We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

imperija ahemenida ko su zaprabo bili persijanci

ИМПЕРИЈА АХЕМЕНИДА – Ко су заправо били Персијанци?

Као и увек и вечерас причамо до сада неиспричану причу код нас, макар не на познат начин, са тим подацима и таквом поделом на добре и лоше момке на коју смо навикли. Гледали смо скоро сви чувени филм 300 и ту нам је усађена перцепција ко су добри а ко су лоши момци. А да ли је стварно тако било? И шта ми у ствари знамо о тим лошим момцима који  су дошли из Персије? И каква је то империја била? По том и сличним филмовима, персијанци су оличење зла и таме.  Небројена зла војска напада мирну, поштену правдољубиву Грчку територију, подељену тада на полисе, а 300 одважних јунака им се одупире. О јунацима смо све сазнали, а о лошим персијанцима само то да су били ружни, прљави и зли…

drevnik pecat Као и увек, глобални управник мења нашу перцепцију заменом улога. Персијанци су били аријевци, борили се под грбом двоглавог орла, били су на страни светла, светлих сила, и главна тада покретачка сила у тој борби за опстанак планете како она не би у потпуности пала у руке тамних паразита.

 

Мало им је тада недостајало да успеју у томе. Али, паразитска сила и моћ, која је била оличена у многим култовима и религијама није седела скрштених руку, већ се као и увек озбиљно понела према угрожавању свог постојања и нестанку са ове планете. У дужем временском периоду, као што то увек и раде, осмислили су акције којима су ту империју, која их је угрожавала, бацилли на колена. Рецепт је био исти, као и овај који користе данас. Интриге, лажи, пљачка, геноцид и сав остали познати њихов арсенал дејстава. На крају су и успели у томе.

 

Међутим, никада, па ни тада, нису успели у томе, па неће ни убудуће, да искорене род Расе, колико год се трудили и колико год зли били. Док постоје државе и народи у  њима, који су на страни правде и истине, паразити ће кидисати,  покушавати да отимају, уништавају, убијају и затру наш род. Али, увек постоји то мало али, које им је до сада стварало проблем и није допуштало да своје планове освајања планете употпуне. И то мало али, ће довести до краја паразитске гамади, а тиме ће се и променити слика глобалног света, у коме ће главну улогу повести сада нападани и угњетавани народи на страни праведности и савести.

 

Кренимо онда са причом о империји Ахеменида и о томе какву су империју они створили и како су је, на жалост, паразитска гамад сломила.

533.године пре нове ере владар аријевског племена Парса, Кир други (персијански Куруш), касније назван Велики, направио је државни удар и засео на мидијски престо. Мидијци су такође били аријевци и имали су огромну територију под својом контролом. Кир је био из рода Ахеменида, водећег рода у персијском племену, са називом Пасаргади. Он је био унук мидијског владара Астиага (Иштувегу), син ћерке која је под именом Мандана била удата за племенитог Перса по имену Камбис (Камбуџија).

Минијатура “Сан Астиага”, 1420-1440. године, Мадрид, Национална библиотека Шпаније

Астиаг, Киров деда, наредио је да се убије њено дете (Кир) након пророчког сна. Он је сањао, да из утробе његове ћерке расте лоза и да је та лоза израсла затим по целој Азији. Магови-тумачи снова су му објаснили сан тако, да ће син његове ћерке бити краљ уместо њега. Он је наредио свом управитељу Харпагу да убије новорођенче, али испало је тако да је дечак стигао на васпитање код пастира, а затим, када је достигао пубертет, све се открило.

 

Харпаг је платио за неиспуњење наређења животом свог сина. Окрутан краљ Астиаг наредио је да се убије дечак и скува од њега јело за оца, што он није знао и појео је свог сина. Када је све откривено, он је одлучио да се освети и помогао Киру да освоји мидијски престо.

Минијатура “сан Астиага”, 1482. г., саборна црква у Бриксени, Италија

Легенда о персијском краљу Киру и сну мидијског краља Астиага била популарна у средњовековној Европи. На интернету се може наћи доста сличица 14-15 века које то илуструју. Важно је напоменути да су на овим минијатурама, јунаци на њима, нацртани као – европеоиди, а све жене – са светлом чак и златном косом.

 

На питање: зашто је персијски краљ Кир (перс. Курус) био толико популаран у средњем веку у Европи, одговор је једноставан. У 14-15 веку, а то је скоро средином последње ноћи Сварога, у Европи је већ сасвим царовало хришћанство – лунарни култ (култ Озириса, Диониса и др.), који је коначно победио соларни култ живота, чији је последњи бастион – Катар – црква уништена у крсташким походима од 1209-1215. године. Све што је у вези са њима, са ведским знањима и знањем уопште темељно је уништено и замењено “новим правилним” информацијама, на пример, библијским стварањем света и осталим примитивним  фолклором, као и замена стварне историје човечанства – библијском, односно историјом једног-јединог племена  јеврејског.

Минијатура “Кир, унук Астиага, цара Мидије, храни животиње”,
мајстор Бусико (Boucicaut Master), Француска

Он је дозволио јеврејима, да се врате у Јерусалим и обнове свој храм. У Јудеју је  кренуло 42 000 људи (све те породице су именоване у Библији). При том, он им је дао да однесу из вавилонског храма све вредности и пружио им је административну помоћ. Такво понашање персијског краља у Библији се објашњава чињеницом да је Кир добио наређење од Јехове и да је одмах пожурио да га изврши. Идеја да је владар огромне државе, персијски краљ Кир, човек који је обожавао јеврејско божанство и да је проводник интереса јевреја, није ништа друго већ јефтинији психолошки трик. Ствар је у томе, да је Кир пустио јевреје да обнове храм јер код персијских владара је била таква општа политика према свим народима који су били њихови поданици. Кир је наредио да се врате све светиње које су одузете, свим народима, а не само јеврејима, у места њиховог првобитног боравка.

Минијатура “Кир 2 Велики омогућава јеврејима да обнове храм у Јерусалиму”
француског сликара Жан Фукеа (Jean Fouquet) (1420-1481), 1470-1475г.

 

Владари Персијског царства су били изненађујуће толерантни и дозвољавали су свим народима да исповедају своју веру и да живе у оквиру своје културе. Исто тако су поступали владари Велике Тартарије и касније Руске  Империје.

Бакрорез “Кир, краљ Персије” из скупа од четири гравуре
“Највећи владари антике” 1590-их година.

Биографија оснивача персијског царства је максимално митологизована, посебно његово порекло, другим речима, скривена је истинита  информација о томе ко је заправо био оснивач персијске империје, цар Ку-Руш. Писање његове историје је почело у време када се већина западних покрајина Словенско-Аријевског Царства припремала за одвајање од матичне земље, и када су им унапред саставили нову историју света, изменили биографије царева, хероја, верских личности и тако даље, по потреби фалсификатора. Али фалсификати прошлости наше цивилизације радили су се постепено и одједном није све успело да се уклони.

 

Пример за то је карта Персијског царства (Persici Sive Sophorum Regni Tipus) из географског атласа фламанског картографа Абрама Ортелиуса (1527-1598) ” Овај атлас, сматра се “првим модерним атласом“, први пут је  објављен 1570. године. На овој карти се јасно види да се Персија са севера и истока, све до Индије, граничила са једном једином земљом – Великом Тартаријом а са северо-запада са бившом њеном покрајином, коју су до краја 16. века европљани називали Војводство Москва или Руска Империја. Сасвим је логично претпоставити да је као и северна Индија у Сибиру, Персија такође била покрајина велике Евроазијске империје наших предака.

 

Она се одвојила од матичне земље одједном и то највероватније у време тзв Ноћи Сварога – око 5.в. пре нове ере, када су у Персији деловали библијски Естер и Мардохеј и у 5 в. н. е. у време устанка Маздака.

Персијско царство (Persici Sive Sophorum Regni Tipus) Абрам Ортелиус
(1527-1598) “Призор Круга Земаљског” (Theatrum Orbis Terrarum)

У принципу, са Киром су урадили исто, као и са свим заиста највећим представницима људске цивилизације – Радомиром, познатог свима као Исус Христ, Будом, Свјатославом Храбрим и другима, чија имена и чињенице постојања је било немогуће ућуткати или сакрити, али су зато њихове биографије променили, измисливши тамо гомилу митова, и често приписујући им речи и дела, која нису говорили ни радили, а то ко су они заправо били, шта су говорили и радили, су избрисали из сећања цивилизације.

 

Мада је нешто и остало. У случају Кира – то је такозвани “цилиндар Кира” – глинени цилиндар 22,5×10 цм, 45 редова који садрже листу победа и милостивих дела Кира, као и списак предака.

 

Текст на глиненом цилиндру саставили су вавилонски свештеници после освајања Вавилона од стране персијанаца 539. г. пре нове ере. Језик оригинала је – аккадски.

Његова империја простирала се од Авганистана и Индије и укључивала је у себе како средњеазијатске области, као Дрангиану, Маргиану, Хорезм, Согдиану, Бактрију, Ареију, Хедросију, тако и покорена племена Сака, Сатагидију, Арахосију и Гандхару. Поред Вавилона, Камбиз је добио у наследство од оца Сирију, Палестину и Феникију, која се добровољно подчинила Персима.

 

Међутим, Кир није успео да подчини себи Масагете, који су стално нападали у Средњој Азији и тим самим угрожавали северо источне границе његове империје. Његова војска је претрпела пораз, а он сам је погинуо почетком августа 530. г. пре нове ере.

 

Најстарији син је наставио да проширује империју и кроз 5 година, 525. г. пре н. е.,персијанци су освојили Египат, а кроз 3 године Камбиз је умро под врло чудним околностима на путу из Египта у Персију, када је био на путу за сузбијање побуне у метрополи. Како причају грци – Херодот и Ктесиј, освајач Египта, не последњи да тако кажемо, ранио је себе сопственим мачем када је скочио на коња, када је расекао или кук или тетиве испод колена.

 

Највероватније се овим причама прикрива политичко убиство. У руској историји је позната чињеница, како је принц Димитрије, син Ивана Грозног са последњом женом, сам себе заклао ножем, што је осудило династију Рјурикович на нестанак и означило почетак Смутног времена у Русији.

Познато је да су Грци увек били завидни Персима. Египћани извештавају да је “персијски цар дао освајању Египта карактер личне уније, крунисан је по египатским обичајима, користио је традиционални египатски систем датирања царског владања, узео је титулу “цар Египта, цар земаља” и традиционалну титулу фараона – “потомак (богова) Ра, Озириса” и др.

Слика “Цар Персије Кир након освајања Вавилона” Angusa MekBrajda

Камбиз је наставио политику фараона претходеће њему 16 династије и тежио је да привуче на своју страну египћане. На рељефима из Египта је приказан у египатској одећи. Одмах након освајања Египта, Камбиз је наредио свим својим војницима да престану да пљачкају, напусте храмске територије и надокнадио је насталу штету светилиштима.

 

Пратећи политику Кира, Камбиз је дао египћанима слободу у религиозном и у приватном животу. Египћани, као и представници других народа, наставили су да заузимају своја места у државном апарату и предавали су их по наслеђу.

Камбиз на гравури-медаљи из збирке гравира, Гијома Руије, 1553. година

 

Прича “Суд Камбиза” уживала је код средњовековних историчара сталну популарност. Ову причу су позајмили од Херодота:

” Цар је поставио као сатрапа у Сард свог полубрата. Отана је именовао као начелника војске у Приморској области. Отац тог Отана – Сисамн је био један од краљевских судија. Због чињенице да је тај Сисамн, поткупљен новцем, донео неправедну пресуду, краљ Камбис је наредио да га погубе и одеру му кожу. Краљ је наредио да се та кожа обради, исеку из ње траке и онда обложи судијска столица на којој је он седео у суду. Обложивши столицу таквим појасевима, Камбис је именовао за судију његовог сина уместо Сисамна, и наредио му да запамти на којој столици он суди”.

“Суд Камбиза” холандског сликара Герарда Давида

Да, такве је ствари радио персијски цар у односу на државне званичнике, који су погрешно извршавали своје обавезе. Сурово, али ефикасно и ред у судском систему, сигурно је био заведен једном за свагда.

 

Нама би то требало. Може бити, да кожу живом одрао и није, али је нешто снажно било потребно.

На слици је   “Суд Камбиза” холандског сликара Gerarda Davida

Нас је изненадила не само та источно-деспотска варварска крвожедност, већ и то да је Херодот описао страхоте равне свирепости и крвожедности још о једном народу, у чијем обичају је било драње коже са људи, што је пратило њену вешту обраду и широку примену тих производа. То су – Скити. Он описује хладнокрвно детаље ратних обичаја Скита:

Они по њему пију крв првог убијеног непријатеља, скалпирају убијеног непријатеља и вешају скалп на узду свог коња, гуле кожу са руку непријатеља, облажу њом тоболце, а од врха непријатељских лобања праве чаше.

По речима Херодота, Скити су били потпуне пијанице, укључујући и децу са женама, и наркомани. Ево како он описује то:

“У скитској земљи цвета конопља. Тамо је узгајају, иако постоји и дивља. Узимајући конопљино семе, Скити бацају семе на усијано камење. Од тога се дижу дим и пара, да ниједно јелинско купатило са овим не може да се упореди. Уживајући, Скити гласно вичу од задовољства. Та пара им служи уместо купатила, јер се водом они не перу”.

 

Акинак  времена Ахеменида

Тихи ужас, у принципу. Само није јасно на који су начин ти блудници и наркомани могли да држе у реду своју велику империју – Велику Скитију, коју су много касније западни “партнери” преименовали у Велику Тартарију. Такође остаје велика мистерија, како су они могли да праве невероватно леп накит који се налази у скитским хумкама широм Евроазије и да се створе непоновљиви скитски “животињски стил” и да предњаче за оне дане оружјем, које су (и по стилу, и оружјем) користили и персијанци времена Ахеменида.

Златна минђуша времена Ахеменида, 6 век пне

Детаљ броша времена Ахеменида, 5 век пне

Наруквица времена Ахеменида 5 век пне, Колхида (Савремена Грузија)

 

Чаша времена Ахеменида 5 век пне

По свему се закључује, да су они, који су вековима спроводили и организовали Drang nach Osten  (Поход на исток), победили када су започели информациони рат, оцрњујући своје непријатеље.

 

Изазива чуђење чињеница да је “отац историје” Херодот, који је, како се сматра, саставио детаљан опис живота и активности Камбиза, сакупио све могуће, да би описао старијег сина Кира, као злог тиранина. По Херодоту, он је оженио две своје сестре и убио једну од њих, при томе трудну са његовим дететом; И одједном је кренуо да освоји Етиопију.  Добро је познато да је пре тога он успешно провео своју војску преко Арабијске пустиње и освојио Египат.

Витраж у протестантској цркви Sain-Pierre-le-Jeune u Alzasu, Француска

Камбиз је успео да потчини себи део Етиопије, а Херодот је описао, да су етипољани, који су се граничили са Египтом, слали дарове персијском престолу сваке три године:

 

“2 јединице самородног злата, 200 стабала ебоновог дрвета, 5 етиопска дечака и 20 слонових кљова”.

 

Тако да очигледно омаловажавање старијег сина Кира указује на сумњу да је он био директна супротност оној слици, коју су насликали историчари. И овде треба имати у виду да су преписивачи историје током прошле Ноћи Сварога, када су друштвени паразити све више и више подчињавали себи земаљску цивилизацију, природно хвалили оне који су овим паразитима били корисни и омаловажавали оне који сметају, вољно или невољно, њиховим плановима. Прве су називали Великим и прослављали у сваком погледу и овековечивали сећање на њих, а друге демонизирали, сакривали истину о њиховом истинском животу и делима. А када је то сасвим немогуће, онда без помена њиховог имена, извлачили су неке не баш значајне чињенице њихових дела, која су била паразитима на корист, занемарујучи све остало.

 

Тако се, очигледно десило са оснивачем персијске империје – Киром, који је, како снажно наглашавају, деловао под вођством Јехове и узео његове штићенике под своје краљевско крило. Иако је, понављамо – народима укљученим у Персијско царство, исповедање своје исконске религије предака било слободно и персијанци се нису мешали у те послове, већ обрнуто, пружали су помоћи у томе и изражавали поштовање према веровањима других. То је била свесна државна политика. Званична верзија каже да је након тога, како се Камбиз ранио сопственим мачем и умро од гангрене, не вративши се из Египта у Персију и не остављајући после себе наследника, власт у земљи узурпирао неки мидијски маг Гаумата, издавајући се за Бардија, млађег брата Камбиза, који  је владао 7 месеци. Дарије и шест виђених персијанаца – Аспафин, Гобриј, Гидарн, Интафрен, Мегабис и Отан убили су самозванца и све магове у палати.

 

Земља је остала без владара. Камбиз је мртав, династија Кира је прекинута. Седам персијанаца, обезглавивши противнике, одлучили су уз помоћ жреба (чији коњ први зарже) да Дарије, уз помоћ коња, добије престо.

 

Дакле, након изненадне и мистериозне смрти Камбиза, на персијски престо је ступио Дарије (древно персијски Дарајавауш – онај што Држи добро) (522-486 пре н. е). Он је такође био од рода Ахменида, али од најмлађе гране. Историчарима ништа непознато није о почетку живота Дарија, као ни о животу његовог оца Гистаспа (Виштаспа), деде Арсама и прадеде Ариарамна – у ствари родоначелника млађе гране Ахменида. Сам Дарије је до ступања на персијски престо у старости од 28 година био једноставан ратник.

Касније је оженио ћерку Кира Атосу дајући свом положају већи легитимитет и успоставио годишњу прославу “пребијања магова”, током које “ни један маг није смео да се појави на улици, и тада сви они седе код куће”. Земља се дигла, скоро сви персијски владари доследно су били против Дарија. Скоро две године Дарије је гушио устанке. Дарије је успео да угуши све, о чему је и обавестио свет у познатом Бехистунском натпису. Он представља клинасти текст уклесан на три језика (древнеперсијском, еламском и акадском) на стени Бехистун, југо-западно од Екбатана. Он такође представља тријумф Дарија над магом Гауматом и побуњеним “краљевима”.

Дарије гази ногом Гаумату, пред њим траже милост девет поражених вођа
побуњеника, а иза леђа цара је телохранитељ и ратник из одреда “безсмртника”

Зашто и како је прекинута династија Кира? И зашто нису очувани гробови његових синова – законитих персијских царева? Како би одговорили на то питање, морамо да се обратимо историји рестаурације јеврејског Храма у Јерусалиму.

Као што је познато, 598. г. пре н. е. цар Вавилона Набукодоносор опколио је Јерусалим, и депортовао је из Јудеје 10 000 јевреја, који су представљали професионалну и културну елиту земљ, у Вавилон, за казну за то што су се Јудеји приклонили непријатељима Вавилона. Дакле, краљ је намеравао да уклони јеврејску елиту, који су били високи функционери, јерусалимско племство и војни врх, као и занатлије, пре свега, оне од њих, чији је занат имао однос према војној струци, тако да они не би бунили народ ка отпору против његове власти.

 

Јудејског цара Јехонија он је такође одвео са собом у Вавилон, а уместо њега је оставио његовог ујака – Седекију, који се није смирио и кроз 11 година објавио одцепљење Јевреја из Јерусалима. Овај пут, Набукодоносор се није ограничио депортацијом, већ је уништио Храм Соломона, срушио бедеме и већину становника је отерао у Вавилон у “горко вавилонско ропство”, које се описује у суморним и жалосним бојама: На рекама Вавилонским, тамо смо седели и плакали када бисмо се сетили Сиона“.

 

Већина јевреја уживала је у Вавилону личну слободу, имали су лепе куће, слуге и успешно су се бавили трговином, а такође су активно учествовали у банкарском и финансијском систему земље, ангажовали су се у том смислу и лихварским активностима.  Свуда где су се појавили јевреји, они су били примљени топло и окруживали су људе на власти густим прстеном, све док не би исисали из земље све сокове, која се никада не би опоравила или док се на челу земље не би појавио вођа-патриота и покушао да их стави на своје место.

 

И Кир им је дозволио да обнове храм и град и дао им све да га украсе, што им је узео Набукодоносор. Имајте на уму да су у уништену Јудеју послали најсиромашније слојеве вавилонских јевреја. Они исти, који су били при власти и при бизнису једноставно су остали у удобном “тешком вавилонском ропству”.

 

Када је Дарије постао цар, у другој години своје владавине не само да је дозволио све да се обнови, већ је и ослободио јудеје, од свих пореза, као и све земље, које би они почели да обрађују. Он је наложио својим сиријским и феникејским намесницима да располажу сечом кедровог дрвета и да их шаљу из Либана у Јерусалим, а такође је наредио да им се пружи помоћ при обнови града.

 

Поред тога, Едомци, Самарићани и Келесиријци су требали да врате јудејима сва јудејска села, која су заузели. Они су такође били у обавези да плате још 50 талената за обнову храма, као и да их снабдевају свиме што је потребно за свакодневно жртвоприношење, да би се јеврејски свештеници у Јерусалиму заузели пред Богом за добробит персијског цара. Дарије је такође дао своја лична средства да се припреми потребна одећа за првосвештеника и свештенике, као и за све инструменте потребне левитима за прослављање Јехове.

 

Поред тога, Дарије је забранио било коме од званичника да се меша у послове јудеја, а царски данак покрајине Самарије заповедио је да се пребаци јеврејима за трошкове грађевинских радова и пратио је спровођење својих заповести, не обраћајући пажњу на петицију самарићана, сличну оној коју су они слали Камбизу.

 

Они који су очистили Дарију пут на престо, могли су бити задовољни. Они су постигли свој циљ – повратили су све што су желели на туђ рачун, па су чак и од пореза ослобођени.

 

Тако су радили и раде друштвени паразити. Они не откривају свој идентитет, иако је у случају са Даријем о некима писано у директном тексту.

Јеврејски историчар Флавије Јосиф (37-100 г. н. е.), веома поштован данас, директно пише да је са Даријем “одавно био повезан пријатељством” Зоровавељ – човек из царског јудејског рода, кога је поставио још Кир, одговоран за пресељење јевреја из Вавилона у Јудеју. Он такође каже да је тај Зоровавељ “захваљујући том пријатељству заједно са два друга човека удостојен чашћу, да постане телохранитељ цара. То јест, Дарије је имао човека од самог почетка своје каријере, који је могао да му саветује правилне ствари. Дакле, Дарије је изгледа тачно служио онима који су га и довели на престо.

 

Можда, треба узети у обзир да историја људске цивилизације последњих 13 000 година – јесте историја сукоба између дијаметрално супротних по својој природи Сила – Тамних паразитских и Светлих креаторских.

 

И империје су стваране и распадале се у резултату управо овог сукоба, а не жељама и амбицијама људи, иако и паметних, енергичних, мотивисаних и јаких, који владају великим организационим и другим способностима.

 

 Увек су постојали они који су стајали иза таквих амбициозних људи. На пример, иза Александра Великог су стајале Тамне Силе, које су покушавале да униште списе Светлости – индијске Веде и иранску Авесту. Са првима се ништа није десило, а друге је успео да уништи. Два милиона стихова подељених на хиљаду двеста поглавља писаних златном бојом на 12 000 специјално штављених воловских кожа, посебно обрађених. Мудрост аријевских предака се чувала у главном зороастријском храму персијанаца – Персеполу. Након пљачкања и уништавања града, на његовим рушевинама Македонски је спалио непроцењиву светињу. Кажу да је пред персијски поход Македонски посетио познатог грчког филозофа Диогена – то је онај, који је наводно живео у бурету и са фењером тражио човека. Диоген му рече: “Бежи господине, заклањаш ми сунце”. Стари филозоф је јасно знао зашто је Македонски кренуо на Персију – да уништи Светло Знање. И “Велесова књига” назвала га  је “тамним ратником“.

 

Изузетна чињеница је, да је за време својих освајачких похода Александар Македонски два пута посетио Јерусалим, али храмове није рушио и јеврејске свете књиге није палио, већ се понизно клањао јудејском првосвештенику. А огромна империја Македонског се распала без остатка. Она више није била потребна, испунивши задатак који су поставиле Тамне Силе приликом њеног оснивања – уништавање записаног ведског знања, датог народима Светлих Сила.

Александар Велики у храму Јерусалима, Себастиано Конка, 1750.г

Иза Свјатослава Храброг, који је на самом крају предпоследњег Дана Сварога уништио паразитску државу Хазарски Каганат, стајале су Светле Силе. Он је и сам био Светли ратник, ратник маг.

 

Да није уништио кнез Свјатослав центар тадашњег паразитског система, који је био Хазарски Каганат, будућност људске цивилизације била би жалосна и безнадежна. Посебно, то би се односило на целу белу расу, само њено постојање било би под великим знаком питања. Није ни чудо да је Каганат настао практично у самом центру његове земље. Свјатослав не само да је поразио Хазарски каганат, већ је и осигурао освојене територије за себе и отишао даље.

 

Током 24 године пре последње Ноћи Сварога је покушао да што је могуће даље на југ помера границе свог царства. Исповедујући ведизам, Свјатослав је тежио да освоји, ево већ 100 година “хришћанску” Бугарску и расадник хришћанства, односно грчке религије, култа Озириса, или лунарног култа смрти, Византију. Он је сањао да створи главни град свог царства на ушћу Дунава:

“Није ми задовољство да седим у Кијеву, желим да живим у Перејаславцу на Дунаву, јер је ту средиште земље моје, тамо постоје сва блага…”

У том случају историја Русије и света би била другачија, али то се није десило. Тамни су већ ступили на силу, добро припремљени и њих је било много. Свјатослава су успели да уклоне, али и оно што је он урадио, уништивши центар паразитског система, спасило је земаљску цивилизацију и знатно је олакшало њено страдање у последњој Ноћи Сварога.

 

Вратимо се у Иран, персијском цару Киру и размислимо. Шта је изазвало владара, који је мирно управљао у планинама мало коме познатим племеном, да у доби од 40 година одједном крене на Запад у освајање моћних држава тог времена – Лидије, Мидије и Вавилона и да оснује моћну аријску империју од Инда и Јаксарта до Егејског мора и граница Египта? Зашто је његов син, Камбиз освојио Египат и покушао да прође даље и освоји Намибију? Наставио је дело оца, може да се одговори. Дакле, шта је био узрок? Шта је нагнало старије Ахмениде, аријевце, тако упорно да стреме на запад и успоставе своју контролу над тим територијама?

 

Да би то схватили треба објаснити, шта су заиста биле земље, које је настојао да освоји старији Ахменид, за шта је потребно да се вратимо у прошлост неколико хиљада година, од његове владавине. После Првог ‘Аријевског похода 2692г. пне у Дравидију (Индију),  био је уништен главни сакрални центар паразитских снага, који се тамо налазио. Арији су забранили обожавање Црне мајке, са обавезним ритуалом приношења људских жртви који је омогућавао астралним паразитима да се хране животном силом физичких тела жртава и да заробљавају њихове душе.

 

Претрпевши пораз, црни магови су чекали да васкрсну култ Кали-Ма, чије проводнице су биле свештенице – жене црне расе због својих психо-физиолошких карактеристика, људско жртвопринишење и сл., али су за сваки случај створили себи додатна сакрална места. Они су нашли друге “Едеме”, одакле су могли да комуницирају са својим домаћинима. Кроз скоро 700 година после првог похода, 2006. г. пре нове ере Арији су отишли у Дравидију други пут, а део њих је остао тамо заувек. Они су протерали црне магове из Дравидије и они тамо ништа нису могли да раде, осим да оду у своје помоћне центре, које су раније припремили и поново почну да изграђују своју црну паразитску цивилизацију и да подчињавају себи народе. И ови центри се налазе у античкој Етиопији (Земља Куш) и у Међуречју (Асирија).

Замља Куш. Илустрација из књиге Н. Левашова
“Русија у закривљеним огледалима”

То није био лак и брз задатак, али већ средином 8. в. пре нове ере Етиопија осваја Египат и у њему је око 100 година владала 15 династија кушитских фараона, а Асирија у 9. в. пре нове ере осваја сву Месопотамију. И свуда цвета култ Црне мајке у локалним варијантама (Исис, Иштар, Инанна, Астарта, итд). Важно је напоменути и то да су у древној Етиопији обожавали змију, кобром су украшавали све предмете и приборе у кући. Према легенди, први краљ Етиопије био је змија. Њега су звали Аруе, што на абисинском језику значи “змија”.

 

Традиционална религија Древне Етиопије била је религија црних магова и свештеница, сада се зове вуду:

 

“Религија старих етиопљана, са једне стране, обухвата типичне карактеристике ранијих паганских култова: анимизам (веровање у душу и духове), фетишизам (поштовање неживих предмета), тотемизам (поштовање митског претка), али, са друге стране, за њихов култ је карактеристичан огроман утицај магова. Са њима је повезан обред “иницијацијеу зомбија.

 

Древни африканци су веровали да само зомби може да сачува у овом животу човека, уз помоћ мбацава (мага) рађено је жртвоприношење човека, кога маг прво уводи у стање клиничке смрти, а затим га сахрањује, и према њиховим веровањима он постаје зомби (живи мртвац). Затим га извлаче из гроба и убијају, након чега он, наводно, служи оном човеку, који га је убио. Овај одвратан феномен је био распрострањен и популаран у народу. Важно место заузимао је култ предака и веровање да душа живи после смрти човека и да може да се пресели у друге предмете и жива бића. Током ритуалних радњи жреци су се облачили у претећу одећу, а на лице стављали маске злокобног типа…”
(А. Опарин “Светска историја и пророчанства Библије”).

 

Поред тога, у Етиопији постоји легенда, исказана у националним еповима “Слава царева“” (Кебра Нагаст), да је краљица Савскаја (етиопско име Маеда) посетила краља Соломона и као поклон повела са собом сина, који је рођен у Етиопији. Када је он одрастао, отишао је у Јерусалим на сусрет са оцем. На крају ове посете јудејски краљ му је дао пратњу кознова и старешина. Син првосвештеника Азарија је украо Ковчег Завета из Јерусалимског Храма и јеврејско светилиште се преселило у Нови Сион. Од тада су се етиопљани претворили у “праве синове Израела“.

 

То је легенда, али, ипак, етиопски хришћани чине обрезање на осми дан, поштују суботу и живе у складу са законима кашрута, јер виде у себи потомке древних синова Израела.

 

Крајем 7. в. пре нове ере Асирију је освојио Вавилон, али је већ на почетку 6. века тамо почела верска реформа. Њу је започео краљ Вавилона Набонид (555-539. године пре нове ере) и она је била у промоцији култа бога Месеца – Сина, са којим је повезано име Синајског полуострва, синајске горе и планине Сион у Јерусалиму. Врховни жрец овог култа била је мајка Набонида, Адагуни. Важно је напоменути да Набонид није био вавилонац, већ потомак асирских царева. Последњи цар Aššur-uballit  2. је такође био жрец Сина у Харану. На предлог његове мајке вавилонски цар је почео да обнавља древни лунарни култ у Вавилону, одгурујући култ Мардука, главног бога Вавилона. Набонид је почео да масовно обнавља храмове Мардука, мења свештенике и ритуале. Такође Набонид је повратио давно нестале храмове и ставио на њихово место своје људе. Дакле, он је обновио своје центре у Уру и Харану – градовима који су били средиште тог култа и уско повезани са именом Аврама – родоначелником такозваних “аврамовских” религија – јудаизма, хришћанства и ислама. Први је био његов дом, а у другом, он је живео више од 20 година, пре него што је отишао у Ханан, где га је послао Јехова.

 

Међутим, Набониду није успело да наметне Вавилону лунарни култ Сина. Дошао је персијски цар Кир и како кажу, све упропастио. Он је заузео Вавилон, Набонида послао у ропство, његов син Валтазар (Бел-шар-уцур), тада бивши владар града, био је убијен, земља је постала једна од провинција Персијског царства са персијским заступником, прастари култ Вавилона – култ Мардука је враћен, што се и огледа у “Манифесту Кира”.

 

Тако су персијанци, који су били ведског погледа на свет, поставили надзор над средњим Едемом црних магова и највероватније, планирали да ураде исто и са трећим њиховим светим центром, који је био у земљи Куш. (Први центар у Дравидији (Индија) је био под контролом Светлих Сила од времена другог х’Аријевског похода). Овим случајем је морао да се позабави син Кира, Камбиз. Он је успео да освоји Египат, али освајање Земље Куш окончано је неуспехом. Он је само могао да успостави протекторат над приграничним са Египтом племенима Етиопљана.

 

У принципу, сада је јасан такав став светски признатог грчког историчара у односу на сина Кира. Ми, уосталом, до сада проучавамо прошлост наше планете са тачке гледишта победе паразитских сила, које, наравно, неће да хвале оне који представљају за њих опасност чак две и по хиљаде година. Дакле, сину Кира је било суђено не само да умре и да не остану трагови његовог гроба, већ и да остане у сећању потомака као окрутан и луд епилептик и пијаница.

 

Без обзира на све “непријатности” за паразите, покушаја контроле Светлих сила над светим центрима црних магова, једини који су били победници приликом креирања персијске империје, осим персијанаца, наравно, били су јудеји. После пада Вавилона пред “робовима” се отворила широка перспектива у области трговачке делатности. У Књизи пророка Исаија каже се да Мидјани “не цене сребро и не налазе задовољство у злату”, а јевреји, као што је познато, напротив, веома су ценили и једно и друго, распрострањено широм Персијског царства. Временом су стекли значајан утицај у економском и друштвеном животу, марљиво пробијајући свој пут ближе престолу. Они су организовали насеља у већим персијским градовима, а пре свега, у престоници персијског царства Суси, постепено се припремајући за слабљење аријевског царства…
Али прво је било потребно да се изгради. И оно је изграђено трудом и генијем аријеваца. Шта је било то царство и како је оно била организовано? Како сведочи Бехистунски натпис, у државу Ахменида, која се простирала од Егејског и Средоземног мора до северо-западне Индије, улазило је 23 земље.

 

Што се тиче обимности реформи Дарија, много од онога што је он урадио је почео још Кир. Иако је он и направио значајне промене у административном систему царства, потижући доминантну улогу персијанаца у њеном руководству, што је била основа јаке царске власти и што је помогло ефикаснијој контроли његове земље, одбијао је, као и Кир, употребу религије у том својству. Поред тога, он је настојао да организује прикупљање пореза и да значајно повећа војску.

 

Цела Империја је била подељена у пет округа, на чијем челу су стајали војни команданти, којима су били подчињени војни руководиоци сатрапија.

 

Обавезно је било постало слање војних јединица на периферију царства и изградња тврђава, упоришта и испостава. У ове јединице било је забрањено укључивање локалних војника. Елита персијске војске су били тзв. бесмртни – 10 хиљада најбољих персијских војника, првих хиљаду, најплеменитијих, који су били под личном заштитом цара. Била је то редовна војска, која је била под надзором цара, коју је основао још Кир. Постојала је и резервна војска, која се такође, состојала од персијанаца, али су они били регрутовани само у време великих војних похода.

 

Први, највиши ниво “вертикале власти” Персијске империје била је царска администрација, на челу са царем, где су се скупљале све нити и војног и цивилног управљања, и одакле се спроводило управљање територијама царства, дистрибуирала средства и контролисало прикупљање пореза. Сатрапи и војводе су били под сталном контролом цара и његове администрације, као и тајне полиције. Надзирао је све чиновнике хазарапат, који је истовремено био шеф личне заштите краља.

 

Дарију се исто приписује и стварање јединственог система опорезивања.

Раније су сви освајачи више-мање редовно прикупљали давања са поражених земаља. И сваки освајач је “опорезивао” губитнике у мери своје похлепе. Администрација Дарија је примењивала наплаћивање пореза, да тако кажемо, научним методом. Његови људи су процењивали сваку сатрапију по питању солвентности и одређивали пореску стопу. Највише је морао да плати Вавилон, као “најбогатији”. Тако да је порески новац у царску касу текао редовно и у предвидљивим количинама, не малим.

 

Није ни чудо да је бирократски апарат Персијског царства представљао импресивну машину, чији је центар царска канцеларија била  у главном граду – Сузи. У престоницама сатрапија, као што су, Вавилон, Екбатани, Мемфис и др. такође су организоване велике државне канцеларије. У њима је радио велики број писара, који су писали и преводили званичне документе са државног језика на друге језике. Код Дарија званични језик Персијске империје постао је арамејски.

 

Да би наређења царске администрације из престонице царства Сузе брзо и на време била достављана, било је изграђено неколико стратешких путева, опремљених поштанским станицама, на којима су увек били свежи коњи, гласници, складишта са храном и разном опремом.

Најпознатији је био тзв. “Пут Дарија” или “царски пут“, који је представљао прилично озбиљну инжињерску конструкцију и спајао нову персијску престоницу Персепољ са западном обалом Мале Азије. Он је почињао у граду Сарду и пре него је стизао до подручја савременог Мосула у Ираку, делио се на две гране, од којих је једна преко Екбатана усмеравала путнике на Велики Свилени пут, а друга је ишла у југо-источном правцу, у правцу Сузе и Персепоља. Дужина путева износила је 2698,87 км (1677 миља).

 

То је заиста генијална инжињерска конструкција, изграђена пре злогласних “римљана”. Као прво, пут је био поплочан каменим плочама. ширина коловоза је била 6,25 м. као друго, површина пута је лежала на насипу – подлози од шљунка или дробљеног камена, које одводило или апсорбовало подземне воде. Треће, на њему је било 111 испостава на сваких 30 км са променом коња итд. Пут је био чуван. Херодот је због њега био у екстази:

 

“Не постоји ништа брже од ових посланика, тако је паметно код персијанаца уређена пошта! Кажу, да су свуда на путу они поставили коње и људе, тако да сваки дан путују други коњ и човек. Ни снег, ни олује, ни врућина, па чак и ноћно време не могу да спрече јахача који галопира у пуној брзини по одређеном сегменту пута. Први курир преноси поруку другом, а тај трећем. И тако порука иде из руке у руку док не стигнете до циља”. (Херодот. Историја. VIII 98).

 

Али то није био једини масивни објекат који су подигли персијски инжењери. Интереси царства захтевали су да се држи под контролом север Африке, а онда је Дарије одлучио да се изгради канал између Медитерана и Црвеног мора (претеча Суецког канала), који би омогућио, поред тога, директан пут из Персије у Египат, заобилазећи Синајску пустињу, повезујући Нил и Црвено море. Због правичности треба напоменути да су се овим пројектом много пре Дарија бавили египатски фараони Сенусерт, Рамзес II и Нехо II.

Канал дужине од 200 км саграђен је за 7 година. Међутим, било је делова канала између Нила и Црвеног мора, где се канал претварао у асфалтни пут на узвишењима, по коме су бродови вучени, а затим поново спуштани у воду.

 

Још један без сумње јединствен инжењерски објекат древних персијанаца је иригациони систем. Ствар је у томе, што релативно сушна клима Иранске висоравни није дозвољавала да се води интензивна пољопривреда. Река је тамо мало и оне нису зими пловне, а на лето пресушују, тј. воде за наводњавање великих области није било. Древни персијанци су мајсторски развили систем подземних канала, које су звали канатами, којима је вода ишла до одредишта. То јест, они не само да су одводили воду на наводњавано место, већ су и спречавали њено испаравање на путу од извора. То сведочи о томе, да је ниво развоја инжењерске мисли и средстава за њено спровођење био веома висок, што традиционална историја воли да заобиђе.

И то да ли је то био град, село или сеоско земљиште, древни инжењери су направили тако да заправо доносити воду нигде није било потребе. Вода је сама дотицала, где су је усмеравали древни пројектанти. Верује се да је подземни систем за наводњавање персијанаца стар око 3500 година.

 

Ова чињеница сведочи о томе, да Арији, који су крочили на Иранске планине, нису били “примитивна, номадска” племена, како их представљају историчари. Обиље и доступност воде је дозвољавало древним персима не само да успешно развију пољопривреду, већ и изградњу предивних цветних вртова и паркова, пре свега, око краљевских палата и кућа племића. Управо у древној Персији су створени тзв. “рајеви” (перс. паири даиза – ограђене баште) – паркови са правоугаоним изгледом, у којима су били базени и фонтане. У тим парковима су расла мноштва разноразног цвећа, дрвећа, траве и друге вегетације у геометријски правилним правоугаоним областима. Током више од две хиљаде година најбољи и најпознатији паркови у свету су настали по узору на персијске “парадизе”, као што су паркови индијског Таџ Махала, и заиста величанствени комплекси палате Великих Могула, и шпанске Алхамбре.

Још једна карактеристика царских палата и градова древне Персије је била та, што је у њима постојао систем водовода и канализације. Најпознатији град ахменидске државе је био, наравно, Персепољ (град Персијанаца – перс. Парса), чији је почетак изградње наложио Дарије. Он је замислио да изгради велики величанствен град, у којем ће цар примати стране амбасадоре и празновати главни празник персијанаца – Ноуруз – Нову годину, која се славила на дан пролећне равнодневице 22. марта. Управо ту се чувала света књиге персијанаца – Авеста.

 

Персепољ је огроман дворски комплекс површине од 135 хиљада квадратних метара на једној високој платформи. Због њега су градитељи морали да мењају рељеф терена: била је одсечена једна од рајских планина Кухе Рахмат и подигнут потпорни зид дужине 18 и дебљине 10 метара. То је заиста гигантски објекат, али су прво персијски инжењери поставили дренажни систем, ставили канализационе цеви и тек онда изградили платформу. Чиста вода је пролазила по канатима, а отпадне воде одлазиле су кроз канализацију. Цео систем је подземни, уграђен у платформу. Персепољ није изграђен одмах. Монументалне грађевине подигнуте су за време владавине три краља – Дарија, његовог сина Ксеркеса и његовог унука Артаксеркса. Односно, постојао је оригинални план за развој града, који се стриктно поштовао, и то је такође сведочанство о високом нивоу организације грађевинских радова, а да не помињемо чињеницу да је за изградњу киклопских објеката (стубови палате висине 24 м) требало применити изванредне технологије, о којима нам, такође, ништа не говоре традиционални историчари. Важно је напоменути да на изградњи није кориштен робовски рад, што ћете се сложити да је било необично за то време. (У смислу онога што мислимо да знамо о том времену и нарочито о “деспотији” Истока).

Много су заиста дивних ствари створили перси у својој Земљи аријеваца. Они нису штедели ни средстава, ни снагу за изградњу објеката, који би сведочили о њиховој моћи. За њихову изградњу звали су се најбољи стручњаци – вајари, архитекте, уметници, итд, И довозили су се различити материјали и украси из целе империје. Апсорбујући у себе све најбоље из освојених земљи, персијанци су створили сопствени архитектонски стил – широке сале са много стубова, са тремовима уз целу ширину зида, у којима се сваке године одржавала церемонија понуде данка цару.

У царску ризницу доносио се не само новац, већ и мноштво драгоцених поклона добијених од освојених народа, као и војни плен из бројних похода. Персијски цареви су били веома, веома богати људи. О богатству главног града персијанаца сведочи следећа чињеница. Када је Александар Македонски освојио град 330. године пре нове ере, онда, да би узео плен, њему је, по сведочанству грчког филозофа Плутарха, било потребно 10 000 кола, 20 хиљада мазги и 5 хиљада камила.

 

У то да је Македонски опустошио персијанце може се веровати, али у то да је он спалио камени град са огромним зградама, као што нам говоре историчари, тешко је поверовати. На крају крајева, да би се таква камена маса довела до тог стања, да чак и стубови нису остали, ту бакље неће урадити ништа, ту је била потребна “опасна ватра”. Међутим, ни о чему таквом историчари чак и не замуцкују.

 

Понтонски мост Дарија се истакао не само у грађевинарству. Њих су такође применили као своје невероватне инжењерске способности и у рату. Тако је позната изградња војних инжењера Дарија понтонског моста преко Босфора – мореуза између Европе и Мале Азије, који повезује Мраморно море са Црним – на најужем месту (700 метара).

 

Да би се изградио мост, инжењери су користили чамце, постављене бок уз бок, на њима су бушили подове и стављали збијен слој земље и дрва. Да чамци не би отплутали, држали су их сидрима одређене тежине. Херодот наводи да је преко овог моста у Грчку ушло 70 хиљада војника.

Син Дарија, Ксеркс, искористио је искуство свог оца, такође, изградивши понтонски мост преко проблематичног Хелеспонта (Дарданели) – мореуза који повезује Егејско море са Мраморним морем. Као понтон је кориштено 674 брода.

Бродови су одржавани на месту уз помоћ посебног система ужади, који су чинили конструкцију флексибилном, што је било веома важно када се узбурка море. Сваки део моста се састојао од два брода, повезаних платформом, што му је омогућило да успешно задржи удар таласа. Мост је био у стању не само да издржи стопала војника, већ и хиљаде коњаника у пуној униформи.

 

Дарије је изградио себи луксузни дворски комплекс у граду Сузи – старом еламском главном граду, кога су порушили још асирци а обновили персијанци. Он је био подигнут на моћној платформи, која се налази на брду и био је сличан цитадели и на акропољ, како га сада називају модерни истраживачи. Брдо је било поравнато И утврђено потпорним зидовима од сирове и печене цигле. Дворски комплекс је заузимао површину од око 20 хиљада квадратних метара.

Слика “бесмртници” на керамичким плочицама у палате Дарија у Сузи

Персијски ратник на плочицама у палате Дарија у Сузи

Персијанци су опремали не само своју метрополу, исисавајући сокове осталих својих подређених народа, као што је уобичајено у “нормалним” империјама типа Британске. Они су градили палате и храмове и у Вавилону и Египту, као што су дозвољавали и другим сатрапијама, које су улазиле у велику Персијску империју, да се развијају и украшавају колико год могу. Неки од ових архитектонских украса без сумње могу бити названи без преседана.

353.године пре нове ере Артемисија, супруга владара Карија (територија савремене Турске) – једне од провинција Персијског царства – почела је изградњу гробнице умирућем супругу. Та монументална зграда у главном граду покрајине Халикаранасе постала је не само чудо инжењереске уметности, већ и једно од “Седам светских чуда Античког света“. То је – халикарнаски маузолеј – гробница владара по имену Маусол.

 

Она је представљала 24-степенасту камену пирамиду висине од 49 метара и састојала се од два спрата. На првом спрату је била постављена гробница (површине од 5000 квадратних метара и висине око 20 метара), на другом – храм, који је на врху имао степенасти пирамидални кров. На њој је постављена квадриги скулптура – група коња упрегнутих у кола, којом је управљао краљ Маусол. Други ред је био опасан са 36 стубова, између којих су биле различите скулптуре, а над свима се истицала пирамида са квадригом – скулптуром, која је представља групу коња упрегнутих у кола, којом је управљао владар Маусол.

 

Само на Маузолеју је избројано 330 скулптура и 3 скулптурална фриза. Један од њих ишао је са врха првог спрата и представљао битку Хелена са Амазонкама. Маузолеј је изграђен од опеке и обложен ружичастим мермером. После осамнаест векова, у 13. веку нове ере, земљотрес је уништио Маузолеј до темеља.

У историји Персијске империје, као и целе људске цивилизације, постоји много чињеница које се не уклапају у готов кревет званичне историје.

 

Међутим, Древна Персија је оставила у историји не само велике материјалне споменике, чија би изградња била немогућа без народа, који је играо, како кажу, организујућу и водећу улогу. Најпотпуније информације о персима су нам оставили Херодот и Ксенофонт. У њиховим описима персијанци су пред нама чисти, васпитани у духу највиших моралних принципа.

 

“Децу од пет до двадесет година они су обучавали само три ствари: јахање, стрељаштво и праведност… Мушко достојанство су они мерили по храбрости у бици, а затим по томе ко ће више имати светлих синова; а онај ко највише добије синова, сваке године од цара добија поклоне. Такво мноштво се поштовало код њих као знак снаге”.

 

Како су васпитавали своју децу древни арији, који су живели на територији Древног Ирана? Пре свега, васпитање деце је била надлежност државе. Постојале су посебне затворене школе типа кадетских корпуса, где су примани синови племенитих персијанаца, са једним школским програмом. Њих су звали “школама правде“, где су персе учили не само храбрости и физичкој припремљености војника, већ и лојалности својој земљи. У ствари, персијска елита је учила цео живот. Образовање племенитих персијских грађана је било подељено на три велика старосна периода: до 16-17 година, следећих 10 година, и онда наредних 25 година. При томе, прелаз у сваку старосну категорију јављао се само онда када студент у потпуности савлада програм свог узраста.

 

Поред веома интензивне војне обуке, перси су учили математику, музику, читање, писање, као и вештине у обављању пољопривредних радова и способност да управљају пољопривредним имањима. У процесу образовања персијска елита је формирала одређене моралне квалитете – инспирисане идејама правде, поштовањем закона и права других, поштовањем и послушношћу према старешинама у смислу старости и положаја.

 

Занимљиво је и искуство персијанаца у избору наставног особља. Наставници су имали право да постану персијанци који нису млађи од 50 година, који нису укаљали своју част и на тај начин, могу послужити као пример за млађе генерације. Важно је напоменути да је у Персији строго било забрањено да туку децу до 7 година старости. Уопште, персијски закони, да би спречили злочине, ослањали су се не на казнену компоненту, која је, несумњиво постојала, већ на спречавање саме могућности кривичних дела закона, односно више су имали образовни карактер. Али, ако је кривично дело учињено, кажњавање персијанаца је било веома пажљиво:

 

“…похвално је и то што за једну кривицу ни сам цар ниједног човека не кажњава смрћу, нити ико од персијанаца ниједног свог слугу не кажњава на непримерен начин: само када се пронађе аргумент да је злочин већи и важнији од заслуга, они дозвољавају себи да се љуте. Кажу, никада се није десило, да је неко убио оца или мајку, а када би се то десило, онда они кажу, да ће темељно бити ислеђиван убица, јер је невероватно, кажу они, да истинити родитељ изгуби живот од сопственог сина…”

 

И још једна напомена Херодота о части персијанаца:

Најгнуснијим пороком сматрају они лаж; а други после тога је – бити у дуговима, из много других разлога, тако и због тога што дужник увек мора да понекад лаже…”.

 

Ахмениди су владали својим моћним Аријским царством ((Aryanam Xsatram (древноперсијски – држава аријеваца)) 227 година – од владавине Кира од 558. године пре нове ере и до њеног освајања од стране Александра великог 331 пре нове ере. Они су је уредили и развили, проналазећи, понекад, веома оштроумна решења. Тако, према опису Диодора са Сицилије (грчки историчар 1. век пне), у држави Ахменида је постојала нека врста “телефонске” везе за пренос царевих наредби, као и порука њему намењених. За ову службу бирани су људи, које су називали “царским ушима“, који су се налазили на врховима брда у осматрачницама у границама чујности и предавали поруке. Таквих је било 30 000 људи, и овај систем је омогућавао да се за дан дневно пренесе вест на удаљеност тродневног преноса. Ахмениди су се бринули о просперитету земље и просперитету народа који су је насељавали. Они су покровитељски чували све културе, религије и обичаје којих је било много на територији од 8 милиона квадратних километара – од обала Средоземног мора до Индије.

Политика религијске толеранције и мирног суживота толико различитих народа, спроведена Ахменидима, је веома необична за то време, у крајњем случају, на основу онога што знамо о свету. Ево какве наредбе је издавао творац Царства Кир:

“Не дозвољавам никоме да злоставља моје поданике и да уништава градове и села. Ја наређујем да нико не сме да дотакне куће мојих поданика и нико не сме да краде. Свако може да поштује своје богове. Наређујем, да је свако слободан у избору места становања, богова, мисли, кретања и нико не може да то спречи”.

 

Изгледало је као да таква империја мора да постоји, ако не заувек, онда веома дуго. За то су постојали сви предуслови. Међутим, како је показала историја, није довољно да се буде само племенит, поштен, настојати да се ствара за себе и за друге. Такође, треба узети у обзир чињеницу да ће бити и оних којима су ове врлине потпуно стране, који теже само својим циљевима, о којима ништа не знамо, а ако би их знали, довели би нас у ужас. И тај неко само користи резултате вашег рада и пристојан однос, да у одговарајуће за њега време удари и уништи оно што сте стварали својом грбачом.

 

Ми говоримо о јеврејима – о “најугроженијем и најпрогоњенијем народу” свих времена и народа, о том народу, који, на основу информација написаних у “светој” књизи Библији, долази у неку земљу “го и бос”, и који кроз неко време постају прилично богати људи. Библија говори о неколико случајева, када су јевреји стигли до врха и директно радили против државе. Пророк Данило је био веома поштован од стране Дарија Мидјанина, кога историчари сматрају вавилонским гувернером Гобрија код Кира. Потомак јудејског царског рода Зоровавеља је промовисао обнову храма у Јерусалиму код Кира и Дарија. Првосвештеник Езра, кога Флавије Јосиф описује као личног пријатеља Ксеркса, такође се бавио репатријацијом у Јудеју и спровео је тамо верске реформе. Пехарник Артаксеркса и Немија је био на сопствени захтев (!) именован намесником Јудеја и наставио је да сакупља средства за обнову Јерусалима. Он је чак добио посебно место представника јудејских интереса на двору персијског цара.

 

Након тога, пошто је Вавилонско царство било покорено персијским царем Киром, јудеји који тамо живе, као и у Египту и Месопотамији (савремени Ирак) аутоматски потпадају у Персијску царство Ахменида. За више од 200 година постојања Царства Аријеваца, јудеји су се проширили широм њене огромне територије – од Грчке до Индије. Значајне јеврејске заједнице су биле не само у Вавилону, већ и у Сарди, Екбатану (Хамадан) и другим великим градовима. Они су били у свакој сатрапији огромног Персијског царства и наравно, у једној од његових престоница – Сузи, где се и одиграла крвава драма, у којој су јудеји практично уништили белу персијску аристократију – за два дана јудеји су исекли 75 800 белих персијанаца. Због чега?

 

Зашто им се није живело у земљи у којој они нису били робови, која их је прихватила и дала могућност да живе онако како су хтели, ни у чему не умањујући њихова права, и помагала да сачувају свој културни и верски идентитет? Имали су и моћ и новац, судећи по њиховим изворима. Пошто су се укључили у финансијске токове у земљи-донатора, они су издејствовали ослобађање финансирања својих пројеката од пореза. Па шта им је било потребно? Више новца и више власти? Они су желели да изађу из сенке и сами владају земљом коју су изградили други? Можда, али судећи по резултатима њихове акције, овде је постојао и други план, више амбициозан.

 

Ова крвава епизода у аријевској историји детаљно је описана у Књизи о Естер. Тамо се детаљно описује како је путем интрига, уклањањем конкурената, применом “напредне технологије” продирања у власт, јудеј Мардохеј, који се такође није вратио у Јудеју, већ је остао у престоници Персијског царства, достигао моћ и утицај на цара. Успешно је примењена технологија “јудејских невести”. Мардохеј је успео да прогура на персијски престо свог човека Естер – да ли ученицу, да ли нећаку, да ли сестру, да ли жену – различити јудејски извори говоре о породичним односима Мардохеја и Естер другачије.

 

Јудејка Естер је постала персијска царица (што само потврђује да никаквог ропства није било, слушкиња никада није могла да постане царица, наложница – да, али не царица) – ближе цару нема од тога – осим постати сам цар, а њега је чекала дужност “само” премијер-министра – другог човека после цара.

 

Мардохеј је мајсторски користио још један алат за који су персијанци били апсолутно неприпремљени, у ствари, они су сматрали да је то потпуно зло и срамота за достојног човека – лаж. Сетимо се шта је речено у Славјано-Аријевским Ведама:

 

“Лажју и ласкањем неистиним освојиће они многе крајеве Мидгард-Земље, као што су већ учинили на другим Земљама , у многим Световима у Време прошле Велике Асе…”

 

Будући да су били правдојубиви, они нису били у стању да препознају лаж других, јер су веровали да и остали поступају баш као и они. Ако немате неку особину, тешко је, скоро немогуће, да је видите у другима. Аса (рат) је дошао на Земљу, само овде персијанци очигледно нису били баш у току, иако су уложили напоре да му се супротставе на локалном нивоу, како су могли. На крају крајева, Светле Силе онда нису могле јасно да им помогну, јер се ово дешавало на крају претходне Ноћи Сварога, када је наша планета била у зони утицаја космичких паразитских сила и Светли по космичким законима нису имали права да делују на туђој територији.

 

Невини и кротки “робови и заробљеници” без озбиљне припреме за два дана су исекли на хиљаде људи, али не простих, већ “силних”, то јест, аристократе, који су, углавном, били људи ратници. Дакле, организација овог масакра је била веома озбиљна, која је очигледно трајала више од једне године.

 

План је био да се елиминише сва, барем већи део, персијска елита, као конкурент са којима се иначе нису могли суочити осим их физички уништити.

 

Аријевска империја заснована на ведским принципима, требало је да нестане са лица земље. Важно је напоменути, да крвави злочин описан у књизи о Естер, јудеји целог света славе, као “весели празник Пурим“. Јудеји су вештачки наметнули нормалност чак и да њихове жртве славе 8. март, којим се прославља јудејска царица Естер, која је много допринела крвавом масакру у Персији пре 2.500 година. Естер и Мардохеј нису дуго уживали у резултатима своје веома плодне активности замене персијске елите и присвајања њиховог блага и права на која су се ослањали, јер после 25 година је дошао Македонски и уништио Царство Ахеменида, које су арији стварали више од 200 година, а над којим се “Мардехај” надао да паразитира дуго.

 

Да живе “као сир у маслу” Естер и Мардохеју се није дало. Они су били само извршиоци једне од фаза генералног плана паразита – уништења и/или потпуног уништења аријевске државе у чију основу су били постављени ведски принципи. “Естер-Мардохеј” су морали да ослабе противника пред долазак главних снага паразита. И оне су дошле. После завере “Естер-Мардохеја” Царство Ахеменида напао је Александар разрушитељ, Александар Проклети, како га и до данас зову персијанци-зороастријанци. Захваљујући напорима “Естер-Мардохеја”, моћна елита Царства Аријеваца била је знатно ослабљена. Царство је било уздрмано унутрашњим проблемима (устанцима сатрапија).

У зороастризам су уведени страни њему семитски елементи. Дакле, при Артаксерксу II у религију персијанаца је уведен култ Иштара под именом Анахита. Кључну улогу у томе одиграла је мајка Артаксеркса II, Парисатида, вавилонка, која је уживала значајан утицај на двору, укључујући мужа и децу, била веома енергична жена, веома вешта и у интригама.

 

Можда и овде посматрамо дејство “институције јудејске невесте”. Име Анахита (Иштар), као и име Митре почело је да се појављују заједно са именом једног од богова персијанаца Ахурамазде, што раније никада није било.

 

А војска Македонског опљачкала је не само материјалне вредности – злато, драго камење, уметничка дела, очистила гробнице персијских царева, већ и нематеријалне вредности. Велики број научних радова је прикупљен по целом царству и послато Аристотелу на његов захтев и под надзором његовог сестрића, које је онда “велики грк” креативно прерадио и приписао себи.

 

 

 

Александар је наредио да се прикупљени материјал преведе на грчки, а оригинали да се спале.

 

Отуда и потиче, без преседана, “пробој грчке мисли” у математици, филозофији, медицини и др. у 4. веку пре н. е.

 

Заједно са текстовима, Александар је “проследио” у Грчку и носиоце знања – научнике, филозофе, песнике.

 

 

После упада Македонског, просперитетан град Газа је издахнуо и претворио се у пустош. Ништа мање мученичка смрт задесила је последњег од Ахеменидских царева, бившег сатрапа Бактрије и војног намесника – Беса, који је владао само годину дана, под именом Артаксеркс V. Њему су одсекли нос и уши и распели га. Иста судбина задесила је и другу престоницу царства Ахеменида – град Сузу.

Војска Македонског отела је сва блага, сва уметничка дела, која су персијанци тамо прикупљали током 200 година. Историчари тврде да је само злата, које је складиштено у полугама, новца, дијаманта, статуа и других уметничких дела, у Сузи било више од 40 хиљада талената (око 1200 тона), а да не помињемо драго камење и друге “ситнице”, типа богате одеће, посуђе, итд.

 

Арије су креатори и њихов циљ је био изградња просперитетне, јаке државе. Македонски је био разрушитељ и његов циљ је био уништење онога што су створили његови противници. Узгред, методе глобалног паразита, под чијом контролом је деловао Александар Македонски, за 2500 година практично се нису промениле. Исте лажи и омаловажавање противника, исте лажи и пљачкање привремених савезника, исто је “завади па владај”, физичко елиминисање противника, “демократска бомбардовања” и стварање хаоса и примена тактике спржене земље на покореним територијама где затим – чак ни трава не расте.

 

Још занимљивија чињеница је та, да је аристотелевско учење о управљању, у ствари основа свих учења савремене ружне демократије, коју светски паразити доследно и чврсто спроводе у живот на наше очи. Паразитска гамад по дефиницији не може да створи ништа своје, оригинално. Они могу само да копирају и благо модификују. Чак је и Бжежински “копирао” метафору о шаховској табли.

 

Да се вратимо на активности Македонског у Персији. Истине ради треба рећи, да је покушао да уведе у персијску културу грчко-македонске обичаје. Он је одабрао 30 000 персијских дечака, међу којима су била и деца Дарија III и кренуо да их обучава грчком језику, да читају и пишу и војној вештини онако, како се учи у Македонији. Временом Александром је овладала жеља да постане Перс, да постане попут Великих Ахеменида и заслужи њихову славу, част и поштовање које су уживали у народу и да на крају, прогласи себе персијским царем.

 

У том циљу, он је оженио персијску лепотицу Роксану (перс. Rukhsana – “сијајућа”). Она је била ћерка племенитг перса из Бактрије, била заробљена као и хиљаде персијских заробљеника и била је у позицији слушкиње. Македонски је наредио да се пронађе њен отац, обећао да ће му спасити живот и званично затражио руку његове ћерке. Оженивши се са грађанком Персије, он сам постаје грађанин те земље и на тај начин формално би могао да полаже право на персијски престо и постане персијски цар. Он, наравно, није могао а да не разуме да га персијанци мрзе због онога што је он урадио са земљом, али се надао да ће син Роксане постати легитимни цар и да ће га такође поштовати, као Кира и Дарија.

Део Грка га је такође мрзео због чињенице да се он “продаје” персима, али то није спречило Македонског и он опседнут планира да споји персијску и грчку крв, организује у Сузи мега-венчање. Поред тога што је он оженио Роксану, он је узео за жену и ћерку Дарија III Статиру, свог пријатеља Хефестиона оженио је његовом другом ћерком, а такође је оженио ћеркама Ахеменида 80 мушкараца из свог генералитета. Македонски је покушавао да направи од неотесаних грка племените персијанце, да створи нову елиту, која би се укоренила у Персији и у којој би он био господар. И истовремено ставио шапу на неопљачкано породично благо. Само, овде са управљањем земљом, ништа није ишло. Персијска елита се васпитавала током генерација, образовала и неговала у себи племените врлине, својим радом зарадила висок еволутивни ниво. А незналица Македонски је желео да направи елиту брзо, да тако кажемо, механичким путем. Али не. Нема веће несреће за народ, него кад неко жели “из блата у кнезове”.

 

Нису могли сиромашни људи из Македоније да остану мирни у присуству таквог богатства и такве могућности да се обогате. Они су пљачкали становништво, разарали насеља и храмове, па чак угрожавали због тога снабдевање храном сопствену војску. Тако је гувернер Египта грк Клеон шпекулисао житом до те мере да је у Грчкој започела глад. А пријатељ из детињства Македонског, Харпал, као благајник је крао на индустријском нивоу и водио луксузан живот у Вавилону, што је изненадило све вавилонце. На крају, због страха од гнева Македонског, он је очистио трезор са 5 000 талената сребра (то је око 25 000 кг) и побегао у Атину са флотом од 30 бродова. На крају га је убио шеф његових стражара.

 

Македонски је сурово кажњавао лопове и проневериоце, тако што их је разапињао, али је државна машинерија ипак исклизнула – испразно умствовање Аристотела о савршеном полису није радило (а није ни могло) у огромном царству. А онда је Александар умро не именовавши наследника. Сатрапи су ушли у борбу за власт и није било никога ко би могао да преузме узде владања над огромним територијама у своје руке. Царство је пало у понор међусобних ратова, у којима су многи команданти Македонског поубијали једни друге. Уместо да живе и владају у областима које су наследили, они су почели да воде ратове међу собом како би прогутали већи комад. То је трајало 22 године.

Колико је то коштало мирно становништво, може се само замислити – хаос и нереди, претворени у рушевине некада богати градови, опустошена поља, замрзла трговина и бескрајна пљачка и насиље. Персија је патила под македонцими и грцима скоро 80 година, док 256. године пре нове ере Партјани нису зауставили македонски хаос.

Корица романа  Артамене или Велики Кир

 

Настави са читањем Персијко царство 2. део – ПАРТЈАНСКО ЦАРСТВО

 

razmak

Транскрипт емисије Древник бр.31, радио Сербона
Аутори и водитељи:  Драго, Дуле, Дуки, Саша и Аца

Послушајте целу радио емисију

ИМПЕРИЈА АХЕМЕНИДА – Ко су заправо били Персијанци?
5 (100%) 2 votes

Слични чланци

Календар и ми у њему Календар, хронологија времена. Да ли је довољно познајемо и како је настала? Питања на која ћемо вечерас покушати да дамо неке од одговора на та питањ...
ПАРТЈАНСКО ЦАРСТВО – Заборављено Персијско ц... Прочитајте предходни чланак Персијско царстви 1. део - ИМПЕРИЈА АХЕМЕНИДА   Овде настављамо причу, тачније прошлост на месту где смо је пре...
Дендротерапија Данас разговарамо мало на другачију тему од уобичајене али не мање важну у разумевању природних процеса око нас. Дотичемо се дендрологије (грч. дендро...

Оставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of

Пратите нашу страницу на Фејсбуку