We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

guanci-miteriozni-beli-narod

Гуанчи – мистериозни бели народ

На западу Северне Африке, у непосредној близини Марока се налази 7 великих и неколико мањих острва Канарског архипелага – једна од последњих колонија бившег шпанског царства и сада светски познат центар модерне државе Шпаније.  Стари Грци и Арапи називали су их Срећни или Блажени. Тамо,  говорила су предања, на крајњем западу од стубова Херкулеса, у океану су ова острва, која настањују душе праведника и светлих ликова, уживајући спокојно у вечној срећи.

Да видимо како Хомер описује ово место у “Одисеји

Већ у Елисиј ће тебе одвести бесмртни богови,
Гдје је света крај, плавокоси где је Радамант,
И где најлакши живот имаду који су тамо.
Где олује нема, ни зиме,
Него Океан вазда ветрíће онамо пушта
Зефирске, који зујећи попирују и људе хладе.

*Елисиј је мјесто блажених у подземном свету, а Радамант, син Зевсов, јесте један од ројице судија који суде душама покојника.

Када су Европљани “открили” та острва почетком 14. века 1312. године, два велика острва у Канарском архипелагу Фуертевентура и Лансароте, видели су тамо расу плавооких и златнокосих људи. Атлетски грађени гиганти су пронађени.

Древне становнике Канарских острва, Гуанчима од гиганати, можемо да зовемо само условно. Такви су они били према њима патуљастим европљанима – њихова просечна висина је била 185 цм, а неки су имали раст виши од два метра.

У четири тома немачког географа Ричарда ХенигаНепозната земља“, објављених у Москви 1962. године, прикупљени су готово сви познати примарни извори који се односе на откривање и проучавање земаља непознатих европљанима. Треће издање описује откриће Канарских острва, где се користи средњовековни документ, тзв “рукопис Бокачо”, дуги низ година чуван у Фиренци, у библиотеци Малија-беки. Он је публикован 1827. од стране Себастијана Чампија – италијанског научника-лингвисте, слависте и етрутолога.

Рукопис Бокачо,” је публиковао Sebastiano Ćampi, у коме се пише о заједничкој колонизаторској експедицији европљана до острва и њиховим првим утисцима:

“У години нашег Господа 1341, у Фиренцу је стигло писмо, написано 14. новембра од стране неких фирентинских трговаца у Севиљи, граду у спољашњој Шпанији. Они су известили следеће, описујући острва и њихово становништво:

1.јула ове године, пошла су на пловидбу два брода, који су били опремљени свим потребним, а са њима мали чамац из града Лисабона са посадом од Флорентинаца, Ђеновњана, Кастиљанаца и других шпанаца. Сви ови бродови достигли су отворено море. Они су са собом понели коње, оружје и разне војне машине, да би могли да заузимају градове и дворце и отишли у потрагу за острвима, која би, према општем мишљењу, требало да се открију поново. Захваљујући пуном ветру они су петог дана пристали на обалу. Крајем новембра, они су се вратили кући и донели са собом следеће: четири месних житеља са тих острва, као и велики број козјих кожа, масти, рибље уље, коже фоке, махагони боју за дрво, која даје скоро исту боју као боја верзино, иако они који се у то разумеју, тврде да је поређење неуспешно, онда – дрвену кору за производњу црвене боје, црвену земљу, и такве ствари.

Вођа експедиције Никколозо да Реко из Ђенове, објаснио је, у одговору на питање, да је архипелаг удаљен скоро 900 миља од града Севиље. Али, рачунајући од тог места, које се сада зове Рт Сан Висенте, острва су много ближа континенту [Европи]: прво од откривених острва је удаљено око 140 миља. Оно је необрађена каменита громада, са обиљем подједнако, коза и других животиња и настањена голим мушкарцима и женама који имају своје обичаје и навике и који подсећају на дивљаке. Вођа је додао да су он и његови другови овде утоварили на брод највише коже и масти, али се нису усудили да оду у унутрашњост те земље.

Они су прошли поред још једног острва, које је много веће него прво, и видели много људи, који су журили на обалу да их упознају. Ови мушкарци и жене, били су скоро голи; неко од њих је очигледно командовао, а остали су били обучени у козје коже, обојене у шафрано-жуту и црвену боју. Из даљине, ове коже су се чиниле врло елегантне и танке и биле су врло вешто зашивене нитима од црева. Судећи по понашању острвљана, они имају суверена, кога веома поштују и коме се повинују. Сви гестови острвљана су говорили да они желе да тргују и да уђу у односе са морнарима. Међутим, када се брод приближио обали, морнари нису разумели њихов језик и нису се усудили да се искрцају на обалу. Њихов језик је веома тих, изговор је сличан италијанском. Када су острвљани приметили да морнари не желе да сиђу на плажу, неки од њих су покушали да допливају до брода. Четири острвљана је заробљено на броду, то су људи које су морнари довели са собом.

Земља је засађена са различитим културама. Путници могу видети воћњаке, поља жита и поврћа. Куће са чврстим вратима изграђене од великог камења са дрвеним рамом, чврсте куће. Отишли смо у храм, где се налазио идол из камена – голи мушкарац који покрива дланом срамоту. Понели смо ту статуу у Лисабон.

 

Када су морнари пловили дуж обале, да би обишли око острва, открили су да је северна страна много култивисанија од јужне. Они су видели доста колиба, смокви и другог дрвећа, палми, на којима међутим, није било плодова, па чак и другог дрвећа, као и баште, где су расли купус и друго поврће. Морнари су одлучили да се ту искрцају на обалу. На плажу се искрцало 25 наоружаних морнара, они су претресли куће и пронашли потпуно голих 30 људи, престрављених при погледу на оружје који су одмах побегли. Морнари су продрли дубоко на острво … Острво се показало густо насељено и добро култивисано. На њему расту трава, житарице, воће, углавном смокве …

 

Пловећи од острва, морнари су видели много других острва на удаљености од 5, 10, 20 и 40 миља. Они су отишли до трећег острва, на којем су видели доста високог усправног дрвећа. Онда су прошли поред другог острва, на којем је било велико мноштво разних птица и одлична вода. Тамо је пуно дрвећа и дивљих голубова, које су јели, убијајући их са штапом или каменом. Голубови су били већи него наши, али је укус био исти или још бољи. Морнари су видели тамо много сокола и осталих птица грабљивица. Међутим, они нису покушали да оду на обалу, јер је изгледала ненастањено.

Тада су угледали пред собом још једну острво, стеновитих планина које се дижу до великих висина, а скоро све су биле прекривене снегом. Али тај део острва, који се могао видети по јасном времену, изгледао је јако лепо и сматрали су да је насељен. Морнари су видели још много острва, од којих су нека насељена, друга нису, било их је укупно 13. И што су морнари пловили даље, више острва су видели. Море између острва је мирније него на нашим обалама, и земља је погодна за сидрење, ова острва имају мале луке; и она су добро снабдевена водом. Међу 13 острва, који су посетили, 5 је насељено, али не сва једнако густо. Морнари су такође известили да је локални језик тако чудан да они нису ништа разумели, а на острвима нема никаквих бродова. Може се само допливати од једног острва до другог … ”

 

Тако је започело полувековно освајање народа тих острва од стране европљана што је завршило њиховим потпуним нестанком. Нестала је њихова оригинална култура, изгубљен је јединствен начин живота убијањем већине најбољих физичких носиоца генетике а остали су асимиловани у таласима придошлица у њихову земљу. А сада, ми не знамо сигурно, каква су цивилизација они били …О њима су почеле да се прикупљају информације тек после 100 година након освајања Канарских острва од стране Кастиљана, које се дешавало од 1402. до1496 г. 1579.године, на острво Тенерифе је дошао доминикански фратар Alonso de Espinosa да би испитао феномен чуда јављања Госпе Канделаријске код два Гуанча – староседеоца Тенерифа око 1392. У ствари, та Госпа је именована много касније и промовисана у хришћанског свеца заштитника Канарских острва, а тада Шпанци Гуанче још увек нису преобратили у хришћанство и сходно томе, нису прелазили у хришћанство својевољно, иако су европљани атаке на острва редовно предузимали у другој половини 13. века. Ђеновљани, Португалци и Шпанци искрцали су се на њихове обале, крали стоку староседелаца, а њих саме продавали на тржишту робова.

 

Monah de Espinosa је написао “Историју Госпе Канделаријске». Два пастира су чувала стоку у касним поподневним сатима у пећини и видели тамнопуту жену са дететом у наручју, која је стајала на обали. Један је хтео да баци камен на њу, али његова рука је била парализована а други је одлучио да јој одсече прст, али је замало одсекао свој. Пастири су побегли код вође. Док су бежали, уместо жене на обали показала се статуа направљен од тамног дрвета. Узгред, Госпу Канделаријску Шпанци зову – La Morenita. Она је једна од такозваних Црних Мадона. Испоставило се да статуа лечи повреде. Водја је однео стату са собом у пећину. Гуанчи су почели да је обожавају, називајући је Мајком Сунца (Chaxiraxi). Касније, један од Гуанча које су Шпанци заробили у ропство, је одведен са острва и пробраћен у хришћанство, како би се вратио кући и “препознао” у дрвеној статуи Девицу Марију. Све је ово Alonso de Espinosa  описао у својој књизи “Историја Госпе Канделаријске», која је објављена у Севиљи у 1594.

Опис јављања и чуда статуе Црне Мадоне више личи на измишљену причу интересантне књиге доминиканског монаха. Први део се састоји од 10 поглавља и посвећен је опису острва Тенерифа и начина живота његових староседеоца – Гуанча. Узгред, једини су се становници острва Тенерифе називали Гуанчи. Староседеоци сваког острва из архипелага имали су другачија имена. Они који су живели на острву La Palma прозвали су се Benaoritas, на La Gomera – Hunonenses, на Hiero – Bimbačes, на  Gran Canariji – Tamarotes, на Fuenteventuri – Mahoreros, на Lanzaroti – Mahos. Други део књиге је прича о чуду појаве Госпиног кипа. Трећи описује освајање Канарских острва, такозваног католичког краља Фернанда Арагонског и Изабеле Кастиљске. Четврти је посвећен 57 чудима, која је наводно направила Гуанчима пронађена статуа безгрешне Госпе.

Али нас не интересује прича о томе како су беле пути и плавокоси Гуанчи обожавали црну статуу, већ ко су били народ Гуанчи, њихово порекло и историја. На жалост, то је оно што аутор није био у стању да одреди, јер Канарски староседеоци нису имали развијену писменост у нашем смислу речи. (Натписи у камену у облику кругова, елипси и цик цак, за које научници верују да је писменост Канарских староседеоца и не могу да реше мистерију њиховог појављивања на острвима). Тако да само претпостављају и мисле, на основу различитих прича, које су све егзотичне. Знамо да су Канарска острва припадала империји Атлантиди, као и северни део Африке, део Апенинског полуострва па чак и само Пиринејско полуострво, све до пре 13026 година када се десила планетарна катастрофа која је довела цивилизацију на ниво каменог доба. Шта се том приликом десило са Канарским острвима не можемо знати, али у сваком случају и њихов начин живота је доживео драстичну промену на лошије.

 

Неки су говорили да су Гуанчи потомци Римљана, који су непознато како доспели до острва и уопште се не зна одакле ова теорија. Неко други је рекао да Гуанчи потичу од неког народа у Африци, који се побунио против Римљана, убили су римског претора или судију и онима које нису убилили су одсекли језик, да не би могли никоме да говоре о устанку, ставили их на бродове без весла и предали их вољи океанских таласа. Напреднија верзија је да је тај народ различитих националности који су се придружили Квинту Серторију, римском генералу који су се побунио против матичне земље и побегао у Шпанију. А после његове смрти, плашећи се одмазде Римљана, они су побегли на острва.

Још једну верзију, коју помиње монах, дао је Платон у “Тимеју“. Некада су Канарска острва била повезана са афричким континентом, као Сицилија и Италија, а после страшне буре и киша одвајају се од копна и деле се међу собом, на њима су остали људи који су преживели катаклизму, али они нису владали навигацијом. То је, узгред један од разлога, зашто живећи усред океана ти људи нису знали за бродове или чамце, и нису имали комунукицају између острва а рибу су ловили са обале.

 

Старешине Гуанча говорили су о 60 људи који су дошли на острво Тенерифе и са њима је све почело. Али откуда су дошли, они не знају. И многи савремени научници се односе према Гуанчима као према Берберима. Међутим, нико не може ништа конкретно да каже. Можда ће доћи време и научници ће направити озбиљну анализу генетике мумија, којих је на острвима много. Нису све њих уништили хришћански демони таме.

 

Чињеница је да када су конквистадори причали у Европи, да острва имају пећине, у којима је понекад 300 до 1.000 мумија, европски научници одмах су их прогласили за чудовишта, плодом брака између ђавола и људи и да стога подлежу уништењу. То је урађено са свом пажњом и одговорношћу. Поред тога, део од мумија европски алхемичари сматрали су важним састојком у апотекарству и магичним леком, са свим његовим последицама. На срећу, варвари нису могли да униште све. Према Гуанчима, само на Тенерифу је било око двадесет великих пећина са мумијама. Нађено је и украдено, не више од половине.

Па како су живели Гуанчи, дивљи потомци Анта, пре него што су дошли цивилизатори? Ево, шта је било могуће наћи из различитих шпанских извора.

 

Изглед

 

За Гуанче је монах Алонсо де Еспиноса написао да на северу Тенерефа живе људи беле коже, жене које су лепе са лепом плавом косом. На југу острва су људи са тамнијом кожом због чињенице да су скоро увек ишли скоро голи и препланули на сунцу. Он је такође истакао њихову изузетну флексибилност и физичку снагу и вештину владања телом, са којима се нико није могао такмичити у Европи, када су се такмичили са њима у бацању камења или копља. Они су имали огромно камење, са којим су тренирали своју снагу и издржљивост. Они су га подизали изнад главе и спуштали руке уназад.

Они су трчали стрмим планинским стазама где су други док ходају страховали, за изгубљеном стоком и лако извлачили заглављене на неприступачним местима животиње. Још је више монаха поразила способност Гуанча да прецизно израчунају број коза које су истерали на испашу, без отварања уста и не показујући прстом према њима. Такође су знали сваку животињу, чак и ако су их имали и хиљаду. У борбу они су ишли голи, покривени само козјом кожом. Жене су, такође, биле са њима, носиле им храну и такође умирале са њима. Победници никад нису губитницима наносили никакву штету женама, деци и старцима, чак и мушкарцима, који нису били ратници. Дозвољавали су им да се врате у своје домове.

 

О пореклу Гуанча је такође говорио и песник Антонио де Виана “Они су били честити, поштени и храбри, код њих се комбинују све најбоље особине човечанства: великодушност, агилност, храброст, атлетска снага, чврстина душе и тела, пријатељско лице, радознали ум, ревностан патриотизам , љубав према слободи … “.

Организација друштва

 

Познато је да су староседеоци Канарских острва били на нивоу каменог доба – ватру су добијали трењем, зрна млели каменим жрвњем, облачили се у овчје и козје коже, а секире су правили од обсидиана – тамних вулканских стена. Међутим, организација њиховог друштвеног живота и закона, по којима су они живели, као и нека од знања и вештина, нису била на том нивоу, већ су били много виша.

 

Друштво је било кастинско и састојало се од три кастезнајућих (ведајућих), војника и сељака. Представницима виших касти није било дозвољено да се жене са нижим. Ако није било кандидата из њихове касте, женили су или удавали своју браћу и сестре. Свако острво је имало своје породичне односе. На пример, на Гран Канарију доминирала је моногамија, а на Хиеру – полигамија, Лансарот је усвојио полиандрију – полиандрија то је жена са три мушкарца, од којих је сваки живео са њом месец дана. Канарци су користили тривијалне метод кажњавање за преступе. На пример, за убиство, они су осуђивали на смрт не само починиоца, већ и некога из његове породице, верујући да је убици много теже да изгуби своју супругу, оца или сина, него да изгуби живот …

 

Становништво острва у време кастиљанске инвазије 1402. год. су чинили: Grand Kanarija  – између 35 000 до 40 000 људи, Tenerife – између 30 000 до 35 000, на острву La Palma  – 4000, La Gomera  – 2000, на El Hieru  – 1000, на na Lansaroteu i Fuenteventireu  укупна популација је била од око 900 домородаца. Систем управљања на острвима није био сложен, али свако острво је имало своје специфичности. Тако је то било и на острву Тенерифе.

Према монаху de Espinozi, код њих је био чудан систем наслеђивања власти. Власт менсеја, наиме тзв владара, не прелази са оца на сина, већ следећем брату менсеја, ако га има, упркос чињеници да су имали своју децу. Када би умро, власт је прелазила на следећег брата, и тако даље, све док има браће. У супротном, власт би се прослеђивала најстаријем сину првог владара. Церемонију, да тако кажемо, крунисања владара је правио савет стараца, под називом Тагорор. Он би пољубио кост најстаријег владара, која се пажљиво чувала у породици, умотана у његову сопствену кожу. Онда су том кости додиривали главу и плећа будућег владара и свако ко је учествовао на савету је говорио: Кунем се овом кости овог дана, да сте постали велики.

 

Након тога, они изјављују народу да имају владара, да ће се прославити празник у весељу целог острва, а на рачун изабраног владара и његових рођака. Када би Менсеј прелазио из једног места становања у друго – лети у планинама и током зиме на обали, са собом је водио старешине. Пред поворком се носило копље, као знак да иде краљ. Сви који би се нашли на путу падали би пред њим ничице, и устајући чистили су му ноге крајевима своје одеће од овчје коже, које су звали тамарко, и љубили их. Менсеј Тенерифа је био једини владар острва до владавине Тинерфа Великог. После његове смрти острво је подељено између његових 9. синова и унука. Њихови мали менсејати звали су се: Anagaa, Tegeste, Takoronte, Taoro, Ikod, Daute, Adehe, Abona i Gimar.

На сликама испод су скулптуре менсеја Тенерифа у време шпанског освајања.Mensej Akaimo – mensejat Takoronte. mensej Adhona – mensejat Abona, mensej Aniaterve – menseiat Gimar. Mensej Benkomo – mensejat Taoro, mensej Beneharo – mensejat Anaga, mensej Belikar – mensejat Adehe, mensej Pelinor – mensejat Ikode, mensej Romen – mensejat Daute, mensej Tegeste – mensejat Tegeste.

Mensej Akaimo – mensejat Takoronte

mensej Adhona – mensejat Abona

mensej Aniaterve – menseiat Gimar

Mensej Benkomo – mensejat Taoro

Владање менсеја се протезало од обале до обронака централних планинских венаца. Врхови гребена, укључујући врх Теиде вулкана, је заједничка земља коју су могли да користие пастири свих менсејата лети, када би на обали изгорела трава и животиње нису имале шта да једу. Ово је посебно важно за јужне менсејате, који су се бавили искључиво узгојем стоке, док је клима дозвољавала становницима на северу да се више укључе у пољопривреду и узгајају пшеницу, јечам, грашак и пасуљ.

Mensej Beneharo – mensejat

mensej Belikar – mensejat Adehe

Adehe mensej Pelinor – mensejat Ikod

mensej Romen – mensejat Daute

mensej Tegeste – mensejat Tegeste

Иако су менсеји били независни и били врховни владари своје земље, један од њих Таоро менсеј је био први међу једнакима. Његова престоница је била у долини Оротава – у срцу Тенерифа, који је играла важну улогу у рату против шпанских освајача.

Ратници Гуанчи су били подређени војном лидеру – sigoneu. Били су наоружани са дрвеним копљем и камењем, полираним тако да имају врло оштре ивице. Они су савладали вештину прецизног бацања и погађања циља. Они су такође користили праћке. Они су показали своју снагу и јунаштво уништавањем скоро у потпуности кастиљанске експедиције 1494.год. на северу Тенерифа у селу Asenteho. Војници су у рат ишли голи, иако су обично носили своје тамаркосе. На другим острвима домороци су носили некакве сукње направљене од палминих влакана. У зависности од временских прилика, врсте активности и друштвеног статуса, Гуанчи су носили herkos (ципеле од свињске коже), huirmas (траке од коже које су носили као рукаве да заштите своје руке), guaycas (кожне хеланке којима су зштитили ноге) и ahico (кожни шорц).

О организацији друштва на другим острвима се мало зна. Fuerteventura је у време шпанске инвазије била подељена на два дела. Вође земље, нису се слагале један са другим до те мере, да су изградили зид којим су одвојили своје државе. На Lansaroteu су била два владара. На La Gomera  – четири. Острво San Miguel de la Palma  је било подељено на 12 делова. Gran Kanarija  је подељено на 10 ganartematosa, који су се потом спојили у једну државу.

 

Иако је на Канарским острвима владао патријархат, жене су играле веома важну улогу. Ако мушкарац Гуанча сретне жену у пустињи, нико, било да је у питању и најхрабрији ратник се не би усудио да разбије табу и први да се окрене према њој, ако она то не дозволи. На неким острвима право наследства је ишло са мајке на ћерку, а жена је била гарант преноса власти. Дакле, на Гранд Канарима још увек се сећају владарке Атидамане, која је била позната по својој разборитости и мудрости, тако да је постала пророчица острва. Ни један рат, ни једно закључење мира, ни награђивање, нити казна, није могла без њеног суда. Већина вођа мушкараца племенског острва су јој завидели на талентима и са омаловажавањем говорили о њој и избегавали да је придруже савету. Покушала је да то игнорише, али када је степен занемаривања и вулгарности достигао врхунац, она се удала за једног од вођа племена, који је дуго тражио њену руку, убедила га да прикупи војску, и својој вољи су подчинили сва племена на острву. Осим тога, Атидамана је сваки пут ишла испред војника и борила се под једнаким условима са војницима.

 

Гуанчи жене су се тако жестоко бориле на бојном пољу или охрабривале и помогале својим мушкарцима, да су конквистадори говорили о “амазонкама” на острву Ла Палма. Или су причали легенду о Гасимари, принцези Анаги (Тенерифе), која је учествовала у убијању оних који су покушали да се искрцају на обалу. Принцезе и аристократе заузимају важну улогу у Канарским легендама које говоре о херојству. Они су више волели да скоче са литице у океан, него да их заробе европљани. Овај ритуал самоубиства, симбол љубави за слободу, практиковале су не само жене, већ и мушкарци краљевске крви, уз узвик Vacaguare (Желим да умрем!).

 

Жене су се такође јављале као персонификација власти и легитимитета. Када је острво Гранд Канарија признало нову власт Шпанаца, онда је најмлађа ћерка последњег владара острва – Гуанартеме била предата њима, као симбол легитимности независности народа. Жене Лансароте и Фуертевентуре играле су скромнију улогу. Њих су нудили, као знак гостопримства гостима. Женама је било прилично тешко у временима глади и пренасељености. Када је број људи прелазио одређени максимум, а било је јасно да их земља више не може прехранити, на острвима Ла Палма и Гранд Канарија практиковали су женско чедоморство. Они су убијали све новорођене девојчице, са изузетком првенца. Њих су одгајали као продужитељице рода.

 

Куће

 

Гуанчи село се обично састојало од неколико пећина које су се налазиле на околним обронцима. С обзиром на то да је острво Тенерифе вулканског порекла, пећина и тунела насталих лавом има доста, тако да су археолози открили веома мали број изграђених кућа на острву.

Ако пећине нису биле довољне, они су подизали мале колибе направљене од камена без малтера, и затрпавали их гранама и лишћем. Најнапреднија изградња је била на Гранд Канарију. Камене куће ископавали су у вулканском тлу, а зидове владареве куће су облагали даскама, на којима су цртали геометријске мотиве, као и на зидовима пећина. На Тенерифима, улаз у пећину су обично затварали са великим каменом, остављајући простор само за улаз и излаз. Већину времена острвљани су ипроводили на отвореном.

Свакодневни живот

 

Обрасци Гуанчских жена које су се бавиле производњом различитих посуда од глине су били округли, овални, са или без ручке. Они су их украшавали  са једноставним геометријским шарама – круговима, троугловима, квадратима, крстовима и симболима сунца, који су се наносили помоће тзв pintanderasa – печата од печене глине и дрвета величине новчића са ручицом. Исте алате и исте симболе користили су Бербери Северне Африке и Индијанци Мексика и Колумбије за тетовирање. Они су такође скупљали шумске плодове и биљке, као што су пињола, папрат, мокан или су убирали родове јечма, пшенице, грашка и пасуља.

Мушкарци су припремали терен за садњу, користећи плугове направљене од говеђих рогова. Сетву су радиле жене. Мушкарци су били одговорни за производњу оруђа и оружја: шили су, секли камење, обрађивали камење за млевење брашна, итд. Мушкарци су били и пастири огромних стада коза и оваца. Они су гајили посебну расу са равном длаком и знали су сваку своју животињу, што је европљанима увек било необично. Пастири су обрађивали коже оваца и коза каменим алатима и костима и шили их користећи као конац тетива или танке траке од коже и игле од костију. Сматрало се као веома корисно средство табона – врло оштар нож од обсидиана – вулканског стакла. Пастири су музли козе и товили свиње.

 

Храна Гуанча је била веома једноставна и упркос чињеници да су имали доста стоке, меса на њиховом столу није било сваки дан, нарочито у нижим слојевима. Али када је био празник, они су припремали овце, козе, па чак и псе. Један од деликатеса је било јело под називом тамазанона – јечам, куван са месом на масти. Главни производ је било млеко и до данас познати канарски гофио – брашно направљено од пржених житарица (пшеница или јечам и корен папрати). Свакодневна храна је била сланина и сир, као и шумски плодови и корење.

 

Свечаности, ритуали и веровања

 

На самом врху друштвене лествице је био владар – Менсеј. После њега су били – arhimensej, који је правдао свој статус кроз породичне везе са владаром. Онда је долазио чичикичос – средња класа, а затим ачикасна – плебејци. Све земље и сва стада припадали су Менсеју, који их је једном годишње распоређивао међу племством, у складу са заслугама сваке породице. Стога, Менсеј је имао и економску улогу прерасподеле богатства, с обзиром на чињеницу да су сви народни фестивали и церемоније одржавани о његовом трошку.

На Тенерифама, чини се, није био класе свештенства и њихову функцију је обављао владар. Међутим, они су имали Guaniamene – неку врсту пророка, који је уживао велико поштовање и дивљење. Важне одлуке које утичу на цео менсејат, доносиле су се у оквиру Савета стараца. Они су се скупљали на посебном месту, у близини светог камења или дрвећа, где су у круг смештена камена седишта. Једно од тих дрвећа је била драцена Змајево дрво, које живи неколико стотина година, а њен сок има и лековита својства.

Гуанчи су веровали у врховног бога – сунце, које је имало неколико имена: (Небеса), (Велики Бог), (Држитељ Неба и Земље). Они су такође обожавали Богињу Мајку – Мајку Држатеља Неба и Земље или Чуварку Закона Живота. Њу је хришћанство брзо преквалификовало у Девицу Марију, измишљајући причу о проналажењу дрвене статуе домородаца. Такође, Гуанчи су имали злог бога – Guayota, кога су хришћани, наравно, назвали Ђаволом. Он је живео на врху планине Теиде и могао се претворити у пса ноћу. Састанак са њим се сматрао опасним.

 

Поред обожавања тих богова Гуанчи су практиковали углавном природно многобоштво. Остављали су понуде за духове природе на стенама и у пећинама и на другим јавним местима како би их умирили или тражили помоћ. У свакој породици је било глинених фигурина, идола, којима су се клањали чланови породице, молећи за добар принос и здравље људи и животиња. Исто тако, на свим острвима су постојала света места, као што су планине и стене, за које су Гуанчи сматрали да држе небо и земљу у равнотежи. На Тенерифама, планина Теиде је увек била од изузетне важности у овом култу. На острву био је распрострањен култ предака, који је изражен у мумифицирању мртвих и њиховом чувању у пећинама – гробљима …

 

На Тенерифама Гуанчи су имали четри главна важне церемоније: церемонију проглашења новог менсеја, ритуал спровођен у време суша, а друга два су ритуали који су били годишњи. То су били новогодишњи празник у пролеће и велики фестивал жетве.

  1. Проглашење новог Менсеја је ритуал “благословљења” новог владара, чувара костију предака, а већ је поменут сложени систем наслеђивања.
  2. Ритуал дозивања кишаТоком суше цело село је постило и уздржавало се од плеса и других забава. Они су организовали поворку са стоком и ишли на брдо. Тамо би одвојили козлиће и јагањце од мајки. Сви су плакали и вриштали, док су обезумљене животиње блејале. Они су веровали, да ће се богови смиловати људима и стоци и пустити кишу. Нека од ових брда су још називали Баиладеро или Баладеро, од шпанског глагола «балар» – блејати.
  3. Новогодишњи празник

    Гуанчи су користи лунарни календар. Њихова година почињала је крајем априлапочетком маја и поклапала се са пролећним фестивалом, када је нови окот домаће стоке улазио у пуну снагу. Нова година је слављена као празник уз плесове и спортске догађаје.
  4. Празник жетве

    Највећи годишњи догађај је био фестивал жетве, који се славио између јула и августа. Сви ратови и сукоби између различитих менсејата би се зауставили, а свето примирје ступало на снагу, тако да би људи могли слободно да присуствују гозбама, плесовима и такмичењима. Менсеј ја имао улогу прерасподеле богатства, поделе хране за све током свечаности.

Канарска борба (lucha Canaria)

Током фестивала људи су украшавали себе цвећем, лишћем и гранама. Организовало се важно спортско такмичење за тестирање физичких способности. Људи су се такмичили у трчању, скакању, пењању на стене, бацању и избегавању копља; у борби прса у прса са штаповима, итд. Они су практиковали облик борбе, сличан оном, који је популарно познат као грчко-римски, и који је, неколико векова касније, још увек жив у острвима и познат је као канарско рвање (lucha Canaria). Она се састоји у бацању противника на земљу или ван одређеног подручја.

скокови пастира (el salto del pastor)

Још су живе невероватне вештине Гуанча пастира. На Канарским острвима се и даље практикују као проста физичка активност, такозвани скок пастира (ел салто дел пастор). Гуанчи су га користили за превазилажење тешких или опасних зона – сливника, јаруга или стрмих падина. Да би то урадили морали су да имају поуздане мотке дужине 3-4 метара са заоштреним крајем и истренирано тело. Техника скока је била једноставна. Оштрим крајем мотке, упирали су на место где су намеравали да скоче, држали штап под правим углом и полако склизнули на земљу.

Гуанчи су имали мало музичких инструмената: штапиће, које су они ударали једне о друге, шкољке, каменчиће у глиненим посудама и рукама. Међутим, они су волели да играју и  певају. Један Гуанчи плес се још увек плеше на Канарским острвима, под називом Taharaste. Други Гуанча плес је постао познат у 16. веку, када је унапређена верзија постала модерна на свим европским дворовима под називом “El Kanario».

Када Гуанчи умре, посебно ако је племићке породице, почиње дуг период жалости и припрема за загробни живот. Хроничари су записали, да они верују да постоји други живот после смрти, а да зли дух људи живи у планини Теиде, док духови добрих људи живе у области Агере, рајској долини, која се налази на месту данашњег града La Laguna. Међутим, то је сада осликано хришћанском визиом загробног живота.

Гуанче су подвргли процесу индоктринације од стране хришћанских мисионара, који је почео бар један век пре него је тај народ коначно покорен. Древни ритуал се састојао у уклањању унутрашњих органа из тела мртвог менсеја који су се стављали у корпу. Млади добровољац је затим журио на врх литице мора са корпом. Пре него што би починио ритуално самоубиство, младићу би биле предате поруке за мртве: вести о некој породици, о томе како се увећао број стоке, о здрављу пријатеља и рођака. Овај младић је био курир између света живих и света мртвих. Упркос чињеници да о представи смрти Гуанча ништа није познато, нема сумње да су имали свој јединствени и, без сумње, добро формиран појам загробног живота, за који су пажљиво припремали тела својих мртвих.

 

Када Гуанчи умре, његово се тело пажљиво опере, расече, уклоне изнутрице, опере изнутра са сланом водом и трља из дана у дан мастима припремљеним од различитих биљака и минерала, чији је тачан рецепт сада непознат, али се зна да су користили овчју маст, борову смолу и фино исецкан плавац и сок змајевог дрвета, који има конзервирајућа својства. Тело су остављали на сунцу неколико недеља, док се потпуно не осуши чиме постаје мумија. Током овог дугог процеса, породица и пријатељи су настављали да жале. Када је спремна, мумију су умотавали у овчју кожу, бојили или оцртавали тако да се касније може идентификовати. Кожу су шили тако да формира тесан кожух. Коначно, тело су остављали у пећину која је служила као породична гробница подигнуто изнад земље даскама. Понуде су постављали поред тела: накит (огрлице од перли и глине, свињске зубе), грнчарију, шкољке и копља. Ако је мртвац био менсеј, они су га сахрањивали са његовим скиптром, који симболизује његову врховну власт.

 

С обзиром на то да се у пећинама задржавала константна температура, мумије су се добро очувале до данас. Оне су доступне за изучавање у Музеју природе и човека на Тенерифима и у Националном музеју за антропологију у Мадриду. Загонетка Гуанча никада није решена. Како су белци, одсечени од целог света огромним океаном, стекли знања о мумифицирању, које су имали само Инке и Египћани?

Пирамиде Гимара (Piramides de Guimar)

 

Пирамиде Гимара (Piramides de Guimar)

 

Али је зато било могуће сазнати шта је заједничко између Египћана и Инка. Све у свему и једни и други су били наследници древне цивилизације – цивилизације Империје Анта. Тако су и Гуанчи њихови наследници, иако потпуно дивљи.

 

Још једна мистерија су пирамиде Гуанча. Оне се налазе на острву Тенерифе у граду Guimar. До данас је преживело шест од девет пирамида. Ову загонетку је покушавао да реши познати норвешки истраживач и научник, антрополог Thor Hejerdal. Почео је да копа и открио да су пирамиде строго усмерене ка сунцу. Једна линија пирамида поклапа се са линијом зимског солстиција, а друга – летњег. Такође, његовим напорима је створен етнографски парк “Пирамиде Гуимара”. Али то је све што је могао. Загонетку Гуанчи пирамида никада није решио, иако је био сигуран да су Гуанчи дошли из непознате веома напредне древне цивилизације.

 

Освајање

 

Познато је да се упознавање Гуанча са европљанима завршило прилично тужно. Они су нестали са лица земље. Европљани су полако деловали, али упорно. Староседеоци острва нису имали никакве шансе. Цела европска “цивилизација” у име Шпаније и Португала, као и Католичке цркве, наравно, куда без ње, са свим акумулираним искуствима освајања и уништавања народа, користећи старе, вековима тестиране начине, као што су: коришћење хришћанске религије као социјалног оружја; методу “завади па владај”; оружане интервенције и тако даље.

 

Пут на Канарска острва 1312.год. је предузео ђеновљанин капетан Lantceroto Maločelo када је тражио браћу Вандина и Уголина Вивалдије, који су се нашли на Канарским острвима 1291.год. на путу за Индију. Он је био заслужан за поновно откривање Канара. Браћу није нашао, али је остао на острву Titerogaka, које је касније названо његовим именом – Lancarote. Шта је и како он радио тамо, није познато, али су староседеоци острва били револтирани и они су га протерали са острва.

 

После 30 година, 1341 г, на Канарска острва су организовали експедицију флорентинци, а чини се да је била финансирана од стране португалског краља Афонса 4., што је касније постала основа за португалске захтеве на поседовање канарских острва. Флорентинци су проучили архрипелаг, повели са собом четири домороца и вратили се у Европу после скоро пола године. Годину дана касније, 1342 г, са Мајорке на Канарска острва су отишле још две експедиције, али овога пута на острва су пошли и шпански трговци.

Католичка црква је такође задрхтала и одлучила да стави своје шапе на острва. 1344.г. Luis de la Serda  (гроф Клермона, адмирал Француске), који је тада био француски амбасадор при папском суду у Авињону, предложио је папи Клименту 6. заузимање острва и преобраћање староседеоца у хришћанство. Папа је одмах издао булу у којој је даровао острва де ла Серди, а 1345.г. још једну у којој је изложио планове за крсташки рат и обећао свим учесницима задовољење. Да би се финансирао и припремио поход, он је љубазно дозволио иберијским монасима да овај посао одраде. А ту су били и португалци који су били забринути за њихово “право” на Канарска острва. У принципу, до крсташког рата против Гуанча није дошло.

 

Међутим, економски продор на Канаре шпанских трговаца, којима су, поред вредне боје канарских острва од лишаја – Rocella tinctoria, која омогућава да се добије стабилна и дубока љубичаста боја као и друге боје од смоле змајевог дрвета, били потребни робови за европске тржиште, су учинили своје. Биле су организоване експедиција 1346, 1352. и 1366.г.

 

Црквењаци су такође желели да се придруже. 1351.г, папа Климент 6. је организовао експедицију за долазак на Канарска острва 12 фрањевачких мисионара за крштења староседелаца. Да ли је успео, остало је непознато. Као што се не зна да ли је свештеницима бискупа Барселоне и Тортоса успело да обављају службу на Канарским острвима на локалним језицима, као што је папа Урбан 6. говорио у својој були 1369.г. Међутим, познато је да је тринаест хришћанских свештеника, које је послао папа Урбан 6. за новац Педра 4. Арагонског, проповедало на Канарским острвима седам година и да су били убијени током устанка староседеоца 1391.г. Укупно од 1352. до 1386. године, било је (или барем је планирано) најмање пет мисионарских експедиција.

 

Португалци су такође желели острва само за себе. Игнорисали су булу 1344.г, а 1370.г. краљ Португала Фернандо 1. је даровао острва Лансароту и Гомеру извесном “Ланкароте да Франкиа”, који је покушао да освоји острва и сукобио се тамо “са Гуанчима и кастиљанцима.” Али већ је била испланирана информациона обрада староседеоца. Они су отровали хришћанством Гуанче и полако али сигурно од 1402.г. до 1496 г, острвима су задоминирали странци из Европе.

 

1402.године, француски барон Žan de Betankur – власник текстилне призводње и призводње боја, испословао је од кастиљанског краља Енрикуеа 3. да му омогући освајање Канарских Острва, за шта би заслуге припале краљу. Vodž mahos  – тако су себе називали становници овог острва – Gadarfija, нису могли да победе освајаче, а 1404.г. острво је пало у руке нормандијаца. Користећи Лансарота као основу, Бетанкур је почео освајање следећег острва – Fuerteventura, које је освојио 1405. године. Истовремено је освојено и острво Јеро. Настањивали су га староседеоци – Bimbačes – који нису пружали отпор и који су продати као робови, а острво су населили досељеници из Кастиље и Нормандије

 

1412.г, Žan de Betankur заувек се вратио у Нормандију, а на своје место је поставио свог рођака Masio de Betankura, који је продао своје владање и право на освајање преосталих острва шпанцу Enrike Perezu de Gusmanu. Он их је исто препродао. Као резултат тога, права на острва и њихово освајање, што је најзанимљивије, променило је неколико власника. Имајмо на уму да је још увек постојало три неосвојена острва, највеће – Grand Kanario, Tenerife i La Palma, а кожом неубијеног медведа, то јест, правом да их освоје, просветљени европљани тргују у потпуности, најмање 50 година пре њиховог освајања. Шта да се ради, библијско образовање је учинило своје.

Видимо, пример Бога, који је обећао изабраном народу ту земљу на којој су живели и радили други људи, јако је инспирисао европске “супермене”, који су тражили да попуне тржишта свежом, високом, плавокосом и плавооком робом.

На крају, право на освајања ова три острва, уступљено је краљу Кастиље. А онда је почела друга фазу освајања Канара – краљевска, за разлику од прве – племените, када су овај случај водиле краљевске личности – такозвани католички краљевиФернандо 2. од Арагона и Изабела 1. од Кастиље

Венчани портрет Фернанда 2. од Арагона и Изабеле 1. од Кастиље

1474.г.на престо краљевства Кастиље дошла је Изабела. Имала је 23 година, од којих је пет већ била удата за свог брата, наследника краљевства Арагон, Фернанда 2. Та Изабела се, која је утврдила 1478. инквизицију, као ватрени католик поносно се хвалила тиме, да се два пута окупала у свом животу: на дан рођења и на дан венчања. Упркос својој младости, Изабела је подчинила себи и друга шпанска краљевства (покрајине) и довела до краја скоро 800 година Реконквисту – освајање Иберијског полуострва од Мавара. 1492.г, пало је последње упориште – Гранадски емират. Паралелно са освајањем на копну, само четири године након доласка на престо, Изабела је послала оружану експедицију на Канарска острва и од 1478. до 1496. г, потпуно је преузела финансирање њиховог освајања.

 

Разлог, тако упорног Изабелиног настојања у року од 20 година, да освоји три преостала острва архипелага је следећи. Планирала је да успостави још једну базу за освајање Марока, на који су она и њен муж веровали да имају право, као наследници визиготске империје, која је била нека врста наследника римске. Прва база за освајање Марока био је Гибралтар. Након тога и на другој његовој обали и затим су преко пута са Канарских острва, они планирали “да Мароко укљеште”. Зашто је Изабели био потребан северозапад Африке, нарочито Мароко? Сматра се, да је она хтела да реши неколико проблема:

-историјске – да поврати власт над територијама које су некада биле подчињене визиготском краљу;

-стратешке – да осигура безбедност целог Иберијског полуострва;

-религијске – за враћање католичке вере у бивше хришћанске земље које су пале под утицаје ислама,

-политичке – да утврди доминацију Кастиље над западним Медитераном и Северном Африком.

 

И историчари се труде да нас убеде у то, да је све то планирано у глави 27-годишње жене, која никада није разматрана као наследник, јер је поред себе имала још два брата. Своје детињство је провела далеко од двора, а пошто није била спремна да влада, она је била прилично слабог образовања – могла је само да чита и пише и била је искусна и страсна везиља. Кажу, да су је после образовали, како би попунила празнине у образовању. Можда. Али, можемо рећи, да куварица, у овом случају везиља, вероватно неће моћи да управља државом, да развија дугорочне планове за консолидацију земље, војну инвазију и освајање територија или за решавање више глобалних изазова. Њена снага и карактер личности у јавности нису били познати, као ни ко је развио ове стратешке планове. Као Džon Di  – саветник енглеске краљица Елизабете 1., алхемичар, астроном, кабалист, “агент анђела” и аутор концепта “зелене империје” у коју је укључивао Енглеску, Северну Америку и Русију.

 

Главни разлози за освјање канарских острва могу бити сасвим другачији. Немојмо заборавити да је то 15. век – усред ноћи Сварога. Иберијско полуострво – је највећи гранични део великог словенско-Аријевског царства и самим тим, оно је међу првима подвргнуто освајању мрачних сила, које полако али сигурно крећу ка истоку и полако гризу мале комаде од њега. А католичка црква, на чијем челу су увек били црни магови и чаробњаци је била мозак и главни покретач ових процеса.

 

Вратимо се судбини последњих слободних Канарских острва – Гранд Канарије, Ла Палме и Тенерифа. Прво острво које је претрпело освајање, било је острво Гранд Канарија. Кастиљани су послали тамо трупе под вођством капетана Huana Rehona Aragon, који је регрутовао 600 људи, био опремљен са 3 брода и 1478. године је пловио на острво заједно са монахом Bermudesom, представником бискупа. Lansarot је суфинансирао експедицију. За освајање острва је било потребно пет година.

 

Тамаротеси – староседеоци Гранд Канариа – жестоко су се бранили, и, упркос чињеници да су Шпанци успели да освоје север острва, нису напредовали даље јер радне снаге и залиха није било довољно, а капетан и монах су почели да се препиру између себе. Око чега су се Конквистадор и “свети” отац свађали, остало је непознато. Али свађа је била таква, да је захватила целу војну компанију и стигла до краљевских ушију. Као резултат тога, на острво је послан нови гувернер – крштени Јеврејин из Севиље, Pedro de Algaba. Он је, без много размишљања Рехону оковао у ланце и послао на копно. Рехона је доказао своју невиност на кастиљанском суду и вратио се са појачањима и упутствима на острво, где је лишио севиљца главе, а монаха послао са острва пониженог, а затим се преселио на La Gomeru. Међутим, тамошњи главни освајач Ernan Peraza  и стари ривал Rehone је оковао у ланце неуспелог гувернера Гранд Канариа и генералног-конквистадора La Palme i Tenerifa.

Споменик Дорамасу близу места коначне битке

1481г, Кастиљски краљеви су послали на Гранд Канарију генерал-капетана Педра де Вера. Паметан и искусан војник, али се разликовао прекомерном окрутношћу, де Вера је освојио Гранд Канарију 1483.г. У томе му је помогла велика група крштених становника Ла Гомере, које је водио “почасни канарац”, који је освојио острва 1444. године, шпански племић Дијего Херера. У бици код Арукасе у лето 1481. је убијен вођа једног од два краљевства Гранд Канариа, Дорамас. Упркос чињеници да је дошао са дна, захваљујући свом војном таленту и храбрости, он се пробио до врха друштва Гранд Канариа, и био је жестоки заговорник отпора окупатору.

Педро де Вера

Против Гранд Канаријца је послата коњица, кастиљанци су били наоружани арбалетама и аркебузама. На страни староседелаца је било одлично познавање терена, способност да се боре нестандардно и схватање да бране своју отаџбину. Упркос предности Кастиљана у оружју, предност је била на страни Дорамасових војника. О њему су настале легенде. Он је поразио Huana de Osesa iz Kordobe, али конквистадори нису желели да прихвате овај резултат и напали су га. Они су успели да га убоду у леђа копљем, али је успео да их отера, али друго копље које је бацио сам де Вера га је погодило у ребра и Дорамас није преживео. Успео је само да му каже: “Ниси ти убио мене, већ овај издајнички пас који ме напао с леђа”. Де Вера је наредио да одсеку главу леша, ставио је на колац и изложио у новооснованој тврђави.

Вођа Галдара – другог краљевства острва, Temisor Semidan, био је заробљен, што је послужило као одлучујући фактор у победи конквистадора. Послат је у Кастиљу, где је крштен под именом Fernando Guanarteme, а после потписивања споразума са краљем, постао је одан и вредан савезник Кастиљана. Али отпор није ослабио. Дело Дорамаса је продужила принцеза Gajarmina Semidan, рођака Темисора и другог војног вође Bentehija, можда његовог нећака, а такође и племенског шамана (фаисан). Они су се повукли у планине и водили борбе. 23. априла, 1483 Темисор Семидан их је убедио да се предају, како би се избегла смрт међу сународницима. Gajarmina је одлучила да се предају, што се и десило 29. априла, 1483 у тврђави Ансите. Након тога, она је крштена и венчала се за кабаљера Hernanda de Gusmana. Bentehi је истог дана скочио са литице, узвикујући: “Атис Теирм!”, што може да значи “За домовину!” или “Слобода!”. Шаман је такође извршио самоубиство.

Тако је завршено освајање Гранд Канариа. Спорови о положају наследног вође острва Tenisora Semidana  иду до тада. Неки га сматрају издајником свог народа, други мудрим лидером, који је у безизлазној ситуацији покушао да сачува животе својих људи. На жалост, он није могао да зна да им хришћани европски освајачи неће дати да преживе. Они који нису умрли са оружјем у рукама, нестали су у ропству од претераног рада, или су умрли од европских болести на које нису били имуни или су се асимиловали. То је оно што се догодило са становништвом Централне и Јужне Америке, коју је “открио” Колумбо. Такође, уз помоћ “католичких краљева”. Каква случајност! Ту је 3/4 становништва покошена из истих разлога.

 

Али вратимо се на Канарска острва. Након пет година на Ла Гомери је био велики устанак против деспотизма кастиљанског гувернера Hernana Peraza. Њега је ухватио ратник по имену Hatakuperčeи одсекао му главу, а кућу запосео. На Гомеру је одмах дошао гувернер Grand Kanaria de Vera. Побуњеници су уточиште нашли у планинама. Де Вера је упозорио, да они који не дођу на сахрану Пераза, биће исечени, а они који дођу – њима ће бити опроштено. Међутим, убио је и једне и друге. Дивљи, али у складу са кодексом части, домороци нису предвидели да се племенити господар неће држати своје речи. Штавише, он је наредио убијање свих мушкараца преко 15 година старости. Они су мучени, дављени, обешени и десетковани. Жене и деца су продати у робље.

 

1942.је дошло ред на следеће острво Канарског архипелага – La Palma. Краљеви су дали право на освајање капетан-генералу катстиљске морнарице Alonso Fernandez de Lugou. У случају освајања острва током текуће године, он му је обећао достојну награду – петину затвореника, од којих су неки рентирани и за 700.000 мараведиаса (мараведиас – шпанска валута, долази из златног динара, настала у Шпанији у 11-14 веку, названа у част мауаританске династије ал Моравидов). Поход је финансиран и од стране неког Huanoto Berardija i Franciska de Riberola у једнаким деловима и, сходно томе, са једнаким наградама после похода.

 

29.септембра, 1492.г, шест бродова са 900 војника искрцало се на острво. Де Луго је потписао са неким од старешина споразум, којим се обавезао да их поштује потпуно равноправно са шпанцима. Само Танаус, старешина главног кантона острва Асеро, није пристао на те услове, и он је уточиште нашао у планинама и успешно се бранио помоћу планинског терена. Пошто је рок важења уговора са кастиљанском круном требало да истекне, а Фернандез де Луго је губио новац, он је предложио разговоре старешни Танаусу у Лос Љаносу, где га је заробио, оковао и послао у Кастиљу. На путу, Танус је штрајковао глађу и умро на броду, не допловивши у Шпанију. Његова последња реч је била «Вацагуаре!» – «Желим да умрем!”. У част своје домовине.

 

Званични датум освајања Ла Палме се сматра 3. мај 1493. Пре пуног овладавања целим канарским архипелагом кастиљанској круни је остало да освоји само једно острво – Тенерифе …У децембру 1493 де Луго је примио од стране католичких краљева потврду права на освајање острва Тенерифе. Он је продао своју плантажу шећера на Гранд Канарији и тако делом новца финансирао војну операцију, а други део новца је дао италијанским трговцима, који воде његове послове у Севиљи.

Alonso Fernandez de Lugo основао је град Santa Kruz de Tenerife. У априлу 1494.г. де Луго се искрцао на северну обалу Тенерифа. Са њим је било 2000 пешака, међу којима је било 600 Гуанча са Лансарота, Фертевентуре, Гранд Канариа и Гимара и 200 коњаника. Након искрцавања на северну обалу, прва ствар коју су конквистадори урадили је да су направили велики дрвени крст, а затим саградили тврђаву у близини данашњег главног града Тенерифа, који се зове Santa Kruz, што значи Свети Крст.

Као што је раније поменуто, у време освајања острва су била подељена на девет менсејата (краљевства). Јужни и источни Менсеји, владари менсејата Anaga, Gimaras, Abona i Adeje  су направили такозвани “Камп мира” и били су за то, да се подчине кастиљанцима. Проповеди хришћанских мисионара који су тамо били активни дуго времена, нису били узалуд. Де Луго је потписао са њима споразум о миру.

 

Северни Менсеји – владари Тегуесте, Такоронтеа, Таора, Икодена и Дауте, направили су “камп рата” и били су за оружани отпор, не желећи усвајање хришћанства и подчињавање окупатору. Њихов вођа је био Бенкомо – менсеј Таора, главног краљевства острва, где је организован центар отпора. Генерално, Гуанче војска бројала је око 3.000 људи.

 

Убрзо је де Луго преселио своју војску у долину Таоро (Оротава), да би сломио центар отпора Гуанча, менсејат Бенкомо. Међутим, Бенкомо је био спреман да се сретне са непријатељем. Он је одвео све људе и животиње у планине, а његов брат Тингуаро наредио је да се пресретну освајачи у клисури Асентехо на путу до долине Таоро.

31.маја, 1494.г, кастиљска војска је ушла у клисуру, не шаљући никакве извиђаче. Опуштени окупатори, нису видели испред себе ни људе ни домаће животиње. Тако је било и на другим острвима. Староседеоци су бацили све, покупили стоку и отишли у планине, а шпанци су заузели насељене низије. Осим тога, отишавши у планине, домороци нису представљали озбиљну опасност, и војници су се размахали на окупираној територији.

 

Видевши да слободно пасе стока у долини, плаћеник Луго се обрадовао и пожурио да је лови. Козе му се нису дале у руке, скачући од војника ишле су у једном правцу – дубоку у клисуру. У јеку потере за будућом вечером нико није обратио пажњу на пригушени звиждук којим су вабљене козе. Тек када је цела војска била у клисури, Кастиљци су схватили да су у замци, али било је прекасно. По њима су ударили Гуанчи, који су се скривали међу густим грмљем.

Они су пресрели нападаче заглушујућим звиждуцима и градом камења. Сви су они погодили циљ, а Гуанчи су били познати по својој прецизности. Група од 300 људи напала је из заседе, а затим су главне снаге острвљана напале позадину. Коњица кастиљана је била бескорисна. Затворени у уском кланцу коњаници де Луга нису имали слободу за маневрисање коњима, Гуанчи су их ударили копљима и они су збацивали јахаче и падали преко њих. Са обронака клисуре, на кастиљане опремљене борбеним оклопима и наоружаним ватреним оружјем ваљао се талас полуголих ратника са копљима и камењем. Али овај пут, муниција окупатора није помогла. Осим тога, због тешког наоружања, војници де Луга губили су много времена на пуњење ватреног оружја. То, и такав напад и немогућност да се искористи коњица довела је до потпуног пораза кастиљана. Де Луго је изгубио ову битку и са 80% војника био је приморан да побегне на Гранд Канарију, где је уз финансијску подршку ђеновских трговаца и кастиљана саставио нову војску. Током овог времена, Гуанчи су уништили утврђење. Град, саграђен на месту где се битка десила, шпанци називајуLa Matanza de Acentejo (масакр у Ацентеју).

 

Направио је нови одред, отприлике једнак броју претходног, али војници су били искуснији и боље наоружани и де Луго се вратио на Тенерифе. Тврђаву је обновио, крст такође и поново отишао на Гуанче. 14. новембра 1495, они су им нанели пораз у равници Агере. 1700 Гуанча, међу њима Бенцомо и његов брат Тингуаро пало је на бојном пољу. Војска де Луга претрпела је мањи губитак – око 50 људи је убијено а рањено на десетине. Преживели Гуанчи расули су се по Тенерифима и наставили герилски рат. Њих је водио сина Бенкома, Бентор. Ситуација је била компликована због чињенице да су многи Гуанчи подлегли епидемији непознате болести. Њу називају “ла модора”. Научници укључени у историју Гуанча још увек не могу да дођу до консензуса која је то болест била. Неки верују да је разлагање тела убијених кастиљана, који су погинули у бици код Антесеха отровало воду. Други – да је то био грип, трећи – грозница, четврти – тифус, пети – куга. У сваком случају, познато је да је становништву острва од 20.000 људи, болест однела животе око 5.000 људи. И занимљиво, освајачи од ње нису били угрожени.

 

Да би зауставили отпор, у децембру 1495.г, кастиљани су поново кренули у поход на север острва у правцу Таора. Неколико хиљада Гуанча поново се сукобило са окупатором у јарузи Asenteho, очигледно, надајући се поновљеној победи. Међутим, де Луго је претходну лекцију добро научио. Он је поделио своју војску на два дела и користио предност кастиљана у поседовању ватреног оружја. Битка је трајала три сата и Гуанчи су изгубили. Да прослави своју победу, Алонсо Фернандез де Луго подигао је манастир посвећен Богородици на месту битке. Брзо је настало насеље око манастира, који се сада зове La Viktoria de Acentejho.

 

Бентор, син Бенкома, извршио је самоубиство месец дана након пораза. Бенитомо, следећи менсеј Таора, 25. јула 1496, заједно са менсејима Акиамо и Бенеаро је пристао на примање хришћанства и присаједињење Тенерифа у “краљевину Шпанију”, потписивањем мировног споразума. У септембру 1496. у области Адеје, Абона, Дауте и Икода поступило се по овом споразуму. Већина Гуанча, по узору на њихове вође, прихватили су хришћанство. Почео је процес културне и етничке асимилације Гуанча. Поражени на северу Тенерифа Гуанчи су продати у робље или пресељени на Гранд Канариу.


Али нису се сви предали. Неки северњаци су побегли на јужни део острва, где су нашли уточиште међу племенима у планинама. Они су наставили безнадежну борбу за ослобођења домовине. У августу 1502.год, дошло је до устанка у Адеји. Менсејем је проглашен Ичасага. Он је проучавао тактику кастиљанских војника, одузео је у борбама ватрено оружје и неколико месеци дрско нападао на њих и насеља колониста. Нису могли да га ухвате, а онда је на сцену ступила омиљена тактика освајача, коју су увек спроводили са Гуанчима – обећања и претеривања. Као што су радили одувек, тако раде и данас. Кастиљани су племству Гуанча обећали све што су они желели да чују и што никада није било испуњено. Они су закључили са њима мировни споразум, као 1496., и отишли са понудом код менсеја. Када је вођа Адехе видео да са окупаторима – преговарачима иду руку под руку његови најближи сарадници, није могао да поднесе чињеницу да је његова земља освојена и да су га најближи сарадници издали. Без речи, он је извукао нож из појаса и убо себе у груди. Као и његови преци, коме је част значила све у животу, умро је претпоследњи менсеј Гуанча.

Кастиљско освајање канарских острва се завршило. Већина њихових становника је убијено или умрло у борбама. Многи су извршили самоубиство у заробљеништву. Они који су преживели битке су умрли од епидемије и глади. Многи су оковима продати у ропство на тржиштима робљем Шпаније и Магреба. Неколико стотина острвљана је преживело и они су насилно крштени и убрзо су потпуно асимиловани од стране освајача и имиграната из целе Европе. Од Гуанча су остала само имена, која до данашњег дана, неки острвљани понекад дају својој деци – Бенкомо, Бауте, Дорамас, Менсеј, Ганартеме, гуанчски топоними – Анага, Икод, Гимар, Теиде, Укана, Техина, Тегесте, Такаронте и друга, и десетак речи које користе пастири Фуертевентуре и Ланзсароте, које се односе на њихову окупацију. То је све што је остало од људи који нису имали времена да кажу свету о себи.

 

Али да ли је то заиста тако? Или од нас, опет, има нешто што се крије, замењена истина са полуистинама, која отвара многа питања. Сумње да су се домороци острва борили за своју земљу, нема. Јер не постоји сумња у чињеници да су почишћени веома пажљиво. Зашто? Да ли је то само од природне европске крвожедности? Зашто су шпанци нападали тако јако Канарска острва? Шта су могли да нађу тамо? Богатства? Гуанчи осим оваца и коза нису имали ништа. Робове? Њих и није било много, а они су се очајнички борили. Хришћанска црква је желела нову паству? Можда. Али је исто тако тачно да су слуге месечевог култа тражили широм света и присвајали себи све што се односило на древна знања и њихове носиоце. Не заборавимо и какав су крвави лов организовали на следбенике Радомира и Магдалене и њихове потомке. Људима нису оставили ни трачак знања, и сви који су могли да знају нешто, убијени су.

 

Дакле, можда су, на Канарским острвима, слуге тамних желели да узму или униште постојеће аретфакте? Egerton Sajks, познати атлантологиста, члан Краљевског географског друштва, утврдио је да је на Канарским острвима било неколико храмова Атланта у којима су се чували неки артефакти. Он је скупљао ове информације из келтских традиција записаних крајем 6. века н.е, које говоре о мистериозним народу Tuata De Danan, који су стигли у Ирску на великим бродовима са непознатих атлантских острва, која су била уништена страшном катастрофом. Он такође наводи да су 1402.г, када су се на Канарским острвима по први пут појавили шпанци, они видели остатке неких античких грађевина и вештачких канала. Да, и “рукопис Бокачо“, помиње на почетку, да је италијанско-шпанска експедиција 1341.г, отишла у неке храмове на острву и одатле украла статуу голог мушкарца, коју су донели у Лисабон. Можда су још нешто нашли, а шта нису могли да понесу са собом. Тако да је било неопходно да се освоје острва и ставе под своју контролу, а становништво да се затре, чиме су се они бавили пола века.

 

Историја Гуанча, као и историја других народа, који су имали несрећу да буду освојени од стране европских конквистадора, показује дивље методе које су примењивали “просвећени” европљани како би добили оно што желе. Нехумана окрутност и дивљаштво у комбинацији са апсолутном безосећајношћу и похлепом је темељ на којем почива добробит западне империје, посебно Шпанске и Британске. Неопходно је да се то никад не заборави. Посебно они, који причају бајке о “европском рају”. Методе и циљеве, које примењују европљани стотинама година, примењују до данашњих дана.

razmak

Транскрипт емисије Древник бр.21, радио Сербона
Аутори и водитељи: Драго, Дуле, Дуки, Аца и Саша

Послушајте целу радио емисију

Гуанчи – мистериозни бели народ
5 (100%) 1 vote

Слични чланци

ИМПЕРИЈА АХЕМЕНИДА – Ко су заправо били Перс... Као и увек и вечерас причамо до сада неиспричану причу код нас, макар не на познат начин, са тим подацима и таквом поделом на добре и лоше момке на ко...
ПАРТЈАНСКО ЦАРСТВО – Заборављено Персијско ц... Прочитајте предходни чланак Персијско царстви 1. део - ИМПЕРИЈА АХЕМЕНИДА   Овде настављамо причу, тачније прошлост на месту где смо је пре...
Вук Караџић – РЕФОРМАТОР или ПЛАЋЕНИК... У последње време се доста провлачи питање Вука и азбуке „дотеране“ од њега самог... или није сам то урадио. Шта смо добили тим захватом, а шта изгубил...

Оставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of

Пратите нашу страницу на Фејсбуку