We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

imperija sasanida zaboravljeno-persijsko carstvo

ИМПЕРИЈА САСАНИДА Заборављени и изгубљени бели народи

Прочитајте предходни чланак Персијско царстви 2. део – ПАРТЈАНСКО ЦАРСТВО

 

Тако је настала династија Сасанида, која из неког разлога није названа по имену свог оснивача, већ по имену његовог деде Сасана, који је био владар Истахра, древног града Персије, недалеко од Персеполиса, као и свештеник – маг локалног храма богиње Анахити (персијска опција вавилонске Иштар). Сасанидска империја, коју су сами Сасаниди звали Ераншахр (Eranshahr) “Држава аријевца“, трајала је нешто више од 400 година – од 224 до 651. године нове ере. И иако су Сасаниди снажно нагласили да су наследници и настављачи дела Ахеменида, у стварности то није успело у потпуности.

drevnik pecat

Прво, да у потпуности понови конфигурацију границе државе Ахеменида им и тако није успело. Они су скоро стигли до тога у време владавине цара Хосрова II Парвиза, који је владао царством од 591. до 628. године, то јест, скоро пред сам њен пад. Тада је сасанидска Држава аријеваца укључивала земље савременог Ирана, Ирака, Азербејџана, Јерменије, Авганистана, источни део данашње Турске и део Индије, Сирије, Пакистана, Кавказа, Централне Азије, Арапског полуострва, Египта, као и земље савременог Јордана, Израела и Палестине.


Друго
, Сасанидима је много недостајало од партјанског наследства. На пример, Ардашир није успео да пренесе престоницу у Парсу. Престонице су остали градови на Тигру Селевкија и Ктесифон на западу царства, где је били најплодније земљиште и изграђени бројни погодни путеви који су повезивали са медитеранским лукама, Јерменијом, Кавкаском Албанијом, Грузијом, обалама Персијског залива и јужне Арабије.

Ардашир

Дуго времена војска Сасанида ја користила партјански систем, односно, била је као и код партјана, састављена од “витезова домаћина“. И наводећу на ужас непријатеља, партјанску коњицу Сасаниди су оставили без промене, што и не изненађује. Многи партјанске куће су прешле у службу Сасанида. И тек средином 6. века војску су направили редовном и професионалном. Поред тога, као код партјана, где је на челу земље могао да буде само Арсакид, тако је и код Сасанида право да влада имао само Сасанид.

 

О сктруктури друштва партјана ништа стварно није познато, па је упоредити са сасанидском неће бити могуће. Структуру овог другог, основао је, како кажу, оснивач империје Ардашир. Цело друштво се делило на четири класе: свештеници, ратници, књижевници, под којима су се подразумевали званичници државе и где су укључени и лекари, астролози, песници. Четврта класа био је, да тако кажемо, радни народ – сељаци, занатлије и трговци. Желећи да нагласе континуитет своје власти од Ахеменида, Сасаниди су усецали огромне рељефне слике (висине 5-6 метара. м) на истим стенама, где су уклесане гробнице Ахеменида и копирали су ахеменидски стил сликања. Неки рељефи су уклесани тачно испод њихових гробова. (Тај археолошки комплекс се зове Накше-Рустам (Цртежи Рустама) и Накше-Рајаб (Цртежи Раџаба), који се налази неколико стотина метара од првог).

Накше-Рустам

Бар рељеф Бахрама (Варахрана) II

Цар Шапур и заробљени римски император Валеријан I

Ахура-Мазда преноси Ардаширу I знаке царске власти

Крунисање цара Нарсе

На пример, под гробницом Дарија Великог уклесани су рељефи Бахрама (Varahrana) II, на којима су приказане борбе коњаника. У близини је бар рељеф Шапура I, сина оснивача династије Сасанида, у част победе над римском војском и заробљеним римским императором Валеријаном I, молећег за милост. То је, узгред, једини случај у историји, када је римски император био заробљен. Валеријан је понудио за себе откуп, али Шапур је наредио да му се сипа у грло растопљено злато, одере са њега кожа, да се она напуни сламом и стајским ђубривом и постави на јавни увид у зороастријском храму у Сузи.

Статуа Шапура I у пећини под Бишапуром

Такође, у Накше-Рустаму може да се види још један бар рељеф Сасанида, који представља Ардашира I, којем Ахура-Мазда преноси знаке царске власти у облику малог обруча. Обојица седе на коњима, а под коњем Ардашира лежи поражени последњи партјански цар Артабан V, а под коњем Ахура-Мазде– поражени Ахриман, симбол зла у зороастризму. Поред њега још увек постоји рељеф цара Ормизда II са јахачем, избаченим из седла, и цара Нарсе, сина Шапура I, са сликом његовог крунисања као цара Јерменије, са учешћем богиње Анахити, која му предаје знаке царске власти.

 

Упркос чињеници да су многа лица на барељефима оштећена, на оним целим се може лако утврдити да су на њима приказани људи беле расе. И иако су се Сасаниди снажно дистанцирали од Партјана, наглашавајући своју персијскост, они су сви стигли са једног извора, из једне културе. Тако, на пример, древноримски историчар Амиан Марцелин, који је живео у 4 н. е. и који је директно учествовао у римско-персијским ратовима времена Сасанида, написао је књигу “Римска историја”, где је приметио:

“Зато су и персијанци, будући скитског порекла, веома вешти у војсци…”

У корист тога, да су персијанци родно повезани са скитима, сведочи и чињеница да су први користили у својој уметности тзв. “скитски животињски стил”. О предмети који су направљени у овом стилу налазе се широм Евроазије од Пацифика до Атлантика, укључујући и Кину, Монголију, Немачку, Енглеску, северну Италију, Балкан, Иран, а да не спомињемо Русију.

Скитски животињски стил. “Сцена мучења”. “Сибирско злато”. Ермитаж

Скитски животињски стил. “Сцена мучења” Семибратски кургани. Кубан

Скитски животињски стил. “Сцена мучења”
Бар-рељеф Дмитријевског сабора у  Владимиру

Скитски животињски стил. “Сцена мучења” Персеполис

Скитски животињски стил. “Сцена мучења” Сребрно посуђе Сасанидског царства

На пример, у Ермитажу се чува огромна збирка скитског накита, коју називају “Сибирско злато”. Његова историја сеже још у време владавине Петра I. Када је сазнао шта је у Сибиру, “извукао” је из гробница различит златни накит, онда је наредио да се сакупи и достави у Петербург. Тамо је било смештено у Кунсткамеру, а касније и у Ермитажу, где је и до данашњег дана. То је, узгред о Сибиру, као “земљи неисторијској”, коју је тако крстио немац Герард Фридрих Милер – “отац историје Сибира”.

 

Али нас у овом случају интересују такозване “сцене мучења”, које приказују борбу звери и птица, укључујући и митолошке – грифона, китовраса (кентаура), птицу-сирин, итд. Посебно популарно у овим сценама је “мучење” парнокопитара од стране животињског предатора, посебно, лав мучи бика, коња или јелена. У колекцији “сибирског злата” Петра I је скитска златна копча из 6.-5. века пре нове ере са том причом. Она је такође приказана на златној плочи која покрива дрвени ритон, нађен на Кубану на месту које археолози називају “Седам брата”, према броју великих хумки (5. в. пре нове ере). Занимљиво је да је ова сцена приказана на барељефу Дмитријевског сабора у Владимиру.

 

Исту причу користили су персијанци времена Ахеменида, украшавање главних степеница у свом свечаном главном граду – Персеполу и времена Сасанида – на сребрном тањиру. Изузетна чињеница је та, да је свеукупно у свету пронађено око 340 сребрних производа из времена Сасанида и то је у Ирану пронађено укупно 3 (!), а већи део нашао се веома далеко од њега. Неколико производа откривено је у Украјини, а лавовски део у Уралској области. А нико у ствари и није тражио ове сребрне производе. Сви они су пронађени случајно – приликом орања, при вађењу пањева, итд. Верује се да су сребрне ствари времена Сасанида стигле тако далеко на север услед трговинских веза севера и истока.

 

Али, вратимо се држави Сасанида. Скитско војно искуство о којем је говорио римски историчар Амиан Марцелин, веома је било корисно новој династији, утврдивши се на земљи Ирана. Као и Арсакиди, Сасаниди су се скоро целу своју историју борили, почев од оружане борбе за власт у почетку и ратовима са Византијом и закључно са борбом против арапске инвазије, на крају. Прво су Сасаниди водили неколико ратова са Римом на својим западним границама који су трајали скоро 30 година. Као резултат тога, Иран је изашао као победник и знатно проширио територије.

Велики пут свиле

Као и обично, римски поход на исток, што код Арсакида, што код Сасанида, имао је свој узрок. И разлог за то је економски. Ствар је у томе да су преко територије Ирана пролазили најважнији трговински путеви, укључујући и Велики пут свиле из Кине у Европу, као и Велики Волго-Камски крзнени пут, по коме су долазила са севера Евроазије крзна на тржишта европских земаља, а њихова роба је сходно томе стизала на север. Ето одакле су се на Уралу могли појавити сребрни производи из Ирана. Такође, кроз Иран је пролазио трговачки пут из Северне Месопотамије у Арменију и Грузију. Због тога, да би завладали тим путем, престали су да плаћају царинске дажбине, а такође су и оборили цене увозне робе. Борио се Рим прво са Арсакидима, а затим и са Сасанидима. А после његовог пада, штафету је преузела Византија, која је 75 година стално била у рату са сасанидским Ираном ради контроле трговачких путева, што је резултирало тиме, да су се обе силе исцрпле и отвориле пут арапском освајању Блиског Истока.

 

Борили су се Сасаниди и на истоку своје државе, подчинивши себи Кушанско царство, које се налазило на територији данашње централне Азије, Авганистана, Пакистана, Северне Индије створено средњеазијским скитима – Сакима. Такође Сасаниди су се борили и са Ефталитима, који су у 4-6. веку створили огромну државу на територији данашње централне Азије, Авганистана и северне Индије. Ефталити, према речима византијског историчара Прокопија Кесаријског, дошли су из скитског племена Масагета. Тужно, али истинито, да су истог корена народи беле расе веома снажно и непрекидно ратовали међу собом.

 

Нажалост, о економији сасанидског Ирана познато је мало због недостатка иранских извора. Савремени историчари користе у основном, информације арапских извора 9-10. века и описују економију Сасанида: “с обзиром на одређену стабилност економских форми за антику и средњи век”, као пољопривредну и номадску. Међутим, желео бих да научим од таквих историчара, како је “пољопривредна и номадска” економија сасанидског Ирана могла да води тако дуге и наравно скупе за државу ратове? На крају крајева, да наоружа војску, нису потребна само знатна средства, већ и довољно развијена материјално-техничка база. Ствар је у томе да је главна ударна сила и окосница сасанидске војске била тешка коњица. Иранска пешадија имала је секундарну улогу. Исти Прокопије Кесаријски је написао да је пешадија персијанаца – “ништа више од гомиле несрећних сељака који иду са војском само да копају зидове, уклањају оклоп са мртвих и служе војницима у другим случајевима”.  А наоружање ове веома тешке коњице било је веома озбиљно.

Партјански катафракти (модерна реконструкција из града Дура-Европос)

На крају крајева, јахачи-катафракти одавали су утисак људи од гвожђа. Они су од главе до пете били заштићени тешким оклопом. Главу је штитио шлем са маском која штити лице, на тело се облачио лиснати оклоп. Руке су биле заштићене оклопом или металним рукавима од широких попречних трака. Ноге катафракта су биле заштићене металом, по конструкцији сличном рукавима. Како рукави, тако и заштита за ноге могле су бити израђене од коже. Поред заштитне одеће која припада катафрактару, заштита се стављала и на његовог коња. Она је представљала металну маску. Поред тога, на коња се стављало седло специјалног дизајна, које је дозвољавало коњанику да не падне када га удари тешко копље 3-4 метара дугачко. Дакле, било би логично претпоставити, да “пољопривредна и номадска” економија такве ствари једноставно не може да произведе. Значи, било је нешто сасвим друго у сасанидском Ирану, али шта, то нам не говоре.

 

Али ми смо свесни бурног верског живота сасанидског Ирана. Поред државне религије персијанаца – зороастризма – у држави Сасанида постојале су разне тзв. гностичке секте, у основи којих леже различита тумачења Торе и Кабале, чији су извор и проводници били јудеји, који су се населили и напредовали у Ирану још од времена тзв. вавилонског ропства.

 

(Gnozis (грчки – знање) – мешавина грчке филозофије, различитих паганских култова са египатским, вавилонским, зороастријским и јудејским веровањима, претендујући на знање о бесконачном, божанском и вечном).

 

При томе, ако су у време Ахеменида на све начине покушавали да дођу на власт и замене персијску аристократију, у време Сасанида, чекајући неколико стотина година, они су променили тактику. Сада су јудеји покушатли да произведу у Персији идеолошку диверзију, усмерену на то, да збаце родну веру персијанаца, заменивши је својом верском конструкцијом.

 

Дакле, у Персији су се још при партјанима развиле разне секте на основу јудаизма. Оне су Каинити, Мандаити и Манихеји. Каинити су поштовали Каина, као прву жртву Јехове. Каинити нису признавали Јехову за правог бога, већ само као мањег. Дакле, они су веровали да се вера у истинитог бога састоји у супротстављању богу овога света и ако је бог овог света против Каина, значи, Каин је на страни истинитог бога. Каин, поставши братоубица, дозволио је тако да се одбаци Јехова, откупио је изворни грех и обожавао правог бога. Да, то су тада били (каинити постоје до сада) гностички уврнути мозгови.

 

Још у Персији су се основали мандаити (или мандеити), учење које се зове, сходно томе, мандеизам (од арамејског мандаyа – “имати знање”) – скуп сујеверја Халдеја, идеја и веровања, извучених из Талмуда и Кабале. Они су проповедали о грешности и нечистоћи овога света, створеног силама таме и мрака, коме је супротстављен свет духовног, односно, створеног од светлости и чистоте. Односно, материја је грешна, а душу треба спасити. Творац пролазног света се назива Руха Кводша, женски дух завођења, чије име потиче из јеврејског “светог духа”. Јеврејског бога мандеи су називали “Адонај” и сматрали су га богом зла, поштовали су Адама – он је гностички првочовек, велики значај је имао Енох, као архетипски библијски езотерик. Нису признавали Мојсија. Практиковали су крштење водом. Проповедали су аскетизам и посвећеност учењу. Мандеизам је био довољно распрострањен у партјанском царству. На пример, Артабан III спасио их је од прогона јевреја, због чега га мандеи славе у својим историјским документима.

 

Још једна јеврејска секта су манихеји. Ова секта је изашла из мандеизма и зове се по имену оснивача Мани. Појавила се у Персији у 3. веку нове ере и од тада се проширила широм света, од Европе до Кине. Верује се да је Мани био син партјанског аристократе и то Аршакида. Међутим, у другој верзији, по пореклу је био јеврејин. Међутим, ако о његовом пореклу постоји неслагање, о томе ко га је васпитао разлике нема. Сви истраживачи се слажу у томе да је одрастао и школовао се у окружењу кабалистичке секте мандаита. И у ствари, манихејство је благо модификовани мандеизам. Мани је проповедао дуализам добра и зла у чијој борби побеђује зло – ђаво, прогутавши “божанску душу света” породивши материјални свет. Лоше вести о победи зла Мани је разређивао проповедима о општој једнакости и братству, уништењем свих религија, порицањем својине, брака, породице, јер “промовишу задржавање духа у ланцима материје”, истовремено увођење промискуитетног морала, без рађања деце у рангу сакралних дејства и државног управљања. Манихејство је предлагало да се што је пре могуће растане са свим материјалним, осуђујући бављење пољопривредом јер “причињава патњу”. Манихејство је имало своје изабране – 70 људи, као и у јудејском Сиедриону, који су приликом иницијације били крштени семеном своје браће по вери. Према свима, који нису припадали њиховој секти, манихеји су се односили брутално: “Ако је неко гладан – а није манихеј – и просио је, онда би за сваки комад било вредно да се казни смртном казном”.

 

Зачудо, ове идеје су пронашле многе присталице, укључујући и оне у окружењу сасанидског племства. У том смислу је наишло на разумевање чак и код Цара над царевима Шапура И и повукло је у своју веру два царева брата. Током 30 година владања Шапура равнотежа између зороастраизма и манихејства је трајала, упркос чињеници да је Мани развио бурну активност проповедања свог учења, кречући се са краја на крај сасанидске државе. После смрти Шапура, трон је наследио његов син Ормизд, који је такође повољно реаговао на Мана, међутим, после годину дана он је умро и престо је прешао Бахраму, који није волео активности “светог човека”, који је очигледно довео до државног преврата. Бахрам на церемонији није био са њим и прогласио га је “дистрибутером јудејске јереси, непријатељем људског рода и персијског народа, чије учење уништава брак и породицу”, и погубио га је након годину дана затвора.

 

Међутим, казна Мана није спасила државу Аријеваца од револуционарне катастрофе, укључујући и умове и душе људи, коју су пажљиво припремале гностичке секте на основама јудаизма.

Држава Ефталита

До краја 3. в. н. е. манихејство је породило религиозно-филозофско учење на основи јудаизма – маздакизам, трансформићи се са временом у покрет маздакита. Сама реч “маздак” није властита именица, већ је титула поглавара секте, а оснивач учења је зороастријски свештеник Зардушт-и Хуракан, а првобитно исто учење се звало “зардуштакан”. У 5. веку н.е. главар маздакита је био зороастријски свештеник (мобед) по имену Маздак, син Бамдада, који је живео и радио код шахиншахта Каваде (Кобаде) И (који је владао Ираном од 488-496 и 499-531. године). У то време Ераншахр је живео тежак и неспокојан живот. Отац Кавада Пероз (Фируз) водио је напоран рат на истоку са државом тзв. Ефталита (друго име скитског племена масагета, који су владали у то време у средњој Азији, на северу Индије и Авганистана).

 

Рат је завршио поразом персијанаца и исплатом великих војних одштета, као и губитком неких источних територија. Велики новац је отишао, укључујући откуп високо рангираних талаца. На пример, Пероз је неколико година прикупљао новац за откуп свог сина Кавада, остављеног као залог код Ефталита, као гаранцију плаћања целокупног износа одштете. У последњем рату, који је почео 483. године умро је сам Пероз и неколико његових синова. Земља је била исцрпљена до крајности. У време владавине Пероза Иран није могао да се похвали просперитетом. Суша је владала седам година, изазвала је глад и потпуно осиромашење становништва. Градови су били запуштени, новца није било довољно и морали су да се задужују у Византији. Међутим, персима је успело да изађу из ове ситуације. Влада је организовала пореске олакшице, дистрибуцију хране и чак изградила три нова града.

 

Међутим, без обзира на све напоре владе, Кавад је добио довољно ослабљену државу, како економски (суша и, сходно томе, лоше жетве су настављене, као и инвазије скакаваца), тако и политички. У земљи није престајала борба за моћ и утицај на поглавара Ераншахра између свештенства и аристократије. Мобедан мобед – главни зороастријански свештеник – је био други човек по снази после шахиншаха, што није одговарало поглаварима седам најутицајнијих породица Ирана, а и између себе оне су се стално такмичиле. Треба рећи да је сам Кавад дошао на престо тек након тога кад је Суфрај (или Сохра према другим изворима) из куће Карена збацио његов стриц Балаша (Валкаша). Генерално, Суфрај је био прави владар Ирана.

 

Таква ситуација није могла да не мучи шахиншаха. Директно он није могао да уклони Суфраја – превише је био утицајан и имао је своју војску. Тек приближно кроз четри године, успео је да усмери против њега другог племенитог и моћног човека – Шапура из рода Михран. Кавад је постигао погубљење Суфраја.

 

У међувремену, у Ирану је добијао на снази покрет маздакита, који је постао посебно популаран међу најсиромашнијим слојевима иранског становништва. Људима су понуђена једноставна решења тешких проблема. Сви проблеми, како су говорили маздакити, могу да се реше тако што ће се поделити добра, поделити богатство богатих подједнако међу свима, све би требало да буде заједничко и једнако доступно свима, као што су доступни ватра, вода, храна, итд. Касније међутим, испоставило се да су неки били равноправнији него остали и добили неупоредиво већи удео од “свега једнако доступног”. Сам вођа је задобио поверење Кавада и постао други човек у држави. Шахиншах га је именовао мобеданом мобед.

 

Како је то могло да се деси? Наводи се неколико могућих разлога зашто је шахиншах великодушно прихватио и ново учење, и његовог вођу.

 

Прво, Кавад се можда надао да ће кроз реформе, предложене Маздаком, бити могуће да се избегну народни немири, изазвани глађу и брзим осиромашењем обичних људи.

Друго, користећи те реформе Кавад се надао да ће ослабити, пре свега, седам најјачих партјанских породица – Сурене, Карене, Михране и др., који поштују шахиншаха по мери своје жеље, који су и поставили шаха на престо, а који су порезе у шаховску касу плаћали веома, веома нередовно. Али, редовно су се борили међу собом. Друштвеним реформама, које је предложио Маздак, укључујући и захтеве за смањење пореза за становништво и прерасподелу новчаних средстава слабијима имовног стања, као и храну из својих резерви, Кавад се надао да знатно смањи утицај независних аристократа.

Треће, Кавад се надао да ће ослабити свештенство предајући власт у земљи у руке “алтернативних” религија.

Четврто, сам руководилац маздакита је био изванредна личност која поседује изузетне организационе способности и способност утицаја, не гнушајући се ичега, који има “праве речи” за сваки слој слушалаца, који чак и отворено фалсификује своју”светост”.

 

Дакле, поседујући знања зороастријских свештеника, он је израчунао, да ће се ускоро појавити “човек, који ће произвести нову веру” и он је одлучио да постане тај човек. У том циљу, он је одлучио да организује трик са “говорћом ватром”.

“…он је наредио својим гуљамима (подвижницима), да направе тајни подземни ходник, постепено бушећи земљу, да би се коначан излаз нашао у средишту храма ватре, управо тамо, где је упаљена ватра – са веома малим отвором. Онда је он рекао о свом пророчком позиву и рекао: “Мене су послали да обновим веру Зардушта (Зороастера), народ је заборавио значење Зенд-Авесте, не испуњава заповести божије како је проповедао Зардушт. На крају крајева, када синови Израелови нису обављали неко време заповести Мојсија, које је он у име бога уобличио у Тори, када су радили супротно, онда је бог послао пророка, у складу са Тором, да сломи отпор синова Израиља, обнови одлуке Торе и изведе народ на прави пут…”

 

Ове речи су стигле до ушију цара Кубада. Сутрадан он је позвао племиће и мубаде, отворио суд за разматрње жалби, позвао Маздака и јавно га питао: “Ви се позивате на пророчки позив?” Одговорио је: “Да, дошао сам зато што постоји много противречних вери Зардушта, многе имају пропусте. Ја ћу то донети исправно. Смисао Зенд-Авесте није онај по коме се ради, ја ћу показати њен смисао”. Онда Кубад упита: “које је твоје чудо?” Одговорио је: “Моје чудо је ватра, наша кибла и михраб, – ја ћу говорити, питао сам свевишњег, и он је наредио ватру да потврдим мој пророчки позив на тај начин, тако да ће цар и окружујући га чути глас”…

 

Сутрадан Маздак је послао поред рупе једног послушника и рекао му је: “чим гласно позову бога, ти дођи по подземљу ка рупи и кажи: “Благо земаљских верника бога се састоји у томе, да они прате речи Маздака, тада ће они добити срећу у овом свету”.

 

Онда је Кубад са кнезовима и мубадима отишао у храм ватре и позвао Маздака. Маздак је дошао, стао у близини ватре и повикао из свег гласа богу, одао похвале Зардушту и ућутао; из средине ватре зачу се глас на тај начин, као што смо поменули, тако да су краљ и велможе чули. Од тога су се запрепастили, а Кубад је у души одлучио да у њега поверује”.

 

Говорећа ватра, наравно, произвела је на Кавада трајан утисак, али не и само њега. Сам Маздак је такође био велики демагог, способан да замути свест не само обичних људи. Тако, Фердоус у “Шахнами” каже да је Маздак веома волео да поставља шахиншаху алегоријске загонетке, постижући жељени одговор за себе, који је доводио до неопходних радњи за њега. На пример, ево каква питања је постављао манипулатор цару:

“Ако један умре од отрова, а други му од похлепе не даје противотров, како назвати овог другог?” Одговор Каваде, који је имао васпитање перса, у коме се гаје част и достојанство, био је следећи: “То је тврдица – убица и подлеже казни”. Сутрадан Маздак је поставио још једно питање: “Затвореник је умро у затвору од глади, јер је тамничар, иако је имао хлеб, престао да храни затвореника. Каква казна је за тамничара?” “Извршење” – одговорио је Кавад.

 

После таквих одговора, Маздак је журио да објави налог у име шахиншаха –после разговора са ватром он је добио такво право и не само њега – да гладни могу да провале у штале племства и да узму колико је потребно. О тоталној пљачки и грабежу дојавили су Каваду. Он је, наравно био бесан, али речи Маздака, да ако он жели да буде праведан цар, онда не би требало да буде тврдица који не даје противотров, или тамничар који је усмртио затвореника глађу, спасиле су “пророка” од расправе. А, можда је Кавад схватио да гладни фармери једноставно нису у стању да открију добро заштићене амбаре, а што значи да је Маздак поседовао добро наоружане војнике. И ова чињеница је била још једна, можда најважнија зашто је шах Кавад био принуђен да слуша проповедникову ” причу о свеопштој срећи и једнакости”.

 

Дакле, Маздак је постао пророк, он је био и благајник Кавада, и једноставно људи су му долазили у гомилама, нарочито због тога што је неписменим фармерима нудио веома једноставно и јасно решење њихових проблема – “сви су једнаки” и “све се дели подједнако”. То је, према речима персијског историчара Ibn-Mishavejha  (932-1030), који је живео у муслиманском Ирану, била превара народа од стране маздакизма:

“Они су тврдили да ће узети благо за сиромашне од богатих и даће се од великих ка малим; од оних који имају вишак новца, хране, жене и имовине, и који немају на њих више права него други… Људи су веровали у њега, јер их је он преварио и подстакао да траже утеху у богатству и међу женама, говорећи да је то дело праведно, прихватљиво за Бога…”

 

И овде вреди поменути још један разлог за подложност људи ка учењу маздакита. Дан Сварога” је долазио крају, и “еволутивно сунце” је сијало, али није грејало, омогућавајући да се манифестују у људима ниске склоности. Поготово, што су их раније “потресале” разноразне гностичке и јудејске јереси, ушуњавши се у државну религију, и постепено је трансформишући, често супротно. Да, паразити су веома упорни и доследни у остваривању својих циљева, планирају своју стратегију вековима и вековима постижу жељен им резултат.

 

Од новог учења су се уздржали само зороастријски мобеди и војна класа, иако ови други у почетку и нису показивали никакав отпор, видевши какав утицај Маздак има на шахиншаха. Он је наредио да се за “пророка” направи златна столица, украси драгим камењем и да се постави у престону салу, при чему је тај престо стајао нешто изнад престола самог шахиншаха. Штавише, “пророк” је добио право да издаје наређења у име самог шахиншаха.

 

И тако, један од налога Маздака гласи: “Да се подели благо међу људима, сваком исто. Да дају једни другома своје богатство, да не би било беде, сиромаштва, да би сви били једнако обдарени овоземаљским добрима. Жене су такође ваша имовина. Да буде дозвољено да свако позна жену. Нека нико не буде у овом свету лишен задовољства и уживања, врата жеља да буду отворена пред свим људима…”

 

Али у резултату проглашених добрих намера, причама о борби добра и зла и узвишених прича о слободи, једнакости и братству, као што је увек и обично са добрим намерама, приправљених узвишеним речима, стварност је била сасвим супротна добрим намерама и узвишеним речима. Захваљујући напорима маздакита Иран је упао у понор крвавог хаоса и бесконачног разврата.

“Народ је постао развратан због искушења заједнице имовине и жена. Формиран је међу једноставним људима овакав обичај: доводили су себи у госте и по двадесет људи, и пробавши хлеба, меса, вина, слаткиша и слушајући музику, гости су ишли један за другим у женске одаје, и то се није сматрало срамотним. Чак је било правило: дошавши жени остављали су на вратима просторије капу; и кад други сладострасник види капу на вратима собе, морао је да сачека, док његов претходник не изађе на врата”.

 

Дошло је до тога, да је под притиском Маздака шахиншах званично укинуо законе о традиционалном браку 496. године. Штавише, Маздак се толико “изгубио “, осећајући себе свемогућим, да је захтевао себи у кревет супругу шахиншаха Ковада.

Ево како то описује арапски научник и музичар Abu-eh-Faraj Al-Isfahani  у многотомној антологији арапске поезије од 6. до 10 века у “Књизи песама”:

“Једног дана, пред Ковадом је била његова супруга са принцем Ануширваном, а онда је ушао Маздак. Видевши је, он је рекао Коваду: “Дај је мени, ја желим да задовољим са њом своју жељу”. Јер маздаки су проповедали заједницу жена, а цар је био богобојажљив и постојан у пословима вере и он је одговорио: “Узми”. Принц је пожурио Маздаку и упорно га молио и преклињао да дозоли његовој мајци да је не одведе. На крају му је пољубио ногу, а онда их је Маздак отпустио. То је чврсто запарало принчеву душу”… Хосров се касније обрачунао са Маздаком у потпуности за све што је он урадио са његовом домовином.

 

Будући да се елиминисала друштвена неједнакост, која је у теорији Маздака зло, а то је било немогуће без насиља, “пророк” и његови сарадници су подстицали сиромашне на богате људе. Чезнувши за обећаном правдом, упецавши се на такав примамљив мамац, неписмени исцрпљени од сиромаштва људи, проваљивали су у куће племенитих, пљачкали их, силовали жене, о чему раније нису смели ни да мисле, али им је речено сада да је то могуће и да они имају право да располажу туђом имовином, да са свим женама опште, и да то жели Бог.

 

А, на крају крајева, по зороастријским законима богати чланови заједнице су дужни да помажу сиромашнима, како имовином, тако и храном што су они и радили, али само да би помогли а не да дају последње. Зороастријанци су поштовали богатство добијено сопственим радом, али жељу за богатством по сваку цену су презирали и порицали. Поред тога, персијанци су гајили дужно поштовање према туђој имовини као и поштовање према самом човеку, његовом достојанству и то кроз свој род и кроз своје претке.

 

После двадесет година (!) такве “политике” нико није био сигуран у безбедност своје имовине, безбедност своје породице а ни личну безбедност. Човеку, који има прелепу жену, могли су да је узму на неко време из једноставног разлога, јер онај ко није имао лепу жену, имао је пуно право на то по закону правде и побожности, који је прогласио Маздак. У земљи је било деце, која нису знала ко је њихов отац.

 

Таква идеологија Маздака уништавала је основе персијског идентитета, прекинула континуитет породице, одвајала човека од његових корена, што је чинило човека слабим и рањивим. Штавише, људи ниже класе добили су приступ аристократама. Маздакити су се трудили са максималном снагом да разблаже генетику “силних људи”, јер су древни персијски родови аријеваца са јаком генетиком били једини који су могли да се супротставе празитима. И то је био још један ударац по интегритет персијанаца, на њихов поглед на свет, на њихово заштитно поље, које је грађено генерацијама. Традиционална хијерархија вредности је замењена са смоквиним листом маздакитске идеологије и ниским инстиктом гомиле. Поред тога, за већу ефикасност прерасподеле богатства, Маздак је имао своју малу војску, по сведочењу Низама ал Мулка, 12 хиљада наоружаних бораца. И проповедајући ненасиље и љубав према ближњем није се стидео проливања крви тамо где је он сматрао да је то потребно.

 

Невероватно, али истинито. Догађаји у далеком Ирану 5. века нове ере веома подсећају на догађаје који су се десили прво у Европи, а затим у Русији, око хиљаду и по година касније – “Велике револуције” у различитим земљама. Исте лажне пароле о слободи, једнакости и братству, исто уништавање државности и постојеће идеологије, исто уништавање “силних људи” народа, исти слогани , исто насиље и крв. Исти су били недодирљиви као и маздакити, нису дотицале богате јудеје који су више пута умножили своје богатство, док су богати персијанци силом увођени у “једнакост и братство”, пљачкајући их до костију, тако као што и “париски комунари”1848. години нису пипнули никог из 150 кућа Ротшилда.

 

Такође се можете сетити декрета о национализацији жена, објављеног у раним годинама совјетске власти. Исти институт јудејских жена показао је своју ефикасност чак и током Естер-Мордехаја. Познато је да су многи саснидски принчеви и шахови били ожењени јудејкама, о чему је писано у пахлавијевској књизи “Ирански Шахрестани” (ирански градови). На пример, Изггерд I, Ормизд IV, и Хосров I и Косров II су бирали жене хришћанке. Све се десило као испод копир апарата. Чак се и форма одеће поклапа – маздакити су били обучени у црвено и у црне кожне јакне. Као што видите, светски паразити се не труде посебно да измисле нешто ново. А и зашто би? Стари методи о управљању људима, који су им дали њихови “старији другови” земаљски паразити, нису изгубили своју ефикасност и након хиљаду и пет стотина година.

 

Персима је успело да зауставе крваве баханалије и спасу оно што је остало од њихове измучене домовине. Други син шахиншаха Ковада, узео је власт у своје руке (први син је био ватрени маздакит) и спровео неколико сјајних операција за неутрализацију већ знатно ојачаног у власти непријатеља. Он није заборавио понижења на која га је Маздак приморао.

 

Ево како о томе пише Abu-eh-Faraj Al-Isfahani у “Књизи песама”:

“Када је Хосров добио пуну власт у држави и када му се свемогући свештеник упутио са инструкцијама, Хосров је узвикнуо: “Ти си још увек овде, сине блуднице? Богом се кунем, смрад твојих чарапа још увек није напустио мој нос од тог времена када сам пољубио твоју ногу”.

 

Маздакити су затим почели да угрожавају Хосрова. Штавише, “говорећа ватра”, стално је потврђивала “светост” и легитимност акција Маздака, који је захтевао смрт, како самог Хосрова, тако и његовог оца Ковада.

Хосров I

Међутим, трик са ватром је био откривен. Хосров је подмитио једног из околине Маздака, обећавајући му, поред новца, живота и положај на двору. Шах Ковада је коначно отворио очи, каквог недостојног човека је он неговао код себе. То описује Низам ал Мулк у “Књизи о управљању”. Отац и син су почели да делују заједно. Кроз неке манипулације они су учинили да Маздак поверује да је Хосров прихватио, коначно, његово учење, што је “пророк” дуго и досадно тражио. Да би достојно прославили овај важан догађај, Хосров је предложио Маздаку да позове све своје присталице у главни град, где им је обећао царски пир и царске поклоне, обећавајући коначан општи устанак за прихватање нове вере широм земље и уништавање апсолутно свих који неће да је прихвате.

 

На такву лаж је чак и сумњичав Маздак пао. У ствари, принц је са правом проценио да је самог Маздака убити лако, али његови бројни наоружани следбеници, којих је било по целој земљи, могу направити много невоља. У престоницу су дошле присталице Маздака, њих 12 000. И био је велики празник, маздакити су уживали у скупим поклонима и скупом месу и пићу. Након тога, како су се гости скупили, они су изводили у двориште по 20-30 људи и сахрањивали их живе у унапред припремљене јаме. Последњи је на исти начин погубљен Маздак, који је добио прилику да види, шта се десило са његовим насилницима.

 

У будућности, Хосров је спровео неколико реформи, осмишљених да стабилизују и ојачају разорену државу, међутим, рана коју су нанели јудеји Држави Аријеваца, овај пут се показала као смртоносна: лавовски део богатства земље је извезен “на Запад”, цвет нације је у највећем делу био посечен. И скоро 100 година после маздакитског хаоса Иран је био освојен ратницима ислама. Убиство последњег шахиншаха Јездегерда III 651. год. је означило крај једне ере Сасанида и пад Државе Аријеваца.

razmak

Транскрипт емисије Древник бр.42, радио Сербона
Аутори и водитељи:  Драго, Дуле, Дуки, Саша и Аца

Послушајте целу радио емисију

ИМПЕРИЈА САСАНИДА Заборављени и изгубљени бели народи
5 (100%) 2 votes

Слични чланци

Гуанчи – мистериозни бели народ... На западу Северне Африке, у непосредној близини Марока се налази 7 великих и неколико мањих острва Канарског архипелага - једна од последњих колонија ...
Сексуалне радости (гадости) Античког Рима... Дивљи, разуздани, свакодневни разврат аристократије Древног Рима, приказан у филму "Калигула" је само пуританска фантазија на ту тему. Традицију орган...
Божићна хипотеза – могућа хронологија... Како је то могуће, да се тачно зна рођендан "сина Божијег" - Исуса Христа (25. децембар или 7. јануара), али се не зна година његовог рођења? Како то ...

Оставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of

Пратите нашу страницу на Фејсбуку