We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

partjansko carstvo persijanaca

ПАРТЈАНСКО ЦАРСТВО – Заборављено Персијско царство

Прочитајте предходни чланак Персијско царстви 1. део – ИМПЕРИЈА АХЕМЕНИДА

 

Овде настављамо причу, тачније прошлост на месту где смо је прекинули, причајући пре о Империји Ахеменида. Прошли смо тада целу династију Ахеменида, испричали смо каква је то цивилизација била, на ком ниову и шта је све постигла. Говорили смо о покушајима њеног слабљена, заправо о врло успешним покушајима који су довели до тога је ту земљу Александар Велики са много мање бројном војском успео да опустоши. Тада је династија Ахеменида престала да буде релевантна на том простору, а после брзе смрти Александра Македонског започели су сукоби између његових војсковођа и дошло је до поделе империје на пуно делова. Обзиром на систем владања уведен од стране грка, дошло је после неког времена до њиховог протеривања из земље и лаганог стварања новог царства.

Протеривање грчких окупатора из Персијског Царства се десило, наравно, не одмах. После такозваних “ратова дијадоха” – против бивших команданата Македонског за власт на територији Царства Ахеменида, постепено се формирало Царство Селевкида, названо тако по имену најуспешнијег команданта по уништењу конкурената Македонског – Селевка Никатора. Међутим, већ са његовим унуком Антиохом II од огромне државе почеле су да се одвајају читаве покрајине бивше државе Ахеменида. Први су почели Партјани.

 

Кованица са сликом Арсака I

Кованица са сликом Миртридата I

Кованица са сликом Миртридата II

Средином III века пне (247. године, има и других извора и других датума, на пример 238 г.) власт у Партији преузео је вођа племена Парна Арсак (Аршак) у чије име се и зове династија која је владала земљама бивше Империје Ахеменида скоро 500 година – Арсакиди (Аршакиди). Почела је оштра борба са грцима за независност која је трајала са променљивим успехом. После скоро 20 година након стицања независности, 228. г. пре н. е., грци су покушали да поврате јужну покрајину, али тада је био на челу Партије брат Арсака I, Тиридату (Арсак II), који је узвратио уз помоћ сродних племена. Али, његов син Артабан је имао мање среће. 209. године пре н. е., то јест, после скоро 20 година, Селевкиди су предузели још један покушај да поврате ову територију и скоро су успели. Артабан је био принуђен да уступи део територије и закључи са њима мир. Партија је постала протекторат грка, иако је Артабан задржао краљевску титулу и део своје имовине. Међутим, 190. г.пне Арсакид је поново прешао у офанзиву и одузео од Селевкида део Ирана и Месопотамије.

 

Тако, мало по мало партјани су повратили од грка земље, које су раније припадале Ахеменидима. Коначно Арсакиди су постали владари моћне државе под Митридатом И (171-138. године пре нове ере), која је постала једна од водећих држава античког света. До краја његове владавине Велика Партија простирала се од Хиндукуша до Еуфрата и Партјани су добили контролу над Великим Путем Свиле, што је обезбедило брз развој државе. Међутим, миран живот партјана није био предвиђен.

Њихово напредовање на запад је било заустављено, када су са истока почели напади на Партјанску државу од стране скитских племена Тохар (они су Кушани). Током владавине три Арсакида – Фраата II (138-128. године пре нове ере), Артабана II (128-123. године пре нове ере) и Митридата II (123-88. године пре нове ере), партјани су одбијали нападе тих племена на своју земљу и постигли успех. Тада су могли без страха да се крећу на запад. Убрзо је под влашћу Партије била цела територија Ирана и Месопотамије, а Митридат II (Арсак IX) узео је титулу “цара над царевима” и почео се називати “великим”. Он је такође извршио војну и административну реформу. Митридат је одустао од коришћења плаћеника и регрутовао је у своју војску становнике Партије и зависне од ње племена и народе. Целу земљу је поделио на 18 сатрапија, које су морале да дају потребан број војника.

 

Поред тога, што је Митридат II у потпуности вратио поробљене од Тохара територије, он је припојио Партјанском царству Арменију, поставио на њен престо принца Тиграна, успоставио односе са Кином, обновио трговину на Великом Путу Свиле. Код њега је цветала трговина са Индијом. Он је успоставио и први контакт са тзв. Римским Царством. Догодило се то 92. године пре нове ере. Митридат је послао амбасадора римском конзулу Суле.

 

Од тог времена почиње историја односа између две најмоћније силе тог доба, који током целог њиховог трајања – скоро 300 година – нису били мирни. То је била историја сталних ратова и борби Рима за продор на Исток, укључујући и успостављање контроле над Путем Свиле. И у том и у другом случају, Партија је била главна сила препрека. Борбе су вођене са промењљивим успехом. Хиљаде партјанских војника пало је у ропство римљанима о чему сведоче различити рељефи, на пример, на арци Септимија Севера на Римском Форуму, која је изграђена у част победе цара над Партијом 195-203г, а исто је хиљаде римских војника пало у ропство партјана.

 

Ефес заробљава Партјане. Лук Септимија Севера на Римском Форуму

Заробљавање партјана. Лук Септимија Севера на Римском Форуму

Заробљавање партјана. Лук Септимија Севера на Римском Форуму

У ствари, о партјанској држави у основном је било познато само из дела античких грчких и римских историчара, на пример из “Географије” Страбона, “Историје” Полибија, “Природне историје” Плинија, из Епитомних списа Помпеја Трога “Историја Филипа” Марка Јуниана Јустина, и других. Највећи интерес представља XLI књига Јустина, у којој аутор даје кратке информације о пореклу Партјанске државе, неке догађаје из њене историје, а такође описује свакодневни живот, обичаје и морал партјана. Скоро сви римски извори говоре о лукавости, подмуклости и окрутности партјана, што је и разумљиво. О партјанима су писали њихови противници за које су представљали озбиљну опасност дуго времена и који су им стално наносили тешке поразе, и од грка одузели огромну империју, тако да од њих очекивати објективне и дубоке информације, би било наивно.

 

Тек у 20. веку почеле су да се појављују нове информације, пре свега, материјали са археолошких налазишта, који су омогућили да се створи другачији поглед на историју Партјанске државе и њеног владара. Међутим, чак и ангажовани западни извори су изјавили нешто, што је несумњиво за нас од интереса. Прво, то се тиче порекла партјана. Готово сви извори тврде да партјани потичу од “великих и славних” Скита, племена које се “увек сматрало најстаријим“, древних египћана и који су “три пута успели да остваре доминацију над Азијом, а сами они су остали непоробљени туђом влашћу, или пак остали непобеђени… У току 1500 година, Азија је плаћала данак Скитима. Престао је да плаћа данак цар асиријски Нин…” (Марк Јуниан Јустин “Епитомы списи Помпеја Трога “Историја Филипа””. Књига II. Гл. 1-3). Дакле, која сродна племена су подржала партјане у борби против грка. Ко им је дошао у помоћ на самом почетку – Велика Скитија.

 

Ево још неких информација о партјанима из Јустиновог поменутог рада:

Гл.2. (1) Након што су парјани отпали из Македонске државе, тим народом све време управљају цареви. (2) Најближа царској власти је класа Пробула, из те класе током рата су били генерали (дуцес), у време мира – владари (рецторес). (3) Језик партјана је нешто између скитског и мидијског и смешан је од оба. (4) Некада су носили своју посебну, оригиналну одећу; али обоогативши се, почели су да носе исту као мидијци, прозирну и нископадајућу. Оружје партјана је исто као и код њихових предака и Скита. (5) Војска код њих се не састоји од слободних, као код већине народа, већ у највећем делу од робова. Тако да никоме није дозвољено да пусти робове на вољу и сва деца робова, такође, постају робови, маса робова расте из дана у дан. О деци робовима партјани брину баш као и о својој, и са великом пажњом уче их да јашу и пуцају из лука.

(6)Што је богатији партјанац, више коњаника шаље у војску цару за време рата. Тако да, када је Антоније водио рат са партјанцима и повео против њега војску од педесет хиљада коњаника, само четири стотине од њих су били слободни. (7) Партјанци не знају како да воде бој у правилном строју и да бране тврђаву под опсадом. Борили су се на коњима, усмеравајући их директно на непријатеља, а затим се враћају назад; често се чак чинило као да се окрећу у бекство, при чему обично постају мање опрезни и лакше их је ранити. (8) Сигнали битке код њих нису биле трубе, већ тимпани. Дуго да се боре они не могу; заиста, они би били незаустављиви ако би отпор био исти као што је и снага њихових насртаја.

(9) У највећем делу у пуном јеку битке партјанци напуштају бојно поље, а мало касније, поново крећу у напад, тако да када сте сасвим сигурни да већ побеђујете, заправо тада морате да издржите одлучујућу битку. (10) За заштиту самих војника и њихових коња служе слојевити, попут крљушти оклопи, који покривају цело тело и јахача и коња. Златом и сребром партјанци су украшавали само оружје.

Гл.3. (1) Сваки од њих има неколико жена, за разноликост љубавног уживања и ни за какав злочин они не кажњавају теже него за прељубу. (2) Дакле, они не само да забрањују женама да присуствују празницима заједно са мушкарцима, већ чак и да се виде са мушкарцима. (3) Месо они не једу, осим оног које је добављено у лову. (4) Цео живот проводе јашући на коњу: на коњу се боре, пирују, обављају своје приватне послове и обављају јавне дужности. Седећи на коњу, они се селе из места у место, заустављају, тргују, говоре.

Коначно, спољна разлика робова од слободних лежи у чињеници да се робови крећу пешице, а слободни не другачије, него на коњу. (5) Уобичајена сахрана се састоји у томе да се лешеви предају на милост и немилост птицама или псима и у земљу се закопавају само голе кости. (6) Сујеверје и поштовање богова код свих партјанаца је изузетно развијено. (7) По својој природи ово је племе арогантно, махнито, лукаво и дрско, јер, по њиховом мишљењу, мушкарци треба да буду необуздани, а жене кротке. (8) Увек су у невољи и у покрету, увек заузети или спољним ратовима или унутрашњим сукобима. По природи су тихи, бржи на делу него на речима. Тако да и срећу и несрећу доживљавају тихо. (9) Владара поштују из страха, а не из поштовања. (10) У сладострашћу су неумерени, у храни уздржани. Никаквим речима и обећањима њиховим не може се веровати, осим ако само испуњење обећања није у њиховом интересу…” Марко Јуниан Јустин. “Епитоми рада Помпеја Трога “Историја Филипа””.                   (Књига XLI. Гл. 2-3)

 

Као што видимо, поглед римљана на партјанце је заиста прилично површан и најблаже рецимо, без симпатија. То се огледа, на пример, у процени специјалне војне тактике партјанаца, која веома личи на ону коју су користили Скити, што и не изненађује. Она се састојала у следећем: коњаници су засипали непријатеља облаком стрела, а затим су одступали под заштиту тешких кавалера-катафракта. Иза њих је смештен конвој, где су стрелци попуњавали своје толбаке стрелама и поново кретали ка непријатељу и тако неколико пута, а затим би тешка коњица партјанаца окружила прилично потрешеног непријатеља и довела га до пораза. Јустин то назива “бегством” и говори о недостатку сталности партјанаца.

 

Плутарх у свом “Компаративном опису живота”, у поглављу посвећеном римском команданту Марку Лицинију Красу, чију војску су партјанци разбили у бици код Кара 53 г пне, је написао:

 “у међувремену, из градова Месопотамије, у којима су стајали римски гарнизони, појавило се на силу бежећи од невоља, неколико војника са алармантним вестима. Они су видели сопственим очима мноштво непријатеља и били сведоци битке, које је непријатељ водио у градовима које су напали. Све то су они причали, као и обично, у претерано страшном облику, уверавајући да је од партјанаца немогуће побећи, да су они неухватљиви, као и да су њихове дивље стреле невидљиве у лету и пре него што се приме стреле, пролазе кроз све на шта наиђу на свом путу, а наоружање оклопних коњаника је таквог рада, да копља све пробијају, а њихови оклопи могу да издрже било који ударац…”                                                                           (Плутарх, Марк Красс, 18.)

 

Није лоше за степске номаде, каквима често представљају партјанце, да имају такво моћно оружје, зар не? На крају крајева, да имају тако снажно и поуздано оружје, потребна је чврста материјално-техничка база, високо квалификовани стручњаци, који владају знањем и технологијом, почев од производње сировина и завршавајући са производњом финалног производа – слојевитог оклопа за ратнике и коње, наставака за стреле, итд. То себи могу да приуште само високо развијени народи, а не номади. Носити за собом топионице, ковачнице, залихе руда, веома је тешко. Тако да нису били ни Партјанци ни Скити примитивни номади.

 

Kако су изгледали Партјани-Скити

 

На фотографијама (ниже) су приказани:

1- Глава партјанског војника из Нисе – прве древне престонице Партије, која се налазила на територији савремене Азије.
2-Бронзана статуа партјанског команданта по имену Сурена (Сурен или Сорен), такође познат као Рустахан Сурен-Пахлав (84-53. године пре нове ере) из Куће Сурен. Он је водио партјанске трупе у бици код Караха, која се сматра једним од највећих пораза римљани у историји.
3-Статуа партјанске богиње из Нисе.
4-Биста племенитог партјанца 1. нове ере.
5-Биста племенитог партјанца 2. век пре нове ере.

Као што видимо, Скити-Партјанци су бели људи, еуропоиди.

Глава партјанског војника из Нисе Ирански народни музеј

Слика партјанског ратног судије Сурена

Статуа партјанске богиње из Нисе

Биста племенитог Партјана 1. век не

Биста племенитог Партјана 2. век пне

А ево информације о преузимању власти у Партији од стране Арсака што се код различитих античких аутора разликује. На пример, Страбон сматра Арсака скитом, који заједно са Парнамима, долази из племенске скитске уније Дака, напада Партију, тада бившу покрајину грчке државе Селевкида, и осваја је. Јустин, ослањајући се на Помпеја Трога, сматра да су:

“Партјанци, који би да би поделе цео свет између себе и римљана, тренутно држе власт над Истоком, потичу од Скита прогнаника. То се види из самог њиховог имена, јер на скитском језику реч “парти” значи “изгнаник”.

 

Међутим, римски историчар је био погођен напретком тих истих изгнаника, које су “због унутрашњих свађа прогнали из Скитије”, да он није могао да се суздржи, па је чак и рекао то у својој књизи:

“…тако да можемо само да се питамо како су успели да постигну такав успех да они владају тим народима, под чијом влашћу они нису били ништа друго, већ робови…”         (Књига XLI. Гл. 1).                                        

 

Још једну верзију износи Аријан о томе да су браћа Арсак и Тиридат били представници локалног иранског племства, који су подигли устанак против селевкидског сатрапа Партија Андрагора.

 

На који год начин да су Арсакиди освојили власт у Партији, Партјанска држава под њиховим вођством се брзо развијала, проширивала, непрекидно ратовала и проширивала територије, ослобађајући се од грчке владавине. Средином 1. века пне партјанци су освојили Сирију, нешто раније су партјански катафракти посетили зидине Јерусалима. 20. г пне партјански цар Фраат IV вратио је римљанима из заробљеништва римске легионаре, које су партјанци заробили, победивши војску Краса и Антонија. Као резултат тог дипломатског корака, између две империје 100 година није било већих сукоба, али већ почетком 2. века нове ере, 116. г, цар Трајан напада Месопотамију и осваја престоницу Партије Ктесион и “златни престо” Арсакида. Само је смрт римског цара 117. године спасила партјане. Међутим, кроз око 40 година, 164. г, римљани поново одлазе на Месопотамију, а после још 30 година, цар Септимиј Север поново напада Месопотамију, заробљава у Ктесиону царску ризницу и узима 100 хиљада заробљеника. То је био озбиљан ударац, али су партјани и одговорили. Последњи партјански цар Артабан 5. је 218. г. вратио Арсакидима Месопотамију, али је њихова власт већ била угрожена династијом Сасанида, који су се утврдили у покрајини Парс. Њима је било суђено да замене Арсакиде и наставе борбу са агресивним западним суседом.

Ево, укратко ово је прича о једној од највећих сила античког света, која је постојала на планети безмало 500 година, више него Власт Ахеменида. И просто је изненађујуће, да сама иранска традиција, која датира од Сасанида – владара који је владао Ираном након Арсакида, није задржала о њима скоро никакве информације. Потврда овоме служе речи персијског песника Фердоуса, који је живео у 10-11 веку нове ере, који је тако говорио о Арсакидима приликом писања своје “Књиге царева”:

“Њихови корени и гране су кратки, тако да нико не може тврдити да је њихова прошлост била славна. Ја не чујем ништа, осим њихових имена, и нисам их видео у хроникама царева”.

 

И то је веома чудно. Ахемениди су владали до Арсакида, а историја 200 година владавине првих осветљена је много боље, са већом јасноћом и низом детаља, од 500-годишње владавине оних који су дошли после њих – партјанаца. У крајњем случају, широј јавности је боље изрекламирана, као уосталом и тзв хеленска држава, створена на олупинама Ахеменидске државе. У исто време широј јавности је познато изузетно мало о партјанској династији Арсакида, којој је у своје време у Азији указивана част и поштовање, у том смислу, да је било довољно бити Арсакид, да би били претендент на неко краљевство. Десет најстаријих краљева Кавкаске Албаније, која је заузимала део територије данашњег Азербејџана, Грузије и Дагестана, били су Арсакиди, такође и краљеви не само древне Персије, већ и древне Јерменије, Грузије, Индије, Кушана, Масагета, Тетала (бели хуни, на њиховом месту сада живе таџики) и Киликијаца (заузимали југо-исток савремене Турске).
Штавише, скоро пола миленијума владавине партјанаца сматра се у историји Ирана мрачним вековима, неславним периодом копирања грчке културе. Један од ретких научника који се не слажу са овим тврдњама је познати амерички иранист Ричард Нелсон Фрај. Ево, шта он пише у својој књизи “Наслеђе Ирана”:

“Распрострањен поглед на партјане, као на епигоне грчке културе, под којима је Иран преживео своје “мрачно доба”, потпуно је неоправдан. Што више сазнајемо о овом периоду, захваљујући новооткривеним списима и ископавањима, јасније постаје да је владавина партјана у многим аспектима период брзог успона. Партјанска архитектура, са карактеристичним за њу ајванима и лучним пролазима, по свом духу никако није деградирана од стране грчке, – то је уметност која има много нових идеја. Партјани су на неки начин спасили зороастријску веру, дајући јој основу канона, перцепирану касније Сасанидима. Херојске легенде песника Персије у великој мери датирају од партјанских бардова, који су оплемењивали слух племства песмама о херојима из народног епа. Све у свему, партјански период никако није био неславна етапа у историји Ирана, како га често представљају…”

Ту он покушава да објасни, зашто су партјани готово заборављени. Сву кривицу Р. Фрај пребацује на оне који су дошли на власт након династије Арсакида – Сасаниде. И Фердоуси су наставили распрострањену у Персији традицију и мишљење о партјанима, што се наставило и у списима муслиманских аутора, а после њих и код савремених истраживача. Каква невероватна једногласност. Код муслиманских аутора можете чак и наћи оправдање зашто су Сасаниди умањили период владавине партјана скоро на пола.

 

На пример, Ал-Масуди (896-956. године) – арапски историчар, географ и истраживач, кога европљани називају арапским Херодотом, а муслимани – имамом свих историчара, чини такву верзију преваре и лажно представљање, скрачујући на пола прошлост између Македонског и првог сасанидског владара, Ардашира, који је свргнуо Арсакиде. Све почива на зороастријским веровањима. Према веровању зороастријаца, држава персијанаца мора да умре после хиљаду година након Зороастра, који је, према њиховим прорачунима, живео 300 година пре освајања Македонског. Тако да се крајем овог миленијума приближава време владавине Ираном династије Сасанида. Овде су и одлучили да преваре предвиђање и починили овај хронолошки помак. Док код других народа, код грка на пример, хронологија партјанског владања је исправно приказана.

 

Поред верских мотива фалсификовања и прикривања Сасанидима историје својих претходника, показује се још један. Рецимо, партјани су били сувише велики љубитељи хеленизма, чиме су веома нервирали праве иранце, који су, на крају, замрзели Арсакиде. И ова верзија, према нашем мишљењу, изгледа веома слабо. Испоставило се да су чак пет стотина година несрећници трпели вређање њиховим хеленистичким “оргијама”, које су, наводно, организовали партјани на територији древног Ирана. Међутим, ништа тако се заправо није десило. Напротив, партјани су чували иранску традицију, упијајући све најбоље из других култура. Али они нису само апсорбовали, већ су и стварали своје јединствене ствари, које се користе у другим земљама и културама, укључујући и Древну Русију.

 

 “Не мање значајна улога партјана је у даљем развоју културе Запада (каснијег Римског царства, а кроз њега и Византије). Партјанска Месопотамија је била једна од главних области развоја античке астрономије и вероватно, место одакле се астрологија широко проширила на Запад. Изузетно је важна и улога ликовних уметности Месопотамије, где се први пут развио и настао доминантан принцип, такозвана шема фронталности, показавши се тако блиска водећим идејама хришћанске естетике…”
                                                                                                      (Г.А. Кошеленко. “Култура Древне Партије”).

 

Рецимо, да су Сасаниди из различитих разлога, неких на изглед прилично неубедљивих, извртали и замагљивали историју својих претходника и на сваки могући начин покушавали да истакну свој значај, али савремени научници не морају да се ослањају на њих. Али не, партјани су изузетно непопуларни у модерној историји, у поређењу са Ахеменидима и тзв Римским царством, Александром Македонским, итд. Зашто? Да ли су само Сасаниди за то кривици?

 

Да би одговорили на ово питање, сетимо се да је цела позната нам историја написана под паразитским системом, који је нажалост, и даље јак на нашој планети. Сходно томе, његови јунаци, достојни помена и широког оглашавања, могу бити искључиво људи, па чак и читаве империје, који су служиле као предмет његовог просперитета и његови проводници. Свака појединачна, чак и мала, акција историјских фигура, који нису били главни у својим активностима, али важни за паразитски систем примећена је и наглашена на сваки могући начин.

 

На пример, Персијски краљ Кир, оснивач Империје Ахеменида, вероватно би дошао у велику недоумицу, што је поред свих великих ствари које је починио снагом свога генија и оружја, стварајући огромну империју, у историји он поштован, у основи, као ослободилац јевреја. У супротном, ако неке историјске личности нису биле корисне паразитском систему, а понекад су се и директно бориле против њега, онда су били предмет заборава, или су информације о њима фалсификоване тако да служе на његову добробит. Као пример могу да послуже активности Кира, који је покушао да стави под контролу два “света” центра црних магова у Асирији (касније Вавилону) и земљи Куш (Етиопија). О томе се уопште ништа нигде не наводи, али они, против кога се у ствари борио, прогласили су га својим ослободиоцем и добротвором.

 

Да, информациони рат друштвени паразити знају да воде.

 

Ево и партјани, у ствари, ништа корисно за паразитски систем нису урадили. Јевреје из различитих заробљавања нису ослобађали, Јерусалим нису обнављали, у Библији се помињу само један једини пут – у Новом завету. Дакле, Зашто онда причати о њима, само губити време? Штавише, с обзиром на њихово порекло, нема потребе о њима давати детаље. Као што смо већ рекли изнад, партјани су Скити, а све што се тиче Велике Скитије, која је сваки пут уништавала планове светског паразитизма на порабљавању планете и њену улогу у светској политици тога времена, у савременој верзији историје је окружено ћутањем.

 

Па зашто су онда лутала по Евроазији нека номадска скитска племена тамо-амо, зашто су хумке засипали шареном гомилом камења, па још у црноморском подручју их украшавали својим златним украсима, које су им грци радили и зашто још увек постоји некакав скитски животињски стил у уметности. То је отприлике и све што је познато обичним људима о Скитима. А о томе да је Велика Скитија била главна сила у Евроазији и одлучивала о судбини народа који ју је насељавао, не каже се нигде никада ништа.

Сада, захваљујући стварним историчарима, на пример, Ј. Д. Петухову, који не иде по пловном путу традиционалне историје, постаје постепено познато, шта представља Велика Скитија:

“Може се рећи да је током скоро целе “касноантичне” ере, од III в. пре н. е. до III-IV века н. е., Велика Скитија (Сарматија, Аланија) водила у сфери свог утицаја целим огромним јужно-азијским регионом: Кавказ, Месопотамија, Иран (преко партјанских владара), Средња Азија и Авганистан (преко сакско-кушанског кнежевства). Делом је тај утицај проширила и на Северну Индију, због чега се у каснијим античким изворима тврдило, да су се “Алани са истока населили све до Ганга “.
(Д. Петухов, Н. И. Васиљев. “Евроазијска империја скита”)

 

Из тог разлога су владавину партјана у Ирану, као проводника политике Велике Скитије одлучили да назову “тамним вековима”, из истог разлога су рани Средњи век у Европи назвали исто тако.

 

Постоји још један разлог,  због кога су Партјани пали у немилост код савремених историчара. Реч је о древној престоници првих Арсакида, која је код њих постојала много пре него што је њом завладао “цивилизовани” Иран. Она се налази на 18 км од модерног Ашхабада – престонице савременог Таџикистана. Ископавања, која су почела да се спроводе почетком 20. века су показала да је тврђава града изграђена по последњој речи тада најсавременије технике, да су у граду биле палате и храмови, украшени мермерним и глиненим статуама, рељефима, пуних уметничких вештина, као и производима у скитском животињском стилу.

 

Грци су је звали Ниса, древна као што јој је име по грчком писцу, аутору књиге “Партјанска стасјанка” Исидора Харакског. Још једно њено име је Митридатокерт – или у част бога Митре или по имену цара Митридата. Историчари деле Стару и Нову Нису. У првој су биле палате, економске службе, храмови, складишта вина и места боравка гарде. Стара Ниса је нестала заједно са партјанском династијом, а ето, Нова је доживела до 18.века.

 

Касније је главни град Партије премештен у Месопотамију, град Ктесифон, али древна престоница партјана није изгубила свој значај царске резиденције. Партјански цареви су долазили у њу на велике празнике, ту су вршене светковине и жртвовања, сахрањивани представници владајуће династије Арсакида. Бедеми Старе Нисе, која је била површине од око 15 хектара, имала су основу дебљине 8-9 метара и били су ојачани са 43 правоугаоних кула. У тврђави је била једна капија, од које је блага коса рампа водила (око 250 м) до уласка у град и била чувана војницима. Такође, археолози су открили архив царске економије – око 2, 5 хиљада глинених крхотина са текстовима о извештавању о економији.

 

У Ниси се налазила царска ризница, опљачкана још у давна времена, али је нешто и остало под њеним рушевинама – мермер и позлаћене теракотне статуе, сербрне фигурине, остаци царског намештаја, коване монете. Претпоставља се, да су многи дарови остављани у ризницу из различитих делова Партјанске државе. Међутим, најзначајнији налаз су постале  – посуде за вино у облику рога, направљене од слоноваче у количини од око четрдесет њих и величине 40-60 цм. Оштар крај се завршава уклесаним фигурама грифона, кентаура, козорога, људи-бикова или другим митолошким животињама. Врх посуде украшен је широким фризом са многофигурним сценама.

 

Ризница је била зграда од опеке са великим унутрашњим двориштем површине 38×38 м и дванаест складишта, распоређених по ободу зграде – по три са сваке стране дворишта. Такође, у Ниси је откривено огромно складиште вина и складишта са бројним резервама.

 

Још једна изузетна конструкција древне престонице Арсакида је зграда, коју су археолози назвали Квадратна дворана. Целокупна конструкција се креће на чврстој двометарској платформи од сирових цигли. Површина дворане, у коју су уводила три пролаза, износила је 400 квадратних метара (20к20 м), висине – 10 м. Дворану је прекривао раван дрвени кров са великим светларником у центру, ослањајући се на четири централна стуба, изграђена од опеке специјално равног облика. Зидови од три метра дебљине подељени су у два слоја: доњи је био омалтерисан и избељен, а горњи – обојен у тамно-црвену боју. Врхови стубова били су препуни боја, плава, розе, крем и црвених боја, зидови насликани бело-црвено-црним шарама. Између стубова у нишама у горњем слоју су стајале 2,5 метара глинене статуе мушкараца у огртачима и жена огрнутих у дуге, нископадајуће одоре са јарко црвеним” капама. Највероватније, то су биле слике божанских предака партјанских царева.

 

У комплексу светих зграда Старе Нисе био је и такозвани “Округли храм” – цилиндрична зграда, покривена високим черпичним плочама стојећи на масивној квадратној основи. Можда је то била гробница партјанских краљева: иако нема трагова сахрањивања, сам тип изградње своди се на врло стару концепцију погребне архитектуре. По својој конструкцији и низу детаља “Округли храм” подсећа на грчки храм Арсиноион на острву Самотракија (из II в. пре н. ере), посвећен култу Великих богова – Кабира. Касније се овај култ спојио са поштовањем божанских близанаца Диоскура, који су се сматрали покровитељем династије Селевкида.

 

Ипак, “Округли храм” у Старој Ниси се значајно разликује од свог грчког “колеге” или прототипа. Његова конструкција је веома блиска “Квадратној дворани”.

 

У централну халу “Округлог храма” (њен пречник је 17 м (висина зидова – 12 м)) првобитно су такође водила три пролаза, од којих су два касније затворена. Зидови дворане су такође подељени на два слоја, баш као што су подељени и стубови, између којих су у нишама стајале велике осликане глинене статуе – али не божанских царева, већ богова. Светлост која је падала из горње лампе, осветљавала је зидове, осенчене само теракотским грчким фризом…” (А. Ј. Низовски “Сто великих археолошких открића”).

 

Ипак, многи истраживачи упорно желе да подцртају значајан грчки утицај на партјанску уметност. Утицаја је наравно било, али не у ствари грчког, већ северно-понтијског, узорци уметничких производа представљају узорке скитске уметности, чији се униформни стил може наћи и у Европи и у Средњој Азији и на Иранском платоу. При томе, древна Партија је заиста била крајина античког света и периферија цивилизације, само ова цивилизација је била цивилизација не јужне Грчке, Рима, Месопотамије и слично, већ северне, цивилизације Велике Скитије.

 

У то, да је Партија била крајина великоскитске цивилизације, можете да се уверите, гледајући слике партјанских и скитских коњаника стрелаца. Истина, производи из Партије су изгубили на квалитету израде у односу на скитске, али голим оком се види да је то један исти стил.

 

Поред тога, можемо да размотримо њихов расни тип – они су, то је јасно, бели људи, и више од тога, људи беле расе северног типа, који се и сада могу наћи у Русији – може се још видети неколико тренутака, који доказују сродство Скита и Партјана. На пример, сличност одеће – исте панталоне, блузе, фризура “под лонац” са повезом на челу. На пример, слика партјанског цара Митридата И  веома подсећа на фризуре које су носили мушкарци у Русији.

 

Постоји и још једна додирна тачка. На једној од фотографија, које ће бити на јутјуб снимку, је приказана фигура скитског стрелца из 5. века пре нове ере, окренутог и у пуном галопу који гађа непријатеља. У историји је позната тактика, коју су користили коњаници стрелци партјани у борби, доводећи противнике до очаја својим “лукавством”, која је добила од историчара име “партјанска стрела”. У току лажног или реалног повлачења, неочекивано би се партјански јахачи окренули у седлу за 180 степени и у галопу гађали непријатеља. Процените вештину јахача ратника – на крају крајева, узенгија тада још није било, а требало је седети окренувши се у назад где су обе руке биле заузете гађањем из лука.

 

Важно је напоменути да је у енглеском и француском језику израз “партјанска стрела” значи непријатно-неочекиван одговор или акцију наизглед већ побеђеног противника. Ето таква је успомена остала Европи о партјанима. Да ли се сећате Пушкиновог превода грчког песника Анакреонта, који је живео у 6. И 5. веку пре нове ере? “Препознају се партјани по високим шеширима…” Нису волели грци партјане зог њихове војне вештине и самоуверености, иза којих стоји велика сила – Велика Скитија, која је већ тада а и неколико векова раније уписала себе у историји света. Ничим се они  партјанима нису могли супротставити, осим ако се вулгаризује историја.

 

Постоји још један разлог због кога ортодоксни историчари покушавају да заобиђу својом пажњом партјане: ако се копа дубље, ево на пример, археолози су копали у граду Герми  у иранском Азербејџану и 1965. године нашли комад керамике партјанског периода са свастиком. Копали су још једном 1966. године у граду Жубен, у иранској провинцији Гиљан и нашли огрлицу партјанског периода са свастиком. Испоставило се да су партјани, као минимум, користили словенско-аријске симболе, а у крајњој линији, и били су словено-аријевци.

 

А ево, историчар Владимир Иванович Сербаков копао је на другом месту и у 80-тим годинама прошлог века доказао, да су Аси из скандинавске митологије и Партјани – један исти народ, о чему је и писао у књизи “Где су живели хероји едских митова?”. Он је такође написао, да су Аси дошли у Европу преко територије савремене Туркменије. Да је главни свештеник Аса, Один, основао Асгард у подножју Копетдага (планински систем у Ирану и Туркменији). И тај Асгард је партјанска Ниса, а њена ризница – је ризница Асгарда и бога Одина, а која се налази у близини складишта вина где се чувало вино за припрему култног напитка. На крају крајева, у складу са “Млада Еда” исландским средњовековним песником Снорија Стурлусона, која садржи одломке древних песама из германо-нордијске митологије, Одину није била потребна храна, већ му је било потребно вино.

 

У скандинавским изворима се у више наврата помињу глинени гиганти, што је вероватно ехо сећања на скулптуре богова у Асгарду-Ниси. Поред тога, Еда говори о томе да је Один  имао престо од слоноваче, па се онда поставља питање одакле слоновача у Скандинавији? А ето у Ниси-Асгарду се то питање, одакле слоновача, није појавило. Владавина Партије се простирала до Индије. У Старој Ниси пронађено је мноштво предмета од слоноваче. И митске животиње, исклесане на крајевима ритуалних посуда – ритона – налазе се у исландским сагама. Ове и друге доказе ископао је Владимир Шербаков, анализирајући германо-скандинавске митове и установио место од једног од четри позната нам Асгарда словено-аријеваца – Асгарда Согдијског, који је једини дао достојан отпор трупама Александра Македонског.

 

Држава партјана је постојала дуго, у критичним тренуцима добијала је помоћ од свемоћног северног суседа – Велике Скитије. Међутим, стални ратови које је водила џава током скоро свог времена свог постојања, су је уништавали. И унутрашњих проблема је било довољно. Пре свега, то се односи на свађе између партјанске аристократије, која се састојала од седам најутицајнијих племенитих кућа (кланова) и неколико средњих и малих кланова.

 

Главне куће Партије су биле

 

Кућа Парни из Партене (Хорасан, на североистоку Ирана), која је у ствари и успоставила Партјанску власт. Легендарни Арсак (Аршак) I је био вођа Парна из скитског племенског савеза Дака, који су нападали селевкидску покрајину Партију и оснивач династије Арсакида.

Кућа Сурена која је била смештена у Систану (Сакастан) – области на југо-западу савременог Ирана на граници са Авганистаном.

Ова кућа је добила наследно право на круну партјанског цара у време крунисања. Као што је познато, партјански цар је имао право да постане само један од Арсакида (Аршакида). Када је партјански престо добила грана Артабана III, који је био Арсакид по мајци, Сурен је наставио да подржава “чисте” Арсакиде, што није могло а да не утиче на стабилност царске власти. Најпознатији представник ове куће је главнокомандујући Сурен, који је применио нову партјанску тактику и потпуно разбио римског војсковођу Краса (онога који је сломио устанак Скита Спартака) код Кара у 1. веку пре нове ере, када су и сам Крас и његова војска погинули.

 

Каква је то тактика била?  Прво, Сурен је одабрао из својих поданка 10 хиљада бројну и добро обучену и опремљену војску. Ствар је у томе, да у Партији регуларне војске на сталној основи није било. У случају рата, цар би прогласио мобилизацију и вазални њему владари би долазили са својим трупама које су они већ опремили и обучили. (Сличан систем локалних трупа је био у средњовековној Русији и Србији). Друго, примењујући класичну тактику партјанске коњице – узјаши, заспи непријатеља гомилом стрела и брзо одступи назад, Сурен је увео и нешто ново. Он је наредио да се стално непријатељ засипа “муницијом” – стрелама.

 

Тако да је партјанска коњица засипала стрелама римски поредак готово непрестано. При томе је “произведен арсенал” муниције достављала на камилама. И то је учињено из једног разлога: у случају, да римска коњица крене у контранапад, специфичан мирис камила  коњи не воле и коњима се приближити камилама није лако. Нажалост, изузетан војни таленат,  ауторитет и популарност партјанског команданта изазивао је страх код тадашњег партјанског цара Орода II, коме је узгред, он дуговао престо.

 

Сурен је довео Орода до врха власти, свргнувши Митридата III, а такође је бранио његову власт када је Митридат пошао у рат са Ородом. А како је цар отплатио за такву службу свом вазалу? Годину дана после битке код Кара, цар је наредио да се погуби Сурен, а за новог команданта партјанске војске именовао је свог сина Пакора, а успешну тактику коју је измислио Сурен, никада више нису користили. Осим тога, значајан део партјанских оружаних снага поново су постали плаћеници.

 

Мања, али у исто време елитна војска, били су ратници коњаници, познати као Катафракти. Катафракти је назив за припадника тешке, односно оклопљене коњице, карактеристичне у старом веку. За катафракте је било карактеристично да су они на себи носили крљуштне оклопе од бронзаних или железних плоча, а касније су у неким случајевима истим оклопом били обложени и коњи. Катафракти су били наоружани дугим копљем, а понекад су носили мач или бојни чекић за непосредну борбу. У неким су случајевима били су наоружани и луковима и стрелама.Те војске је било два пута мање од стрелаца. У интеракцији, ове две врсте војника могли су да постигну на бојном пољу значајне резултате, од којих је најупечатљивији пораз Римљана Краса.

 

У Партији је постојало пет највећих кућа које су владале својим територијама и то су

 

Кућа Аспахапет код партјана је владала на територији Мазендерана, такође Табаристана (северу Ирана на обали Каспијског мора) и наставила је да влада још током скоро хиљаду година.

Кућа Дахај из Астабена (савремени северо-исток Ирана – југ Туркменистана).

Кућа Карен из Нахаванда (савремена покрајина Хамадан, запад Ирана). После пада Сасанидског царства су владали тамо још 270 година.

Кућа Михран из Арсакија (савремена. покрајина Техеран, север Ирана) седели су у Ре (Shahr-e-Rai) – најстаријем граду Ирана.

Кућа Сохај из Маргиана (југо-исток Туркменистана). У 6 веку. н. е. глава ове куће, Бахрам Чубин, био је командант сасанидске војске, а затим кратко време био шахиншах (цар царева) царства Сасанида.

 

Ове куће су владале својим територијама, имале су своје војске и дворове по царском типу, то јест били су релативно самостални и независни. Владати таквим поданицима није било лако. У земљи су често избијали династички и други сукоби, који су на крају ослабили централну власт и довели до промене владајуће династије. Жестока борба између два представника куће Арсакида: Вологеса V и Артабаном V на почетку III века. н. е. је довела до тога да су на власт у Партији дошли Сасаниди из јужне покрајине – Парсе – првобитног извора државе Ахеменида. Важно је напоменути да се данас  имена Сурен, Карен, Михран, Тигран сматрају именима чисто јерменски или именима других кавкаских националности. У крајњем случају, врло ретко се говори о њиховом персијском пореклу и никада – о њиховом партјанском, односно скитском. Другим речима, никада се не говори о томе, да су то имена људи беле расе, словено-аријеваца, који су били владајућа и војна елита ових народа.

 

То, у принципу, и није ни чудо. Семитским и туркомонголским народима се заиста може играти, чак и да им се осмисли веома важна улога у древној историји, укључујући оправдање права на организацију своје државе на тој територији, коју они прогласе својим древним огњиштем, јер су они “увек ту живели”. И такође због тога, да не би сматрали себе “остатком заосталог Истока” већ “напредном Европом”. На крају крајева, “преци” су им сви по избору европеоидни. Па, и приписати себи пар хиљада година древне историје, такође није лоше.

 

Зато и пишу разне “концепте формирања историјског ума”, у којима су спремни да објаве својима туђе кургане, а сахрањене у њима људе, иако се разликују од њих по изгледу, својим великим прецима, како би слава храбрих подвига тих “предака” пала и на њих. Сасвим је јасно и са пуно примера ово питање осветљено у чланку В. А. Шнирелмана “Аријевци или турци? Борба за претке у Централној Азији”. Ево једног од примера: “Туркменски уметник Сулиј Јаранов је још 1980-их. година покушао да представи аријевце готово главним прецима туркмена… Он је похвалио аријевце, као креаторе раних цивилизација, и њему припада “Портрет аријке”, који приказује младу туркменку у традиционалној ношњи”.

 

Вратимо се, међутим, на партјане. До почетка III века нове ере Партјанска држава је политички раздробљена – погођена генерацијама династичких борби, ослабљена различитим унутрашњим сметњама и спољним ратовима, економски је ослабила. Транзитна трговина једва је живела, градови су остали пусти, квалитет новца и званичних споменика је постао веома низак. У то време владар тврђаве Дарабгерд једне из јужних покрајина Партије – Парси Арташир (или Ардашир) почео је да уједињује око себе различите мале и не потпуне вазале Арсакида, прво у Персији, водећи борбу за власт са својом браћом, онда у Еламу, Керману и Селеукији.

 

224.године, он је кренуо у сусрет партјанскому цару Артабану (или Ардавану) V. Као резултат тога, у одлучујућој битци у априлу те године, партјански цар је погинуо, а Ардашир је прогласио себе шахиншахом – царем царева, окрунивши се у главном граду Партјанске државе Ктесифонеу 226.године.

Настави са читањем Персијко царство 3. део – ИМПЕРИЈА САСАНИДА

razmak

Транскрипт емисије Древник бр.40, радио Сербона
Аутори и водитељи:  Драго, Дуле, Дуки, Саша и Аца

Послушајте целу радио емисију

ПАРТЈАНСКО ЦАРСТВО – Заборављено Персијско царство
Оцените чланак

Слични чланци

Грчка фатаморгана – Украдена Србска митологи... Када кажемо Грчка, поред летовања, прво што нам падне на памет је чувена Грчка митологија. А како је она заправо настала, могли бисмо са правом да се ...
Дендротерапија Данас разговарамо мало на другачију тему од уобичајене али не мање важну у разумевању природних процеса око нас. Дотичемо се дендрологије (грч. дендро...
Православна западна европа – Велика Венеја (... У прошлој емисији смо причали о митовима у које нас убеђују, ево већ вековима, а који су у стварности били сасвим другачији. По друштвеним и свим оста...

Оставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of

Пратите нашу страницу на Фејсбуку