We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

prokleta je amerika i zlato sto sja

Проклета је Америка и злато што сја

Вечерас ћемо вам опет, као по обичају, пружити неке мање познате или потпуно непознате информације… А тема је Америка из неколико углова. Заправо – теме су следеће: Како су “открили” Америку? Ко је “открио Америку” и под којим околностима? – све то, као и методе развоја територије од стране “откривача” као и методе “пацификације” аутохтоног становништва, биће разматрано у овој емисији.

drevnik pecat

Као прву информацију скоро непознату широј јавности рећи ћемо да је:

СЕВЕРНА АМЕРИКА ДО 15. ВЕКА БИЛА ДЕО ИНДИЈЕ И ЗАТО СУ И ЊЕНЕ СТАНОВНИКЕ ЗВАЛИ ИНДИЈАНЦИМА!

 

Не верујете у то?.. Одмах сте вероватно помислили да смо решили да се играмо са вама или да смо се, не дај боже, стрмекнули са стазе којом иде здрав разум.. Е, па хајде онда да то размотримо… Не то да ли се дружимо са здравим разумом, већ да ли је наша тврдња тачна..

Пошто ћемо разматрати неке старе карте, они који слушају директно емисију биће лишени тога  да их виде,  али ће зато они који емисију буду слушали када буде објављена на јутјубу моћи да их виде…

Без дугог увода, постоји карта Азије Данијела Келера из 1590.г и на њој се види мореуз између Азије и Северне Америке. Тамо читамо натпис који указује на парче територије Северне Америке.. Како га је “назвао” њен аутор?  На њој пише:   “Део западне Индије је Америка или Перу “..

Одакле таква тврдња? Сигурно није био у делиријуму Данијел Келер када је то објавио.. Шта је то западна Индија? Шта је Перу? То је територија савезне државе Аљаска! Карту је правио креативни тим, створен на иницијативу познатог истраживача Mihaila Volka.. Можда ти момци нешто на карти нису разумели или су остали до касно у ноћ па поспани нису добро нешто видели? Уз њу треба погледати и оригиналну карту на латинском. На њој пише:  “Indiae Occideta lis pars minus cognita continens cum Peru feu America

И на оригиналу исто пише.. Сигурно су били неписмени ти древни картографи.. Нису знали да се Перу налази у Јужној Америци а Западна Индија на полуострву Индостан и да се граничи са Пакистаном. Али доста шале, хајде да узмемо Клаудија Птолемеја са најдревнијим мапама савременог обрасца (старије мапе не могу се читати, јер су састављене у другом систему погледа на свет – оне су фигуративне, као древнословенска буквица или руне, каруна и остало… )

Већ смо у једној или две раније емисије указивали на Птоломејеву карту која показује да се Индија Супериор, односно Почетна Индија, не налазила на месту данашње Индије, већ далеко на северу и североистоку од ње.. Дакле у Сибиру… И ту карту ћете поново видети, као и све остале које будемо помињали…

Као што видимо на њој, мореуз између Азије и Америке на мапи није видљив, трака копна иде преко хоризонта и шта се налази тамо, то само бог зна. Међутим, постоје ипак непотврђени подаци да је превлака постојала све до почетка прошлог миленијума.. Ми не можемо сигурно то да представљамо као аргумент, али ако се логички разради то је највероватније.. На крају крајева, овде се зове Индијом и једно и друго копно. И Азија и Сибир и савремена Индија и модерна Кина и Северна Америка.. Све то је Индија! Такву велику цивилизацију су створили индо-аријевци, одлазећи због неподношљивих климатских услова, који су се јављали на Северу данашње Русије, тамо где су они одувек и живели..

 

Дакле, сво наше негодовање због назива Индо Аријевци, у  случају да не знамо прави извор тог назива, је могуће оправдано.. Испоставља се, да иако подметнут од стране паразита, тај назив одговара стварности на терену и то само у случају ако ћемо давати називе народима према називу територије на којој живе, што се није показало као позитивна пракса, а то добро знамо из сопствене савремене историје када се од једног народа направило према називу територија више њих… Паразити једноставно нису претпотстављали да ћемо доћи и до ових података… Нису тада рачунали на интернет…

 

Следећа карта је прелазна карта (са сликовитог стила на модерни) из 1553. године, Петра Апаина, а ту је отвореним текстом дато име територије данашње Америке – Индија Ориенталс Парс.

Затим, ту је атлас из 1574.г. Ортелиус-Гала. Ту је већ написано и старо и ново име континента.. Рецимо, Америка, то је ново име Индије.. (на слици ће то бити подвучено црвеном линијом) а жутом је подвучен натпис, који наглашава да је 1492г Кристофер Колумбо стигао на Бахамска острва.

Или рецимо, атлас из 1575.г. Francois De Belleforesta. Исто налазимо двострука имена. Тако не би могло да буде, да није било оних – за које се писало старо име? На крају крајева, ако је веровати званичној историји до тада нико није знао о постојању Новог Света.. Зашто једноставно нису написали само име – “Америка“? Дакле, сви су одлично знали да се континент пре тога звао Индија, али од тада он ће се звати Америка. Зашто? На ово питање, немамо одговор.

Код староседеоца карата очигледно није било… Уосталом, можда ћемо добити одговоре на многа питања, али о томе мало касније..  Таквих карата на којима су написана дупла имена је веома много. И све оне показују исто.

 

Ево, рецимо, НАВИГАЦИОНА КАРТА из 1576. Г. Томассо Поркачија. НА ЊОЈ ЈЕ ГЕНЕРАЛНО НАПИСАНО – ИНДИА СУПЕРИОР (почетна). ВИДЉИВО ЈЕ ДА ЈЕ ОН РАЗМАТРАО СВЕ ДЕЛОВЕ ИНДИЈЕ КАО ЈЕДНУ ЦЕЛИНУ!

 

И даље, навигациона карта из 1596. године, Гиованни Антонио Магинија.. На њој већ постоји јасна подела континента на Нову Француску, Нову Шпанију и на Индију, која се по новом зове Америка иако локални становници о томе не знају ништа.. једноставно их нико није питао ништа.

Сходно томе, усвајање од стране званичних историчара истине о томе, да се тражио пловни пут у Индију а налетело на Америку, је огромна лаж! Окупатори су савршено знали где и зашто они плове.. Како су пошли у Индију, тако су тамо директно и пловили, јер се северна Америка звала индија..

 

“Колумбо је започео свој званични извештај о свом првом путовању у Америку Фердинанду и Изабели чудним речима:”.. Ваше Височанство ми је наредило – да идем у горње делове Индије.. – Баш овде и лежи одговор на сва питања.. Заправо, он пише “..ГОРЊЕ ДЕЛОВЕ ИНДИЈЕ..” која је у том тренутку била Северна Америкаона је била део Индије Супериор. Баш као у огромном СССР – у, у било којој републици да сте били, били сте у СССР-у или као у бившој Југосалвији, у којој год да сте републици били, били сте у Југославији…

 

Највероватније да је Америчка Индија, била територија Тартарије, која је била изолована. На мапама 17. века, западни део северне Америке, се описује као ТЕРРА ИНЦОГНИТА, јер је приступ картографима освајача тамо био забрањен.

 

Видећете атлас из 1730.г, где се види само обала, нема приступа централном делу континента, а тако ће се наставити још читав век, све до почетка такозваног “грађанског рата у САД” који је заправо био освајачки рат.

 

Још отприлике 1825.г. на картама неке линије планинских масива, река и других почињу да се појављују, иако је територија садашње Аљаске и даље била неприступачна.

Што се тиче становништва тадашње Северне Америке, односно Индије, која је била наставак сибирске Индије Супериор (почетне), оно има све карактеристике савременог расејања.

Видећете и портрете “вође црвенокожаца”, (заправо Краља а не вође!) Флориде и владара Нове Енглеске. Све бели људи!


Свима је познато да црвенокошци немају длака на лицу, тако да присуство таквих бујних бркова оба властелина на тим сликама, јасно их класификује ка било ком другом етносу а не црвенокошцима. А показаћемо вам и слике “индијанаца” племена Чероки, са почетка 20ог века. То су у “длаку” исти бели људи, савремени….

Недавно је светом облетела вест: “У близини обале Флориде рониоци су пронашли благо од 4,5 милиона долара.”  Благо је откривено на месту, где је 24. јула 1715. године потонуло 11 шпанских галија, носећи кованице..

 

Од свих фотографија показаћемо вам једну свастику у одређеној форми. Она је заправо древни ведски симбол. Никога надам се да не треба посебно убеђивати у то..  Свастика је светли симбол ведске цивилизације, која је постојала од почетка света све до освајања територија планете од стране паразита по систему корак по корак…. Она је наслеђе предака древних времена. У различитим варијантама (лева или десна) она је присутна у свим народним обрасцима и носи одређене информације у складу са својим обликом. Она није власништво црвенокожих индијанаца, како нам то показују у играним филмовима – вестернима. Заправо, све нађено у Америци сведочи о присуству ведске културе.

 

Како би полуголи дивљаци, које приказују у филмовима, вадили и топили злато, израђивали производе високог квалитета и ковали новац.. Па још и изузетно танке ланчиће од драгоцених.метала? То је већ висока технологија за то време.. Нешто се у тој причи не уклапа..

Што се тиче вестерна, они су једна од посебних области филма и авантуристичких жанрова. Они су визит карта америчког филма. Каубојски филмови у Холивуду снимају се од 1898.године. Ево и сами сада замислите, колико дуго времена нас убеђују у званичну верзију догађаја преко њих.. Вестерни, су посебно пуни прича о крволочним индијанцима и племенитим досељеницима – каубојима, и снажно су оружје које формира јавно мњење. Како у самим САД, тако и у целом осталом свету.

 

Хајде  да се вратимо на почетак емисије и сетимо се, како је назвао Аљаску Даниел Келер? Назвао ју је западном Индијом.. Где је запад код становника централног региона тог континента? Наравно, на страни садашње Аљаске.. Дакле, Келлер је био у праву, захваљујемо му за велику мапу Азије тог времена и тиму Михаила Волка за превод исте на нама разумљив језик.

 

Да пређемо сада на такође инетресантне информације:

После одстрела и био-хемијског геноцида над индијанцима, започело се са стварањем вештачке глади – ГЛАДИ црвенокожаца! Овде треба да знате да је Америка до доласка странаца из Европе и Блиског Истока била земља изобиља. 150 милиона индијанаца је живело у Америци и збрињавало себе радом на пољима. Храна је буквално ходала наоколо, праћакала се по рекама. Како у таквим условима обиља хране створити ГЛАД? Било је неопходно покушати уништити све живо.  А странци су то и покушали. И успели у томе.

 

Ево делова из књиге “The World of American Indian” из 1974. године. Страна 330, где се еколошки представља Америка чак из 1700-их година:

“У степама пасе буфало (амерички бизон). 60 милиона бизона је лутало континентом. Досељеници су их видели безброј. Они су описивали, да ако гледате на степу да хоризонт изгледа као да се цела степа креће од леђа пасућих на њој бизона. Али до 1800. године једва да је један буфало постојао источно од Мисисипија, иако је на западу још увек остало око 40 милиона бизона.

 

ЛОВЦИ СУ АНГАЖОВАНИ ЗА ТО ПОСЕБНО! Користили су максимално ефикасан одстрел свих животиња.

Све ловачке фирме у САД, које производе ловачку и риболовну опрему су криптојевреји. Само један пример: “Смит анд Вессон” су два криптојевреја: први је енглески – Смит а други је Хазарски – Вессон. Криптојевреји су били основни пионири и ловци Америке.

 

Дакле, “… ангажовани ловци су одстрељивали бафале који су им били у видном пољу. Ловац по имену Буффало Билл Цодy убијао је 48 бизона за 50 минута и за 18 месеци убио је 4280 бизона!” И то у доба неаутоматског оружја!

 

Коме је требао такав масовни психотички неуредан одстрел животиња, који самим ловцима није био потребан? Ко је створио вештачку потражњу за лешевима животиња? Како је рекао Остап Бендер: “све је учињено моћним ураганом” – неко невидљив, као и у случају са прикупљањем скалпова индијанске деце, Вотсон је распоредио по земљи пунктове за прикупљање кожа бизона. Са бизона се узимао само језик, и овим дилекатесом они су се и хранили а остало месо се бацало! А примаоци кожа су одбијали 4 кожа бизона од пет! И узимали су само леђа бизонове коже. Ови странци, који су давали новац ловцима за острел бизона су се звали “HIDE DEALERS“.

 

Али странци су схватили, да они неће развити међу индијанцима Глад док они не униште све животиње од којих живе индијанци!

 

Сетимо се “бољшевика” и Глади од 1917 до 1923. године у Русији и у Украјини. Ако изучавате ово питање, Вотсон, криптостранац у људском облику је апсолутно свуда иста стандардна метода геноцида: Одстрел, Глад, Био-Хемијско оружје. И та политика се спроводи у свим деловима света.

 

Цитирамо даље исту књигу:

“На приложеној фотографија на земљи лежи на тлу око 40 хиљада кожа бизона – то је само месечни план за одстрел једног дилера!” Дилере у принципу, није било брига за ове коже – њима је већ неко добро платио само за организацију одстрела. “До 1900. године у целој Америци је остало само 39 – тридесет девет комада бизона!“. –  – тридесет девет комада бизона на целу Америку – то је остатак од 75 милиона бизона 200 година раније! Случајност??? Подстицано  је то све било новчаним стимулансом. А ко је давао тај новчани стимуланс?

300 година у Северној Америци је била непрекидно отворена ловна сезона са наградама, које никада није било и неће бити у историји ове планете! Да бисте схватили размере геноцида цитираћемо из друге америчке књиге “Road to Survival” William Vogta/1948/.

 

Само неке пасусе када су странци пристигли на амерички континент:

“Око пола Северне Америке биле су шуме. Оне су штитиле реке и већина река је било кристално чиста. Даброва препуне реке. У то време када су шпанци тражили злато, наши ловци су одстрељивали даброве за Европу због крзна. Дивљачи је било свуда.

 

На тај начин, све живо се одстрељивало, то није био проблем. Heath hen – врста јаребице – је била најјефтинија храна коју су могли да одстреле деца из праћки. Такозвани Passenger pigeons  – “путнички голубови” Bird lore  (1913) прелетали су са севера на југ и назад сакривајући небо. Очевици су процењивали њихов број на “хиљаде милијарди”. Дивље “ћурке” – постале су симбол америчког празника “Дана Захвалности” као и мана небеска. Њих нису морали да гаје, оне су трчале свуда. Током 18-ог века извор извоза дрвета у Европу била је Северна Америка. Око 75 милиона бизона штрафтало је тамо-амо између Мексика и Канаде и источно од Пенсилванијие, без штете по земљу. Антилопа је било толико да су ловци безочно пуцали по њима као по врапцима. Prairie chicken – “преријски пилићи” – (тип јаребице или црног тетреба), било их је толико да ловци нису мислили да су вредне метка. Када Eskimo curlew  – никоме нису били потребни, они су очаравали све својим певањем. Али, када су за њих почели да плаћају новац, њхове лешеве су испоручивали у возилима. Океански јастози- то нису ови данас смрзнути, лежали су на обалама у гомилама да их нико није дирао”. Цео регион од Рио Гранде и до језера Винипег могао је да буде људски рај на Земљи. Он је могао да садржи 100 милиона људи са веома високим стандардом живота уопште не радећи”.

 

Све у свему, јасно је да је то и била “обећана земља” где су текли мед и млеко, а не каменита безводна пустиња и прашњав данашњи Израел или Саудијска Арабија.

 

Да се вратимо Колумбу. Шта он пише Краљици?

Колумбо је почео званични извештај о свом првом путовању у Америку Фердинаду и Изабели чудним речима:”дакле, након протеривања свих јевреја из вашег краљевства у јануару месецу, Ваше Височанство ми је наредило…. да кренем у горње делове Индије“. Веома чудне речи, јер “Едикт о прогону јевреја” није био потписан до 31. марта 1492. године”.

 

Да, те године шпанска краљица Изабела је протерала све јевреје из Шпаније.

Веза између времена путовања Колумба и протеривања јевреја из Шпаније је очигледна. Историчари истичу да иако Колумбо није хтео да подигне једра пре 3. августа, он је инсистирао да цела посада буде на броду дан пре испловљавања – 2. августа. Синхронизација времена више је него невероватна, јер је 2. августа, према Едикту о прогону, било прописано да последњи јеврејин напусти Шпанију.

 

На тај начин – испоставило се, 2. августа, сви јевреји су морали бити на бродовима, што указује на то да је то било бекство, а не “експедиција”. Отуда неизбежно следи да су на броду, осим сервисне посаде, сви остали били јевреји мараними – то јест, – крипто.:

“Вези између протеривања јевреја и путовања Колумба, на коју је први скренуо пажњу шпански биограф. С. де Мадариага, англо-јеврејски историчар Цецил Ротх додао је још зачина. 2. август 1492. године поклопио се са деветим даном јеврејског месеца Аб “Нинтх оф Ав” – јеврејским даном Поста по уништењу Храма Соломона! И то је био Колумбо тај, који је наредио да на тај дан сви буду на бродовима и оду следећег дана, а не 2. августа!”!

 

Јеврејска новина “Форвертс” признаје да је посада Колумба садржала јевреје и да потпис Колумба садржи јеврејске симболе.  

 

Видели смо до сада да Америка није била непозната. Сви они су добро знали; а такође је и Колумбо добро знао куда плови; у сваком случају, ако он то није знао унапред, онда му је речено тачно пре тога. Колумбо је већ после два месеца био у Америци! Он нигде није скретао. Најкраће растојање између две тачке – постоји директна линија, – тако је пловио и Колумбо. Шта је то било? – Лутање човека, коме је непознато где је? На карти се дообро види како је пловио скоро праволинијски.

 

А на крају крајева, да би отишао у Индију морао је да иде на супротну страну. Сва три пута је Колумбо пловио правим најкраћим путем!

 

Само је било потребно избацити из Шпаније јевреје – и тада се одмах нашао читав континет – “обећана земља” !

 

Ситуација је била индетична, оној, када је руски цар Александар 3 протерао јевреје због убиства његовог оца из Русије, а јевреји се разбили у 3 тока.

1) Један ток јевреја из Русије (6 милиона јевреја) је кренуо у освајање Америке.

2) Други ток Јевреја постали су ционисти и отишли су у Палестину да би изградили Израел,

3). Трећи ток јевреја остао је на свом месту и учествовао  у бољшевичкој револуцији.

 

У Шпанији 1492. се исто десило: Јевреји су се разбили у три тока.

1) Један ток јевреја – одмах, истовремено за 2 месеца је открио Америку; Они су постали њени први робовласници плантажа шећерне трске и довозили су касније црнце из Африке у Америку да раде на њиховим плантажама.

 

2) Други ток јевреја захватио је северну периферну шпанску провинцију, коју су одмах одсекли од Шпаније и назвали је “света земља” – holi lend – “Холандија“. Озлоглашена Холандија управо после тога се појавила на карти – тек након протеривања јевреја из Шпаније. Пре тога – Холандије, као и Америке, на мапи није било – не тражите је. До тада “земља низије делте Рејна” (Холандија), састојала се из различитих периферних подручја и војводства у власништву Светог Римског Царства.

Имамо и карту из тог периода, видећете је.

Шпански краљ је био тада Цар Светог Римског Царства. А где је сад – ова империја? Њу су одавно заборавили, а пре 1000 година то је била највећа империја у Европи!

Укупно: земљу Холандију и Америку почетком 1500-их година су створили јевреји истовремено!  Видећете мапу Европе око 1400. године – нема на њој никакве “Холандије”.

Дакле, Холандија је “holilend”, а грб Холандије је – савршено исти грб племена Јуда.

Буквално кроз 25 година након 1492. године – 1517. године је започела у Европи такозвана “протестантску Реформацију”. Из ње је настао у Европи рат током 200 година, и још један “30-годишњи рат “.

На територији савремене Немачке према статистици било је геноцидирано у неким местима, 75% словенског ведског становништва Северне Европе, након чега је она постала Европа..

 

3) А трећи ток шпанских јевреја – у крипто саставу остао је у Шпанији. Под именом “језуита” они су запосели сам апарат Католичке цркве и Инквицизију и почели масовно да спаљују становништво и преузимају улогу “светих отаца” Католичке цркве.

Геноцид непослушних народа, назван од стране паразита “пацификовање”, већ дуго је званична политика Запада. Тако је било и у Европи, на свим континентима, па и у Америци…

“Откриваче” Америке, британске колонијалисте, борце за демократију – све они који су носили “светлост хришћанства” уједињује заједнички начин деловања: геноцид непослушних народа, који они називају “пацификовање”

 

У дневнику Колумба често се бележи упечатљива лепота острва и њихових становника – пријатељских, срећних, мирних. И већ два дана после првог контакта у његовом дневнику се појављује злокобни запис: “50 војника је довољно да их све освојимо и да ураде све што желимо. Мештани нам дозвољавају да идемо где желимо и дају нам све што ми од њих тражимо”.

Већина Европљана је изненађена великодушношћу овог народа који им је био неразумљив. И то није изненађујуће. Колумбо и његови другови отпловили су на ова острва из правог пакла који је тада била Европа. Они су били прави потомци европског пакла, над којим се појавила крвава зора почетне капиталистичке акумулације.

 

У паклу под називом “Европа” тада је владао жесток класни рат. Честе епидемије великих богиња, колере и куге су уништавале градове, још чешће је косила становништво смрт од глади. Али у просперитетним годинама, према историчарима Шпаније 16-ог века, “богати су јели колико желе, док је хиљаде гладних очију посматрало њихове гурманске вечере”. Толико је измрцварена маса људи, да је чак у 17. веку сваки “просечан” пораст цена пшенице или проса у Француској убио једнак или двоструко већи проценат становништва од губитка становништва САД у грађанском рату.

 

Вековима после Колумбовог путовања, улични канали у Европи још увек су служили као јавни тоалети, били су пуни унутрашњостима мртвих животиња и остацима трупова избациваних да труну на улицама. Посебан проблем у Лондону биле су такозване  “рупе за сиромашне” – како су називали “велике, дубоке, отворене јаме, где су лешеви преминулих сиромашних лежали у низу, слој на слоју. Тек кад би јама била испуњена до врха, била је прекривена земљом. ” Један савременик је написао: “Како је одвратан смрад који иде из ових јама испуњених лешевима, посебно по врућини и након кише”. Мало бољи је био мирис који долази од живих Европљана, од којих је већина рођена и умрла не оправши се. Скоро свако од њих је имао трагове великих богиња и других деформишућих болести које су остављале своје жртве полуслепе, покривене ранама, крастама, трулим хроничним чировима, чиниле хромим и сл. Просечни животни век није дотизао 30 година. Половина деце умрала би пре него што  достигну 10 година.

 

Иза сваког угла вас је могао напасти криминалац. Једна од најпопуларнијих техника пљачке је била бацање кроз прозор камена на главу жртве и затим њено пљачкање, а једна од празничних забава – да се спали живих десетак мачака. У гладним годинама градове Европе су потресали немири. А највећи класни рат тог доба, односно серија ратова под заједничким називом Сељачки, однео је више од 100.000 живота. Судбина сељачког становништва није била ништа боља. Класичан опис француских сељака из 17-ог. века, које је оставио Лабриер и који потврђују савремени историчари,  овако сумира постојање бројних класа феудалне Европе:

 

“суморне животиње, мужјаци и женке разбацани по селу, прљаве и самртно бледе, изгореле од сунца, приковане на земљи коју они копају и лопатају са непобедивом упорношћу; они поседују неку врсту дара говора, а када се усправљају, онда на њима можете видети људска лица и они су заиста људи. Ноћу се враћају у своје јазбине где они живе на црном хлебу, води и корењу.”

 

А оно што је писао Лоренц Стоун о типичном енглеском селу, може се приписати и остатку Европе тога времена:

 

“то је место пуно мржње и беса, једино што је повезивало његове становнике – то су епизоде масовне хистерије, која је на неко време уједињавала већину ради мучења и спаљивања локалне вештице.”

У Енглеској и на Континенту постојали су градови у којима је до трећине становништва оптужено за вештичарења и где је 10 од сваких стотину грађана било погубљено по овом основу оптужби за само једну годину.

На крају 16 – 17. века, у једној од области мирне Швајцарске за “сатанизам” је кажњено више од 3.300 људи. У малом селу Визенстаг за годину дана спаљено је 63 “вештице”. У Обермархталу са популацијом од 700 људи на ломачи је погинуло 54 људи за три године.

У хришћанској Европи је цветала ропство. Црква га је поздрављала и подстицала га, а и сама је била највећи роботрговац; о значају њене политике у овој области за разумевање геноцида у Америци биће говора на крају текста. У 14. и 15. веку већина робова стизала је из Источне Европе, посебно Румуније (историја се понавља у наше време). Посебно су биле цењене мале девојчице. Из писма једног роботорговца клијенту, заинтересованом за овај производ: “Када бродови стигну из Румуније, тамо мора бити и девојчица, али имајте на уму да су млади робови скупи као и одрасли;  од оних који представљају било какву вредност нико не кошта мање од 50-60 флорина.”. Историчар Džon Bosvel  примећује, да је ” 10 до 20 одсто жена, продатих у Севиљи у 15. веку, било у другом стању или су имале бебе, а ова нерођена деца и бебе обично су припадали купцу, заједно са женом, без додатних трошкова”.

 

И богати су такође имали своје проблеме. Они су жудили за златом и сребром, да задовоље своје навике за егзотичном робом, навике стечене од времена првих крсташких ратова, тј. првих колонијалних експедиција европљана. Свила, зачини, танак памук, наркотици и лекови, парфем и накит захтевали су много новца. Злато је постало за Европљане, према једном венецијанцу, “жила целог државног живота… њен ум и душа . . . њена суштина и сам њен живот”. Али, испорука племенитих метала из Африке и Блиског Истока је била непоуздана. Поред тога, рат у Источној Европи девастирао је европске касе. Било је неопходно да се пронађе нови, верни и пожељно јефтинији извор злата.

 

Шта додати овоме? Као што се види из претходно наведеног, грубо насиље је било норма европског живота. Али временом је он примао посебан патолошки карактер и као да је наговештаво шта очекује ни о чему свесне становнике Западне хемисфере. Поред свакодневних сцена лова на вештице и ломача, 1476. г. у Милану, публика је раскомадала човека на комаде, а затим су га његови мучитељи појели. У Паризу и Лиону Хугеноте су убијали и секли на комаде које су затим отворено продавали на улицама. Нису били необични и други облици софистицираног мучења, убистава и ритуалог канибализма.

 

Коначно, у време када је Колумбо тражио по Европи новац за своје морске авантуре, у Шпанији је беснела Инквизиција. Тамо и свуда у Европи осумњичени да су одступили од хришћанства били су изложени мучењу и казнама свих врста, за које је била у стању инветивна машту европљана. Неке су бесили, неке су спаљивали на ломачи, неке кували у котлу или качили на дрво. Друге су давили, одрубљивали им главу, драли живима кожу и черечили.

То је био свет, којег су бивши робовласник Кристофер Колумбо и његови морнари напустили у августу 1492.г. Они су били типични становници тог света, његови смртоносни бацили, чију су убиствену силу ускоро доживели милиони људи који живе на другој страни Атлантика.

 

“Када су бела господа дошла у нашу земљу, донели су страх и разбољевање цвећа. Они су мучили и погубили боју других народа . . . Мародери дању, криминалци ноћу, убице света.” Књига Маја Чилам Балам.

 

Станард и Черчил посвећују много страница опису завере евроамеричког научног естаблишмента како би сакрили стварно становништво америчког континента  доколумбовског доба. На челу ове завере стајао је и даље стоји Smitsoniansk институт у Вашингтону.  

 


На основу савремених података, може се рећи, да када је 12. октобра 1492. године Кристофер Колумбо дошао на једно од острва континента, убрзо под називом “Нови свет”, број становника износио је од 100 до 145 милиона људи (Станард). Два века касније он је смањен на 90%. На данашњи дан највећих “срећника” из постојећих некада народа обе Америке сачувано је не више од 5% свог некадашњег броја. По својој величини и трајању (до данас) геноцид аутохтоног становништва Западне хемисфере нема паралелу у светској историји.

 

Тако у Испанњоли, где је до 1492. године живело око 8 милиона Таиноса, до 1570. године остала су само два бедна села аутохтоних становника острва, о којима је 80 година раније Колумбо писао, да “на свету нема бољег и љубазнијег”.

За 75 година – са појавом првих европљана од 1519. г. до 1594. г. – број становника у Централном Мексику, најгушће насељеном подручју америчког континента, смањио се за 95%, са 25 милиона на скоро 1 милион 300 хиљада људи.

За 60 година од доласка шпанаца, становништво Западне Никарагве је смањено за 99%, са више од 1 милион на мање од 10 хиљада људи.

У Западном и Централном Хондурасу за пола века је убијено 95% аутохтоних становника. У Кордоби, око Мексичког залива, 97% за један век. У суседној провинцији Џалапа је убијено, такође, 97% становника: са 180 хиљада 1520. године до 5 хиљада 1626. г.

И тако, свуда у Мексику и Централној Америци. Долазак европљана значио је брз и готово потпуни нестанак аутохтоног становништва, које је живело тамо много миленијума.



Уочи инвазије европљана у Перу и Чиле, у завичају Инка живело је од 9 до 14 милиона људи… Много пре краја века, у Перуу је остало не преко 1 милион становника. А још кроз неколико година – само пола од тога. Било је убијено 94% становништва Анда, 8,5 до 13,5 милиона људи.

 

Бразил је, можда био, најнасељенија зона обе Америке. Према речима првог португалског гувернера Томе де Суза, резерве аутохтоног становништва овде су неисцрпне “чак и ако бисмо их поклали у кланици.” Он није био у праву. Већ после 20 година након оснивања колоније 1549.г, епидемије и робовски рад на плантажама довели су народе Бразила на ивицу истребљења.


До краја 16. века у обе “Индије” преселило се око 200 хиљада шпанаца. У Мексико, Централну Америку и даље на југ. До тог времена било је убијено од 60 до 80 милиона аутохтоног становништва ових подручја.

 

Групе шпанских разбојника са истренираним за убиство човека псима, са оруђима за мучење, организовале су редовне казнене експедиције са обавезним масовним погубљењима.

 

Али важно је нагласити следеће. Веза овог рано-капиталистичког геноцида са нацистичким и свим осталим лежала је дубље.

 

Народ Таинос, који је насељавао Велике Антиле, потпуно је истребљен у року од неколико деценија, пао је као жртва, не “средњовековне” грозоте, не хришћанског фанатизма и чак не патолошке похлепе европских освајача. И једно и друго, и треће је довело до геноцида, који је организован само новом економском рационалношћу.

 

Сво становништво Испањоле, Кубе, Јамајке и других острва је регистровано као приватна својина која је требало да донесе профит. Од шпанских рачуновођа у оклопу и са крстом протеже се директна нит са “каучуковим” геноцидом у “белгијском” Конгу, у којем је убијено 10 милиона Африканаца и нацистичким системом робског рада ка уништењу.

 

Колумбо је наредио свим становницима старијим од 14 година да свака три месеца дају шпанцима један напрстак златног песка или 25 фунти памука (у областима где злата није било). Ономе ко је испунио ову квоту вешали су на врат бакарни медаљон са последњим датумом предаје. Медаљон је давао носиоцу право на три месеца живота. Ухваћенима без тог медаљона или са истеклим роком, одсецали су шаке обе руке, стављали коноп око врата и слали их да умиру у свом селу.

Колумбо је, пре тога, био ангажован на трговини робовима дуж западне обале Африке, очигледно је преузео ову врсту казне од арапских трговаца робљем. За време гувернера Колумба је убијено до 10 хиљада индијанаца. Било је готово немогуће испунити утврђену квоту. Мештани су морали да престану са узгојем хране и све друге послове, да би копали злато. Започела је глад. Ослабљени и деморалисани они постају лак плен за донете шпанске болести.

Као што је грип, који су носиле свиње са Канара, које је допремила на Испањолу друга експедиција Колумба. Десетине, можда стотине хиљада Таиноса погинуло је у овој првој пандемији америчког геноцида. Сведок описује огромне гомиле мртвих становника Испањола од грипа које нема ко да сахрани. Индијанци су покушали да побегну тамо где не виде очи: кроз острво, у планине, чак и на друга острва. Али спаса није било нигде. Мајке су убијале своју децу пре него што убију себе. Цела села су прибегавала масовним самоубиствима, бацајући се са стена или узимајући отров. Али још више њих је пронашло смрт у рукама шпанаца.

 

Поред зверстава која су у крајњој мери могла бити објашњена канибалистичком рационалношћу систематске похлепе, геноцид на Антилима, а затим и на континенту, је укључивао наизглед ирационалне, ничим оправдане облике насиља у масовним размерама у патолошким, садистским облицима.

 

Савремени Колумбо извори описују како су шпански колонисти вешали, вртели на ражњу, палили индијанце на ломачама. Децу су секли на комаде за исхрану паса. И то упркос чињеници да Таиноси у почетку нису пружали шпанцима скоро никакав отпор.

 

“Шпанци су се борили за улог, ко може једним ударцем да расече човека на пола или му одруби главу или отвори стомак. Они су хватајући за ноге одузимали бебе са мајчинских груди и разбијали им главу о камење…. Другу децу су нанизивали на своје дуге мачеве заједно са њиховим мајкама и свима који су стајали пред њима.”

 

Ни од једног есесовца на Источном фронту није било потребно захтевати више ревности, с правом примећује Вард Черчил. Да додамо, шпанци су поставили правило да ће они за једног убијеног хришћанина, убити сто индијанаца. Нацистима није морао нико ништа да измишља. Морали су само да копирају. 

 


Сведочанства шпанаца тог доба њиховог садизма су заиста безбројна. У једној често цитираној епизоди на Куби, око 100 шпанских војника направило је логор на обали реке и нашавши у њој брусно камење, наоштрили су њима своје мачеве. Желећи да им испробају оштрину, преноси очевидац овог догађаја, они су скочили на седећу на обали групу мушкараца, жена, деце и стараца (очигледно специјално одабраних за то), који су у страху гледали шпанце и њихове коње, који су почели да им расецају стомаке, обезглављују их и секу, док их нису убили све. Затим су ушли у велику кућу у близини и тамо урадили исто, убијајући све који су се тамо нашли. Из куће су текли потоци крви, као да је било заклано стадо крава.

 

Овај покољ је почео у селу Зукајо, чији су становници, недавно, припремили ручак за конквистадоре од касаве, воћа и рибе. Одатле се проширио широм округа. Нико не зна колико су индијанаца убили шпанци у овој експлозији садизма, док њихова жеђ за крвљу није утихнула, али Лас Касас сматра да је то било много више од 20 хиљада људи.

 

Шпанци су налазили задовољство у софистицираној бруталности и мучењу. Они су изградили вешала, довољно висока да је човек обешен могао да додирује тло прстима, како би се избегло гушење, и обесили су на тај начин тринаест индијанаца, једног за другим, у част Христа Спаситеља и његових апостола. Док су индијанци били још увек живи, шпанци су тестирали на њима оштрину и снагу својих мачева, отварајући им једним ударцем  грудни кош, тако да може да се види унутрашњост, а било је и оних који су радили и горе ствари. Затим су, на њихова исечена тела намотавали сламу и палили их живе. Један војник је ухватио два детета од по годину до две, пробио им грло бодежом и бацио их у амбис.

 

Ако ови описи изгледају познати онима који су чули за масакр у Мај Лају, Сонг Мају и другим вијетнамским селима, онда та сличност постаје још јача захваљујући термину “пацификовање“, који су шпанци користили за описивање свог терора.  Али, без обзира колико је ужасан масакр можда био у Вијетнаму,  по својој величини он не може да се пореди са оним што се догодило пет стотина година раније на само једном  острву Испањола.

 

У време доласка Колумба 1492. године, становништво овог острва је бројало 8 милиона. Кроз четири године убијено је од трећине до половине овог броја. И после 1496. године брзина убијања се увећавала..

 

За разлику од Британске Америке, где је геноцид имао свој непосредан циљ физичког уништења аутохтоног становништва за освајање “животног простора”, геноцид у Централној и Јужној Америци постао је споредни производ бруталне експлоатације индијанаца у економске сврхе. Масовна убиства и мучења нису били реткост, али су она служили као инструмент терора, да се освоји и “умири” аутохтоно становништво. Становници Америке третирани су као десетине милиона природних робова за вађење злата и сребра. Било их је тако много, да  рационалан економски метод за шпанаце није била репродукција радне снаге својих робова, већ њихова замена. Индијанци су умирали због тешког рада, а затим су их замењивали свежим партијама робова.

 

Са високих планина Анда су их отерали на плантаже коке у равничарске прашуме, где ненавикло за такву климу тело постаје лак плен смртоносних болести. Као што је “ута”, од које труле нос, уста и грло и од које се умире болном смрћу. Толико висока је била стопа смртности на овим плантажама (до 50% за пет месеци), да је постала врло нервозна чак и Круна, издавши декрет ограничивања производња коке. Као и све уредбе он је био само на папиру, јер, како је писао савременик, “на плантажама коке постоји једна болест која је страшнија од свих других. То је неограничена похлепа шпанаца”.

 

Али још горе је било допасти у руднике сребра. Радници су спуштани на дубину од 250 метара са торбом печеног кукуруза за смену од једне седмице. Поред тешког рада, колабирања, лоше вентилације и насиља надгледника, индијанци су удисали отровна испарења арсена, живе, итд. “Ако се 20 здравих индијанаца спусти у рудник у понедељак, само половина може да се попне из ње у недељу”, – написао је један савременик. Станард израчунава, да је очекивано трајање живота сакупљача коке и индијанских рудара у раном периоду геноцида био не виши од три или четири месеца, тј. приближно исти као у фабрици синтетичке гуме у Аушвицу у 1943. г.

 

После кланице у главном граду Астека Теночтетлане, Кортес је објавио Централни Мексико “Новом Шпанијом” и поставио тамо колонијални режим, заснован на робовском раду. Ево како савременик описује методе за “пацификацију” (отуда “миротворство” као званична политика Вашингтона у време рата у Вијетнаму) и поробљавање индијанаца за рад у рудницима.

 

Бројна сведочанства многих сведока говоре о томе, како су индијанце водили у колонама у руднике. Њих су ланцима везивали једне за друге.

“Онима који падају, одрубљују главе. Причају о деци, коју су затворили у куће и спалили или их пробуразе ако она иду превише споро. Уобичајено је било одсећи груди женама и привезати им на ноге тегове, пре него што би их бацили у језеро или лагуну. Причају о бебама, раздвојеним од мајки, убијеним, које су користили као путоказе. Одбеглим индијанцима су одсецали удове и слали их у њихова села, качећи им на врат исечене руке и носеве. Причају о “трудницама, деци и старцима, које су хватали што је више могуће” и бацали у посебне јаме, на чијем дну је оштро коље и “остављали их тамо док се јама не попуни”. И много, много још тога”. (Станард, 82-83)

 

Као резултат тога, од око 25 милиона становника који су насељавали мексичко краљевство у време доласка освајача, до 1595. године остало је само 1,3 милиона живих. Остали су углавном мучени у рудницима и на плантажама “Нове Шпаније”.

 

У Андима, где су мачевима и бичевима руковале банде Пизара, до краја 16. века становништво је пало са 14 милиона на мање од 1 милион људи. Разлози су исти као у Мексику и Централној Америци. Као што је писао 1539. г. један шпанац у Перуу:

 “Индијанци су овде потпуно уништени и умиру… Они моле са крстом, да им ради Бога дају храну. Али [војници] убијају све ламе за ништа више него за производњу свећа… Индијанцима не остављају ништа за сетву, а пошто немају стоку остаје им само да умру од глади”. (Черчил, 103)

 

Новији историчари америчког геноцида почињу да скрећу више пажње на његов психолошки аспект, улогу депресије и стрес у уништавању десетина и стотина народа и етничких група без трага.

 

Хронике геноцида сачувале су бројне потврде психичке “дислокације” аутохтоног становништва Америке. Културни рат, који европски освајачи вековима воде против културе поробљених њима народа са отвореном намером да их униште, имао је монструозне последице на психу аутохтоног становништва Новог света. Реакција на овај “психички напад” варирале су од алкохолизма до хроничне депресије, масовних чедоморстава и самоубистава, а још чешће, људи су само легали на земљу и умирали. Нежељени ефекти пораза психе су били оштар пад наталитета и пораст смртности деце. Чак и ако болести, глад, тежак рад и убиства нису довели до потпуног уништења аутохтона становништва, то је раније или касније довело до ниске стопе наталитета и смртности одојчади. Шпанци су приметили оштар пад броја деце и временом су покушавали да присиљавају индијанце  да имају децу.

 

Kirpatrik Seil је сумирао реакцију Таиноса на свој геноцид:

“Лас Касас, као и други, изражава мишљење, да је више од свега у чудним белим људима са великим бродовима Таиносе погодило не насиље, чак ни њихова похлепа и чудан однос према својини, већ највероватније њихова хладноћа, њихова духовна безобзирност, одсуство љубави у њима“. (Kirkpatrick Sale. Conkuest of Paradise. п. 151.)

 

Уопште, читајући историју империјалистичког геноцида на свим континентима – од Испањола, Анда и Калифорније до Екваторијалне Африке, Индијског потконтинента, Кине и Тасманије – почиње на другачији начин да се разуме литературу као “Рат светова” Велса или “Марсовске хронике” Бредберија, да не помињемо холивудске инвазије ванземаљаца. Не воде ли ове ноћне море евроамеричке фантастике своје порекло од потиснутог у “колективном несвесном” ужаса прошлости, не позивају ли потиснути осећај кривице (или, обрнуто, да се припреме за нови геноцид) представљајући себе као жртве “ванземаљаца”.

Геноцид у Америци такође је имао своју пропагандну подршку, изразито сличну оној коју су евро-амерички империјалисти користили да “демонизују” свог будућег непријатеља у очима свог становништва, да би оправдали рат и дали ореол праведности пљачкању.

 

16.јануара 1493, три дана након убиства два Таиноса током трговине, Колумбо је окренуо своје бродове назад у Европу. У свом дневнику је описао убијене од стране шпанаца домороце и њихов народ као “зле становнике острва Кариба, који једу људе”. Као што су доказали савремени антрополози, то је била лаж, али она је прошла као нека врсте класификације становништва Антила, а затим и целог Новог света, која је постала водич за геноцид. Оне који су поздравили и покорили се колонизаторима су сматрали “нежним Таиносима”. Они домороци, који су имали отпор или су једноставно били убијени од стране шпанаца, спадајући под категорију дивљака-канибала, који заслужују све што су колонијалисти били у стању да им ураде. (Конкретно, у логовом журналу од 4. и 23. новембра 1492. г., налазимо оваква створења у мутној средњовековној машти Колумба: код ових “опасних дивљака” “усред чела налази се око”, они имају “псећу њушку, којом пију крв својих жртава, којима су перерезали грло и кастрирали”.)

 

“Ова острва су насељена Каннибалима, дивљом, непокорном расом, која се храни људским месом. Њих правилно називају антропофагима. Они воде стални рат против лепих и кротких Индијанаца зарад њихових тела; то је њихов плен, за то су пошли у лов. Они немилосрдно уништавају и тероришу Индијанце”.

 

То је опис Кома, једног од учесника друге експедиције Колумба, који говори много више о европљанима, него о становницима Кариба. Шпанци су унапред дехуманизовали људе, које никада нису видели, али који су требали да постану њихове жртве. И то није далека историја; то се чита, као данашње новине.

 

“Дивља и непокорна раса” – то су кључне речи западног империјализма, од Колумба до Буша. “Дивљи” – јер не желе да буду робови “цивилизованог” окупатора. У категорију “дивљих” “непријатеља цивилизације” убележени су и совјетски комунисти. Од Колумба, који је измислио 1493.г. карипске канибале са оком на челу и псећом њушком, иде директна нит ка рајхсфиреру Химлеру, који је на састанку СС лидера средином 1942.г. овако објаснио специфичности рата на источном фронту:

“У свим претходним кампањама, код непријатеља Немачке, било је довољно здравог разума и пристојности, да устукну пред супериорном силом, захваљујући за њихову “дивну и цивилизовану… западноевропску префињеност.” У борби за Француску непријатељски делови су се предавали чим би добили упозорење да је “даљи отпор бесмислен”. Наравно, “ми, есесовци” смо дошли у Русију без илузија, али до последње зиме многи немци нису били свесни тога, да су “руски комесари и тврдоглави бољшевици испуњени бруталном жељом за влашћу и животињском тврдоглавошћу, која их приморава да се боре до краја и која нема никакве везе са људском логиком или дужношћу… али инстинкт је склон  свим животињама”. Бољшевици су “животиње”, “лишене свега људског”, да у “окружењу без хране они прибегавају убиству својих другова, да што дуже издрже”, понашајући се, на граници са “канибализмом”. Ово је “рат на уништење, ” између “грубе материје, примитивне масе, боље рећи, полуљуди, које воде комесари” и “германи…” (Arno J. Mayer. Why Did the Heavens Not Darken?The “Final Solution” in History. New York: Pantheon Books, 1988, п. 281.)

 

На самом делу и у строгом складу са принципом идеолошке инверзије, канибализам није учињен од стране аутохтоних становника Новог света, већ од њихових освајача.  Друга експедиција Колумба довела је на Карибе велики број мастифа и грејхаунда, истренираних за убијање људи и за једење њихове утробе. Врло брзо, шпанци су почели да хране своје псе људским месом. Посебном посластицом су сматрали живу децу. Колонијалисти су дозвољавали псима да их једу живе, често у присуству родитеља.

 

Савремени историчари долазе до закључка да је на Карибима постојала читава мрежа “продавница меса” где су се индијанска тела продавала као храна за псе. Као и све остало из наслеђа Колумба, канибализам се развио на копну. Сачувано је писмо једног од освајача царства Инка, у коме он пише: “…кад сам се вратио из Картагене, срео сам португалца по имену Рохе Мартин. На трему његове куће висили су делови разкомаданих индијанаца за храњење његових паса, као да су дивље звери…” (Станард, 88).

 

Заузврат, шпанци су често морали да једу своје псе, храњене људским месом, када су у потрази за златом и робовима долазили у тешке ситуације и патили од глади. То је једна од најмрачнијих иронија овог геноцида.

 

Черчил поставља питање, како објаснити чињеницу да је група људских бића, чак и као што су то шпанци из доба Колумба, колективно опседнута богатством и престижом, могла током дугог времена да показује такву безграничну суровост, према другим људима? Исто питање поставио је раније и Станард, који је детаљно пратио идеолошке корене геноцида у Америци од раног Средњег века до Ренесансе. “Ко су ови људи чији су умови и душе стајали иза геноцида муслимана, африканаца, индијанаца, рома и других верских, расних и етничких група? Ко су они који настављају да чине масовна убиства данас?” Какви су то људи могли да почине те гнусне злочине?  Хришћани, одговара Станард и позива читаоце да се упознају са погледима европских хришћана из дубоке древности на пол, расу и рат. Он открива да је на крају Средњег века европска култура припремила све неопходне предуслове за четри стотина година геноцида против аутохтоног становништва Новог света.

 

Посебну пажњу Станард посвећује хришћанском императиву сузбијања “телесних жеља”, усађеном црквеним репресивним односом према сексуалности у европској култури. Конкретно, он успоставља генетску везу између геноцида у Новом Свету и свеевропским таласом терора против “вештица”, у којима неки савремени истраживачи виде носиоце матријархалне паганске идеологије, популарне у масама и које угрожавају власт Цркве и феудалних врхова. Станард наглашава и европско порекло концепта расе и боје коже.

 

Црква је увек подржавала трговину робљем, иако је у раном средњем веку, у принципу било забрањено држати у ропству хришћана. На крају крајева, за Цркву  је хришћанин био само човек у пуном смислу те речи, што је идеја и данас присутна код многих хришћана. “Неверници” су могли постати људи само прихватањем хришћанства, и то им је давало право на слободу. Али у 14. веку у политици Цркве се дешава злокобна промена. Са повећањем обима трговине робљем на Медитерану, профит је такође растао. Али ови приходи су били изговор, који је служио црквењацима за ширење хришћанске идеологије ексклузивности. Ранији идеолошки мотиви дошли су у супротност са материјалним интересима хришћанских владајућих класа. А 1366. године Виши клерици Римокатоличке цркве санкционисали су увоз и продају “неверних” робова, објашњавајући да под “неверницима” имају у виду “све робове неверне по пореклу, чак и ако су у тренутку њиховог увоза они постали католици”, и да “неверни по пореклу” значи само “из земље и расе неверних”. На тај начин, Црква је променила принцип оправдавање ропства, са верског на етнички, што је постало важан корак ка геноцидима новог времена, заснованим на непромењливости расних и етничких знакова (јерменских, ромских, словенских и других).

 

Европска расна “наука” није заостајала за религијом. Специфичност европског феудализма била је захтев за генетском ексклузивношћу племства. У Шпанији је концепт “чистоће крви”, лимпиеза де сангра, постао централни са краја 15. и током 16. века. Племство се није могло остварити ни богатством ни по заслугама. Порекло “расне науке” лежи у генеалошком истраживању тог времена које је водила војска специјалиста за верификацију родословних линија.

 

Посебно велики значај је имала теорија “одвојеног и неједнаког порекла”, коју је изнео чувени швајцарски лекар и филозоф Парацелус 1520. године. Према овој теорији, африканци, индијци и други нехришћански “обојени” народи не потичу од Адама и Еве, већ од других и нижих предака. А оно што се показало интересантним као могућа иронија, јесте то, да су баш Адам и Ева могуће били црне боје коже. Идеје Парацелуса су добиле широку распрострањеност у Европи уочи инвазије европљана у Мексико и Јужну Америку. Ове идеје су биле рани израз тзв. теорије “полигенезе”, која је остала незамењив део псеудонаучног расизма 19 века.

 

Али још пре објављивања писма Парацелуса, слична идеолошка оправдања геноцида појавила су се у Шпанији (1512) и Шкотској (1519). Шпанац Бернардо де Меса (а после епископ Кубе) и шкотланђанин Јоган Мејџер дошли су до истог закључка, да су аутохтони становници Новог света били посебна раса коју је Бог намерио да буде роб европских хришћана. Врх теолошких расправа шпанских интелектуалаца на тему, да ли су индијанци људи или мајмуни, достиже средином 16. века, када су милиони становника Средње и Јужне Америке већ умрли од страшних епидемија, бруталних масакра и тешког рада.

 

Службени историчар “Индије” Фернандез де Овиједо не пориче злочине против Индијанаца и описао је “безброј окрутних смрти, безбројних као звезде.” Али сматра то прихватљивим, јер “користити барут против пагана је као пушење тамјана за Господа.” А на молбу Лас Касаса да поштеди становнике Америке, теолог Хуан де Сепулведа је рекао: “Како неко може да сумња, да су народи толико некултурни, као варварски и испуњени многим гресима и перверзијама били праведно освојени.” Он је цитирао Аристотела, који је написао у својој Политици,  да су неки народи “робови по природи” и “да се морају третирати као дивље звери, да би живели исправно.” На шта је Касас одговорио: “Заборавимо Аристотела, јер, срећом, имамо веру Христову:. Љуби ближњега свога као самога себе” (Али чак и Лас-Касас, најстраствени и најхуманији Европски заштитник индијанацац, морао је да призна, да су они “могуће потпуни варвари”).

 

Али, ако је међу црквеним интелектуалним мишљењем о природи аутохтоних становника Америке могло бити размимоилажења, међу европским масама по овом питању владала је потпуна сагласност. Чак 15 година пре великих расправа између Лас Касаса и Сепулведа шпански претраживач је написао, да “обични људи” универзално сматрају мудрима оне који сматрају да амерички индијанци нису људи, већ “посебна, трећа врста животиње, између човека и мајмуна и да су створени од Бога да боље служе човеку”. (Станард, 211).

 

Тако је у раном 16. веку формирано расистичко оправдање колонијализма и супрематизма, које ће у рукама евроамеричких владајућих класа служити као оправдање (” за одбрану цивилизације”) за наредне геноциде (и предстојеће?). Није ни чудо, дакле, да на основу свог истраживања Станард истиче тезу о дубокој идеолошкој вези између шпанског и англосаксонског геноцида народа Америке и нацистичким геноцидом цигана и словена. Европски колонијалисти, бели досељеници и нацисти су имали исте идејне корене. И ова идеологија, додаје Станард, остаје жива и данас.

 

Управо на њој су засноване интервенције САД у Источној Европи, Југо-Источној Азији и на Блиском Истоку.

razmak

Транскрипт емисије Древник бр.43, радио Сербона
Аутори и водитељи:  Драго, Дуле, Дуки, Саша и Аца

Послушајте целу радио емисију

Проклета је Америка и злато што сја
5 (100%) 1 vote

Слични чланци

Православна западна европа – Велика Венеја (... У прошлој емисији смо причали о митовима у које нас убеђују, ево већ вековима, а који су у стварности били сасвим другачији. По друштвеним и свим оста...
BlackGOO Мистериозне супстанце Древник је почео са паразитима и паразитским системима, као и разним историјским приказима онога сто се дешавало а о чему се ћути. Вечерас се бавимо с...
Руне – Прво писмо расе Обрадама тема у Древницима, долазили смо у додир са различитим древним словима и знацима као и њиховим бројем који су коришћени од стране наших предак...

Оставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of

Пратите нашу страницу на Фејсбуку