We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

seksualne-radosti-gadosti-antickog-rima

Сексуалне радости (гадости) Античког Рима

Дивљи, разуздани, свакодневни разврат аристократије Древног Рима, приказан у филму “Калигула” је само пуританска фантазија на ту тему. Традицију организовања масовних оргија у славу богова римљани су позајмили од тзв. напредних грка. Историчари тих година описују сцене невероватног разврата, који се одигравао директно на улицама. Људи су плесали и водили љубав до тачке исцрпљености свуда, где је то потребно, на радост Венере. Половина младих грађана лишено је невиности управо на тим празницима. Чак и у доба опадања, такви сексуални фестивали су се сматрали као прогресивна иновација, тако да су такве активности убрзо забрањене.

Робови у Старом Риму нису имали никаква права, посматрали су их као намештај, тако да секс са робом званично није био третиран као секс са човеком. Ту празнину у закону радо су користиле римске аристократе када је цар Август забранио прељубу, то јест сексуалне односе ван брака, 31. године пре нове ере.

Мушкарце и жене, који су заробљени током бројних ратова, почели су да купују на аукцијама нимфомани из виших класа и користитили су их за телесна задовољства. Узгред, у сексуалном ропству живот је био много бољи, него у било ком другом, тако да заробљеници нису били против.

 

Неке информације о сексуалној сили древних римљана дошле су до нас из првих извора. Зидови Помпеје сачували су стотине натписа и слика. Рецимо: “Овде је био војник седме легије. Те ноћи је задовољио шест жена, али ни то није било довољно за тог пастува” — типичан натпис на помпејском зиду. Највише таквих порука је остало на зидовима бивших Лупанарија (јавних кућа). Међу њима се могу наћи не само необичне слике, већ и неке корисне за оно време информације, као што су имена запослених са ценовником.

 

Савремени цензори са гађењем према обнаженој природи су срећни што се нису родили у древном Риму. Ни један предмет ентеријера тог доба није био без слике пениса. Мушке гениталије су приказиване на бројним фрескама, новчићима, кухињском прибору и другим неочекиваним површинама. Чак су и звона римљани изливали у облику фалуса. Све то су чинили, наравно, да би задовољили богове.

 

Још су римљани волели да украшавају куће сликама бога плодности Приапа, који показује своје велико достојанство. Слику је, наравно, требало обесити да виси на најистакнутијем месту. У супротном срећа и просперитет би могли да се окрену од домаћина куће.

 

Као што сте већ погодили, књижевност тога времена такође је обилована еротским причама. До наших дана није стигло много дела, али сасвим довољно да прикажу атмосферу тог доба. На пример: “Ваш је огроман као код Папила, и ваш нос је огроман. Дакле, када устајете, можете га намирисати.” Овај епиграм припада перу чувеног древнеримског песника Марка Валерија Марциала. И то је наиван стих у поређењу са романом “Сатирикон” или делима Јувенала, код којих су многе странице посвећене описима невероватних оргија.

 

Владари Старог Рима у доба декаденције су били посебна каста перверзњака свих категорија, у великој мери постављајући тако опште расположење у земљи. На пример:

“Трансвестит Марко Аурелије Хелиогабал. Он је волео да дође на друштвене догађаје у колима, у која су упрегнуте обнажене девице. Добро су познате његове верске реформе. Одлуком Хелиогабала, главним у пантеону римских богова постало је божанство, чији симбол је био метеорит фалусног облика. Чак су и своје гробове древни римљани претварили у споменике порнографије. Мушкарци су желели да на својим надгробним споменицима буду постављене приче о њиховим сексуалним авантурама. На неким надгробним стубовима се налазе детаљни описи сексуалних активности. У принципу, римљани су живели у складу са натписом на још једном сачуваном надгробном камену: “Радујте се и не одустајте од секса са лепим женама. Када умрете, такву шансу више нећете имати”.

 

Што се тиче архитектуре и скулптуре Античког Рима оне изазивају дивљење, али та префињеност, елеганција и укус се не уклапају у начин живота римског друштва, које је заглавило у пожуди и разврату. Геј, лезбејке, зоофилија, групни секс, проституција су постали уобичајени, секс је подигнут на ниво религије, војска је била ангажована на освајању и пљачкању страних територија и испоручивала робове. Хришћанство се појавило у знак протеста због ових баханалија и “антички Рим” је нестао заувек. Хајде да погледамо ову предивну древноримску “цивилизацију” са друге стране, са стране њених порока.

На култури етрураца настала је заједница, коју историчари називају “древним Римом”. Заправо су Ерурци били учитељи ствараоцима римског друштва и од њих је преузето само најбоље. Римљани су имали све погодности урбаног и сеоског живота, здраву храну, добро физичко и духовно здравље, развијену медицину, засновану на природним састојцима. Развијали су науке, образовне институције, институције, библиотеке. Индустрија за производњу роба за разне намене и приватни сектор развили су се у великој мери. У Риму је први пут примењен појам права (римског права), био је развијен патриотизам и служење интересима Рима. Била је развијена пољопривреда, свуда је било купатила као и пропаганда чистоће. Постојала је пропаганда институције породице, подршка великим породицама, подршка од стране државе бескућницима: све то је примењивано у Риму. Наравно, неопходно је рећи да је римско царство засело на наслеђу етрураца на самом Апенинском полуострву, као и на наслеђу новоосвојених територија.

 

Заправо, велика је неистина оно што данас мислимо о њима, да су били велики градитељи, да су ширили праведност и хуманост. Они су заправо били класични паразити, паразити на телу цивилизације изграђене нашим прецима. Користили су све што су од те цивилизације затекли – чувене бање, виле, чувене аквадукте, путеве, зграде, палате, практично све. Сами скоро да ништа нису ни градили, превише су били заузети освајањемн нових територија и одабиром робова од којих се добро зарађивало. Бајке које иначе слушамо о њиховом просперитету су заправо приче наметнуте од стране друштвених паразита, који по сваку цену желе да мислимо да је Рим био врхунац људске цивилизације. У својој суштини он је био најдекадентнија империја у задњим миленијумима.

 

Оно што ми данас сматрамо врхунцем људског достигнућа по питању уређености друштва је заоставштина Рима у виду чувеног римског права. Римско право је у својој суштини робовласничко право, а ми га користимо као што га користи већина држава на земљи. То значи да Рим постоји и данас и да живи. Ми немамо идеју о томе због те перцепције о највећем цивилизацијском достигнућу и савршено се уклапамо у тај робовласнички систем. Имали смо у својој историји један покушај да се вратимо нормалнијим људским вредностима, када смо пресекли континуитет Рима на нашим просторима. Тај процес је желео да заврши цар Душан Силни. Његови закони су били нешто сасвим другачије, ослањали су се на ведску традицију нашег народа и да није био елиминисан у завери тадашњих суседних владара који су били привржени идеји римског начела робовладања, вероватно би се историја данас другачије писала и вероватно римско право не би било присутно нигде на планети.

 

Покушајмо да замислимо како би то изгледало да је Душан успео у својој намери. Као прво, он је ослобађао територије насељене Србима и као што видимо по старим картама то су биле огромне територије. Територије где није било у већини Срба није освајао. Дакле, то би била огромна империја заснована на законима далеко праведнијим него што је то римско право. На законима који су блиски традицијама наших предака. Таква империја би наравно угрозила идеју Рима, као што и јесте и што је био разлог његовог елиминисања. Наравно, не смемо заборавити да Рим није само западни Рим, већ је то било и Источно римско царство. Замислимо сада ситуауцију, која се на жалост није десила, да је Душан успео у својој намери, тј. да га нису убили. Турци не би стигли на ове просторе и ми не бисмо имали прекид у континуитету не само државе, већ у било којој другој области. Дакле, то би значио огроман напредак у свим областима. Српски језик би опстао на свим тим територијама и не би се појављивали нови ентитети. Сви би желели да буду Срби, за разлику од ситуације данас. Онда, имамо скоро откриће новог континента и поставља се питање, ко би тајновити континент насељавао и у ком броју и чији би језик имао преимућство, обзиром на то да би Европа сасвим извесно познавала јако добро српски језик, обзиром на величину империје и на то да енглески језик тада није био ни у замисли. Сасвим сигурно историја би се другачије писала. Али, то је оно, шта би било када би било. На жалост, друштвени паразити, у то доба предвођени идејом робовладања и Рима, као носиоца те идеје, успели су да спрече још један у низу покушаја да се цивилизација ослободи њихових стега. Слободно се може рећи да је то једна у низу прекретница у историји човечанства.

 

Да се вратимо старом декадентном Риму и његовим почецима. Као што смо рекли, он је настао на традицији етрураца, који су били изданци ведског знања, били су носиоци на тим просторима напретка, културе, архитектуре и осталих знања. Заправо све на Апенинском полуострву, као и добрим делом у Европи, на Балкану, Малој Азији, Северу Африке, британским острвима, што данас приписујемо римљанима, створили су и саградили пре римског царства и једним делом на почетку његовог постојања управо етрурци. Њихови су инжењери били познати широм тада познатог света.

 

У то време постојали су чврсти морални принципи, а основе породице су биле на патријархалним темељима. Мушкарац чак није имао право да пољуби своју супругу у присуству странаца, а посебно деце. Ни о каквом разврату није могло бити ни говора. Глава породице је био отац, који је имао неограничену власт и који је имао сва права да казни домаћинство за најмању непослушност. Развод је био неприхватљив у римском друштву.

 

Древни Рим на свом почетном развоју доказује могућност развоја науке, уметности, архитектуре, пољопривреде и индустрије, без икаквих идеологија типа капитализма, марксизма, јудаизма и других “изама”. А тако исто, у Риму, дуго времена није било страних елемената: то је још један доказ да друштво људи може да живи, ако њиим не владају “изабрани” олигарси и политичари.

 

Питамо се, где је то све нестало, зашто се у таквом развијеном друштву појавило толико порока, где су пожуда и разврат дигнути до нивоа религије, а ропство постало део економије.

У врх светлог римског друштва су почели да продиру људи похлепни, гладни профита и лаког новца. Појавила се потреба за бескрајним ратовима, који су доносили Риму нове територије. Осећајући укус победе, све утврђене вредности биле су преплављене у Риму са опљачканим богаством. Онда, за време Јулија Цезара, злато, као и свака роба, продавало се на меру. Али лако зарађен новац лако се и трошио. Луксуз у одећи, храни, кућном окружењу достигао је замах без преседана. Навика ка ратовању, жеља за слободним спектаклима, неспремност да ради (радили су робови) оштетили су тешко римљане. Тежња за спољним сјајем захватила је готово све слојеве друштва. Чак и сиромашан човек презирао је да једе са једноставним прибором и излази на улицу без пратећих његових робова.

 

Али шта је био роб за римљанина, он је био ствар која се може продати или заменити, а ако је та “ствар” витка и са облинама, може онда да са ради са њим шта хоће, а маштовитост перверзне фантазије није била ограничена. Римско друштво није било само толерантно на најразличитије облике секса, породичних односа и проституције, већ је подигло еротику у култ. Па, шта би чинили слободни грађани ако су сви тешке и рутинске послове радили робови? Од перверзних фантазија господе у старом Риму су почеле да цветају дечја проституција, зоофилија и друге сексуалне преверзије. Силовање од стране господара његових робова и робиња сматрано је као употреба личне имовине. У Риму је рођена читава секс-индустрија, у којој су, на пример, постојале “фарме” блудница, чији су власници куповали малолетне робове или робиње или сирочад оба пола за бављење проституцијом.

Култ Диониса (Бахуса) позајмили су римљани од грка и проширили га најпре по Југу Италије, а након почетка исцрпљујућег рата са Картагином постао је посебно распрострањен. Религиозна екстаза жена, убијање животиња и ритуално једење сировог меса на изолованим местима, имало је за ове перверзњаке хомеопатски ефекат јединства са боговима, који даје снагу и самопоуздање. Због свих ових сексуалних перверзија, у другим народима, који нису примили “просветљену културу” римљана, појавила се за њих дефиниција – пагани.

 

Управо су древни римљани, због своје перверзије били названи пагани и ту реч многи народи разумеју управо на тај начин, а у нашем схватању као перверзњак. Касније, приликом крштења Србије и Русије, хришћанска црква је примењивала то име на словенским народима, који су се придржавали ведског погледа на свет. То је учињено да би лакше преварили људе да прихвате туђу за њиух религију. Сада имамо идеју о томе шта је изворно значење речи Паган, коју ми доживљавамо сасвим другачије. Заправо, данас се иза те речи крије у религиозном смису све оно што није у складу са хришћанством, а заборавили смо њен извор. Наиме, заиста се у изворном значењу те речи крију, као што смо видели разврат и жртвоприношења, али код Римљана, у римском царству. Слободно можемо да кажемо, пошто данас живимо на тековинама римског царства, конкретно римског права, пошто се данас приближавамо, и то под репресијом, тековинама разврата који је владо тада, да је ова цивилизација добрим делом паганска, чак и у оним оквирима где би то било најмање очекивано, у самим религијама.

У одређено време римљани су у тајни обред почели да посвећују дечаке и одрасле мушкарце, наравно, били су чести случајеви масовних оргијања представника оба пола у различитим варијацијама. Секс је прожимао све области живота Римљана. Индустрија проституције није била једина сфера у којој су се практиковале секс-услуге (на пример, орални секс је био најјефтинија сексуална услуга, а у исто време сматран најпонижавајучим за оног ко га пружа – био је много срамотнији, него анални секс).

 

Са чистом савешћу такву “услугу” су могли себи обезбедити не само они који желе проституке и робове, већ и зајмодавци од стране својих дужника. Само сада није сигурно да ли је дуг сматран плаћеним након тога или овај чин треба посматрати казном. Замислимо како би то изгледало у савременом дужничком ропству данас да важе таква правила, а није немогуће да се једног дана уведу, обзиром на савремене тенденције кретања цивилизације. Ако се сећате емисије о Ахеменидима, рекли смо да је код њих, а тада је то била империја на ведским основама, један од највећих грехова сматрано бити дужан. Не треба посебно изводити закључак о савременом добу.

Масовне оргије, које су првобитно биле замишљене као чисто женска копулација у част бога вина и забаве Бакхуса (или Дионизија), постепено су се претвориле у необуздана сексуална окупљања. Она су ушла у историју под називом баханалије. Претпостављам да се не мора посебно објашњавати реч баханалије, све је ту јасно, повезана је са именом бога вина Бахуса. У то време, све познате врсте сексуалне забаве практиковале су се на таквим догађајима: групни секс, садо-мазо, воајеризми даље све по списку. Чак су и деца учествовала у томе. Врхунац “порока и разврата” Древни Рим је постигао у каснијем периоду. Оргије, јавни садизам, циркуски спектакли са насиљем и парење са животињама, били су почетак пропадања царства.

А шта је са владарима храброг “старог Рима”? На пример, Октавијан Август, за чије време је наводно рођен Спаситељ, у раној младости стекао је славу “многим срамним делима”. Марко Антоније је био сигуран, да је он купио своје усвајање од стране Јулија Цезара, јер је у младости спавао са њим. “Да је он живео са туђим женама, не поричу чак ни његови пријатељи; али они га правдају тиме да је он чинио то, не из пожуде, већ из рачуна, да би преко жена лакше сазнавао планове противника”, – пише римски историчар.

 

Октавије остварио право на престо у Риму методом суживота са својим стрицем, силовао је жене на очи њихових мужева, подавао се за 300 000 сестерција богатом Тирсу. Невина помама за спаљивањем длака на својим ногама са циљем добијања “нежноће и свиленкавости”, краси “светлу слику” баш тог владара. Не мање позната по блуду је и његова ћерка Јулија – и о њој пишу, да је она учествовала у ноћним оргијама на Римском форум.

 

Посебно се гадостима одликовао Тиберије, у чије време су разапели Спаситеља. Ево цитат о њему од Светонија: “Он је развијао још гнусније и срамотније пороке: о томе је грех чак и слушати и говорити, али је још теже у то поверовати. Тиберије је увео посебну институцију “за случајеве сладострашћа” и данима се тиме занимао и предавао, преферирајући малолетну децу оба пола. Десетине деце, веома нежног узраста, које је називао “својим малим рибицама”, било је дужно да задовољава старог импотента и његове госте у време купања у базенима и у купатилима. Кажу, да се чак и при жртвоприношењу једном тако распалио на шарм дечака, који је носио кадионицу, да није могао да одоли и након обреда га је скоро одмах одвео на страну и злостављао, а у исто време и његовог брата, флаутисту; али, кад су после тога они почели да срамоте један другог бешчашћем, оптужујући се, он је наредио да им се пребију колена”.

Према информацијама древноримског писца Светонија, бескрајном разврату се Калигула упуштао од раног детињства и никаквих сексуалних табуа није имао. Њега су још као дете користили како мушкарци, тако и жене, који су имали велику власт. По сопственој жељи он је дуго живео са свим без изузетка својим сестрама. Заситивши их се, он их је давао својим љубавницима за будућу употребу.

 

Такође Светоније пише да му је у браковима Калигуле тешко да каже шта је у њима било непристојно. “Ливији Орестил, удавши је за Гаја Пизона, он је дошао да честита, одмах је наредио да се она одвоји од мужа и кроз неколико дана је вратио, а две године касније послао ју је у изгнанство, сумњајући, да се она за то време опет удружила са својим мужем. Други кажу да је на свадбеној гозби он, лежећи насупрот Пизона, послао поруку: “Не иди са мојом женом!”, а одмах после гозбе одвео је код себе и следећег дана је објавио едикт, да је нашао себи жену по примеру Ромула и Августа”.

 

Љубазни цар је имао многобројне хомосексуалне везе, а Марка Лепида је страсно и очигледно више пута волео. Представник више римске аристократије Валериј Катула, се жалио на то, да га је Калигула више пута силовао. Занимљиво је да је највише Катула поносно објављивао након тога бол у боковима. Такође није занемаривао жене, поготово удате. На гозбама је жене позваних мушкараца, наређивао да изводе пред њега голе и разгледао их, као приликом куповине слушкиња. Онда се удаљавао са изабраном и враћао чак и не покушавајући да сакрије оно што су радили. Мужевима је остало само да расправљају о новим филозофским теоријама. Жена цара Клаудија, Месалина, позната је по томе што је организовала такмичење са познатом римском проститутком Сцилом: ко ће моћи да обслужи више мушкараца. Почевши од вечери, Сцила је стала ујутро, примивши преко ноћи 25 мушкараца. Месалина је наставила даље, док није обслужила 50 клијената.

Светла тачка” на овој живописној позадини је био слабоумни Клаудије. О њему је Светоније са похвалама саопштио, да Клаудије, иако је живео искључиво са гоничима мазги најгнуснијег рода, никада то није радио са кловновима.

 

Нису заостајали за њим ни мушкарци ни древноримске жене. “Невине девојке” и поштоване матроне добровољно су се упуштале у блуд међу собом, са својом браћом, очевима и робовима. Када би им деликатно задовољство досадило, они су одлазили “у народ” и предавали се дну друштва директно на улицама и трговима.

 

Цар Нерон је силовао монахиње-весталке и онда их је кажњаво следећег јутра због прељубе. Кастрирао је мушкарце и званично се њима женио, што је сваку такву акцију пратила бујна церемонија. Све у свему, како кажу, “откачио се у потпуности”. Ево цитата из “Живота дванаест цезара”: “Не само да је живео и са слободним дечацима и са удатим женама – он је силовао чак весталку Рубрију. Дечака Спора он је направио евнухом и чак покушао да да га начини својом женом: он је организовао са њим венчање са комплетним обредом, са миразом и са бакљом, са великом раскоши увео га је у своју кућу и живео са њим, као са женом. Још се памти нечија успешна шала на тај рачун: “Срећни би били људи, да Неронов отац има такву жена!” Тог Спора је он облачио као царицу и на носилима га је водио са собом и у Грчку на састанке и пијаце, а затим и у Рим, на празник Сигиларија и свуда га је љубио. Нерон је тражио љубавну везу чак и са својом мајком… чак тврде да док је путовао у носилима заједно са мајком, да се упустио са њом у инцестну пожуду, о чему су сведочиле мрље на одећи”

Домицијан се, према Светонију, карактерисао огромним сладострашћем. Своје дневне коитусе назвао је “борбом у кревету”, као да је то била вежба; говорили су да он чупа косе својих љубавница и да се дружи са најпрљавијим проституткама. Када је Домицијану рођен син, он је одговорио на честитке: “Од мене и Агрипе може да се роди само чудовиште”.

Највећа љубав прогонитеља хришћана цара Хадријана је несумњиво био младић Антиној. Адријан се упознао са Антинојем 124. године, када је боравио у провинцији Битинија на североистоку Мале Азије. Од 128. године, младић је стално био код императора. 130-те године, када су били у Египту, Антиној се удавио у Нилу. Познато је да је Адрианова туга била неутешна.

 

Јулије Цезар је “био љубавник многих племенитих жена – укључујући Постумију, супругу Сервија Сулпиција, као и Лолију, супругу Авла Габинија, Тертулу, супругу Марка Краса и чак Муцију, супругу Гнеја Помпеја”. И у провинцијама он није остављао туђе жене: то се јасно види из песмица, које су такође певали војници у галском тријумфу: “Сакријте своје жене: води нас у град ћелави развратник. Новац, зарађен у Риму, проблудниће у Галији”, – пише Светоније. Међу његовим љубавницама биле су маварска царица Евноја и египатска Клеопатра. Све то га није спречило да се проституише и са мушкарцима. Први који га је направио развратним је био цар Никомед. Информације о томе до нас је донео Цицерон. А то је било свима познато и сенатски трибун је чак Цезара више пута оптуживао да се понаша као проститутка и називали су га женом. Сурови ратник и господар света само је одмахивао говорећи: “Амазонке су владале у већем делу Азије”.

Једном речју, имамо посла са гомилом моралних наказа, закључно са педерима, педофилима, који не беже од инцеста и било којих других поремећаја.

 

Можда обични људи нису били сви тако развратни, јер, као што је познато, што је богатији човек – већа су и искушења. Никако. За древног римљанина је било потпуно природно да има сексуалне односе не само са матронама (венчаним дамама), куртизанама, слободним грађанкама, већ и са робовима, па чак и животињама.

Романтична љубав, уздигнута касније у европској култури хришћанства, била је недостојна за римског мушкарца. Такве су прогањали или ако нису претили систему нису их примећивали, сматрајући их поремећенима.

 

Секс у Старом Риму освојио је и позоришну сцену. Свуда у Риму организоване су представе акробатског секса, који су уметници практиковали у најневероватнијим позама, изазивајући дивљење публике. Такве сексуалне приказе обично су показивали у паузама трагедија и комедија. Извођачи позоришног секса нису били мање популарни од озбиљних уметника, а слике њиихових наступа красиле су зидове гостионица. Није ни чудо што је рана Црква забранила посете позоришту под претњом екскомуникације.

Спинтрија (лат. spintria), је позната као борделска монета – у облику жетона и користила се у Старом Риму као средство интерног обрачуна. У нумизматици се у пракси тај термин понекад користи за све античке новчиће са еротском садржином.

Откако су у Рим почели у великом броју да долазе странци, не знајући локални језик, као и због чињенице да су многе девојке лаког понашања доведене у ропство из других места – новчићи су помагали да се брзо и ефикасно дође до споразума. Једна од страна ових кованица показају шта купац жели, а друга страна указује на вредност жељене услуге. Ове кованице су обично коване од бакра или бронзе и биле су мање него амерички квартал (25 центи). Неке од кованица су приказивале хомосексуалне сцене.

Град Помпеја је нестао са античких карата 79. године после Христа, по званичној верзији, после ерупције вулкана Везув (заједно са њим онда су нестали Херкулион и Стабија). Када су археолози почели да ископавају град, конфузија је обузела душе присталица “древноримске цивилизације”, заправо Римску католичку цркву. Папа је наредио да се зазида назад, ако не баш све што је откопано, онда бар нађене фреске, јер су оне “доводиле у забуну тело и душу”. Наравно, Папу нису послушали, а није ни било лако да се зврши наређење папе – римљани су били активни људи и направили су толико предмета “сексуално експлицитног садржаја”, да зазидати све археолози нису могли и морало је да се остави све како јесте. И сада сваки путник зна, да се скромношћу помпејци нису одликовали – захваљујући уметнички украшеним фалусима и другим култним деловима тела накупила се цела изложба под именом “Еротска уметност Помпеје”, део је овде представљен у облику фотографија артефаката – фресака, статуа, свакодневних предмета.

Када смо већ поменули Помпеју, да кажемо нешто и о њој. Сматра се да је Помпеја нестала у ерупцији вулкана Везув, 79-те године нове ере и званично се то питање никада није разматрало. Међутим, има научника и истраживача, који су открили податке који побијају ту верзију. Постоје гравуре, израђене 1633. године и на њима је описана ерупција вулкана Везув, која се догодила две године раније. На првој гравури је приказано како је та област изгледала пре ерупције. На њој се јасно виде и Помпеја и суседни град Херкуланум. На другој гравури која приказује област после ерупције види се исти град али засут пепелом, па чак и измењене линије тла, а о томе да се након ерупције 1631 године оно уздигло за 500 метара наведено је у неколико извора. А ствар је у томе што ни Помпеја ни Херкуланум не могу бити смештени на гравуру ерупције вулкана 1631. године, јер, како се сматра, оба града су уништена још 79-те године нове ере, 1600 година раније.

Гравуре нису могле бити доказане као фалсификати и јављају се питања која настају када се пореде са неколико чињеница и информацијама које постоје у историјским документима. Разни хроничари су описујући исти догађај, направили хронике које су биле погрешно датиране, смештене по времену у далеку прошлост. И данас сматрамо да су те хронике веродостојне. Нестанак Помпеје је вештачки померено у раније време због разних и нетачних датировања летописа на очекиваних 1500 година. Како је то могуће?

 

Најважнији аргумент у корист тога да Помпеја није могла нестати пре 17. века је водовод Доминика Фонтане, који је био изграђен у периоду од 1590-те до 1599-те године. Борис Катович, инжењер ангажован око историје Пмпеје, истражио је Помпеју са своје професионалне тачке гледишта. Као званични проналазач града Помпеје сматра се гроф Алкубиер, који је на тој локацији спроводио ископавања средином 18. века. Али такође је познато да је за 150 година од тада на њеној територији раскопаној до данас откопан водовод Доминика Фонтане. Он је познати архитекта који је саградио катедралу Светог Петра у Ватикану. Водовод је био нужан за рад млинова локалне фабрике барута. Испада да је овај водовод био изграђен у Помпеји прекривеној слојем пепела у слоју од око 6 метара. Заправо, зато је изнета верзија да је на крају 16. века Доминик Фонтана радио у живом граду, тј, у граду који није уништен пре више од хиљаду година, а чије уништење је тек требало да стигне.

 

У корист сензационалне хипотезе о томе да Помпеја није настрадала 79-те године говори још једна важна чињеница. Проучацајући конструкцију водовода инжењер Катович је приметио да је он изграђен као јаван узимајући у обзир интерес житеља. Вероватно да се водовод градио у Помпеји затрпаној под пепелом Везува урадити га тако брилијантно као што је урађен, не би било могуће. Сазнало се да постоји још један доказ лажног датирања пропасти Помпеје. То је стела која се налази петнаест километара од Напуља. На њој је описана ерупција Везува 16. децембра 1631. године и набројани настрадали градови. Ту су наведени Помпеја и Херкуланум. Званичне натписе на том споменику не разматрају историчари као доказ о постојану Помпеје до 17. века. Али присталице нове верзије бране своје гледиште уверавајући да је то још једна потврда побијања информације о нестанку Помпеје у првом веку.

Пад Римске империје

 

Крајем лета 66. године нове ере, једна од четрдесет пет провинција Римског царства, најмања од њих – Јудеја, побунила се против римског јарма. Древни римљани нису били превише срећни због ритуалних убистава и фанатичности који су у то време владали у Јудеји и веровали су да је јеврејски народ недостојан за пристојан положај у друштву, па је такав однос према њима био одговарајући. Али народ, доведен до очаја превисоким дажбинама, бруталношћу и насиљем римског прокуратора Гесија Флора, узео је оружје. Побуна, која је почела спонтано, убрзо је прерасла у прави рат.

Опсаду Јерусалима цар Веспасијан је поверио свом сину Титу. Двадесетог априла седамдесете године нове ере нови командант римске војске опколио је Јерусалим. Пет месеци је трајала опсада. Али Јеврејски рат није завршен заузимањем Јерусалима и трајао је скоро три године, док нису заузете тврђаве Иродион, Махерон и најнеприступачнија од њих – Масада, последње упориште устанка, које је пало 15. априла 73 године нове ере, опкопљено трупама новог прокуратора Флавија Силва.

За време опсаде Јерусалима од више од два и по милиона јевреја становника и ходочасника, који су стигли у престоницу у Храм на празник Паша, заробљено је у граду након почетка опсаде. Погинуло је и умрло од глади више од један милион и сто хиљада људи. Више од стотину хиљада су заробили римљани, они су погубљени или продати у ропство или бачени у арену на милост и немилост дивљим животињама. Само на празник у Кесарији, у част дана рођења оца Тита – Веспасијана и брата Домицијана било је растргнуто у арени три хиљаде младих јевреја.

Указом Веспасијана јеврејима је било забрањено да се приближе Јерусалиму. И само једном у години било им је дозвољено да дођу и оплакују своју судбину у близини преживелог дела западног зида Храма, који је Тит оставио специјално за то, да би потомци видели какву неприступачну тврђаву су заузели римљани и да су јевреји убијани због њихове непокорности.
Рим је уништио древну Јудеју, али није уништио дух јеврејског народа. Тек после уништења Јерусалима од стране Рима, нова струја у религији изашала је из сенке. И то само зато што је у борби са Римом нова религија почела да подржава јеврејске олигархе. Постепено је продрла у све сфере активности римског друштва и онда је један јеврејин по имену Павел или на хебрејском Саул, почео да спроводи идеју разарања Рима уништавањем основне снаге Рима, његове војне силе – војску, путем хришћанске доктрине непротивљења злу насиљем, што је и спроведено кроз мале секте “хришћана” у Риму. На исти начин су уништени и Катари неких хиљаду двеста године касније, апсолутно истим увођењем те доктрине.

 

Наравно, сви први хришћани су били јевреји, што је и нормално. Павле је постао Апостол гојама, иако је пре тога био главни прогонитељ хришћана. Као што и сами разумете, његова “чудесна реинкарнација” у вези са визијама, вероватно је била много више од световне. И тако је Павле одрадио добар пропагандни посао, да је у року од четири века, огромна империја, која је освојила пола света и малу јеврејску Палестину, постала гомила рушевина, а закон Сиона постао званична религија Рима. Као што се сећамо, Римско царство је 395. године било коначно подељено на Западно Римско царство и Источно царство. 476. године био је збачен последњи западноримски цар и после је Западно Римско царство пало, а Источно је постало познато историчарима као Византијска империја, која је преживела још скоро хиљаду година, све до 1453.године.

Ево шта је ту интересантно. Древни Рим се заглавио у греху и разврату, а народ Рима за својим владарима у томе није заостајао. Римска руља је живела директно на улицама, између трулих депонија, на која су доношена и бачана тела мртвих робова. Ту су се дан и ноћ “умножавали вишеструко”, а такође и задовољавали сексуалне потребе својих владара. Ако видимо овде Божју намеру, он је казнио овај народ, изливши због грехова воде великог потопа које су уништиле многе градове и на то додао ерупцију вулкана. Те рушевине и свима позната Помпеја нас подсећају на то.

Друга казна, то је освета јеврејског народа за масовно убијање и уништавање њихових светиња. Они су као бубе, подривали власт римљана изнутра и противили се паганској Римској хришћанској религији од чега се она распала на Западну империју и Источну.

Трећа казна, која се десила древним Римљанима, је потпуни пораз њихове “непобедиве” војне машине од стране словенских племена.

 

Словенска племена дуго су трпела малтретирање римљана, али последња кап је била та што су заробљеним словенским робовима почели живима да деру кожу, да би на њој писали своје књиге. И ето ти “вандали и варвари” у облику хунских племена и њихове тешко наоружане коњице – катафрактара, потпуно су разбили римске легије.

Западна Римска империја заправо није нестала, она је сачувана кроз римску католичку цркву и име јој је сада Западна цивилизација, Западни свет, Западне вредности, итд. Ми данас осећамо на себи утицај Западног света са својим “вредностима”, који себе сматрају наследницима древних римских традиција.

 

Источна Римска империја, која је постала Визнтија хришћана, од 1204. године била је прво опљачкана од стране крсташа из Западних земаља, а после 1453. године предата турцима.

 

Тако је “Древни Рим” у лицу свог наследника, односно Запада, са политичким центром у Ватикану, уништио свог непријатеља – хришћанску цивилизацију византије. Али Хуни, Сармати, Скити, тј. они народи, који су се онда објединили под једним именом – словени, постају духовни наследници Византије.

 

Дакле, све што смо видели и научили о “древноримским традицијама” и напредности, а сада се то зову “Западне вредности” – једноставно је неприхватљиво за сваког нормалног слободног човека.

 

Од свих падова човека у далекој и недавној историјској прошлости, деградација и пад римљана није имала премца, осим у Немачкој у доба фашизма. Римљани, који су тако високо себе уздизали изнад “варвара”, сами су били најгори дивљаци у опхођењу са народима. Таква је била та величанствена цивилизација, остављајући поносно натпис: “Глорија Романорум” (Слава Римљана), коју су народи Европе вековима сматрали недостижним узором.

 

Како се испоставило, љубитеља Древног Рима на интернету, је много. Аргумент одушевљених “империјом”, је једноставна парола: “Рим изнад свега! Али то је тако, јер су нас тако учили у школама од малих ногу, као и наше родитеље који нису знали како је тада било. Римљани се никада нису борили са катафрактарима, а када су се борили – увек су губили, а када у побеђивали – то су у ствари били римски катафрактари, унајмљени од Варвара и усмерени против Вандала. Тако су легије остајале непобедиве “!

 

Како је могуће хвалити словене, ако су (цитат из једног интернет коментара): “…они били подвргнути санацији од стране пристојнијих комшија”. Пристојнијих комшија?
Да то нису баш они римљани који су Колосеум користили као каменолом? А ко је онда спаљивао књиге и рушио грађевине?”

 Желим да вас подсетим на моћ римских легија. Ако је она била толико велика – како су онда “вандали, варвари, подљуди” успели да уђу у Рим? Изгледа, да је наоружање “дивљих племена”, њихова тактика, врховна команда, организација била квалитетнија од римских? Директно овде настаје паралела са исходом другог светског рата. Људи са палицама у рукама и у крзнима (како сликају вандале на многим илустрацијама) нису могли да победе римске фаланге, са искуством добијеним кроз векове, које нападачи нису имали. Али, са оклопљеном коњицом катафрактара, који су, у ствари, словени – могли су да победе лако. Што се и десило.

 

Лоше наоружана римска пешадија (то се може видети у илустрацијама уџбеника историје древног света) је згњечена од стране оклопљених у челик катафрактара. Главни извор информација за то је књига – “Катафрактари и њихова улога у историји војне уметности“, А. М. Хазанова.

 

Најинтересантније је то, одакле су дошли ти Хуни да “очисте” Рим? Они су стигли са Оба, са Угре и Волге, из Приураља и са обала Азовског мора… Пронађени су и гробови катафракта сахрањених са оружјем, који се налазе чак и у Дагестану.

 

Рим је поражен управо као резултат “безбројних римских победа”, и историчари су због ових победа, чак морали да сакрију пораз Александра Македонског на просторима Сибира од стране словено-аријевских народа. Цивилизацију древног Рима не треба жалити.

 

На крају крајева, Колосеум – је био место где су заробљеници отварали једни другима стомаке због забаве јавности, књиге су писане на људској кожи словенских робова, култура је била култура људских жртвоприношења, ропског рада и контрола рађања путем убиства беба. Жалити Рим – то је исто што и жалити Трећи рајх. На крају крајева, рајх је изградио дивне путеве, развио је технолошку и филозофску (фашистичку) мисао; медицина је захваљујући експериментима на људима направила велики скок; изграђено је много лепих споменика архитектуре, створена је јака војска, и чак су, као и у Риму, произведене многе ствари од људске коже. На крају крајева, ваљда све то не жалимо?

 

Европа, као наследница Римске традиције, зна и памти ко је уништио Римску “демократију”, ко је уништио “развијену цивилизацију” Трећег рајха, и ко сада спречава промоцију “Европских вредности“. Дакле, ми не треба да имамо илузије у погледу “Европске цивилизације и њених вредности”. Тај напредак који ми видимо, било научни, технички или други у Западном свету, на крају ће бити коришћен и користи се против слободних народа и њихове касније колонизације. Древни “Рим”, који је био криминална високо развијена организација тог времена, устаје из пепела. Још недавно, са истим центром у Ватикану, палили су људе на ломачи, мучили, погубљивали, сећамо се крсташких ратова, а из историје нису чак ни били у стању да избришу то време, које је стигло до нас у неком искривљеном облику, као инквизиција. Такозвана “Европска цивилизација” повремено спроводи чишћења својих територија од баштине словена. Методе су различите, али револуционарна превирања су најбољи метод. И она, Европска цивилизација, нимало не жали свој народ и своју културу, зарад својих деспотских циљева.

 

Нема потребе никакве да жалимо за Римом, из кога је израсла ова Европска Цивилизација, чији је највиши облик у развоју био Хитлеров фашизам? Она постоји, сачувана, без обзира на напоре “вандала и подљуди”, постоји још и данас римска култура, судска пракса и филозофија.

 

Да се вратимо на тренутак на ту причу о Хунима и Атили којима је Рим плаћао данак. Ко су ти Хуни и ко је био Атила? Западна цивилизација и њени историчари, скоро да нису пропустили ни једну прилику и догађај из прошлости да нам га не прикажу изврнутог, фалсификујући историју на тај начин да ми будемо приказани као дивљаци обучени у крзна животиња док су у исто време они приказивани као нешто најнапредније тог доба.

 

И у покушају да откријемо мистерију легендарних Хуна стижемо до запањујућег закључка. Атила није био Монгол. Многи европски и хришћански свештеници тих година су покушавали да схвате како се тако одједном, ниоткуда, појавио народ изнад свих. Атилу су они називали “Бич Божји”. “Због разврата у Европи, Бог је послао на нас Хуне и њиховог владара”, – говорили су они.

 

А неки су благословили долазак Атиле. На пример, Лу – архиепископ Труаски написао је о њему следеће речи: “Нека је благословен долазак твој Бич Бога, коме служим“.

 

Пошто су у страху очи велике, у Европи плаше децу све до данас страшним суровим варварима. Али овде долазимо до питања: – А зашто варвари нису дирали Русију? Нико није жртвован а ни градови нису рушени? Одговор се намеће сам по себи. Русија је била њихова домовина. То и није тајна. Свима је познато да је рођен у славном граду Итил (Атил) на обалама реке РА – Мајке Волге. То је прво откриће. Атила није име. То је погрешно читање његове титуле – ATILLE HUN  (касније се писање променило на ATTILA REX, и до данашњег дана постоје две опције писања – АТ-Тила и АтиЛ-Ла (то је због тога што су различити писци писали онако како чују) – Хан Атилски.

Тако је град у делти Волге дао име и самом хану и читавом народу по говору “просвећених” европљана. ХАН (ХУН) трансформисало се у у “хун-арији” тј, HUNGARI.

Заправо Атила је – јединствена особа, коме одговара дефиниција “Велики хан”.

 

Биографија Атиле се детаљно поклапа са легендом о “владару Великих могула“. Чак и обред сахране тих историјских двојника описан је скоро од речи до речи. Иста три гроба, повлачење корита реке, касније поплављење могиле и убиство свих који су учествовали у сахрани, и који су знали место сахране.

Посланик римљана допутовао је код Атиле, да би се договорили о величини римског данка Хунима. Након те посете он је написао:

“Град је био на три реке, источно од Дунава, и био је изграђен од дрвета. Царски дворац са изрезбареним кулама истицао се на планини. Госте су дочекали са хлебом и сољу, медом И квасом. А девојке у дугим хаљинама су играле у круговима, празновале долазак гостију. Земљу је уредио још прадеда Атиле – Боломбер (Владимир? Богомир?) Брата Атиле су звали Блет (Влад?)”.

 

А ево још нешто… Волгари (Булгари) звали су Атилу Мстиславом! И то није све. Одакле толико митова? И шта је заправо Атила радио у Европи? Ослобађао је Европу Римског јарма и угњетавања… И то је све…

razmak

Транскрипт емисије Древник бр.38, радио Сербона
Аутори и водитељи: Драго, Дуле, Дуки, Аца и Саша

Послушајте целу радио емисију

Сексуалне радости (гадости) Античког Рима
Оцените чланак

Слични чланци

Руне – Прво писмо расе Обрадама тема у Древницима, долазили смо у додир са различитим древним словима и знацима као и њиховим бројем који су коришћени од стране наших предак...
Гуанчи – мистериозни бели народ... На западу Северне Африке, у непосредној близини Марока се налази 7 великих и неколико мањих острва Канарског архипелага - једна од последњих колонија ...
Дендротерапија Данас разговарамо мало на другачију тему од уобичајене али не мање важну у разумевању природних процеса око нас. Дотичемо се дендрологије (грч. дендро...

Оставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of

Пратите нашу страницу на Фејсбуку