We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

pravoslavna zapadna evropa velika Veneja (Vendija)

Православна западна европа – Велика Венеја (Вендија)

У прошлој емисији смо причали о митовима у које нас убеђују, ево већ вековима, а који су у стварности били сасвим другачији. По друштвеним и свим осталим паразитима, ми не смемо да знамо ништа о себи, морамо да мислимо да смо као Срби, Руси или било ко из Рода, продукт грешке природе и да смо канцер који шета планетом. Оно што је страшно и веома забрињавајуће,  јесте да је добар део то прихватио као чињеницу и не пада му на памет да је преиспитује.  Родили смо се у паразитском систему, прихватили га као нормално стање које нема алтернативу и уклопили се у њега послушно и без знања о томе да то није тако и да је наша природа сасвим другачија. Зато се у  нашим емисијама трудимо да донесмо оно што је заиста било и откријемо ту прошлост, јер то знање јесте један од кључева опстанка. Знање је одузето, а није одузето тек тако, без разлога… drevnik pecat

Велика Венеја (Vendija) – тако се, давно, некада звала територија Западне Европе, где су се племена словена и аријеваца преселила из Седморечја у потрази за новим  стаништима, постепено насељавајући земље западно од Уралских планина. Ево шта нам кажу Веде о једној од ових миграција:

 

“…Пошто је Один био визионар и чаробњак, он је знао да ће његово потомство населити северну крајину света. Он је посео своју браћу Бе [Стара] и Вили [Винга] као владаре у Асгарду, а он је отишао на пут и са њим сви Дији и много другог народа. Отишао је прво на запад у Гардарику, а затим на југ у земљу Саксонаца. Он је имао много синова. Он је завладао земљама широм земљи Саксонаца и поставио тамо своје синове као владаре. Затим је отишао на север, ка мору, и настанио се на једном острву. То је тамо, где сада то острво зову острво Одина на Фону…”

 

Рунски летописи древноруске цркве староверника садрже следеће информације о миграцији словено-аријеваца:

“… Касније, Родови Расе Велике, гоњени суровим Дааријским ветровима, почели су да се крећу даље према југу, насељавајући се на различитим континентима. Кназ Сканд населио је северни део Венеје. Касније је ова територија почела да се зове Скандо (и) нав (и) ја, тј. умирући кнез је рекао да ће његов Дух након смрти заштитити ову Земљу … “

Ведски симбол. Острво Готланд, Шведска, Васкинде 4-6 век

Ведски симбол. Острво Готланд, Шведска, Хавор 4-6 век

Ведски симбол. Острво Готланд, Шведска, Васкинде 4-6 век

Ведски симбол. Острво Готланд, Шведска, Хеллви 4-6 век

Ведски симбол. Острво Готланд, Шведска, Мартебо 4-6 век

Ведски симбол. Острво Готланд, Шведска, Санда 4-6 век

Свастика на златном скандинавском новчићу 5 век

Фибула (копча за одећу) у облику свастике, Данска 5 век

Фибула (копча за одећу) у облику свастике, Данска 5 век

Свастика на рунском камену, Снолделев, Данска 7.век

Свастика на секири 8. век

Свастика на мачу викинга 9. Век

Свастика на краљевској таписерији, Осеберг, Норвешка 8. Век

Свастика на фрагменту каде, Норвешка 9. век

Свастика на мачу викинга 9. век

Скоро целу територију Венеје у 1. миленијуму пре нове ере до 1. хиљаде н. е. заузимали су Венети или Венди. Византијски историчар Јордан (4. век нове ере) у свом раду “О пореклу и делима Гета” пише: “…Између река Дунава, Тисе и Олте лежи Дакија… северно… на огромним просторима налази се многољудни народ Венда. Упркос чињеници да се сада њухово име променило у односу са различитостима родова, они се називају склавенима и антима”. Такође, он пише: “…После пораза Херула Германарих је покренуо војску против Венета… Ови Венети потичу од једног корена и сада су познати под три имена: Венети, Анти и Склавини”. Савремена наука класификује Венетима племена северо-истока Италије (савр. област Венето), који су говорили на древном венетском језику “ближе етрутском”, словенска племена Источне Европе и нека келтска племена. Стога не изненађује да се на територији данашње Ирске и велике Британије налазе ведски аријевски симболи.

Свастика на келтском споменику, Кермаријански камен, 4. век. п.н.е

Свастика у Халштатској култури. Келти против Илира 4 век. п.н.е

Свастика у келтском облику

Свастика у Ирској, Огхам Стоне, 5. век

Свастика у Ирској, крст Светог Бригита

Године 1857. током ископавања код моста Челси, Велика Британија је пронађен бронзани келтски штит украшен спиралама, круговима и 27 свастика. Савремени научници су га приписали келтској латинској култури (прва половина првог миленијума пре нове ере), распрострањеној у целој централној и западној Европи (Француској, Швајцарској, Шпанији), на Балкану, Малој Азији, Великој Британији и Ирској. Ова култура је из неког разлога названа по селу Ла Тен (La Tene) у Швајцарској.

Свастика на келтском штиту, Енглеска, 1. век пне до 1 век н.е.

Свастика на келтском штиту, Енглеска, 1 век. пне до 1 век н.е. (детаљ)

Свастика у цркви Кенфилд, Есекс, Велика Британија

Свастика на урни за пепео, Велика Британија 5. век

Свастика на брошу, Норфолк, Велика Британија, 6. Век

Свастика на упртачу детаљ, Велика Британија, 6. век

Свастика на урни за пепео, Велика Британија, 7. век

Свастика на брошу, Велика Британија, 8. век

Свастика на стели, Острво Мен, Велика Британија, 9. век

Свастика на копљу, Немачка, 1 век

На територији савремене Немачке такође су пронађени ведски аријски симболи, што није изненађујуће. Уосталом, до 11-12 века, живели су тамо племенски савези Срба, Љутића и Бодрића док их потпуно нису уништили теутонци, сравнили са земљом њихов свети град-храм  Аркону (острво Риген) и Рет-Ру и присвојили себи словенске градове, меко променивши њихова имена. Лиц је постао Лајпциг, Дроздан – Дрезден, Стрелец – Штрелиц, Зверин – Шверин, Микулин Бор – Мекленбург. О томе су врло добро писали наш Иво Вукчевић у књизи “Словенска Германија” и руси Г.В. Носовски и А.Т. Фоменко у изузетној књизи “Библијска Рус”. У трећем делу се налази поглавље “Словенска археологија”, у којој можете прочитати следеће:

 

“…1996. године је објављена књига познатог руског уметника, академика И. С. Глазунова “Русија распета”. У овој књизи постоји занимљив одељак посвећен мало познатим страницама словенске археологије. Главни закључак И. С. Глазунова може се укратко формулисати као следећи: у словенској археологији веома много и очигледно се намерно крије од шире, па чак и научне јавности. У светлу наших сопствених истраживања јасно је зашто се то дешава. Заправо археологија је веома често у супротности са скалигеровском историјом. Посебно јасно се то манифестује у случајевима када су археолошки налази – словенски. Дакле, словенска археологија и неминовно следећи из ње закључци су у извесном смислу “забрањена тема” у историји. И. С. Глазунов скреће пажњу на скоро заборављене студије познатог руског научника 19. века, оснивача Томског универзитета – Василија Марковича Флоринского. И. С. Глазунов је написао:

 

“Василиј Флорински (1834-1899) је живео 65 година. Дипломирао је Петербургшку медицинско-хируршку академију. Сјајне способности дипломца биле су примећене, и већ кроз неколико година му је додељено звање професора. Али није медицинским својим знањем и способностима отворио овај човек пут у бесмртност. Његова судбина и све свеупијајућа страст постала је археологија. Тачније, поређење археологије. Изванредан научник је тражио и нашао одговор на горуће питање: којим народима и којој раси припада хиљаде древних хумки расутих на пространствима Сибира? Одговор Флоринского је јасан и недвосмислен: древно становништво Сибира припадало је аријевској раси, односно, племенима, који су касније постали познати у историји под именом Словени. Василиј Марковић флорински је урадио огроман посао, упоређујући археолошке налазе раскопане Шлиманове Троје, Јадранских Венета (познато је да су Венети – Срби, што не могу порећи како наши, тако и западни историчари), као и Венета прибалтичких са нлазима у севернорускими јужноруским хумкама. Сличност нађених свакодневних предмета, накита, посуђа из Венетска – тачније, словенских земаља са сибирскими курганским предметима је била толико упадљива, да није остављала сумње…”

 

Дакле, испоставило се да су Мала Азија и добар део Западне Европе били  насељени у прошлости истим “словенским” народом, као и Русија и Сибир. И јасно је зашто. То су трагови великог “монголског” освајања Евроазије, које се, као што смо показали, догодило у 14. веку нове ере и било је углавном ведско аријевско.

 

Погледајмо књигу “Империја”.

О Троји. Не треба мислити, да је Г. Шлиман стварно ископао праву античку Троју. Као што смо показали  “античка” Троја – то је само један од назива Цар-Града = Цариграда. Али овде то и није битно. А важно је, да је “Шлимановска Троја” –  неки стари локалитет у Малој Азији. Испоставило се да је и он – ведско аријевски. И. С. Глазунов наводи: “Флорински пише да  су јадрански или италијански словени – Венети, улазивши у савез тројанских племена, остављајући Троју, основали… Венецију, као и Патаву (од “словенске” речи пта – птица, данас Падова)”.

 

Уосталом, познато је да Венеција стоји на древним дрвеним шиповима. А град стоји на њима већ неколико стотина година. Барем. Поставља се занимљиво питање: од каквог су дрвета ови шипови? Према неким изворима, они су направљени од сибирског ариша, који не трули у води. Али, ако је то заиста сибирски ариш, онда се јавља још занимљивије питање: на који начин су оснивачи Венеције повезани са Сибиром? У скалигеровској хронологији то изгледа апсурдно. А у светлу истраживања Флоринског и нашој реконструкције, то је потпуно природно. Нажалост, нисмо нашли у литератури податке о томе какво се дрво користило за венецијанске шипове. Било би занимљиво до краја то дешифровати.

 

И. С. Глазунов пише даље: “Сећам се, како ме у Немачкој, тачније у ДДР, где сам радио на реконструкцији сценских слика ‘Кнеза Игора” и “Пикове даме’, нешто неодољиво вукло на чувено острво Риген, где се налазила славна Аркона – древни верски центар, ако желите Мека наших предака – балтичких словена. Совјетски уџбеници историје, као и сами наши научници, очигледно имајући своје разлоге, као да су заборавили о миленијумском постојању наших предака на обалама Балтика”.

 

У светлу наших истраживања постаје јасно – зашто историчари и археолози заиста не воле да говоре о прошлом присуству “словена” у Западној Европи, Малој Азији и т. д. Историчари убеђују јавност, да је то присуство “веома, веома давно”. А у ствари, многи од ових налаза у Европи очигледно су средњовековни.Због тога, вероватно, они и настоје да што је могуће ређе додирну ово болно место скалигеровске историје.

 

И. С. Глазунов пише: “Будући да сам на острву Риген и сазнао о археолошким ископавањима, ја сам пожурио да се упознам са младим археолозима, студентима Берлинског универзитета… Један од њих… тужно завртевши главом, рече:

– Каква штета што сте закаснили!..

– Зашто закаснио? – изненађено сам питао.

Млади човек ми је рекао, да су пре неколико дана они ископали словенски дрвени брод  ИX века (то датирање је, наравно, скалигеровско.). И због бескористности, јуче су га прекрили земљом.

– Како?.. Зашто сте то урадили?

Млади археолог понизно је одговорио:

– А коме је он потребан?

– Како коме? – нисам могао да дођем себи од чуђење, – па, послали би га у Москву!

Гледајући на мене сивим очима викинга, немачки младић је одговрио:

– Москву то не интересује.

– Па, како, зашто, имамо познатог историчара и археолога, академика Рибакова. Викинг је намрштио изгорело од сунца чело: – Ми знамо име  Рибакова од нашег вође, научника са светским именом. Наш посао је да копамо, а резултате налаза пријављујемо професору.

У дубоком узбуђењу питао сам своје ново познаника, о најинтересантнијим налазима немачке експедиције.. Потомак тевтонаца је слегао раменима и изговорио љутито фразу, која се урезала у моје памћење за цео живот:

ОВДЕ ЈЕ СВЕ ДО МАГМЕ СЛОВЕНСКО!

Затим је И. С. Глазунов говорио о свом разговору у Берлину са замеником професора Хермана. Он је рекао следеће:

– Могу да вам кажем једну ствар, да  имамо код нас у ДДР огроман магацин, са словенском археологијом и дребним књигама, писаним на старославенском. Након завршетка рата, ми смо много однели у то складиште, и до сада нико по њему није копао.

На питање И. С. Глазунова, да ли су тамо словенске књиге, писане на дрвеним дашчицама, уследио је одговор:

– Може бити и да постоје… Али нико од ваших совјетских или наших научника није показао никакав интерес…

 

Још једна напомена. Чак и они савесни научници, који покушавају да схвате очигледне трагове широке распрострањености старих ведских предмета, закопаних широм Евроазије, покушавају да им место пронађу у скалигеровској хронологији, где је могуће сместити цео овај огроман материјал. Али пошто је средњи век “већ заузет”, они морају да да иду далеко у прошлост и смишљају теорије о неким “протословенима”. По нашем мишљењу, сви ови налази се не односе на далеке протословене, већ на средњовековне словене “моголе”, односно “велике”. Управо су они у 14. веку освојили Евразију и северну Африку…” (Г. В. Носовски, А. Т. Фоменко “Библијска Русија” (Руско-Ординско Царство и Библија. Нова математичка хронологија антике), Москва, 1996. године).

Свастика на урни за пепео, Немачка, 1 век

Свастика на фибули, Немачка, 5. век

Свастика на копљу, Немачка, 3 век

Свастика на златном новчићу, 5. век

У Европи (на северу Шпаније и југозападу Француске) тренутно живи још један народ, који још увек користи, ведске аријевске симболе. То су – Баски. Модерни научници ништа одређено не могу да кажу у вези тога, где се овај народ појавио, и одакле се појавио његов језик. По једној од верзија, баскијски језик потиче од аквитанског језика, најраспрострањенијег у Аквитанији (југо-запад Француске) до римског освајања…

Крст на могили, Ајнхоа, баскијско село

Споменик на могили, Ајнхоа, баскијско село

Крст на могили, Брискоус (југозападна Француска)

Ознака на планини Чиндоки (Txindoki)

Гипускуа (Guipuzcoa), Земља Баска, баскијски рад

Уз бројне споменике са ведским аријевским симболима распршеним широм Европе, постоје и споменици са рунским словима, који су стари од две до петнаест хиљада година. Нарочито пуно таквих споменика је у Северној Европи, Скандинавији. Ово укључује, пре свега, рунско камење, које модерни научници односе на период од 1. до 4. века нове ере, иако је њихова старост много већа и брактеати – равне танке кованице од злата или сребра, рељефни на једној страни (ми данас називамо такве производе медаљонима).

 

Увек се веровало, да су ова рунска писма древно германске руне или тзв. “старији футарк”. Међутим,  нити један рунски натпис, који се односи на овај период, није био прочитан. У том смислу, рунолози и историчари нешто читају уз помоћ Футарка, али резултат је бесмислен скуп слова, који се потом “доводи” више или мање сварљивом уму, користећи све врсте натезања и претпоставки. За 90 година свог постојања западна руонологија није нормално прочитала ниједан рунски натпис.

 

Једини погодан алат за читање скандинавских раних руна биле су тзв “словенске” руне. Уз њихову помоћ, натписи се читају савршено, без икаквих проблема, насупрот несрећним ортодоксним учењацима. Морају се скандинавске руне читати руским језиком, каже Олег Леонидович Сокол-Кутиловски, дописни члан Руске академије природних наука, научни сарадник на Институту за геофизику Уралског оделења Руске академије наука (Ekaterinburg).

 

Он је анализирао ручне натписе на 35 брактеата, око 30 натписа на копчама и украсима, прстеновима, медаљонима, новчићима, оружју, 30 рунских камена и око десетак натписа на костима и дрвету. Географија споменика рунског ведског аријевског писма, које је он нашао, је импресивна. Шведска, Норвешка, Данска, Велика Британија, Немачка, Пољска, Литванија, Украјина, Француска, Бугарска, Мађарска, Србија и европски дио Турске. Написао је неколико десетина чланака, детаљно описујући своје истраживање (види http://www.trinitas.ru/rus/doc/avtr/ 01/0766-00.htm). Научник је дошао до логичког закључка: скоро сви древни рунски натписи северне и централне Европе, раније сматрани германским, смислено се читају на већини тзв. “словенских” језика.

 

НАТПИСИ НА  РУНСКОМ КАМЕЊУ

 

 

Најпознатији рунски камен у Северној Европи је камен из шведског града Река. Камен садржи најдужи рунски натпис међу познатим. Он се састоји од 762 руна и датира из 9. века нове ере. Текст је исписан на свим странама камена, укључујући и крајеве и врх.

Рунски Камен из Река

Рунски Камен из Река

Рунски Камен из Река

Рунски Камен из Река

Швеђани су “декодирали” натпис на следећи начин: “О Вемуде ове руне говоре. Варин их је сложио у част палог сина. Реци, памти, какав је био плен два, кога су дванаест пута на бојном пољу копали, и оба су узета заједно, од човека до човека. Реци још, ко је у девет поколена изгубио живот у Остроготима и још увек је први у битци. Тјодрик је владао, храбар у борби, кормилар војника у мору спреман. Сада он седи, држи свој штит, на готском коњу, вожд Меринга. ”

 

Међутим, руски научник Сокол Кутиловски користи словенске руне, даје своје декодирање сваког реда натписа, што је знатно више него код шведа, и тврди да  “шведска рунска поема” нема никакве везе са оним што је написано у камену у стварности. Ни о каквом Вемуду се не говори, као и о Тјодрику, кога изједначавају са краљем визигота Теодориком. Штавише, својим дешифровањем он разбија мит о древној поетској рунској литератури Швеђана. Једина исправна претпоставка шведских рунолога је да је камен споменик палим. Шта је написано на њему, стварно? Дајемо фрагмент дешифровања натписа, који је у потпуности преведен и у чланку научника “Рунски камен из Река: Митови и стварност“:

 

“Поставили смо ово својим позванима. Одлучили су да се одрекну својих живота за Раге. Није био равноправан бој који су почели, они су ушли у свој бој, јер он дошао до њих … Они су разбили војску ту. Нека земљи својој оду … Данци су напали земљу ту,  слуге  власника тих земаља. Зато, јер су веровали да ће утврдити порез (на) земљу коју су били склони да им дају … Да није било Нера, Ниванед, Ванед и Неванхнана у служби владалаца земље …  они не би нападали земљу. Нема Данаца таквих, као Нера што … чувају, пошто им је дата земља, њихова земља … “

 

Говори се о сукобу између пољопривредних заједница словенских народа Рага и Нера са једне стране и Данаца с друге стране. Данци су покушали да сакупе порез од својих суседа, али им је пружен отпор, а главну улогу у томе су играли људи који су поставили тај споменик. Они су дошли у помоћ Рагима. Из дешифровања натписа, може се разумети да су Нери радили у тим местима по најму. После конфликта, добили су део обрадивог земљишта које се граничи са Данцима и обећали да ће их заштитити од напада Данаца.

 

Као што видимо, руски научник има прилично другачији текст, који нема ништа заједничко са шведским мутним фикцијама о неком несхватљивом плену, који су из неког разлога извукли дванаест пута. Погледајмо неке скандинавске рунске камене, који су сасвим недавно “говорили” руским језиком.

Рунски камен из Норвешке

Рунски камен из Норвешке

Рунски камен из Норвешке

Рунски камен из Шведске

Рунски камен из Шведске

Камен, приказан на првој фотографији се налази у Норвешкој и датира из 4-6. века н. е. На њему је утиснут велики знак, који заузима готово половину камена и рунски натпис. Судећи по натпису и знаку, овај камен је такође посвећен палим војницима. Натпис гласи: “Људи ови у Руси Божјој по ноћи, остали су живи”, а знак, који личи на руну “Пе”, може да значи припадност погинулих у борби, ратника војсци Перуна, словенског бога. Интересантне информације, зар не? Из тога следи да је, барем од 4. до 6. века н. е. на територији савремене Норвешке постојала држава Божја Рус, и народ који је говорио руским језику, писао “словенским” рунама и обожавао “словенске” богове.

 

Још један рунски камен из Норвешке гласи: “Ра у ноћи, то јест у јами. Говори Бог у ноћи: то се радује Боробог, он је те ноћи Ра замрзао. Боробог, он јесте. Расте Сунце младо, Ра седи сакупља се на Руси”. Соко-Кутиловскиј сугерише да се натпис може схватити као идеја древних словена о узроку почетка зиме или поларне ноћи. Необично је видети име “египатског бога Ра у словенским немачким натписима из Северне Европе, али, како се испоставило, она се налази тамо врло често и значи Сунце, а Боробог – бог ветра и хладноће.”

 

А ево још један камен из Норвешке. Он се зове “The Eggja rune stone”, по имену села, око кога су га открили. Он садржи око 184 рунских знакова, састоји се од два реда и наводно је прича о промени климе – појави необично раног загревања, чији су узрок могла бити светла, тј, бакље на сунцу-Ра, који је назван пегавим. Научник је успео да са сигурношћу да прочита две трећине текста: “Нери плачу. Сунце мало шарено спава. Зима даје снег. Његов жар пече воду, јер нема тог хладног ветра свог у ноћи снежној. Говоре, читањем желе да зову они Сунце на своје (место)  … јер није време, јер мало пече зими оно…Сунце нејако гура хладан ветар, али сада силно. На Сунцу је Мара. Други (пут) рано жари, други (пут) не … Пече…”.

 

На Рунском камену из Шведске, који датира из прве половине првог миленијума пре нове ере читамо: “Сећате се дуго тих времена, јер то време улази у таму: река времена тече заувек. Рбонива та такође. ” Име Рбон је било прилично често у раној средњовјековној Скандинавији, јер се често налази на рунским каменим споменицима. Ово име има различите варијанте изговора: Рабон, Рбони, Рбонис.

 

Још један шведски камен на руском каже: “Поставили су га и прочитали. Ако не желите рат, знајте – граничар туђи је то “. Другим речима, овај камен је гранични стуб 4.- 6. века са упозоравајућим натписом. Стражарски пси, приказани на њему, у потпуности одговарају томе.

 

НАТПИСИ НА БРАКТЕАТИМА

 

Скандинавских брактеата постоји много. О њиховом изобиљу сведочи капитални рад немачког научника С. Новака од 920 страница, који је у потпуности посвећен златним брактеатима. Међутим, у овом тому нема ни једног превода, јер ни један рунски натпис на њима није био прочитан германским рунама, што није чудо. На крају крајева, ови натписи се читају само рунама “словенским”! Међутим, цео “научни” свет наставља да разматра и дешифрује натписе на њима – са германским.

Брактеат са острва Готтланд

Словенски брактеат-амулет из Скандинавије

Брактеат  са свастиком, соларним богом Ра

Брактеат  са свастиком, сунчаним богом Ра

Брактеат  са свастиком, сунчаним богом Ра

Рунски натпис на првом брактеату са острва Готланд чита се просто – “о, Боже”, на другом “Боже, заштити”, то јест брактеат је био талисман. На трећем је написано: “Бог Ра, Бог Ка”. Ево како описује овај брактеат Соко-Кутиловскиј: “Пошто су на овом брактеату приказани само соларни симболи, централну фигуру представља “сунчани” Бог, који се налази у покрету. Руке Бога, савијене су под правим углом, формирају руну “Ра”, а свастика (или коловрат), који се налази иза њега, формира руну “Ка”. При том, Соларни Бог, што би требало да буде Сунце, креће се у смеру казаљке на сату. Свака појава (рођење) Бога Сунца Ра је зора, а сваки његов залазак (смрт) је Ка. Етимологија речи излазак и залазак сунца, могуће је, да су некако повезана по смислу са периодичном појавом и нестанком Сунца. У ствари, свастика је слика кретања Сунца, познато је из многих извора, али само у слоговном словенском рунском писању постоји руна, која истовремено садржи у себи и древну звучну вредност и древни графички приказ Сунца”. Следећа две брактеата такође помињу бога Сунца. Натпис гласи: “Ра је вечан, он  постоји”.

 

Из натписа “Бог Ра, Бог Ка”, можемо да стигнемо до извора и значења још једне речи, а која се косристи за гробницу, а то је РАКА. РА у овом случају означава рађање, а КА означава смрт. Заправо, тим називом гробнице, означава се да је то место, место посмртног пребивалишта онога који се родио и умро.

 

КУТИЈА ИЗ БРИТАНСКОГ МУЗЕЈА

 

 

Соко-Кутиловскиј је открио још једну многовековну тајну читајући “словенске” руне на малој кутији, познатој у литератури као “Franks casket” (ковчег Франка). Она је била пронађена у Аузону (Француској) у 19. веку, а 1867. године енглески антиквар Франкс поклонио је Британском музеју где се и сада налази. Недостајући десни панел је откривен 1890. године у Италији и сада се чува у Народном музеју у Фиренци. Димензије кутије су 12,9×22,9×19,1 цм. Она је у потпуности покривена изрезаним из кости цртежима и натписима, испуњена је рунским знацима и латиницом. Нико није могао да их прочита. Покушали су, наравно, али онда су дошли до генијалног закључка да је на кутији од китове кости написана песма о… китовој кости. И добро је што се то десило, иначе кутија вероватно не би преживела. Да су енглези знали да су натписи на њој урађени британским народима који су говорили на језику словена, а не на “древноанглијском”, и писали словенским рунама, а не “англо-саксонским” – мало је вероватно да би је они тако пажљиво чували и отворено изложили у Британском музеју.

Кутија из британског музеја са словенским рунама, предња плоча

Кутија из британског музеја са словенским рунама, предња плоча

Кутија из британског музеја са словенским рунама, десна плоча

Кутија из британског музеја са словенским рунама, леви панел

Кутија из британског музеја са словенским рунама, поклопац

На горњој плочи кутије урезан је само један кратак рунски натпис “Туђи”. Под туђима овде је означен владар са десне стране панела, који седе у палати, и његов стражар у виду ратника-стрелца. Ови “туђинци” налазе се унутар тврђаве. Текст на предњој страни кутије каже: “Боже Вуче, не скривај тајну кутије заувек. Вук се вратио режући. Мајка вука ће загрлити мене као вука, деца њена вучја ће залајати. Увек чекајући вечну пропаст у њему од Рима. Он није налик вуку. Он је поставио Вука (култ, закон) заувек.

 

Следећи текст је написан на задњем панелу: “Успоставите мир и разумите: за то Римљани вам дају живот заувек и узимају вечно робове. Руги. Руси. Вечни су они вечни, тог (вечног) Рима силу вук ће прождрети.

 

Леви панел кутије: “Вуче, дајте (силе) јер не могу да зарежим. Начелник [нови] узима, крије [прикрива] плате, јер би главни војник био замењен. Његова ћерка плаче због њега. Он увек [богато] живи и успоставља дела [за нас] ни на који начин у складу са [није у складу са оним што је учинио претходни шеф] лицима војним.

 

Нажалост, тачно дешифровати десетак знакова на десном панелу показало се веома тешким, тако да повезани текст није функционисао. Научник је био у стању да утврди неке могуће речи: “установити”, “одлучити”, “људи”, “груди”, “пуни”, “злато”, “желети”, “богатство” и неке друге. Помињање Бога Вука звучи необично. Испоставило се да је до средине 7. века на територији Британије постојао култ Вука. И необично је помињање Руга и Руса, као коренских житеља Британских острва. Сви смо слушали о Келтима, а највише о Британцима и Пиктима …

 

РУТВИЛСКИ КРСТ

 

 

Још један споменик са древним словенским рунама налази се у малом шкотском селу Рутвил. Висина крста је 5,5 метара, датиран је приближно отприлике на последњу четвртину 7. века. Овај крст стајао је близу олтара цркве Рутвил до 1642. године, док Скупштина Шкотске цркве није одлучила да уништи ову реликвију римског паганизма. У чињеницу да је крст пагански, нема сумње. У средњем горњем делу крста приказано је Сунце. На врху је сокол, на преклопу су петао и нека велика животиња, можда бик или крава. Испод је стрелац. На задњој страни преклопа налази се риба са отвореним устима и, вероватно, лабуд. Одлука је спроведена до пола: крст је растављен и један део фрагмената крста је закопан на гробљу, а други део је бачен у ров у дворишту цркве и кориштен за поплочавање. На почетку 19. века, крст је обновљен од преживелих фрагмената.

Рутвилски крст са словенским рунама, фото 1880. г.

Рутвилски крст са словенским рунама

Рутвилски крст са словенским рунама
 

Рутвилски крст са словенским рунама

 

Рутвилски крст са словенским рунама

У свим енциклопедијама, приручницима и уџбеницима наводи се да је Рутвелски крст споменик старе енглеске књижевности. На њему су англосаксонским рунама записали песму у стиховима о распећу Христа. Очигледно, следећи исту логику, по  којој је на кутији од китове кости написана рунска песма о тој истој кости, на Рутвилском крсту мора бити нужно песма о крсту. Занимљиво је да је текст песме дат. Још је интересантније што Енглези не могу да прочитају ни једну руничну реч из ове песме. Они кажу да је на савремени енглески језик њу превео неки неименовани италијански ходочасник, који је из неког разлога, није превео енглески латински натпис, који је такође на крсту, а који су наводно или цитати из Библије, или су имена ликова приказана на крсту.

 

Сокол-Кутиловски је прочитао рунске натписе на овом крсту користећи словенске руне. Наравно, ни о каквом распећу Христа није реч и нема цитата из Библије. А шта је тамо записано? Постоје споменути Ра, Јара, Мара и Вук – култови који су постојали на територији Британије све до средине 7. века, а које је вероватно замијенио култ Јара. “Они Ра-Јара [поштоваоци] говоре [вјерујућим у] Ра-Вука … Поклоните се храму Бога Јара да не би живели [у] тами, њихове законе није утврдио бог, треба да се окрену Јару. Ако затворите [веровање у] Ра, тада Вуче, живот је другачији … Ра Вука је једном успоставио Рим, дар је дао Ра, узимајући Рус. Он није вечан Ра-Вуче. Након што су победили Рус, иду [Римљани] да поштују Мајку небесну да певају људи и верују у њу.

 

Дакле, научник је опет демонстрирао да се барем до 7. века нове ере на Британским острвима говорио неки од словенских језика, писало словенским рунама и поклањало словенским боговима. Сумирајући изнето, добили смо занимљиву слику. У првом миленијуму н. е. у Северној Европи живела су племена, која су се називала Руги, Раги, Нери и Руси, говорили су словенским језицима и поклањали се словенским боговима, а своју земљу су звали Божја Рус. Руски говор је одјекивао у Скандинавији све до 9. века нове ере! Затим је био први крсташки рат против словена, након чега су словенске земље престала да буду такве, а њихови становници су потпуно уништени….

 

Према савременој историји, још од краја 6. до средине 13. века нове ере исток, север и северо-запад савремене Немачке насељавала је велика група западно-словенских племена Лужичана, Љутића, Бодрића, Поморјана и Рујана, које се сада зову полабским словенима. Ова племена, како тврде ортодоксни историчари, у другој половини ВИ века заменила су “германска” племена лангобарда, руга, хизобрада, варина, велета и друга, која су живела тамо још у античким временима. Међутим, многи истраживачи тврде да постоји “невероватна случајност племенских имена полабских, поморских и других западних словена са најстаријим, познатим на тој територији етничким именима из првих векова нове ере“, наведених у римским изворима. Таквих, пронађених античких и средњовековних словенских имена племена, који су живели у овој области, познато је око петнаест. А то значи, да су словени живели на територији Немачке, као минимум, од првих векова.

 

Заузимали су велику територију од ушћа реке Лаба (Елба) и њених притока реке Сала (Зале) на Западу, до реке Одра (Водра, Одер) на истоку, од Рудних планина (на граници са Чешком) на југу до Балтичког мора на северу. На тај начин, земље полабских словена покривале су најмање трећину савремене немачке државе. Уједињени су били полабски словени у три племенске уније: Лужичани, Љутићи (велети или виљци) и Бодрићи (Ободрити, Рароги или Ререци). Братска су им такође била племена Поморјана која су живела на јужној обали Балтичког мора, око ушћа Одре до ушћа Висле, а на југу до реке Нотеч, граничивши се са пољским племенима.

Мапа насеља западних Словена

Чињеница да су славенски народи дуго живели на територији Немачке доказана је вишеструким топонимима (од топос – “место” и онома – “име, назив” – право име, означавајући име географског објекта), које су оставили за собом. На пример,

– Berlin, Šverin, Vicin, Devin, Alt-Teterin, Karpin. Kraj “-in” u slavenskim toponimima je udarno.

– Lauzic (Lužica), Kemnic, Dobranic (Dobraneci), Doberjuš (Dobrišici), Doberšau (Dobruša).

– Ljubov, Teterov, Gustrov, Ljutov, Golcov, Irov, Burov.

– Lubenau, Šhrandau, Torgau

 

Најпознатији топоними словенског порекла су:

Hemnic (српски Каменица) добила је име по малој реци Кемниц, притоци реке Zvickauer-Mulde. Сама реч “hemnic” долази од “каменица” из језика лужичких Срба и значи “камени поток или река”.
Град Lausic (српски Лужице) је изворно био “мочварни крај”. Лужица је историјска регија Немачке, у којој још увек живи народ Лужички Срби.
Град Lubek (српски Љубиц). Основан је недалеко од тврђаве Вагра Љубице.
Град Rostok (српски Росток) означава место где вода почиње да тече у различитим правцима.
Град Ratceburg (српско насеље Ратибор) први пут се помиње у документима немачког краља Хенрија 4. 1062. године као Рацесбург. Име долази из имена  Ратибора, Ободритског кнеза (скраћено немачки Раце).
Град Prenclau (лужички – Пренцлав).
Град Zosen (српски Сосни).
Град Brandenburg (српски Бранибор).
Град Meklenburg – раније познат као Рарог (Рерик), касније – Микулин Бор.
Град Oldenburg је Староград (Старигард).
Град Demmin је Димин.
Град Šverin је бодрички Зверин.
Град Drezden је Дроздани.
Град Lajpzig је Липица, Липецк.
Град Breslau је Бреслав.
Град Roslau је Русислава.
Град Prilvic је Прилебица.
Град RegensburgРезно.
Град Mejsen је Мишно.
Град Merzeburg је Межибор.

И древни називи тих савремених немачких градова нису сами по себи: Libek, Bremen, Vejden, Ljuben, Torgau, Kljuc, Ribnic, Karov, Teterov, Maljhin, Mirov, Rosov, Kiric, Beskov, Kamenc, Lebau, Sebnic, итд итд.

 

Словенски називи места раширени су у следећим савременим државама Немачке: Доња Саксонија – територија источно од Хамбурга, тзв “Vendland”, источна половина земље Šlezvig-Holštajn, по целој територији Meklenburga – западна Pomeraniji, Brandenburgu, Saksoniji i Saksoniji-Anhalt, Tjuringriji, Bavarskoj i Berlinu.

 

У 19. веку чешки научник А.В. Шембер, пронашао је 1000 словенских имена река, планина, шума, равница и малих градова на карти Аустрије. Резултате свог истраживања објавио је у књизи “Zapadni Slovane v praveku” (1860). Овде је прикладно додати да је аустријска престоница Viena, Беч српски Виндебож, а град Cvetl је Светла. Иста та Аустрија се називала пре германизације кнежевина Острија! Нажалост, тренутне писмене информације о том удаљеном животу западних Словена су и даље доступне само у изворима који су написали немачки хришћански аутори.

 

На пример, хроника епископа Titmara Merzeburškog, која датира 1000 г, а такође и белешке северно немачког хроничара, каноника и сколастика Адама Бремена о словенским племенима Рјугена и њиховој религији 11. века. Стотину година након њих, Хелмонд, свештеник из јужног Холштајна, написао је своју “Хронику Словена“, која одсликава процес присилног покрштавања Словена Вагрије у хришћанство и њихов отпор томе. Саксон Gramatikus,, дански свештеник детаљно је описао у својој хроници освајање Арконе и уништавање храма ведског бога Световида 1168. године.

 

Ево шта је Адам Бременски написао у “делима свештеника цркве у Хамбургу” (око 1066. године).

“… Словени су десет пута већи од наше Саксоније, а ако им прикључимо и Чехе који живе на другој страни Одре од Пољака, који се не разликују од народа Словена ни њиховим изгледом ни језиком.. Словенских народа има много. Међу њима су најбројнији западни Вагри, која живе на граници са трансалбинзима. Њихов град, лежи уз море Oldenburg (Стариград). Затим следе Ободрити, који се сада зову Рерези и њихов град Magnopolis (Велеград). Источно од нас (од Хамбурга) живе Polabinzi (Полаби), са градом који се зове Ratsisburg (Ратибор). Иза њих су Lingoni (Глињани) и Varabi. Затим следе Хижјани и Черезпењани који су одвојени од Долечана и Ратара реком Пена и градом Димином. Тамо је граница хамбуршке епархије. Хижани и Черезпењани живе северно од реке Пена, а Долечани Ратари – јужно. Ова четири народа, због храбрости, зову Виљцима или Љутићима. Постоје и друга словенска племена која живе између Лабе и Одре (Elbe i Oder) “

 

«… 18. Близу подручја словена, колико знамо, постоје три значајна острва. Прво од њих се зове Fembre. Оно лежи насупрот земље Вагра, тако да се оно, као и Laland, може видети из Алдинбурга. Још једно острво налази се насупрот земље Виљца. Њега је населило моћно словенско племе Ран, или Руни. Према закону, ни једна одлука о јавним пословима се не узима у обзир без њиховог мишљења. Њих се тако плаше због тога, што са овим племеном воде блиско пријатељство богови, односно, демони, којима су посвећенији више него други. Оба острва су препуна пирата и немилосрдних пљачкаша, који не штеде никог од пролазника. И све оне који обично пирати продају, они убијају.

 

Треће острво се зове Semland, припада регијама Руса и Пољана, а насељавају га Семби или Пруси, људи веома пријатељски расположени. Они, за разлику од претходних, пружају руку помоћи онима који су угрожени опасношћу на мору или су доживели напад пирата. Локално становништво врло нисо цени злато и сребро и стране коже, од чијег мириса стиже деструктиван отров поноса у наше земље, којих је код њих вишка. На Семланду их сматрају за ђубриво, мисле, као нашу осуду,  да се ми, борећи се, милом или силом рвемо за одећу од куниног крзна, као да је она највеће благо. Дакле: за вунене хаљине, које ми називамо фалдони, локални становници дају нам тако драгоцено [за нас] крзно од куна.

Било би могуће пуно навести о моралу и обичајима тих људи, што би било вредно похвале, када би само веровали у Христа, чији су његови проповедници сада окрутно прогоњени. У описане земље, светли епископ Бохема Адалберт донео је круну мучеништва. До данашњег дана, упркос чињеници да је све остало код њих тако како јесте, као и код нас, они забрањују приближавање светим шумама и изворима, страхујући да ће ова места бити загађена самим присуством хришћана. Тамошњи житељи једу месо коња, користе као пиће млеко и крв, што, кажу, доводи те људе до тровања. Становници тих крајева су плавооки, црвенокоси и дугокоси. Они не толеришу над собом било ког господара … “.

 

Hemold von Bozau, “Славенска хроника“, средина 12. века:

“… Постоје и други словенски народи који живе између Одре и Албе, дуге косе простирући се на југ – наиме Герули или Гавољани који живе дуж реке Гаволе и Дошани, Љубушани и Вилини, Стодорјани и многи други. Иза споре Одре и различитих племена Поморјана, на западу ми срећемо земљу Винула, који се називају Доленчани и Ратари. Њихов град је свуда познат, Ретра, центар идолопоклонства. Ту је изграђен велики храм за богове. Главни од њих је Родегост. Његов идол је направљен од злата, лежај из пурпура. У овом граду има девет капија, а са свих страна је окружен дубоким језером. За прелаз служи дрвени мост, а пут по њему је отворен само за приношење жртви и оне који траже одговоре.

 

Даље стижемо до Черезпењана и Хижана, које од Доленчана и Ратара одвајају река Пена и град Димин. Хижјани и Черезпењани живе ту, Доленчани и Ратари на другој страни Пене. Ова четири племена, због своје храбрости, зову се Виљцима  или Љутићима. Ниже њих су Глињани и Варни. Иза њих следе Бодрићи, њихов град је Mikilinburg. Одатле по правцу живе Полаби, њихов град је Racisburg. Одатле, прелазимо ријеку Травну, и налазимо се у земљи Вагра. Град ове земље био је некадашњи град Aldenburg.

 

Ту су и острва у Балтичком мору насељена Словенима. Једно од њих се зове Вемере. Налази се насупрот Вагрије, тако да можете видети Алденбург са њега. Друго острво, веће, лежи насупрот земље Виљаца, насељавају га Рани, који се такође зову Рујани – најјаче међу племенима Словена, једино које  има краља. Без њихове одлуке, ниједно јавно дело се не може извршити. Њих се плаше због посебног належења код њих богова, односно, идола, који окружују са много више части него други Словени … ”

 

Међутим, захваљујући Интернету, могуће је сазнати, испоставило се, да тренутно у Немачкој постоји неколико архитектонских музеја под отвореним небом, који представљају обновљене словенске тврђаве, велика насеља и села 7.-12. века. На пример, словенска тврђава-замак са суседним њему селом на месту ободритског насеља у Gross-Raden  (Slawenburg-Raddusch https://www.slawenburg-raddusch.de/english/) у земљи  Meklenburg-западна Померанија. Ископавања, услед којих је откривено на десетине великих словенских насеља у овој области су почела још пре Другог светског рата, а 70-их година немци су обновили словенски храм и куће у насељима.

Словенско насеље у Gross-Radenu

Словенско насеље у Gross-Radenu

Словенско насеље у Gross-Radenu

Словенско насеље у Gross-Radenu

Словенско насеље у Gross-Radenu

Археолошка ископавања омогућила су да се утврди да су словенске тврђаве-замци представљали моћне прстенасте тврђаве од дрвених стубова и земље са висином зида више од 10 метара. Насеља, која су се налазила око њих су се састојала из кућа од једног или два спрата. Основно занимање мештана су били пољопривреда и сточарство, мањи занати, ткање, израда керамичких производа, производња пива, обрада гвожђа и костију, као и риболов.

Словенско насеље у Gross-Radenu

Словенско насеље у Gross-Radenu

Словенско насеље у Gross-Radenu

Храм

Словенско насеље у Gross-Radenu

Замак, обично, постављан је на стратешком месту, на брду, на високој обали реке или на раскрсници река. На пример, замак словенског племена Шпрејан (Sprewanen) Копеник на ушћу реке Шрее (Spree) и њене притоке Даме (Dahme). Главни замак словенског племена Хаволана (Heveller) био је Бранибор на ушћу реке Хафел (Havel). Бивши словенски град Торгелов, који се такође налази у савезној држави Западна Померанија, није био изузетак. Он стоји на реци Укер (Uecker). У овом граду постоји етнографски музеј на отвореном под називом Ukranenland. Музеј је посвећен историји западно словенског племена под називом Укри (Die Ukrer, Ukranen), који се, како кажу научници, доселио ту у 6. веку.

Музеј Ukranenland у Немачкој

Музеј Ukranenland у Немачкој

Музеј Ukranenland у Немачкој

Музеј Ukranenland у Немачкој

Музеј Ukranenland у Немачкој

Земље које су некада припадале Укрима- Укранима, данас се у Немачкој називају Ukkermark. У Ukranenlandu, после археолошких истраживања, у природној величини реконструисано је словенско село 9-10. века. По посети овог музеја, могуће је видети из прве руке како су изгледали бродови словенских морнара, владајућих у то време на Балтичком мору, упознати се са животом словенских земљорадника и занатлија из тог времена, видети рад бронзаног точка, грнчара, ковача и произвођача пива, слушати средњовековну музику и уживати у храни тог доба. Посетиоци музеја могу чак купити укисељене краставце и џемове, пити свеже припремљено пиво и научити како радити са глином.

Музеј Ukranenland у Немачкој

Ковачница Музеј Ukranenland у Немачкој

Грнчар обучава занату, Музеј Ukranenland у Немачкој

Производња пива, Музеј Ukranenland у Немачкој

Лађа Сварог

На музејском пристануишту може се видети брод “Сварог” – прва у Немачкој реконструкција словенског брода, направљеног по археолошким налазима на острву Rjugen (Рујан) у граду Ralswiek. Ова врста брода датирана је на 900-те године. Реконструкција је спроведена 1997. године. И такође брод “Световид” – реконструкцију пољског брода, откривеног током ископавања у граду Lebafelde, такође познатог под именомо Чарбров (изграђен око 1100. године), реконструисан 1998. године.

 

Највећи словенски град био је главни град Вагрије – Старград, касније преименован немцима у Oldenburg, где је била резиденција кнеза Вагра и светилиште. Вагри су западнословенско племе које је живело у средњем веку на полуострву Вагрија. Били су најсеверније западно племе савеза Бодрића-Ободрита. Распон њихове територије, коју су освојили у 7. веку, покривао је исток садашње немачке савезне државе Šlezvig-Holštajn. Савремена немачка реконструкција Старграда представљена је у архитектонском музеју “Oldenburger Wallmuseum”.

Словенски музеј Oldenburger Wallmuseum

Словенски музеј Oldenburger Wallmuseum

Словенски музеј Oldenburger Wallmuseum

Словенски музеј Oldenburger Wallmuseum

Словенски музеј Oldenburger Wallmuseum

Немци су направили својеврстан каталог словенских градова и тврђава на територији Немачке и поставили су га на сајту http://slawenburgen.npage.de који је доступан, на нашу жалост, само на немачком језику. На њему са немачком педантношћу и савешћу означене су чак и координате места и показују се локације сваког града са програмом GoogleEarth.

 

Посебно су нашли и описали словенске градове, који се налазе у следећим земљама Немачке: Berlin – 8, Brandenburg – 166, Meklenburg – 285, Donja Saksonija – 9, Saksonija – 125, Saksonija-Anhalt – 36, Šlezvig-Golštajn – 38, Tiringija – 9, описани су Rostok, Šverin, Stralsund, градови на острву Rigen (23) и Uzed (4). Укупно: 703 словенска града на територији Немачке! Неки описи су са цртежима – реконструкцијама тога шта је тамо било пре скоро хиљаду година.

Словенски град Мекленбург

Словенски град Шпандау у Немачкој

Словенски град Торнов у Немачкој

Словенски град Штолпе у Немачкој

Словенски град Ратцебург у Немачкој

Тако, град на Балтичком мору Štralsund (Стрелово), који се налази на обали мореуза Штрелазунд (Strelasund) одваја острво Риген од копна, био је основан словенима још у 4. веку, а 31. октобра 1234 кнез са острва Руген Вислав 1 (Wizlaw I) присвојио је “рибарском селу на реци Stralow” статус и права града.

Словенски град Štralsund у Немачкој

Словенски град Brandenburg у Немачкој

Словенски град Hitcaker у Немачкој

Словенски град Egezin у Немачкој

Словенски град Копеник у Немачкој

Као што се види из материјала са немачког сајта, словени су изабирали стратешке локације за своје насеља – на обали, у близини језера, река, који ће омогућити не само ступање у контакт са својим суседима, већ и снабдевање у било које доба године. На сајту постоје и фотографије градова-утврђења, односно онога што је остало од словенског наслеђа, а осталог, нажалост, нема много. На већини слика се могу видети само брда и стабла усред поља, зарасла травом и дрвећем, на другим – остаци камених зидова тврђаве.

Словенски град Гарц у Немачкој

Словенски град Белзиг у Немачкој

Словенски град Бесков у Немачкој

Словенски град Šonefeld у Немачкој

Словенски град Landsberg у Немачкој

Нажалост, у току савремене историје, коју данас предају српској деци, ми не налазимо не само имена словенских кнезова, који су оснивали ове градове-тврђаве, већ нема ни помена о томе да су словени били они који су усавршавали те територије, да су они живели, трговали, борили се тамо најмање хиљаду година. Међутим, о томе, одлично знају и пишу немачки научници. На пример, постоји монументална расправа из 1741. године, коју је написао Ernesto Hoakimo Vstfalen (Ernest Joachim Westphalen) и зове се “Monumenta inedita rerum Germanorum”, која садржи расправуI. F. Hemnica: “Родослов кнезова Мекленбургских“, написан на меклебуршком дијалекту по изгубљеним средњовековни изворима. У овом трактату су имена кнезова Венда и Ободрита, почев од 5. века нове ере, од којих воде педигрее многе немачке куће.

Višeslav (477-486),
Alarik (486-507);
Alberik (517-590);
Johanes (590-630);
Radegast (630-664);
Višeslav (664-700);
Oritbert I (700-724);
Oritbert II (724-747);
Vladduh umro.772;
Viceslav (747-798);
Dragomir (798-809);
Slavomir (809-821);
Čelodrag (821-830);
Godemisl (Gostomislav) (830-844);
Dobemisl (Dobromislav) (844-861);
Mstivoj I (861-865?);
Oritbert III (869-888);
Višeslav (888-934);
Bilung (934-986);
Mečislav (983-1018);
Stoignev 955;
Mstivoj II (? 960-1025);
Udo 1025;
Godoslav (? -1067);
Budi (1066-1067);
Henrih (1096-1122);
Svjatopolk (1122-1135);
Pribislav I (1135-1146);
Nikolot (1140-1167);
Pribislav II (1167-1171 \ 1178?), koji je postao rodonačelnik vojvoda Meklenburških.

 

Вендско-ободритски принчеви ступали су у династичке бракове са европским племством. Тако је кнез Аларик био ожењен принцезом бургунда, Јохан –  норвешком принцезом, Радагаст – гранадском (тј. шпанском), Алберик и Оритберт И – сарматском, Оритберт II – англо-саксонском, Вицислав и Мечислав Ободритский–  руском и литванском.

 

Супруга Јарослава Мудрог – Ингегерда – била је ћерка шведске краљице Астрид, која је пре удаје била ободритска кнегиња. Мајка Ерика Померанског (Богуслава) – краљем Норвешке, Данске и Шведске – Марија Маклебуршка-Шверинска – била је представник Мекленбуршке куће. Велики војвода Мекленбуршки Карл Леополд неко време је био ожењен нећаком цара Петра I, ћерком Ивана В, Екатарином.

 

Софија Шарлот (1744-1818) Принцеза Мекленбург-Стрелиц, која је рођен у граду Миров, удала се за краља Џорџа III, и сама је себе крунисала, родила је 15-оро деце и постала бака чувене краљице Викторије. А у 19. веку, Џорџ, војвода од Мекленбург-Стрелица је оженио руску Велику Кнегињу и био је у војној служби у Руској империје у чину генерал-мајора.

razmak

Транскрипт емисије Древник бр.58, радио Сербона
Аутори и водитељи:  Дуле, Дуки, Драго и Саша

Послушајте целу радио емисију

Православна западна европа – Велика Венеја (Вендија)
Оцените чланак

Слични чланци

Древне технологије предака Многи артефакти који се не уклапају у званичну верзију историје се склањају и проглашавају необјашњивим. Иако их има и више него довољно како би се са...
ДРЕВНА ВЕДСКА АСТРОЛОГИЈА – Старословенски х... Као увод, за ову емисију, користићемо штиво које нам је послала наша колегиница Данијеле Тодоровић: „Астрологија је древна вештина и од самог...
Дендротерапија Данас разговарамо мало на другачију тему од уобичајене али не мање важну у разумевању природних процеса око нас. Дотичемо се дендрологије (грч. дендро...

Оставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of

Пратите нашу страницу на Фејсбуку