We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

MAHABHARATA JE OPIS DOGADJAJA IZ RUSIJE

Махабхарата је опис догађаја из Русије

Већ смо имали емисију која се звала “Шта је индијско у индији”. Ова ће емисија имати задатак да потврди тврдње о томе да савремени индијци, као и сама Индија немају никакве везе ни са догађајима описаним у тзв “Индијским Ведама”, Махабхарати и било ком спису писаном на санскриту. Од почетка емитовања Древника тврдимо да су тзв “индијска” духовна учења копија онога што им је донето.

Да се разумемо, они које прате Древник, већ сасвим добро знају шта је некада била Индија, где се налазила и шта је била данашња Индија. За оне који то не знају поновићемо да се данашња Индија звала Дравидија, а да се Сибир звао Индија. Коме то није баш разумљиво нека одслуша старије емисије где ће видети и старе мапе које то потврђују…

Сви догађаји описани у списима на санскриту, које су данашњи индијци сачували, иако су их у међувремену преписивали три пута и мењали како би деловало да је то њихово наслеђе, заправо говоре о догађајима  који су се дешавали на тлу данашње Русије у Источној Европи и на северу данашње Индије…Да поновимо још једном, духовна знања која нам долазе из Индије су недоречена а често и лоше схваћена знања које су им донели наши преци. Иста та знања смо поседовали и ми некад, али та знања су тада била комплетна и позната сваком човеку као нешто свакодневно…

Да се подсетимо… Овде је мапа Птолемија – Сибир је овде назван ИНДИЈА СУПЕРИОР (тј, оригинална, исконска)

Из тих знања као трагове имамо традицију коју не разумемо, имамо славу коју такође не разумемо, имамо много ствари које примамо здраво за готово, уопште не помишљајући да су то трагови таквог знања, какво никада после тога више није  постојало  услед константне деградације човечанства.. О слави смо говорили већ у једној од почетних емисија, па кога интересује нека је погледа.. можда ће успети да препозна њене корене и разуме знање из ког је настала.. У сваком случају, везано за стара  знања о којима смо причали у почетним емисијама Древника, направили смо у електронском облику књигу, где је сакупљено и обрађено пуно тога из њих и додато још доста и можете је скинути са нета без проблема, а дали смо јој назив Ведска Православна књига смрти.  Овај увод је био неопходан, како неко ко слуша само ову емисију, не би био збуњен и доносио закључак само на основу ње…

Да почнемо са вечерашњом темом, тема је заиста интересантна и доноси информације које већина није имала прилике да чује или прочита.

Говорећи о пореклу многих словено аријевских обреда, ритуала, традиција, о могућим дешифровањима слика народних бајки, епова, завера, ми се стално обраћамо древном извору као што је еп Махабхарата, створен у дубинама миленијума предака индо-аријеваца.

Све што се догађа у последње време на планети су бескрајни брато-убилачки ратови Словено Аријевских народа, који су добро описани у ведском епу “Махабхарата” – који се може назвати “извештај из прошлости .. Велика Махабхарата детаљно и свеобухватно описује како, због чега и зашто је то непријатељство започело. Сада је врло корисно проучавати то дело. Можете прочитати Махабхарату, има је на српском , постоје старе и нове индијске ТВ серије, тако да можете да их гледате, сви ће бити заинтересовани, сви ће наћи нешто у њима за себе корисно и интересантно. То само под условом да буду пуштане на нашим телевизијама. Невероватно лепе жене и мушкарци, ентеријери палата и јарке боје… Подмукли подстрекачи и племенити, поштени хероји – сви они показују како људски односи укључују енергију ДОБРА (јанг) и ЗЛА (јинг).

Истраживачи такође треба да “филтрирају” информације (потребно је укључити робота на духовном нивоу) и “конвертују” догађаје на данашњу територију Северна Русије и Урала, Сибира и даље у правцу Чукотке – заправо су одатле и започеле радње описане у епу… (на ту тему, треба слушати и читати Светлану Жарникову).

Махабхарата даје јасно разумевање одакле је дошла завада између браће (словено-аријевских народа) и како делује енергија ЈАН и ЈИН, сила ДОБРА и ЗЛА на људске међуодносе. Махабхарата је неоспорни шампион света у броју мудрости у минути читања или гледања. Стално неко од јунака изговара мудрости које одмах желите да запамтите и знате да је најбоље да то негде запишете. Поред тога није потребан превод ако се у серији чита текст “индијског” оригиналног текста. МАЈКУ они зову МАТА, БРАТА БРАТРИ, – језик је један исти.

МАХАБХАРАТА је извештај од пре три хиљаде година о томе шта се дешавало на целој територији савремене Русије и бившег СССР-а.

 

Многи се жале да не постоје озбиљни историјски документи о томе како су наши преци живели пре више хиљада година .. Али, молим вас, а шта су индијске Веде и Славено Аријске Веде? Или сама Махабхарата? Само је потребно разумети, а почнимо са топонимима Сибирских река.

Пуно ствари преклапа се са материјалом који је већ испитан, али постоји нешто што нико није видео, на пример детаљи који боду око ако се примате. Рецимо цар провинције АНГА  у односу на реку имена Ангара. Престоница царства ХАСТИНАПУР у односу на реку Пур. ПУР, као део речи је тамо на сваком кораку, провинција.  Уопштено говорећи, чланака о топонимима индијских Веда по интернету је пун вагон. Само куцајте “Топоними Махабхарате” – и добија се пуно материјала ..

Главни концепт је престројавање алгоритама рада мозга са хришћанског (чини добро) на ведски (управљање силама добра и зла, одржавање равнотеже између њих, балансирање). Религијски концепт је српском народу предат у време епохе “Кали-Југа” (Ноћи Сварога), када је власт дата силама ЗЛА. Зато је Спаситељ и учио да се чини искључиво ДОБРО – потребно је створити противтежу доминирајућем ЗЛУ, односно његовој количини,  да оно не би надмашило ДОБРО и да земља коју носе слонови на леђима а који стоје на корњачама, не би потонула у море (шала). Одавде и оно чувено “ПОДМЕТНИ ДРУГИ ОБРАЗ” – заповест јагњету, да одговори ДОБРИМ на ЗЛО (или да не пружа отпор злу) чак до смрти. Раса је преузела на себе тај задатак – да служи као амортизер, да буду ватрогасци пожара светске мржње међу народима.

Али није увек било тако, добу Кали-Југа претходило је благостање у годинама којима нема броја. Дакле, идемо у ванвременско разумевање процеса, размишљајући о категоријама вечности. Сада је Кали-Југа готова, а ми треба да се вратимо истинском разумевању структуре универзума и управљања материјом.

И управо је тај крај “срећних” година и почетак ере “Кали-Југа”, заправо рођење непријатељства између браће из једне владајуће аријевске породице (која ће укључити у ово непријатељство цео свет).  О том јединственом тренутку говори “Велика Махабхарата”. Тај јединствени документ прошлог доба треба разматрати као историју. Начин добијања информација има одлучујућу вредност, можете да читате “живу” књигу, или је преузмете са мреже, изаберите сами. То је предање, темељно прожето са зрном истине и засићено моментима активирања успаваног у нама знања (знање се налази у нама самима, оно се активира само приликом пријема кодова за активирање, упакованих у овај или онај облик – чланак, бајке, епови и слично).

КАКО ТО ИНДИЈА..? Старо име реке Об је Инд… Тако да се овде не може расправљати ни са ким ни о чему, и боље је да почнемо да учимо ведско индијско писмо, са разумевањем да је то све порука нама, од наших жреца и волхова, коју је индијски народ сачувао за нас, а у принципу и за цео свет. И узгред, Александар Македонски је ишао током похода у Индију Супериор”, која је Сибир тренутно, и ишао је не само тек тако,већ за знањима, јер их је ту било неизмерно.

Као пример имамо у серијама и филмовима о тзв ведској Индији  МУШКАРЦЕ СА КОКОШНИЦИМА! То су капе, узгред..

А када обратимо пажњу на капе аријевских принчева – шта су оне у ствари? Тачно, то је кокошник. Шта је кокошник и које функције испуњава? Нажалост, код Руса се све то претворило у домаћи женски украс, иако су индијски чувари веда покушали да нам пренесу доста детаља те епохе.

Дакле, шта је кокошник? Погледајте први резултат претраге на интернету – Кокошник није проста ствар. По кокошнику могуће је да сазнате ком роду припада домаћица, њена приближна старост, колико има деце, колико од њих су синови, који друштвени статус има њен муж и много других информација.

Сада претворимо то у формат древног аријевског бића, додајмо мало својих знања, и ми ћемо то схватити – Кокошник код аријевских принчеви и царева носио је на себи информације о власнику, његовом статусу, положају у друштву, поред тога кокошник је обављао тотемску функцију. Мислим да је овде било нешто у вези са управљчким функцијама цара, принца, као руководиоца. Имајте на уму – кокошници су украшени драгоценим камењем, постављеним на нивоу чакре “АЏНА”.

Зашто људима треба драго камење, дијаманти, итд? Богати људи увек купују драгуље, воле своје цареве, краљеве, чаробњаке, врачаре, а младе девојке верују да су им дијаманти најбољи пријатељи.

Ствар је у томе што свако од њих тражи нешто своје у овом камењу. Људи на високом нивоу знају да камен, посебно добар,  фокусира менталну енергију – то га јача. Знају то и магови – волхови – жреци. И не користе се кристали без разлога у хигх-тецх производима, зато их откопавају и сакупљају и зато су скупи.

Такође из натприродних извора знамо да световима управљају бића уз помоћ џиновских кристала и менталне снаге жреца на високом нивоу. Жреци јасно владају својим мислима, фокусирају их и материјализују помоћу кристала. Медијуми виде слике стојећих у круг жреца око огромног кристала током ритуала.

Исто је и са летећим апаратима – узмите познату шему Вајтмана, копирану из књиге “Виманика Шастра” – тамо постоји кристал, а управљање се врши искључиво мислима. То је исто и са царском круном, исто и са кокошницима (или како год да су се некад звали) великих Аријевских принчева. Суштина кокошника је шлем, кацига, жречки инструмент (сваки управитељ је у суштини жрец).

Ствар је у томе да се у духовном свету акција врши мислима… И ако у животу научите да владате њима, да их контролишете, онда када завршите свој земаљски живот и пронађете себе у другом свету, већ ћете бити спремни, бићете “у теми”, да тако кажемо. Тако да ту нема мистике или романтике – чиста физика и прагматика.

Вратимо се сада на чакру “АЏНА“, насупрот које је у кокошнику постављен главни камен. Погледајмо на интернету и узмимо први доступни опис ове чакре (они су свуда нешто мало другачији, али у принципу исти).

Чакра Аџна

Боја: плава
Астролошка усаглашеност: променљива.
Жеље: бити у хармонији са универзумом.
Задатак: остварити снове.
Кључна реч: интуиција.

Чакра се налази на нивоу чела, између обрва. Санскритска реч “аџна” значи “налог“. Чакра управља разумом и представља неку врсту команде над другим енергетским центрима. И заиста, мисао је увек испред акције. Нажалост, постоји мало људи способних да потпуно контролишу своје мисли. На емотивном нивоу, чакра подиже ниво свести свакодневне стварности и обликује духовне структуре човека. Као што је већ речено, аџна је одговорна за интуитивно схватање, укључујући и оне безначајне аспекте, као осећај чудног расположења и емпатију.

Да ли сте се икада осећали потпуно исцрпљено након што сте комуницирали са другом особом? Ако је тако, онда сте били под утицајем нечије негативне енергије. При томе виновник није морао да изрази своје негативне емоције наглас, јер сви ми смо осетљиви на дејство на подсвесном нивоу. Вишак стимулације ове чакре човека чини поносним, ауторитарним, охолим и догматичним. Класичан пример такве личности је Адолф Хитлер. Недовољна стимулација аџне чини људе плашљивим, губитницима.

Драги камен, највећи, налазио се на нивоу чакре “АЏНА”, ради контроле предмета, кроз јачање фокусиране мисаоне слике владара, којом он управља својим царством. А ако гледате филм, видећете да владар има костим, у којем на свакој чакри стоји поприличан “камен”.

Видите колико је интересантно – а ово је само један тренутак, којих тамо постоји мноштво. Наравно, цар, управници, обучавали су се и школовали од стране одговарајућих учитеља током живота до уласка у зрелост. То јест, ЦАРА СУ УЧИЛИ да УПРАВЉА МИСАОНИМ СЛИКАМА, ГЕНЕРИШУЋИ ПОТРЕБНЕ МИСАОНЕ ОБРАСЦЕ КОД ПОДАНИКА И ПОМОЋУ ТОГА ДА УПРАВЉА ЦАРСТВОМ И УОПШТЕ МАТЕРИЈАЛНОШЋУ – ДА ФОРМИРА МАТРИЦУ СТАНИШТА.

Махабхарата је била написана уочи доба Кали-Југе, ради чување информација у форми епа, приче и смештена у Индију на чување, са чиме су се индијци сјајно изборили. Сачувано знање је потребно сада за активирање нашег (новог-старог) знања, разумевање процеса управљања светом. Они који се ругају хришћанству или ведизму, који им се супротстављају, они не разумеју шта чине, налазећи се у незнању или свесно постављају себи стихије ЗЛА као управљачке, које се до свог последњег даха држи за свој концепт “ЗАВАДИ па ВЛАДАЈ”.

А шта учи Махабхарата? Да би се управљало, неопходно је напустити концепт стварања само Добра. У новим условима то ће довести до неравнотеже. Неопходно је поновно изградити размишљање на одржавању равнотеже моћи ЈАН и ЈИН-а, ДОБРА и ЗЛА. Овако мисле управитељи – да је за управљање потребно да будете у стању да одржите равнотежу, равнотежу тих сила. Баланс и равнотежа су добри.

Зато треба бити човек племенит – БЛАГО РОЂЕН, уз помоћ контроле задржавања равнотеже. Управо томе учи МАХАБХАРАТА , то је уводни, први степен до реализације и разумевања те вештине, уметности чинити ДОБРО – држати равнотежу. Јер у свету стално постоје ДОБРО и ЗЛО, као два пола једне батерије.

Сада је време да причамо о томе, каква још, а понекад и потпуно неочекивана знања, доноси до наших дана овај невероватан феномен науке и културе. Дакле, шта представља сама Махабхарата?

Међу многим традицијама, чувајући сећање човечанства, древно индијски еп Махабхарата се сматра једним од највећих и најстаријих споменика културе, науке и историје предака свих индоевропских народа.

У почетку, то је била прича о међусобном сукобу племена Куру, многобројног народа, који је живео пре више од 5 миленијума између Инда и Ганга. Постепено главном тексту додавао се нови, а до нас је Махабхарата стигла садржећи скоро 200 хиљада редова стихова и која се састоји од 18 књига. Данас би смо желели да се обратимо једној од њих – “Шума“, у којој су описани свети извори – реке и језера земље древних арија, тј. земље на којој су се одвијали догађаји, испричане у великој поеми.

Али, говорећи о овој земљи, названој у епу Бхарата, ми пре свега треба да имамо на уму да је завршни догађај била моћна битка између војски рођака, која се десила у области Куру 102 године пре н. е. Међутим, као што показују научни подаци, аријевских племена на територији Ирана и Индостана у то време још није било и они су живели у својој прадомовини предака, довољно далеко од Индије и Ирана. Али где је она била, где су се одвијали сви ови велики догађаји? Ово питање је забрињавало истраживаче још у прошлом веку.

Тако, средином 19. века Шпиегел је изразио мисао о томе, да је то огњиште била територија Источне Европе између 45° и 69° северне географске ширине. О реци Волги као источној граници прадомовине аријеваца, на основу проучавања древних текстова, 1912. године је писао Кнауер. Поново, већ средином нашег века, немачки научник Шерер се вратио на идеју да је прадомовина свих Индоевропљана била на земљама Источне Европе.

И заиста, судећи по текстовима Ригведе, Махабхарате и Авесте, древни арији су познавали флору и фауну Европског Севера, обожавали Поларне звезде, Велику Медведицу, сазвежђе Касиопеје, Волопаса и Персеја, односно сазвежђа Приполарја и Заполарја.

Један од преводилаца текста Махабхарата на руски, академик Б. Л. Смирнов приметио је да:

“Велики историјски интерес за решавање питања о отаџбини аријевца представља… порука текста о томе, које најближе Поларној звезди сазвежђе описује кругове, чији је центар- Поларна звезда… Та сазвежђа не иду иза хоризонта, тј. описују круг, који се може пратити готово цео у току једне ноћи, посебно у зимском периоду, само у земљама, које се налазе не јужније од око 55°-56° географске ширине.

Текст говори о опасностима арктичког путовања и директно указује: чим човек продире даље на Север, он умире”.

 

Али, судећи по текстовима Махабхарате и Авесте, у епском периоду (тј.  3 миленијума пне) арији су живели не само на северу, већ и на југу и у центру Источне Европе. Од чега правимо такав закључак? Као што је познато, велика река Волга, све до 2. века нове ере носила је име, под којим га је знала света књига древних иранаца Авеста – Ранха или Ра.

Али Ранха Авесте је слична реци Ганг Ригведе и Махабхарате, управо на њеним обалама су живели древни арији, преци савремених индијаца и иранаца.

“Кроз низ векова носили су арији сећања на своју првобитну прадомовину и о њеној великој реци Волги. Ведска Раса, авестијски Ранха, … име је митске реке, која  “окружује земљу”…”,- пише В. И. Абаев 2.

 

Дакле, какви људи, какви народи су насељавали у оно далеко време Централну Русију?

 

Како нам говори Авеста, на обалама мора Ворукаша (“Млечног мора” Махабхарата) и Ранхи (Волге) налазе се бројне аријевске земље од Аријана-Веџа (аријевског простора) на крајњем северу до седам индијских земаља на југу, иза Ранхоје (тј. у Централне Русије). Тих истих седам земаља се помињу у Ригведи и Махабхарати као земље између Ганга и Јамуне, на Курукшетру.

 

О њима се говори: “Прослављен Курукшетар, потребно је само да се дође тамо и добија се ослобођење од грехова…” или “Курукшетра – свети Алтар Браме; тамо су свети брамани-мудраци. Ко се  насели на Курукшетар, он никада неће знати тугу, о цару”. Али, становништво других земаља древни арији су оценили мало другачије: “онима који живе ван граница Химавана, далеко од Ганга, Сарасвати, Јамуни и Курукшетра… нечисти су, стоје ван дарме (закона)… треба их на сваки начин избегавати”.

Остаје нам да одговоримо на питање – које су то реке Ганг и Јамуна, између којих лежи земља Браме. Већ смо установили да је епска Ранха-Ганг – то је Волга. Али, као што следи из древноиндијских извора, једина велика притока Ганга, која тече са југо-запада, била је река Јамуна. А пошто је Ганг – Волга, онда, самим тим, Јамуна –  је Ока! Да ли је то могуће? По свему судећи – могуће. Није случајно да током реке Оке и тамо преко реке долазе реке са именима: Јамна, Јама, Има, Имев. И, више од тога, према аријским текстовима, друго име реке Јамуни је било Кала. Дакле, све до сада ушће реке Оке зову мештани ушће Кале. Поред тога, Јамуна у средњем току се звала Вака, и тако се зове у Рјазанској области река Ока.

Помињу се у Ригведи и Махабхарати и друге велике реке. Тако је, у близини извора Јамуне (Оке) постављен извор који тече на исток и на југ и који се улива у Червоное (Црвено) море реке Синдху (“Синдху” на санскриту је ток, море). Али, сетимо се, да се у ирским и руским хроникама Црно море звало Черемним, то јест Црвено. Тако се, уосталом, још увек зове део његовог подручју на северу. На обалама тога мора је живео народ Синди и налазио се град Синд (модерна Анапа). Може се претпоставити да је Синдху древноаријских текстова – Дон, чији извор се налази у близини извора Оке. Штавише, у касним античким и римским текстовима Дон се понекад зове Синд.

У Волго-Окском међуречју постоји много река, чија имена миленијума нису опстала. За доказивање тога се не захтева много труда: довољно је упоредити имена река Поочја са именима “светих река” Махабхарате, тачније, оног њеног дела који познатог као “Ходање по рекама”. Управо у њему је дат опис више од 200 светих водотока древноаријске земље Барата у басенима Ганга и Јамуне (по стању из 3150. године пре нове ере):

Невероватно је и то, да имамо посла не само са скоро дословном подударношћу имена светих река Махабхарате и рекама Средње Русије, већ чак и са подударањем њиховог међусобног положаја. Тако, на санскриту и на руском језику речи са почетним словом “Ф” изузетно су ретке: са листе река Махабхарате само једна има “Ф” на почетку свог имена – Фаљгуна, која тече у Сарасвати. Али, према древним аријским текстовима, Сарасвати је једина велика река која тече северно од Јамуне и јужно од Ганга и утиче у Јамуну у њено ушће. Њој одговара само  налазећа се северно од Оке и јужно од реке Волге Кљазма. Међу стотинама њених притока само једна носи име које почиње на “Ф”, – Фаљугин! Упркос 5 хиљада година, то необично име практично се није променило.

Још један пример. Према Махабхарати, јужно од свете шуме Камјака, текла је у Јамуну река Правени (односно Пра-река), са језером Годавари (где је “вара” – круг на санскриту). А шта је данас? И даље јужно од Владимирских шума утиче у Оку река Пра и лежи језеро Годи.

Или још један пример. Махабхарата каже, како је мудрац Каушика у време суше поплавио реку Пар, преименовану тада у његову част. Али даље епос извештава да су незахвални мештани њу и даље звали река Пар, и да она тече са југа у Јамуну (Оку). И шта даље? Све до сада тече са југа у Оку река Пар и баш исто као и пре много хиљада година, тако је зову мештани.

У опису река старих пет хиљада година говори се, на пример, о реци Пандје, која тече недалеко од Варуне, притке реке Синдху (Дон). А река Панда и данас спада у највеће притоке Дона – реку Ворону. Описујући пут ходочасника, Махабхарата извештава: “Вон Џала и Упаџала, у Јамуну се уливају реке”. Да ли је и сада негде у близини река Џала (“џала” – река на санскриту) и Упаџала? Постоји. То су реке Жала (Таруса) и река Упа, које се уливају у Оку. Заправо у Махабхарати се први пут помиње река која тече на запад од горњег тока реке Ганг (Волге) река Саданапру (Велики Данапр) – Дњепар.

Али, ако су очувани називи река, ако је очуван језик становништва, онда вероватно би требало да су сачувани и сами народи? И, заиста, они постоје. Тако се, у Махабхарати наводи да је на северу од земље Панди, лежећи на обалама Варуне, земља Мартиа. Али заправо ка северу од Панде и Вороне на обалама Мокши и Сури лежи земља Мордви (Мртви средњег века) – народа, говорећи на финско-угарском језику са великим бројем руских, иранских и санскритских речи.

Земља између Јамуне, Синде, Упаџале и Паре назива се А-Ванти. Управо тако – Вантит (А-Вантит) су називали земљу Вјатића између Оке, Дона, Упе и Паре арапски путници и византијске хронике.

Махабхарата и Ригведа помињу народ Куру и Курукшетру. Курукшетра је буквално “Курско поље” и у његовом центру се налази град Курск, где у “Речи о пуку Игореева” живе Курјанци – племенити ратници.

Савезници Каураваса у великом рату са Пандавима је био народ Саувира, који су живели у земљи Синдху. Али то је тако – Саувири – тако су се звали све до XВ века руси-северјани, одакле је родом био херој “Речи о пуку Игореева” кнез Игор Свјатославович. Помиње овај народ – Саувири  и Птоломеј у 2. в. н. е.

Ригведа извештава о војничком народу Криви. Али Латвијци и Литванци тако називају свих русе- “криви”, по имену оближњег са њима руског етноса Кривићима, чији градови су били и Смоленск, Полоцк и Псков и садашњи Тарту и Рига.

Говорећи о историји Источне Европе, археолози и историчари у целом периоду од 10-ог до 3-ег века пне посебно нису детаљни. То је мезолит-неолит, са својим археолошким културама. Али археолошки култура у одређеном смислу је апстрактна, а на крају крајева, овде су живели прави људи, који су рођени и умирали, волели и патили, борили се и постајали сродници, и некако су доживљавали себе, свој живот, сами себе називали неким конкретним именима. То далеко прошло од нас је за њих била стварност. И заправо древно аријски извори дају могућност да се баци светло на неке тамне странице тих седам хиљада година.

У једној од прича Махабхарате говори се:

“Ми смо чули, да када је Самварана, син Ракши, управљао земљом, за поданике је наступила велика катастрофа. И тада од сваке врсте катастрофе је уништено царство, погођено глађу и смрћу, сушама и болестима. А војска непријатеља разбила је потомке Бхарате. И, доводећи до  потреса земљу са својим снагама, које су се састојале од четири рода војске, краљ Панчала брзо је прошао кроз целу земљу, покоравајући је.

И са десет армија он је победио у бици. Тада је цар Самварана заједно са супругом, саветницима, синовима и рођацима побегао у великом страху. И почео је да живи код велике реке Синдху [Дона] у шуми, која  се налази у близини планине и умива реком. Тако су потомци Бхарате живели дуго времена, живећи у тврђави. И када су они живели тамо читавих хиљаду година, потомке Бхарате посетио је велики мудрац Васиштха. И када је он проживео тамо осму годину, сам цар  му се обратио: “Будите наш домаћи жрец, јер ми стремимо царству”. И Васиштха је дао своју сагласност потомцим Бхарате. Даље нам је познато да је он именовао потомка Пуру цара-самодржца над свим кшатријима (ратницима), по целој земљи.

И он је поново ушао у посед престонице, у којој је раније живео Бхарата и натерао је све краљеве да му плаћају данак. Моћни господар земље Аџамидха, овладао је целом земљом, затим је учинио жртвоприношења”.

Тако каже Махабхарата о дешавањима давно минулих времена. Али када и где се то десило? Владавина Самваране се односи, према усвојеној у Махабхарати хронологији, на 6-4-ти миленијум пне. Затим, после пораза и изгнанства, народ Самварани живи у басену реке Дон у тврђави Аџамидха читавих хиљаду година, све до 5-ог, 4-ог миленијума пне. Све те миленијуме на њиховим матичним земљама доминира други народ – освајачи и туђинци Панчали. Али, после 5-ог, 4ог миленијума пне Каурави освајају од Панчала своју домовину и поново живе у њој.

Наизглед, истинитост овог древног предања је немогуће у наше дане потврдити, ни  демантовати. Али, ево шта нас обавештава модерна археолошка наука. Л. В. Кољцов пише:

“Једна од великих културних појава у мезолиту Волго-Окског међуречја је Бутовска култура. Скреће на себе пажњу локализација описаних споменика бутовске културе у западном делу Волго-Окског међуречја.

Апсолутна хронологија раних етапа бутовске културе одређује оквир од средине 8-ог миленијума пре нове ере до друге половине 7-ог миленијума пре нове ере” (тј. пред нама је време владавине краља Самварани – 6400. г. пре нове ере). “У другој половини 7-ог миленијума пре нове ере у Волго-Окском међуречју напада друга група мезолитског становништва, која се налази у овом региону, у његовом западном делу, остављајући археолошку културу, коју ми зовемо Јеневска. Са појавом придошлица становништво бутовске културе у почетку одлази на исток и југ региона.

Под притиском Јеневске културе, бутовско становништво се распало, вероватно, на неколико изолованих група. Део њих је, очигледно, чак и напустио Волго-Окски басен, што доказују чињенице појаве типично бутовских елемената у другим суседним регионима. Такви споменици са бутовским елементима су у басену Сухони или Боровичко стајалиште у Новгородском региону”. Што се тиче расељених бутоваца, њихово порекло археолозима “није јасно”.

Они одговарају, да се: “очигледно, негде у другој половини бореалског периода (6,5 миленијума пне) део становништва Горњег Поднепровља преселило на северо-исток и населило део Волго-Окског међуречја, потиснувши бутовска племена”. Али, “затворено Јеневско становништво, недостатак мирних контаката са околним културама довело је на крају до колапса културе и обрнуто његовом истискивању “бутовцима”. На тај начин, на крају 6-ог миленијума пре нове ере “касније бутовско становништво поново почиње да осваја и враћа првобитне територије”.

Дакле, “Јеневска култура, која је била у непријатељским односима са Бутовском и која је изгубила везу са “матичном” територијом, по свему судећи, постепено се дегенерисала, што је довело касније до олакшање кретања “бутовца” назад на запад и њихове асимилације остатака “јеневаца”. У сваком случају, у раној неолитској горњеволговској култури, формираној у региону у 5. миленијуму пре нове ере, већ практично не налазимо елементе јеневске културе. Бутовски  елементи оштро доминирају”.

Приликом упоређивања текста епа и података археологије изненађује и хронологија читавог догађаја, као и појединачних епизода. И ту се јавља логично питање: да ли се иза “Бутоваца” крију потомци Пуруа – паурави, “, а иза “Јеневаца” њихови непријатељи Панчали? И данас на изворима Дона (у реци Донец), у близини градова Кимовск и Епифанија, на брду, стоји мали засеок које је сачувало своје древно име – Аџамки. Можда ће једног дана археолози наћи овде рушевине древне тврђаве цара  Самварани – Аџамидхи.

У таквом случају, може се претпоставити да су до наших дана сачувана имена и других насеља древних Арија. И то јесте тако.

Дакле, на ушћу реке Упи и Плави стоји град Крапивна. Али у једној од књига Махабхарате говори се о граду Упаплави – престоници народа Матсева, које живи у царству Вирати. А реч “вирата” на санскриту значи – “зељаста биљка, коприва”..

Највећи од седам светих градова древних Аријеваца био је град Варанаси – центар науке и главни град царства Каши, односно “сијајућег”. Еп тврди да је Варанаси основан у најдубљој древности, код унука претка народа Ману, који се спасио од поплаве. Према астрономској хронологији Махабхарате, Варанаси као престоница постојала је већ 12 хиљада 300 година до данашњег дана. Њено име се изводи од речи “Варана”, што значи “шумски слон” (мамут) или од имена реке Варана и Аси, на којима је овај град стајао, или вероватно, долази из комбинације “вара-наш” што значи “круг (тврђава) наш”.

Али да ли постоји данас град са тим именом на реци Варани? Ако погледате обале реке Вороне, нећемо тамо видети такав град. Међутим, подсећамо да се све до 18. века садашња река Воронеж звала Велика Ворона, била је пловна и чак дубине Горњег Дона. На тој реци данас је највећи град на југу Русије – Воронеж. О томе, када је он основан, немамо тачне податке. Воронеж се помиње и 1177. и 1237. године.

Верује се да је тврђава Воронеж обновљена 1586. године. У 17.—18. веку град је био дрвен, међутим, још 1702. године, у оквиру њега је било рушевина неких камених зграда, које су мештани звали “казарске”. Сада на територији Воронежа има најмање четири древноруска насеље. Постоје и споменици претходних епоха. А да ли је могао Воронеж да буде древни Варанаси?

На ово питање треба одговорити позитивно. Прво, сам назив Воронеж ближе је древноаријском Варанаси (Вара-наша), него савременом индијском Бен-Арес (град Ареса), поготово што се у 16. веку, тврђава звала Воронец а у 17. – Воранаш.

Друго, древноаријски еп указује у подручју Варанаси на низ географских објеката, који одсуствују у Индији. Поред реке Варани (Велике Вороне) у близини Варанасија текле су реке Аси, Кавери, Девица. Недалеко од Воронежа и сада теку реке Усман, Кавере, Девица. Недалеко од Варанасија био је рибњак Ваи-дурја (“дурја” – планина) и планина Девасабха (“сабха” – брдо). Али и сада у Воронежској и Липецкој области тече река Бај-планина и брдо јужно од Воронежа, у близини река Сосни и Дон, зову  Девогорје.

У једној од књига Махабхарата говори се о Варанаси као о граду у области Видеха. Али, епска земља Видеха са главним градом Митхилој налази се на ивици седам уста Ганга (Волге) и хиљаду лотосових језера, и како су веровали санскритски коментатори, никакве везе ка царству Каша није имало. (Узгред, и сада у делти Волге расте много лотоса, а пре 5-6 хиљада година, ниво Каспијског мора је био испод савременог 20 метара а делта Волге спајала се са делтама Терека и Урала у једну огромну језерску регију).

Ова очигледна контрадикција се једноставно објашњава. У Воронежу, река Ведуга улива се у Дон, по чијем имену је, очигледно, област Видех добила име.

Близу града Варанаши, што доказује Махабхарата, био је град Хастин, који је постао главни град Аријеваца након битке на Курукшетри (Курском пољу) 3102. године пре нове ере. И шта сад? Поред Воронежа, налази се село Костенки (у 17. веку – град Кастин), познато по археолошким споменицима, од којих је најстарији из 30 хиљада година пре нове ере. Културни слојеви овог села иду из дубине древности до наших дана без прекида, што указује на континуитет културе и становништва.

Дакле, ми мислимо, може се тврдити да су Воронеж и Варанаси, као и Костенка и Хустин, једно те исто.

На реци Воронеж постоји још један велики град на југу Русије – Липецк. Ово име није у Махабхарати. Али постоји град Матхура (Матура), такође један од седам светих градова древних Аријеваца. Налазио се на Курукшетру (Курском пољу) источно од Јамуне (Оки). Али и сада се река Матира улива у реку Воронеж близу Липецка. Епос каже да је за заузимање града Матури Кришни било неопходно прво да савлада пет брда у његовој близини.

Али и данас, као и много хиљада година раније, пет брда северно од Липецка и даље доминира изнад долине. Могуће је да ће бројне информације о етногенези, сачуване Махабхаратом помоћи археолозима у идентификацији оних археолошких култура Источне Европе, која носе све до сада своја условна археолошка имена. Тако, према Махабхарати, 6,5 хиљада пре нове ере “сви ти Панчали потичу од Духшантија и Парамештхина”.

На тај начин, потврђује се настанак племена или народа, названог од археолога  “Јеневци”, непосредно пре њихове инвазије на територију Волго-Окского међуречја, јер Духшанта је непосредно претходио Самварани.

Једном када је Гаврила Романович Державин написала: “Река времена у својим стремљењима носи сва дела људи”. Суочили смо се са невероватним парадоксом, када су стварне реке зауставиле проток времена, враћајући у наш свет оне људе који су некад живели дуж обала ових река и њихова дела. Дали су нам наше Сећање.

Преостали санскритски текстови садрже мноштво изненађујућих загонетки, повезаних, пре свега, са прадомовином Аријеваца. Овде бих желео да подсетим на неке од карактеристичних црта те прадомовине, сачуване у Махабхарати. У древноиндијском епу, велики мудрац Нарада (подсећамо да највиши врх Урала има име Нарада), приповеда о северној земљи “Суварна”, говори о граду Патали, кога насељавају Датији и Данавеи. Шта је тако дивно у том крају? Ево описа из Махабхарате:

«Њега достиже онај ко може да хода по водама,
Улазећи у њу, почиње да виче, мучен страхом.
Овде стално сија асура Агни, прождире воде;
Овде тврди духом разуме, да је он свезан делима.
Овде по пола године стоји златокосо сунце.
И испуњава речима свет, који се зове Суварна.
(Овде) падајуће воде лепу слику прихватају,
Зашто се најбољи град зове Паталој.
(Овде) Живе велики риши, растајући се са животом,
узимајући под власт небеса».

Б.Л. Смирнов у вези са тим стиховима напомиње, да је искључиви интерес  представити тај део текста, који каже да  “на Суварну сунце излази на пола године”, од изузетног интереса. Ово је веома важан доказ познавања древних Индијаца са поларним земљама, које се овде зову “Златна земља” или “Прекрасно шарена”. Он сматра, да се потврђује тачно тумачење “Суварне” као поларне земље, да “вода овде пада” постаје украс, односно да се замрзава у прелепим облицима, па отуда и име “Патала”.

Даље текст Махабхарате каже да се на северу налази “срећна земља Расатала“, где поток небеског млека, пада на земљу,образујући “Млечно море”, које предтсавља “чишћењеВасељене”. И, коначно, у Махабхарати се говори о великој Северној земљи, која се зове “Узвишена”, где пролази пут “Златног Ковша” – Велике Медведице, где “настају сијања”. Б. Л. Смирнов пише, да је, очигледно, овде реч о северној светлости и “ако је то тако, онда је то место још један доказ знања древних аријеваца о поларним земљама”. У истом поглављу књиге “Путовање Бхагавана” (једне од књига Махабхарате) пише:

«Овде су седам ришија и богиња Арунхати;
Овде се налази сазвежђе Свати, овде се сећају
његове величине;
Овде силазе ка жртви, Поларну Звезду
ојачао је Велики Предак;
Овде сазвежђа, луна и сунце стално обилазе кругове;
Овде, најбољи од два пута рођених, врата
Певчеја земље чувају;
……………………………………………………..
Овде је планина која се зове Кајласа и палата Кувери;
Овде живи десет апсара по имену
Благословени ватром (блиставици)
……………………………………………………..
Овде је Зенит-Вишнупада, траг остављен од шетње Вишну;
Кроз три светска корака, он је северну, узвишену земљу достигао» .

 

Б. Л. Смирнов наглашава да је “траг “Вишнуа” – зенит. Вишну је по легенди “прешао у три корака све светове”. Али север (Поларна Звезда) се налази у зениту само на полу, или ако се узме приближно, у поларним земљама. Ово је још један доказ о знању аријеваца о поларном небу. Управо овде, у Приполарју, може се видети звезда Арунхати и сазвежђе Свати, овде сазвежђа, луна и сунце стално обилазе кругове око Поларне звезде, овде светле Блиставице Северне светлости и коначно, река Кајласа – то је извор Пинеги, а самим тим у близини је и плато Кајласа Махабхарате, на коме Аријевци гаје јечам.

Описујући “северну земљу”, аскеткиња Нарада саопштава, да овде живе “велики мудраци који су завладали небесима”, летећи на “прелепим кочијама”.

Још један од познатих аријевских мудраца – Галава – описује лет на божанској птици Гаруде. Он каже да тело ове птице “у покрету изгледа обучено у светлост, као хиљаду сунца приликом изласка”. Глас мудраца је “заглушен буком великог вртлога”, он “не осећа своје тело, не види, не чује”. Галава је шокиран чињеницом да “не види ни сунце, ни страну, ни простор”, он “види само таму” и не разликује ни своје тело, ни тело птице, види само пламен који излази из тела ове птице.

У “Шумској” књизи Махабхарата говори о успону јунака Арџуни на небо бога Индре. Овде је дат опис небеских кочија – “вимане“:

“Расејава на небу таму, као да сече облаке,
Стране света испуњење су буком, попут грохота огромног грома;
Моћни палаши, страшне палице,  довода до ужаса,
Дивно израђене стрелице, жареће светлолсти,
Грмеће стреле, дискови, празнина (били су на тој кочији);
(Њен покрет су пратили) удари ветра, вртлози, огромни громки облаци
Тамо су веома страшне змије, са огромним телом и блиставим устима;
Нагомилани су били драгуљи попут облака планине.
Десет хиљада пегавих коња, попут ветра,
Привлачи ту чудесну, дивног изгледа и пуних чари кочија” .

И када је Арџуна дошао на ту кочију, “чудесну, блистајућу као сунце, вешто израђену” и узнео се на небо, он се “кретао по путу, невидљивом за смртника”. И тамо, где “не светли ни огањ, ни луна ни сунце”, он “је угледао хиљаде кочија, чудесног изгледа”. Звезде су овде сијале “сопственом светлошћу” и “попут звезда, блистајуће кочије је видео”. Видевши “огромне слике, блистајуће издалека, ватрене и пелепе”,и са чуђењем гледајући “самосветлеће светове”,

Арџуна је питао управљајућег кочијама Матали, шта је то. И добио је следећи одговор: “То праведници сијају, сваки на свом месту, Партха; ако се на њих погледа са земље, они су представљени у облику звезда (непокретних)”. Занимљиво је, да се место са кога је узлетела небеска кочија, поневши Арџуну у друге светове, звало Гурусканда и налазило се на светлом северном острву Шветадвипа. О томе да су заправо на север долетали још у време праоца људи Мануа (Сварожича) велики аскети Нара и Нарајана, наводи се у другој књизи Махабхарате – “Нарајани“. Овде планину Меру зову “врховна, насељна небеским летачима“. Нара и Нарајана спуштају се на својим златним летећим колима управо на планину Меру, тако да се “за материју целог света одавде развија основа (дхарма)”, а онда лете на светло острво Шветадвипу, у насеље “сијајуће као месец људима” .

Треба напоменути да се у легендама Викинга говори о летећим огњеним бродовима које су они видели на субполарним географским ширинама. А.А. Горбовски пише да су се такви уређаји могли расклопити, лебдети у ваздуху и кретати на огромним растојањима “у трепетају ока”, “брзином мисли”.

Последње поређење припада Хомеру, наводећи о народу који је живео на северу и премештао се на тим невероватним бродовима … о народу који је знао тајну летења у ваздуху писали су и други грчки писци. Живи тај народ , хиперборејски, на северу, а сунце се изнад њих рађа само једном годишње.  А.А. Горбовски наглашава да су арији који су дошли у Индију пре 4 хиљаде година донели из своје прадомовине “информације о летећим апаратима које налазимо у санскритским  изворима “. Он се обраћа древно индијском епу Рамајана, у којем се наводи да је небеска кочија “светлела”, “као ватра у летњој ноћи”, да је била “као комета на небу”, “ватрена, као црвени огањ,” “била је, као путеводна светлост, крећући се у свемиру “,  да се “кретала у виду крилате муње”, “читаво небо је било осветљено када је она летела по њему”, из ње су излила  два потока пламена. ” У “Шумској” њизи Махабхарате узлетање такве кочије је описано на следећи начин: “Сијајућа (кочија), под контролом Матали, изненада је запалила небо. Изгледала је као гигантски метеор окружен облацима, на запаљеном бездимном језику пламена.”

У истој “Шумској” књизи говори се о читавом “летећем градуСаубхе, који је лебдео изнад земље на висини од једне кроши (односно 4 км.), а одатле су на земљу летеле “стреле, сличне пламеном огњу”, а земаљске ратнике “лицем у лице са Саубхи који се приближаво земљи, доводио је до страхопоштовања”.

А.А. Горбовски даје у својој књизи опис унутрашњег уређења ових летећих апарата дато у различитим санскритским изворима. Тако, у “Самарангана Сутрадхара” каже: “Јако и издржљиво би требало да буде његово тело, направљено од лаког метала, слично великој летећој птици. У унутрашњост треба сместити уређај са живом и загревајућим уређајем под њим. Посредством силе, која вреба у живи и која доводи у покрет носећи вихор, човек, који се налази унутар ове кочије, може да лети на велике удаљености преко неба на најневероватније начине. Ушавши у њу, човек може, као двокрилна птица, да се успне у плаво небо”.

И још једна борбена сцена из Махабхарате. “Приметили смо на небу нешто што личи пламеном облаку, сличан језику огња. Из њега се појавила огромна црна вимана (небеска кочија), која се обрушила низ мноштво блиставих (сјајних) муња. Грмљавина, коју је објавила, била је слична грому од хиљаду бубњева. Вимана се приближила земљи незамисливом брзином и испустила мноштво муња, блиставих као злато, хиљаде муња. За овим су уследиле експлозије и стотине огњених вихора… Војска се окренула у бег, а страшна вимана ју је гонила док је није уништила“.

Судећи по описима датим у разним књигама Махабхарате, небеске кочије су биле различитих врста и израђене су од различитих материјала. Био је наведен опис “Вимане” од лаког сребрнкастог метала, а у првој књизи Махабхарате се говори о томе, да је Индра дао цару народу Чеди – Васу – “дивну велику кристалну кочију, способну да се креће у ваздуху – такву, какву су користили богови у ваздушном пространству … племенитом цару Васу, који је путовао у кристалној кочији Индре, приближавали су се Гандхарви и Апсари”,  тј. можемо закључити да је овај тип апарата био направљен од некаквог провидног материјала. Према Махабхарати, цар Васу је владао у дубокој древности, али након хиљада година његов даљњи потомак Арџуна се користио такође летећим апаратом. Бог  Агни је дао Арџуни кочије, на којој су били нацртани дивни небески коњи, “сребрни као бели облаци” и “брзи попут ветра или мисли.” “Опремљена са свим инструментима, она је била непобедива боговима и данавнима, она је сјајно сијала, подизала велику буку и фасцинирала срца свих бића. Њу је створио својом уметношћу Вишвакарман, владар света. Уздижући се на овој кочији, чији изглед, сличан сунцу, није био приступачан погледу, моћни Сома је победио Данаве. Блистала је лепотом, као одраз облака на планини. На тој прелепој кочији је било стављено изузетно златно змамење, јарко светлуће и лепо као стрела Шакри … На знамењу су се налазила различита огромна бића, од урлика који је лишавао свести непријатељске војнике. ” Имајте на уму да је Вишвакарман “био творац хиљада уметности и заната, архитекта богова, господар свих украса, најбољи од занатлија, који је направио небеску кочију.”

Поред војних циљева, летеће кочије коришћене су и за чисто домаће послове, као што је отмица младе. Тако је Арџуна, будући да је био у дослуху са Кришном, за отмицу његове сестре добио небеску кочију. “Она је била… опремљена са свим врстама оружја и објављивала је грмљавину, сличну котрљајућим облацима; она је имала сјај, сличан ватреном огњу, и распиривала радост непријатеља… И, хватајући девојку са јасним осмехом, тигар међу мушкарцима отправио се тада на брзолетећој кочији у свој град”, у који је стигао у року од неколико сати, док је, према Махабхарати, до њега било неколико месеци коњског путовања.

Враћајући се на борбене сцене Махабхарате, вреди поменути да се поред “светлећих граната”, лукова и стрела, у епском тексту у више наврата спомиње и друго оружје. Читајући њихове описе, несвесно се прожима мисао, да ти стихови припадају нашем времену. Тако, на пример, описује се оружје “Анџалика”: “… шестокрилно, три лакта дуго, претећи-брзо, неизбежно …, носећи страх, погибељно за сва жива бића”.  Као резултат његовог коришћења: “прекинули су свој ток потоци, сунце је потамнело склонило се ка западу, и неприступачна ватреном сунцу планета – замишљу Јаме, по својој закривљеној орбити подигло се високо у небо … Небо се поделило, вриштала је земља, изненада су задували жестоки ветрови,  чудно светло је задимило и обасјало светлим пламеном. Океани су се пропели и заурлали, многе планине са дрвећа на њима су се заљуљале, бића храма изненада су доживела невиђену муку … а Јупитер, притиснувши Рохини (сазвежђе), сијањем је личио на сунце и месец … У разним правцима, сво небо је покрила тама, земља је задрхтала, падале су са неба ватрене комете  и “лутајући у ноћи” испуниле су се великим усхићењем! “.

Било је коришћено и друго оружје. На пример, “оружје Џаветаса“, које је “палило јарким пламеном”. Њега су кротили “оружјем Варуне”, због кога су све стране Света биле обавијене облацима, и наступио је такав мрак, “као да је био кишовит дан”, али ови облаци су били развејани “оружјем Вају” . Или “велико моћно оружје Пашупату које је способно да сруши троструки универзум” , које не може “да пуца у било ког човека: од мале силе ће оно победити, цео прелазни свет ће погинути. Ту у три света покретно или непокрено све је за њега рањиво. Може се покренути мислима, очима, ријечи и луком. ”

Од примене оружја “нага” спутане су и непокретне су ноге непријатељских војника, што је одстрањено оружјем “саупарна“, а од примене Ашваттхамана оружја “ајшика” страдали су ембриони у утробама мајки .

А ево два извода различитих текстова. Први:

“Чувши то шиштање саветници су се разбежали! И погођени великом тугом су видели чудесну змију… летећу кроз ваздух, остављајући на небу траку боје лотоса, сличну раздељку. Онда су напустили у страху дворац, захваћен ватром, рођеном од отрова змије и побегли на све стране. Атот се срушио, као ударен громом” .

 

И други:

“И на небу је приказана таква слика, као да су две … змије … испреплетене једна с другом, ширећи огромне сребрнасто-крљуштасте репове иза њих. Када су се змије удариле челом, то је једна брже одлетела даље, а другој се глава одвалила од репа и почела да пада у пламеним језицима, распадајући се на задимљене и запаљене комаде. Тамо, где је пао највећи део блеснуо је огањ, грунула је експлозија, и постепено се надвио над земљом прљаво-смеђи облак, постепено узимајући облик велике печурке, израсле над степом. “

 

Рекло би се се да су ови текстови писани у једно време и о једном феномену. Међутим, први од њих је одломак из епске Махабхарате, који говори о лошем искуству са “змијом” које се догодило у 3005 години. пне, а други је прича генералног конструктора противракетних система, генерал-пуковника, РАН Г. Кисунка, о првом тесту домаћих пројектила за уништавање покретних циљева (у овом случају бомбардера ТУ-4) у априлу 1953.

У борбеним сценама описују се копља, “огњена, претећа, запањујућа, пламтљива као сјајна комета”. Луки, као лук Гандиве, је било обдарено “великом снагом … незаустављиво је било против било ког оружја и владајући над свим оружјем уништавало је трупе непријатеља.” Проширило је краљевства и могло је да се упореди са стотинама хиљада.  У Махабхарати су описане разне “стреле”. Дакле, при лету неких “неба, земља и ваздушни простор заједно, као да су се разлетали у страну … сво небо изнад тог места је сијало, као да је посуто црвеним облацима.” Друго, звано “Раудрино оружје“, пореди се са “блештавим пламеном и змијиним отровом”. Ево како описују демонстрацију борбених својства ове “гвозене стреле” Пандави:

“Онда се појавило… троглаво, деветоглаво, тролико, шесторуко сјајеће створење са косом која сија као сунце. На свакој од његових глава је огромна змија са палацајућим језиком… Чим је довео у дејство оружје са неба, земља је дрхтала под његовим ногама и дрхтала је заједно са дрвећем, узнемириле су се реке и велики чувар вода разделио је зид. Није дувао више ветар, помрачило се светлило, заљуљало хиљадама зрака, угасило ватру… становници унтрашњости земље  од страха су изашли напоље… погођени ватром небеског оружја, понизно склопљених руку и прикривајући лица, они дрхте и моле за милост…”.

И даље:

“У сред прославе, о краљу, Партхи је пришао Нарада, послат од богова, и обратио са таквим  достојним пажње речима: “О, Арџуна, Арџуна! Остави небеско оружје, о, Бхарата! Никада га не би требало користити без сврхе. И чак и ако постоји такав циљ, не треба користити ово оружје без посебне потребе. Применити га је велико зло, о потомче Куру! Чувај га, као и раније, о освајачу богатства, и оно ће без сумње сачувати своју моћ и служити на корист. А ако ти нећеш да чуваш то оружје, од њега може да умре три света. Никада то више не радите! “.

 

Међутим, према Махабхарати, упозорење се није чуло. И као резултат рата “милијарду и шест стотина шездесет милиона и двадесет хиљада људи убијено је у борби, раџа и преосталих витеза било је двадесет четири хиљаде сто шездесет”.

Наравно, остали су покушали да се реше таквог опасног оружја. “Змије, пуне отрова, сличне разрушилачком огњу на крају Југе”, биле су уништене скоро у потпуности у “змијском-жртвоприношењу”, које је трајало три године (када је, у ствари и створена Махабхарата), али никада довршено до краја. Моћније “небеско оружје”, укључујући и лук “Гандиву” још је раније било потопљено, диск Кришне “са дијамантним пупком, онај који је  Кришни дао Агни, на очи вришика  узнесен у небо”, разбивши се негде на северу. Он је представљао себе као “диск са челичном шипком причвршћеном у средини – огњено оружје”. Бог Агни, дао је поклон Кришни са инструкцијама:

“Овим ћеш ти, несумњиво, освојити чак и надчовечна бића … када га током битке усмериш у непријатеље, оно ће их уништити, вратиће се поново у твоје руке, остајући непобедив у борби.”

Кришнино оружје могло је да лети десетине километара и уништава најразличитије материјале без потешкоћа.

У вези са тим предањем о “диску Кришна” има смисла обратити се извештају о занимљивом открићу три рибара на обали реке Вашки у лето 1976. године. Пронашли су необичан камен величине песнице, беле боје који је при ударцу испуштао је сноп варница. Када су рибари  покушали да га разделе међу собом, испод зуба тестере полетели су млазеви беле ватре. Камен је пребачен у Институт за геологију у Коми, затим је изучаван у Инстуту за нуклеарну физику и геохемију, Московском институт за челик и легуре и неким другим научним одељењима. По мишљењу истраживача, пронађен узорак је легура ретких елемената. Садржај церијума у њему је 67,2 %, лантана – 10,9 %, неодима – 8,781 %, има малу количину гвожђа и хрома, међу нечистоћама су – уран и молибден, чији садржај не прелази 0,04 %.

Закључак запослених Института нуклеарне физике и геохемије В. Милера, С. Савостина, О. Горбатјука и В. Фоменка су да је – ова легура вештачког порекла. Церијум, лантан и неодим се налазе у земаљским стенама у веома расејаном облику, а у изучаваном објекту испоставило се да је изразито висок садржај ових елемената у малој запремини материје. У природи, у таквој комбинацији они се скоро никада не јављају. При томе у узорку нема оксидних облика гвожђа, а у природи, они су свуда. “Вашкински камен” није могао да буде ни комад метеорита, јер садржај ретких елемената у њима се не разликује од земаљског, а од чистих ретких метала метеорити се не састоје практично никад. Легура би могла да буде произведена у земаљским условима – о томе сведочи изотопна анализа, показавши да се састав легуре са прецизношћу до стотих делова процента поклапа са земаљским односима.

Још изненађујући су били резултати истраживања на радиоактивност. У нађеном узорку садржај урана је 140 пута изнад просека његовог садржаја у стенама. Али у њему нема производа распадања уранијума, тј. има само сопствену радиоактивност. А то је још један доказ вештачког порекла легуре.

Старост “камена” није могла бити одређена. По уранијуму, то није мање од 100 хиљада година, а по торијуму – не више од 30 година.

О нивоу технологије производње говори то, да су у било којој земаљској легури од ретких метала обавезне нечистоће калцијума и натријума; оне су откривене приликом спектралне анализе чак и у тестним узорцима добијеним помоћу најсавршенијих метода чишћења. У вашкинском открићу није откривен ни траг од калцијума или натријума. Стручњаци тврде да је на данашњем нивоу технологије добити легуру без тих нечистоћа немогуће. Упечатљива је била чистоћа састављајућих компоненти. Лантан прате други метали његове групе, због сличних хемијских и физичких особина њихово одвајање је могуће само са великим потешкоћама. У нађеном узорку лантан је представљен у свом најчистијем облику.

Анализом је откривено да се узорак састоји од смеше прахова, чије фракције имају различиту кристалну структуру; Најмања честица праха садржи само неколико стотина атома. Таква легура се може добити методом хладног пресовања под притиском од десетине хиљада атмосфера. У прилог томе говори необична густина легуре, 10% испод теоретски предвиђене по свим познатим законима. Необична су и магнетна својства узорка, у различитим правцима она се разликују за више од 15 пута. Истраживачи указују на то да таква легура може да се користи за магнетно хлађење до температуре на хиљаде степени разликујући се од апсолутне нуле. При остваривању ове температуре гасови прелазе у чврсту форму, својства супстанце се мењају, настаје пуна суперпроводљивост. Да би легура поседовала сличне карактеристике, она мора бити произведена у врло снажним магнетним пољима, која за сада нису доступна у савременим технологијама. Научници сугеришу да је фрагмент био део прстена, цилиндра или сфере пречника 1,2 м.

Може се претпоставити, да је настала средина око таквог диска имала суперпреводнљивост, и потпуно је уништила било какве материјалне препреке на свом путу. Треба нагласити да у овом тренутку не постоји опрема која може да пресује такве делове под десетинама хиљада атмосфера притиску. Примамљиво је претпоставити, да је “Вашкински камен” део славног диска Кришне, познатог у Махабхарату, који се срушио негде на северу.

Већ је раније наведено, да знање древних индијаца изазива чуђење код Абурејхана Бирунија у 11. веку. Он је писао, да према индијском схватању, дан “универзалне душе” износи 622 008 пута 109 земаљских година, а дан Шиве је 3726414712658945818755072 пута 1030 земаљских година .

У санскритским текстовима, како је нагласио А.А. Горбовски, постоје термини “трути“, једнаки 0,3375 секунде, и “кашта” једнак 1/300 000 000 секунди. “Наша цивилизација је дошла до тако кратких размака тек скоро недавно, буквално у посљедњих неколико година. Конкретно, “кашта” био је веома близу периода живота неких мезона и хиперона. Једна од две ствари: или су они измислили термине, иза којих ништа не стоји, и смишљали јединице које се не могу користити, или остаје да се претпостави да су ови термини стигли у санскритске текстове из оних времена, када је иза њих стајао живи садржај, тј. “трути” и “кашта” могли су се мерити, и за тиме је постојала потреба,“ – пише А. А. Горбовски . Имамо разлога да претпоставимо, да су такво знање, као и идеје о могућности свемирских летова, о структури и спољашњем облику авиона, арији имали још у својој источноевропској, тачније – Приполарној прадомовини.

Овде вреди напоменути да је један од хероја Плутарха, стигавши код хиперборејаца, где је пола године дан а пола године ноћ (односно у непосредној близини Северног Пола), добио тамо “толико велика знања о астрономији, до којих може доћи само човек који проучава геометрију” . Што се тиче локације земље хиперборејаца, поред свега онога што је речено раније, има смисла да се обрати пажња на закључак америчког геофизичара А. О Келија, према коме се као резултат последње глацијације Северни пол налазио на 60° г. ш., што је за целих 30° јужније од сада постојећег. Узгред, управо на 60° г. ш. леже и Северни Ували или Хиперборејска планина древних.

Што се тиче Кришне, У складу са описима “Бхагавата-пуране” и “Бхагавада-гите” и астрономским прорачунима заснованим на њима, датум смрти Кришне у хиндуизму сматра се 18. фебруара 3102. пне. е. Овај датум је заснован на опису Махабхарате, да је Кришна владао у Двараки 36 година након битке код Курукшетре. У “Матсја-пурани” такође се наводи да је у време битке на Курукшетре Кришна имао 89 година, након чега су Пандави владали током 36 година.

19.јула 3228. године пре нове ере (пре 5244 године) – рођен је Кришна.

3138 година пре нове ере (пре 5154 године) – била је битка код Курукшетре (18 дана је трајао рат). Кришна је у то време имао 89 година.

3102. године пре нове ере (пре 5118 година) – смрт Кришне у узрасту од 125 година.

Транскрипт емисије Древник бр.46, радио Сербона
Аутори и водитељи: Драго, Дуле, Дуки и Аца

Послушајте целу радио емисију

Махабхарата је опис догађаја из Русије
5 (100%) 1 vote

Слични чланци

Вук Караџић – РЕФОРМАТОР или ПЛАЋЕНИК... У последње време се доста провлачи питање Вука и азбуке „дотеране“ од њега самог... или није сам то урадио. Шта смо добили тим захватом, а шта изгубил...
ДРЕВНА ВЕДСКА АСТРОЛОГИЈА – Старословенски х... Као увод, за ову емисију, користићемо штиво које нам је послала наша колегиница Данијеле Тодоровић: „Астрологија је древна вештина и од самог...
Руне – Прво писмо расе Обрадама тема у Древницима, долазили смо у додир са различитим древним словима и знацима као и њиховим бројем који су коришћени од стране наших предак...

12
Оставите коментар

avatar
5 Comment threads
7 Thread replies
1 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
1 Comment authors
YouTube Komentari Recent comment authors
  Subscribe  
newest oldest most voted
Notify of

Пратите нашу страницу на Фејсбуку