Ломоносовљев рад на историји” доступан данас на чудан и изненађујући начин у складу са Милеровим погледом на историју. Чак је и нејасно зашто је Ломоносов био толико насилан толиких година у расправи са Милером?

Зашто га је Милер оптужио за фалсификовање руске историје, када се он, у својој објављеној “Историји”, толико слагао са Милером по свим тачкама? Он га је обавезно цитирао у свакој линији.

Милерово издање по “Ломоносовим нацртима” историје Русије, можемо рећи, да је написано „као копирано“ и практично се не разликује од милеровске верзије руске историје. Ово такође важи за још једног руског историчара, Татишева, кога је поново објавио Милер тек после смрти Татишева!

Карамзин (Николај Михајлович Карамзин, Михајловка, 12. XИИ 1766 – С.Петербург, 3. ВИ 1826.) – Академик и почасни члан Царске академије наука од 1818.,“историчар“, реформатор руског књижевног језика.  Школовао се у Москви, у приватном пансиону Шадена. Почео је да пише у часопису за децу код Н. И. Ловикова, који га је увео у масонске кругове и тако је добио „част“ да напише један од првих општих радова о историји Русије, скоро дословно је преписао Милера, иако су текстови Карамзина након његове смрти више пута уређивани и преправљени.

Једна од последњих таквих измена догодила се након 1917. године, када су све информације о варјазима уклоњене из његових текстова. Очигледно је нова политичка власт покушала да изглади незадовољство народа, од доминације странаца у бољшевичкој влади.

  Према томе, под именом Ломоносов је било написано све само не оно, што је Ломоносов прво написао. Вероватно је Милер са великим задовољством преписао први део Ломоносовљевог дела после његове смрти. Дакле, “пажљиво је припремљено за штампу”. Остатак је био уништен. Готово сигурно било је доста занимљивих и важних информација о древној прошлости руског народа. То, што нити Милер, Шлезер, ни други тзв “руски историчари” нису смели да  објаве у штампи.

Норманске теорије се и даље придржавају западни научници. А ако се сећате, да је због критике Милера, Ломоносов осуђен на смртну казну и чекајући је провео годину дана у затвору, све док није дошло до царског помиловања, јасно је да је руководство руске државе било заинтересовано за фалсификовање руске историје. Руску историју писали су странци посебним прописом (указом) за ту сврху цара Петра I из Европе.

 

И већ у време Елизабете, Милер је постао најважнији “хроничар” („летописац“), прославивши се у томе, што је под маском царског писма, путовао у руске манастире и уништио све древне историјске документе који су сачувани.

Немачки историчар Милер – аутор “ремек-дела” руске историје говори нам, да је Иван IV био из породице Рјурикович (порекло му је иначе било из династије Меровинга, а на овај начин му је затрто порекло, замаскирано).

Осакаћена и изопачена историја Русије, чак и кроз дебљину вишеструких Милерових лажи, вришти о доминацији странаца. Историју Русије, као и историју читавог човечанства, измислили су поменути “историчари”. Они нису били само стручњаци у фалсификовању прича, већ су били и специјалисти у фабрикацији и фалсификовању анала.

 

ИЗГЛЕДА ДА ПОСТАЈЕ СВЕ ВИШЕ ЧИЊЕНИЦА ДА ЈЕ ИСТОРИЈА РУСИЈЕ НАМЕРНО УНАКАЖЕНА. Да ли нам је то исто познато када је у питању српска историја? Затирње и Руске и Српске историје има исти корен и исту намену.  Многи људи проналазе доказе о високој култури и писмености наших предака у давним временима. Пронађена су слова писана на брезовој кори написана глагољицом (нашом матичном азбуком, а не наметнутом нам ћирилицом) и слова које су писали обични сељаци. Али из неког разлога је то све скривано.

 

Руси знају детаљну историју своје земље само од владавине народа Рјурика, а ми знамо детаљну историју само од владавине династије Немањић. И њу опет не знамо сјајно. А оно што је било пре тога готово ништа није познато. Зашто је то учињено и ко је профитирао, то је питање ….

Овде смо могли да уочимо да није само Русима „отета“ и фалсификована историја. Да видимо судбину нашег Милоша Милојевића

 

Милош C. Милојевић

 

         Милош Милојевић је био истраживач, говорио је чак 17 језика , историчар, хроничар, путописац и ратник, који је живео у деветнаестом веку, и који је оставио на хиљаде страница рукописа о историји Срба, којима се изгубио траг. Готово да нема књиге оних аутора који се баве пореклом Словена, односно Срба, заговорника да Словени нису дошљаци на Балкан, а да се бар на једном месту не помене име Милоша Милојевића. Слично је и са саговорницима на ту тему, присталицама такозване аутохтонистичке школе.

Српски таборник капетан Милош С. Милојевић (1840-1897)

         Иза овог научника који је живео у деветнаестом веку званично је остало мало дела, али присталице његове теорије и поборници његовог рада говоре о сандуцима заоставштине и хиљадама страницама у рукопису. Чињеница је да после смрти његову рукописну заоставштину није прихватила ниједна српска установа.

Остало је забележено да се на тавану Првостепеног суда Округа београдског, после ослобођења 1918. године, налазио пун сандук Милојевићевих рукописа. Они који трагају за његовом заоставштином тврде да је на том тавану било чак седамнаест таквих сандука са рукописима и личним стварима.

Цитат из књиге Олге-Луковић Пјановић нам показује став тадашњих академских структура према његовом раду:

  “Због непријатељског гледања страних сила на рад Милоша Милојевића, а и због заведених српских синова, који су послушно следили те туђе мрачне моћи, о овом нашем великом човеку пуном људских и научних врлина никада није била урађена једна ваљана биографија. Тај посао, такође, чека сутрашњу Српску академију знања! Апсолутно је неопходно да се пронађе Милојевићева заоставштина, која се можда чува у београдској Народној библиотеци, јер можда су још, којом срећом, те четири хиљаде страна праве историје Срба у припреми сачуване. Можда се с тим рукописом налази и девет свезака рукописа, такође необјављених, па четврта књига “Српских обичаја” и повеће дело “Немањице”. Такође је веома важно да се пронађе та његова етнографска и географска мапа Срба и српских земаља у Турској и Аустрији, јер је сасвим поуздано да ће се помоћу ње најбоље установити где је још све било Срба у његово време”. 

 

Ко је био трагач за истином око чијих се радова међу научницима ломе копља, иако је напустио свет Јав пре више од 100 година?

Трагачима за његовом заоставштином у званичним установама се увек испречи, за дивно чудо – зид ћутања (или највероватније незнања). С времена на време се појави по која Миловијевићева преписка, фототипско издање књиге, али од грађе због које је гурнут на маргину — ни трага. Ретко се, закључак је, јављају такве супротности у оцени нечијег рада као што је то случај са Милошем Милојевићем.

Рођен је 16. октобра 1840. године у мачванском селу Црна Бара, После завршене гимназије стиже у Москву и на Државном универзитету са одличним успехом за три године завршава правне науке.
Поред осталих предмета, Милојевић је код тада чувеног професора Ј. Бођанског слушао и упоредну филологију словенских живих и изумрлих племена. Тада се упознао и са завидним достигнућима руске лингвистике, етнологије, археологије и историографије. Дошао је и до литературе на руском у којој су истраживани древни језици, почевши од санскрита, затим до дела која су се бавила историјом Индије, Русије, Кине, Египта, Кавказа, Балкана, балтичког простора. После свих тих проучених дела Милојевић се дефинитивно сврстао у групу оних научника присталица аутохтонистичке историјске школе која је нудила доказе да су Срби најстарији балкански народ, те да су на овим подручјима живели много пре Римљана и Грка.

У то време на Великој школи и у Српском ученом друштву српски историчари су већ били прихватили такозвану германску историјску школу која је стигла из славистичког центра Бечког универзитета. Према тој школи, која је своју теорију наметнула нама као научну основу, Словени су стигли на Балкан у седмом веку. Главни заговорници ове теорије били су Стојан Новаковић, Милојевићев земљак из Шапца и школски друг, и Иларион Руварац, архимандрит.

Покушавајући да докаже да су Срби староседеоци на овим подручјима, Милојевић оставља и овакав запис: “Да је српска црква старија и од римске и грчке, осим потврде папе Јована ИИ, писане краљу српском Михаилу, којом тврди да је српска црква старија и од грчке и од римске, сведоче толике силне бивше епископије, постојавше до Константина Великог, међу којима само да поменем: Средачку (Софијску), Скопљанску, Нишку, Београдску, Воденску, Морозвиждску, Ремешку итд, сведоче још толики свеци и мученици Срби, који се борише против идолопоклоника и мухамеданаца, јеретика и безбожника Бугара и осталих, као бројни епископи”.

Онима који су мислили другачије од Милојевића, а није их било мало, сигурно су сметале и овакве Милојевићеве белешке. У једном од записа Милош Милојевић пише “да су Срби као робље римско, живећи од искони у свим овим својим садашњим земљама, а тада још и од Италије или Средоземног мора, па до Грчког, и од Јадранског па до Црног, имали и своје храмове и своје свештенство, и уређену своју црквену управу у лицу својих архиепископа, који су најпре, и то од првог века по Христу па све до четвртог, седели у предграђу Сирмијумовом, другој римској престолници, такозваној, и још и данас називајућој се Митровици на Сави, због чега је се од тих српских митрополита, или архијера, то предграђе некадашњег огромног Сирмијума тако и прозвало, па су одавде, навалом Хуна у четвртом веку по Христу, морали измаћи се даље, заједно са државном римском влашћу у Звечан, данашње развалине у дну Косова, и у предграђу истога станив се опет му дали свој назив Митровица, која још и данас постоји, на Косову, у последњем свом ропцу као варош”.

Када је дошло до судара “прса у прса” германске и Милојевићеве аутохтонистичке школе, овај наш великан 1881. године пише овако: “Српском ученом друштву није стало било ни до простора српских земаља, које Порфирогенит у свом делу “Де Админ” наводи, који простор већином обухвата и бивша Пећка српска патријаршија, а у коме и сада живе Срби, већ оно гура српске земље и још сада тамо живећи српски народ у свакојаке туђинце, само да не буду Срби, а у својим школским књигама и историјама доказује докле је плот кнежевине Србије, да су и Срби дотле итд… Ево само ради бруке и срамоте наше и наших превисоко научених западних питомаца и државника, који знају колико се кромпира у сваком лонцу годишње свој Ђерманији скува, колико се чаша пива, каквог и где, произведе и попије, колико се и каквих котлета поједе, шампањског вина произведе и попије у свој Француској, колико се и каквих, од које породе, говеда, од колико година итд. бифтека направи и поједе у Енглеској, произведе и попије коњака, пунча итд, а не знају и неће да знају да још живе Срби као што и у горњем свом делу Порфирогенит каже, који је најхрђавије писао за Србе и свео их што је могао на најмањи простор”.

И поред евидентних тешкоћа на које је наилазио у својим истраживањима, неколико Милојевићевих дела ипак је угледало светлост дана. Током 1871. године, док се клешта бојкота нису саставила, “Гласник” Српског ученог друштва објавио му је три дела: “Правила свете Петке Параскеве српске”, “Правила светом Симеуну српском” и “Општи лист српске патријаршије у Пећи”. Прикупио је, махом по Старој Србији, систематизовао и поделио по врстама и мотивима око седам стотина народних песама, објављених у три свеске 1869, 1870. и 1875. године под насловом “Песме и обичаји укупног народа српског”.

Готово у исто време, такође у три књиге, 1871. 1872. и 1877. године, објавио је “Путопис дела Праве (Старе) Србије”. Најзначајније његово дело “Одломци историје Срба и српских и југословенских земаља у Турској и Аустрији” изашло је у две књиге 1872. Године 1873. издао је историјско-етнографску географску мапу Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији, а 1881, као додатак овој мапи, “Народописни и земљописни преглед средњег дела Праве (Старе) Србије” са етнографском мапом српских земаља у кнежевинама: Србији, Црној Гори, Бугарској, Краљевини Румунији, Аустро-Угарској и Турској царевини.

Милош С. Милојевић је умро изненада 1897. године. Истраживачи његовог живота и рада, додуше они који упорно трагају за његовом заоставштином, помињу као могућност да је Милојевић — отрован. Рекли смо да се сумња и да је Ломоносов био отрован. Ваљда је таква судбина бораца за историјску истину својих народа, поготово ако су у питању српски и руски народ. Било како било, чињеница је да се о његовом раду и данас у неким круговима ћути, а у неким говори шапатом. А један некрологичар овим речима је отпочео извештај о смрти Милоша Милојевића: “Једна звезда на српском небу утрнула је. Она беше необичног сјаја, те и ако звезда осветљаваше далеку… далеку прошлост народа српскога, осветљаваше тамне кутове простране отаџбине Србинове, и на тој светлости ми познадосмо што нисмо познавали, видесмо браћу нашу, српски народ у свој Србији од изнад Калоче и Мориша, па до Белога мора, и од сињег Јадранског мора, па до реке Алте, Осме и Доње Марице”.

Сво то затирање историје, руске и српске, на крају крајева, историје целе планете, не би било могуће без оних који су у тим народима, припадајући тим народима, дали добровољни пристанак да се то уради, а зарад личног профита, личне удобности, разних титула и признатости у западним научним круговима, који су се својски трудили да унаказе праву историју. На тај начин су се ставили, и још увек се стављају, многи срби и руси у службу тамних сила, паразита ове планете, мислећи да ће избећи казну за своја дела. Међутим, казна, иако не видљива и материјална, стиже свакога ко се огреши о неписане законе живота.

Прочитаћемо сада један пасус из књиге Суштина и Разум, први том, који то осликавана на један специфичан начин:

 У једној древној кинеској легенди прича се да су многи одважни ратници покушавали да ослободе државу, којом је загосподарила аждаја, али је аждаја увек побеђивала, зато што је сваки пут витез, убивши аждају, заузимао њено место и сам постајаоаждаја”. И то се настављало, све док последњи победник аждаје није то схватио и док није напустио аждајин дворац, одрекавши се њеног блага. И само тада је аждаја била коначно и неповратно побеђена.

Треба ”убити аждају” пре свега унутар себе, само после тога једна неправда неће бити замењена другом. И све док се то не деси са целим човечанством, ”аждаја” неће нестати. Чак ако је неки херој и победио ”аждају у себи”, увек ће се наћи неки осредњи, који ће пожурити да заузме ”позицију”. Само у еволуционом кретању човечанства у целини, овај проблем са ”аждајом” може бити решен.

Већина негативних побуда и поступака повезана је са ниским еволуционим развојем земаљске цивилизације у целини и са погрешном скалом вредности, која се изродила из незнања и изврнутог погледа на свет.

Тако да је праведна организација људског друштва немогућа све док се незнање не замени реалним знањем, све док ”крива огледала”, која изврћу поглед на свет, не буду уништена. Докле год злато и новац буду одређивали човеков положај у социјалном систему, независно од тога каква је његова личност, ”аждаја” ће славити победу.

Све док материјално буде доминирало над духовним, болесна социјална средина рађаће подстицаје и побуде, које многе наводе на злочине. И они ће у свом незнању платити огромну цену за изврнуте илузије, продајући своју душу ”ђаволу”. И уопште није важно што онај ко почини злочин не зна или не верује у постојање душе, казна ће га свеједно стићи, и ту казну он добија сам од себе, у тренутку извршења злочина.”

Удружење Милош С. Милојевић – Црна Бара

razmak

Транскрипт емисије Древник бр.33, радио Сербона
Аутори и водитељи: Драго, Дуле, Дуки и Аца

Послушајте целу радио емисију

Братски фалсификати
Оцените чланак

Слични чланци

Руне – Прво писмо расе Обрадама тема у Древницима, долазили смо у додир са различитим древним словима и знацима као и њиховим бројем који су коришћени од стране наших предак...
ПАРТЈАНСКО ЦАРСТВО – Заборављено Персијско ц... Прочитајте предходни чланак Персијско царстви 1. део - ИМПЕРИЈА АХЕМЕНИДА   Овде настављамо причу, тачније прошлост на месту где смо је пре...
Tајно оружје глобалних паразита... Могућностима скривене манипулације људском свести владали су још египатски жреци - потомци "славних" Атланта, изазвавши нуклеарни рат и страшну планет...

13
Оставите коментар

avatar
5 Comment threads
8 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
1 Comment authors
YouTube Komentari Recent comment authors
  Subscribe  
newest oldest most voted
Notify of

Пратите нашу страницу на Фејсбуку