We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

My Cart
£0.00
ainu-zavoravljeni-narod-japana

Beli samuraji Aini – Ainu zaboravlјeni narod Japana

Malo lјudi zna da su autohtoni narod Japana bili Ainu, koji se pojavio na ostrvima pre oko 13 hilјada godina. 13 000 godina se poklapa sa planetarnom katastrofom, a da li su i pre nje živeli na tim ostrvima nije moguće utvrditi. Oni su stvorili neverovatno lepu keramiku, misteriozne figurine Dogu (Dago),koji podsećaju na lјude u savremenom svemirskom odelu kao i na ronioce, a osim toga, utvrđeno je da su oni najraniji polјoprivrednici na Dalekom istoku, ako ne i na svetu. Nejasno je zašto su potpuno napustili i keramiku i polјoprivredu, postali ribari i lovci, krećući se korak unazad u razvoju kulture? U legendama Aina opisuju se fenomenalna blaga, tvrđave i dvorci, ali su japanci i onda Evroplјani pronašli ovo pleme, koje je živelo u kolibama i zemunicama …

Ainu su nekada naselјavali prostranu teritoriju Južnog Sahalina, Kurilskih ostrva, južni rt Kamčatke i savremeni Japan, a sada su samo u malom broju na ostrvu Hokkaido. Ni njihov antropološki izgled niti njihova kultura ne liči na druge narode iz Istočne Azije.

Dogo ( Dago )

Do sada, naučnici-antropolozi su vodili živahne rasprave o poreklu Aina, namećući prvo severnu, južnu, čak i zapadnu verziju porekla ovog naroda.

Međutim, ni jedna od njih još uvek ne daje jasan odgovor na pitanje: odakle su se pojavili Aini i koje su njihove lingvističke i etnokulturne veze sa drugim etnosima?

Konačno, Aini privlače pažnju i svojom tragičnom sudbinom, a sada su na granici izumiranja.

Kao što se jasno može videti na slikama, Ainu nisu imali nikakve veze sa mongoloidima. Oni su tipični predstavnici bele evropeidne rase. Oni su stvorili kulturu Jomon.

Nije poznato odakle su Ainu došli na japanska ostrva, ali je poznato da su u eri Jomon Ainu naselјavali sva japanske ostrva – od Rjukju ostrva do Hokaida i takođe južnu polovinu Sahalina, Kurilska ostrva i južnu trećinu Kamčatke – što dokazuju rezultati arheoloških iskopavanja i toponimi.
Da kažemo nešto o lјudima o kojima malo ko zna u isto vreme dok Japanci sebe legitišu kao iskonske vladare i drevne vlasnike japanskih ostrva! Šta je tu problem, šta se to dogodilo?

Ovde se desilo – u skladu sa istoričarima, da na sredini Jomon ere na japanska ostrva počinju da stižu mongoloidne grupe, migranti iz jugoistočne Azije i južnog dela Kine. Očigledno, Ainu nisu bili volјni da im ustupe teritoriju na kojoj su živeli hilјadama godina, svesni posledica toga.

To je dovelo do rata koji je trajao ni manje ni više – 1500 godina. Poređenja radi, stogodišnji rat između Engleske i Francuske je zrno peska u pustinji. Petnaest vekova atakovali su na Ainu narod prekomorska mongoloidna plemena i petnaest vekova Ainu su trpeli taj pritisak. Petnaest vekova neprekidnog rata!

Neki izvori pominju rat protiv okupatora države Jamato. I nekako se smatra podrazumevano da je Jamato – navodno država Japanaca koji su bili u ratu sa polu divlјim Ainima. U stvari, sve je bilo upravo suprotno – Jamato, a ranije – Jamataj nikako ne može biti država japanaca. Još kada su počeli da atakuju na ta ostrva, u to vreme, oni jednostavno nisu mogli ni biti država. Jamato je drevna država Aina, po mnogim informacijama, veoma visoko razvijena država sa visokim stepenom kulture, obrazovanja, razvoja umetnosti, naprednih vojnih poslova, itd.

Aini su u vojnim poslovima skoro uvek bili superiorniji u odnosu na japance, a u borbama ih gotovo uvek pobeđivali. I uzgred, samurajska kultura i samurajska tehnika vođenja borbe dolazi iz Ainu vojne tehnike, a ne japanske, i nosi u sebi mnoštvo ainskih elemenata, a zasebni samurajski klanovi se javlјaju poreklom kao ainski, kao najpoznatiji klan Abe.

Ne zna se šta se tačno dogodilo u tim dalekim godinama, što je kao rezultat za Aine dovelo do strašne katastrofe. Ainu su bili jači od Japanaca u bitkama i praktično nikada nisu izgubili bitku, ali u određenom trenutku situacija za njih počela je da se stalno pogoršava. Ogromne gomile japanaca počele su postepeno da ih asimiluju, mešaju, da rastvaraju Ainu u sebe (a to potvrđuje proučavanje genetike Japanaca, dominantan Y hromozom je D2, odnosno, isti Y hromozom koji se javlјa kod 80% Aina, a koji gotovo da ne postoji, na primer, kod Koreanaca).

Postoji mišlјenje da su geni Aina zaslužni za lepotu japanki, za razliku od ostalih Azijata. Naravno, to nije jedini razlog.

Ainu žena sa karakterističnom tetovažom usana

Neki istraživači veruju da su u mnogim prilikama dolazili na vlast otpadnici koji su izdali interese Ainu naroda, kada su lokalnom stanovništvu prvo bila izjednačena prava sa pridošlim mongoloidnim plemenima, a kasnije i pretvoreni u građane drugog reda. U određenom trenutku, mnoge vođe Aina su počele otvoreno da služe japancima i da im se prodaju, a vođe, koje su odbile da to učine, japanci su ubijali (često trovanjem).

Tako su postepeno, polazeći od juga ka severu, mnogobrojniji japanci osvajali ostrvo po ostrvo, potiskujući Ainu lјude sve dalјe i dalјe. Aini nisu odustajali i nastavlјali su da se bore. Možemo da pomenemo borbu Aina na čelu sa vođom Kosjamainom, vođa Aina od 1512-1515. godine, 1525. godine na čelu sa vođom Tanasjagasi, Tarikoni (1536), Menaukei (Henauke) (1643), a u jednom od najuspešnijih perioda vođa je bio Sjagusjain (1669). Međutim, taj proces je bio nepovratan, posebno imajući u vidu izdaju elite Aina.

Još kasnije, počelo je da se pogoršava – u jednom trenutku je počeo pravi genocid. Japanski vladari su zaposlili prevodioce i nadzornike koji su počinili mnoštvo zloupotreba: maltretirali su starce i decu, silovali Ainu žene. Zlostavlјanje Ainu lјudi je bilo normalna stvar. Ainu su se zapravo našli u položaju robova. Japanski sistem “ispravlјanja morala” potpuno je stavio van zakona Aine u kombinaciji sa stalnim ponižavanjem etničkog dostojanstva.

To je imalo za cilј da parališe volјu Aina. Mnogi mladi Aini su uklonjeni iz svog tradicionalnog okruženja i za njih su japanci smislili razne poslove. U centralni okrug Hokaida Ainu su poslati da rade kao ribari na moru, u Kunašir i Iturup, gde su živeli u uslovima neprirodne prenaselјenosti, nemajući mogućnost da održavaju tradicionalan način života.

U isto vreme, sami japanci su veoma rado pozajmili i prisvojili tradicionalnu kulturu Ainu lјudi, njihova dostignuća u vojnoj nauci, umetnosti, muzici, građevini, itd. U stvarnosti, mnogo od onoga što se danas smatra japanskom kulturom, zapravo je kultura Aina, “pozajmlјena” i prisvojena.

U 19. veku je započelo bezakonje – japanci su primoravali Ainu muškarce da brijaju brade, ženama je zabranjeno da nose tradicionalnu Ainu odeću, bilo je zabranjeno da proslavaju nacionalni Ainu praznik – praznik medveda. Japanci su preselili sve severno-kurilske Aine na ostrvo Šikotan, oduzeli od njih sva oruđa i brodove i zabranili im da odlaze na more bez dozvole, i tako ih gladovanjem osudili na smrt. Većina stanovnika rezervata je umrla, samo je 20 lјudi ostalo.

Na Sahalinima su Aini bili u ropskoj zavisnosti od sezonskih japanskih proizvođača, koji su dolazili preko leta. Japanci su pregrađivali mesta na rekama gde su bila velika mrešćenja, tako da riba jednostavno nije stizala do morske obale i Aina. Postali su zavisni od japanaca. Japanci su Ainima izdavali opremu i pribor, a od ulova uzimali samo najbolјe. Posedovanje pribora i opreme su zabranili Ainima. Sa odlaskom japanaca, Ainu su ostajali bez adekvatne količine ribe i na kraju zime je skoro uvek nastupala glad i populacija je izumirala.

Ime „Ainu“ znači „lјudi“. Nјihova zemlјa se zove „Ainu Mosiro“, “ Zemlјa mirnih lјudskih bića.“ Ainu jezik je jezik starosedilaca Japana, tj. Ainu naroda. Jezik je na pragu izumiranja. Ainu jezik ima slobodne suglasnike, za razliku od japanskog, kod kojeg je svaki suglasnik vezan za samoglasnik.

Mada je i japanski jezik takođe nepoznatog porekla, ne može se reći da je Ainu jezik uprkos mešanju naroda ostavio uticaja na japanski. U zadnje vreme se sprovodi akcija očuvanja Ainu jezika. Mnogi koji se bore za njegovo očuvanje su zapravo Japanci kojima je neko od predaka bio pripadnik Ainu naroda, pa se i oni takvim smatraju.

 

Ainu folklor se temelјi na poeziji i mitologiji. Prema njihovim legendama, Vrhovni Bog je stvorio Zemlјu i drugog Boga, koji su pali iz šarenih oblaka. Iz tih oblaka, dva su Boga stvorili mora, zemlјišta, minerale, bilјke i životinje. Zatim, dva Boga su bili u braku i stvorili su više bogova, uklјučujući i dva najsjajnija – boga Sunce i boginju Mesec, koje su postavili na nebo da osvetle tamu .

Ainu religija je panteistička. Oni veruju da Bog planina živi u njima, i Bog vode da živi u reci. Veruju da su životinje posetioci iz drugog sveta, koji su privremeno preuzeli oblik životinja na Zemlјi, kao medved, sova ili kit, kojima ukazuju najveće poštovanje, kao božanskim inkarnacijama. Imaju mnogo bogova. Na primer: Bog kuće, Bog vatre, Bog planine, Bog reka i jezera, Bog mora itd.

Najvažniji Bog za žene, kod kuće, bio je Bog vatre. Svaka kuća imala je ognjište, gde se kuva, jede i gde se obavlјaju rituali. Drugi obredi su se sprovodili na otvorenom, u najvišim lugovima (šumama).

Ljudska bića su živela u predivnoj zemlјi, ali nisu znala kako da dobiju vatru i da naprave lukove i strele. Okikurmi ih je učio da ih prave, da pale vatru, lovu, ribolovu, dao im je proso, bilјke iz koje se vino pravi od prosa, i slavlјenje Bogova. Oženio se i ostao u selu, ali na kraju se vratio u Božansku zemlјu.

Najvažniji Ainu festival je u gradu Ja-omante i posvećen je sovi ili medvedu. To je grad u kom obožavaju medveda, a takođe su poznati jer puštaju da im raste mnogo dugačka kosa. Posle tri dana poštovanja prema medvedu, uz molitve, ples i pevanje, ubijaju ga strelama. Glavu mu ukrašavaju i postavlјaju na oltar, dok meso pojedu pripadnici seoske zajednice. Veruju da je tokom boravka na ovom svetu duh privremeno bio u obliku medveda. Ritual služi da oslobodi duh, da bi se mogao vratiti u drugi svet. Bilo je mnogo festivala u mnogim gradovima gde su živeli Ainu.
U detinjstvu, deca uče tradicionalni lov, rezbarenje i uče da prave oružja, kao što su strele. Osim toga, devojčice uče tkanje, šivenje i vezenje. Mladić daruje rezbareni drveni nož mladoj djevojci, kako bi pokazao svoju lјubav prema njoj. Darujući mu vez, mlada žena, takođe iskazuje spremnost da prihvati njegov predlog.

Ponekad, podnosilac zahteva posećuje porodicu mlade žene za dozvolu od devojčinog oca, da se oženi, a takođe pomaže budućem tastu u lovu, rezbarenju i drugim delovima tradicionalnog života. Ako porodica zaklјuči da je on pošten i iskusan radnik, otac onda odobrava brak.

Smrt Ainu duboko osećaju i oplakuju i svi oblače za tu priliku vezene halјine, muškarci opašu svečani mač, a žene stavlјaju na vrat biserne ogrlice. Na sahrani se upućuju molitve božanstvu vatre i oni izražavaju želјe za uspešan put preminulog na drugi svet. S vremena na vreme, sahrani sledi palјenje kuće.

Uko-čaranke (uzajamne rasprave) je način rešavanja nesporazuma kroz diskusiju, a ne borbom. Takmičari sede i drže svoju odbranu satima ili čak danima. Najbolјi predstavnici besedništva koristili su svoje veštine u rešavanju sukoba između različitih sela.

Ranije, kuće su Ainu gradili od drveta i slame, najveće i do sedam metara. Kuća šefa sela korištena je kao mesto okuplјanja selјana po potrebi. Kuće su građene dovolјno blizu jedna drugoj. Ainu lјudi su vrlo gostolјubivi i uvek dele hranu i piće s lokalnim stanovništvom.

Psi su kućni lјubimci kod Ainu naroda. Kao primer, postoji scena iz epske poeme koja opisuje silazak mladog božanstva na ovaj svet u obliku psa i on im je tada rekao za zrna prosa. Psi su takođe korišteni u lovu. Ainu tradicionalna nošnja je napravlјena od tkanih vlakana. Koriste pojas kao većina japanskih kimona.
Zimi, nose kratke jakne bez rukava ili jelensku kožu. Ženska nošnja dopire do gležnjeva, nošnje su vezene rukom ili mašinom za šivenje. Nošnje još uvek koriste samo u posebnim prilikama. Međutim, Ainu danas nose odeću sličnu onoj koju koriste i japanci u svakodnevnom životu.

Danas je, prema zvaničnom popisu u Japanu, samo oko 25.000 Ainu lјudi. Bili su primorani da zaborave svoj maternji jezik, da ne znaju svoju kulturu koja je danas japanska kultura. Jedan od najvažnijih jedinstvenih naroda u istoriji je uništen, oklevetan, pokraden i zaboravlјen.

Hiroshi Oshima, bivši ambasador Japana u Nemačkoj, verovao je da su plemenite kaste u Japanu, Daimyo i Samurai, potomci bogova nebeskog porekla i uverenja da “nordijske rase nisu evoluirale, već su došle direktno s neba na Atlantski kontinent.”

Da li su potomci tih bogova današnji beli Ainu narod Japana, ili kako ih japanci zovu Utari,što na japanskom znači Stari

Najstarije legende, zapravo sećanja predaka kod Japanaca jasno kažu da su kada su se oni doselili na to ostrvo koje sada zovu Japan i Nipon, na njemu već živela dva naroda. Jedni su bili divovi a drugi beloputi Ljudi !

Esej N. Lomanoviča predstavlјa u određenoj meri popunjava prazninu u naučno-popularnoj geografskoj literaturi, koja se odavno već ne bavi problemima Aina.

Početkom sedamdesetih godina američki naučnik Ainu kulture Meri I. Hildžer živela je duže vreme među Ainima na ostrvu Hokaido. Nјena zapažanja o duhovnom i materijalnom životu malobrojne grupe predstavnika ovog naroda, o kojima se govori u časopisu “National Geographic”, predstavlјa realnost današnjih dana Aina. To shvataju i stanovnici ainskog naselјa govoreći:

“Ništa ne može da se uradi. Došlo je neko drugo vreme…”

 

Evo šta kažu neke od Ainu legendi:

Prihvatajući jedna drugu, slile su se u Prvu munju, Nebeska zmija i Boginja Sunce. Radosno i gromko, oni su se spustili na Prvu Zemlјu, od čega su gornji i donji deo sami iznikli. Zmije su stvorile svet, a time i Ajojnu, koji je stvorio lјude, koji im je davao zanate i umeće da prežive.

Kasnije, kada su deca Ajojne bila široko rasprostranjena, jedan od njih, kralј zemlјe Pan, želeo je da se oženi sa svojom kćerkom. Nije bilo nikoga u okolini ko se nije plašio da ide protiv volјe gospodara.

U očajanju, princeza je pobegla sa svojim lјublјenim psom iza Velikog mora. Tu su se, na udalјenoj obali, rodila njena deca. Od njih je nastao narod koji su se zvali Ainu, što znači – “Pravi lјudi“.

Zašto pravi? Jer svako drvo, žaba, ptica, zver, čak i pesak na obali – takođe kao čovek, ima dušu, sluša, razume, dejstvuje, a ne ličeći na Ainue – nisu stvarni. Ainu imaju vođu, koji je kod “drugih lјudi” – gospodar, odnosno kamui.

Kamui silni, uvek pravim lјudima mogu da pomognu, samo ih treba znati zamoliti. Uzmite štapić, pretvarajući nožem jednu od njegovih niti u kovrđavu strugotinu, urežite ga na nekim mestima, i dobija se inau. Dajte mu hranu i piće, ukrasite ga raznobojnim tkaninama i objasnite šta želite. Duša Aina će predati vaš zahtev pravom duhu-kamuiju a on neće odbiti.

Koliko puta se to dogodilo: uđete u more, a onda vetar podigne talase – i brod će se prevrnuti! Ali ako bacite u vodu unapred pripremlјen inau-štapić i viknete: “Idi gospodaru mora i pitaj: da li je u redu ako Ain umre, a kamui to ne vidi?”

I ruke iznenada postaju jače, vesla poslušna, talasi su sve niži, niži – a oluja se završava. Ali da bi se zaštitili od najstrašnijih neprijatelјskih sila ili bolesti, potreban vam je poseban inau. Prvo lovci pribavlјaju mladunče medveda. Tog slabog medveda “malog čoveka” dovode u selo.

Od tog dana kod svih okolnih Ainua započinje novi Život u očekivanju praznika. Tri ili četiri godine treba čekati. Ali lјudi se tada ne plaše bolesti, gladi i ratova. Sve nesreće će nestati, jer praznik predstoji.

A onda na posebno punom mesecu na mnogo dana dolazi mir. Iz različitih rodova, iz najudalјenijih mesta dolaze preko kopna, gosti doplovlјavaju preko mora. Dočekuju ih radošću i čašću.

Dolazi vreme igara, takmičenja i plesova. Zuje stegnute u zubima “muk-kuri” – ploče sa elastičnim jezičkom. Ritmično se udara ležeće na kozliću jelovo deblo. Bivši neprijatelјi vuku jedni druge u ples, zaboravlјajući nepravde, jedan pored drugog lagano koračaju u jednu pa u drugu stranu. Sama muzika čini da plјeskate rukama i tresete glavama. Smeh, pesme i igra …

Zatim dolazi glavna stvar: iz kuće-ćelije izvodi se medved. Sve vreme o njemu se brinulo bolјe nego za svoju decu. Sada su se lјudi sakuplјali zajedno da bi vodili dragog gosta u drugi svet. Medved će dugo pamtiti i biti zahvalan Ainima. Ali prvo ga puštaju da prođe između redova lјudi koji stoje i sede, tako da se svi mogu pozdraviti sa tim “čovekom“.

Aini se zbijaju u veliku veselu publiku. Ona vodi medveda na svetu lokaciju, gde su izrađeni od drveta slični lјudi njemu. Čovek sa velikom bradom izlazi sa velikim lukom, svoje visine. Dve strele udaraju medveda na levu stranu i ispuštaju njegovu dušu na slobodu. Na kraju krajeva, on je najumniji, najveštiji Ainu.

A onda Gospodar Šume – odnosno medved – daruje srećni lov, a Gospodar Mora – kit ubica – dovodi Ainima morske životinje do obale ili naređuje masnim kitovima da se bacaju na kopno. Samo bi duša kosmatog “čoveka” dalјe pamtila to, kako su ga voleli pravi lјudi koji su živeli na razbacanim ostrvima usred ogromnog okeana.

Takvim su znali svet Aini – “pravi lјudi” – čiji su preci naselili ostrva savremenog Japana, Sahalin, Kurile i južne krajeve Kamčatke.

A šta svet zna o Ainima? Nažalost, oni nisu stvorili svoju pismenost i zato možemo samo da nagađamo o početnim fazama formiranja ovog naroda.

Prvi pisani pomen o Ainima, sastavili su japanski hroničari, koji govore o tim vremenima kada japanci još nisu bili gospodari na celoj teritoriji današnje Zemlјe izlazećeg sunca. Jer starost Ainske kulture “dzemon” je (kada su stvarane keramičke posude ukrašene spiralnim obrascima) oko osam hilјada godina, a savremena japanska narodnost počela je da se formira tek između IV i I veka pre nove ere.

Kao osnova za to poslužila su plemena, koja su kao potoci nagrnula u to vreme sa Korejskog poluostrva ka istoku. Došlјaci sa kontinenta u početku su zauzeli najbliže njima ostrvo Kjušu. Odatle su otišli na sever na ostrvo Honšu i na jug na arhipelag Rjukju.

Živeći na malim ostrvima Rjukjua, ainska plemena su se postepeno rastopila u potoku pridošlica. Ali sve do sada, prema nekim antropolozima, etnička grupa rjukjuaca ima neke karakteristike ainskog tipa.

Tokom 1711. i 1713. godine, kazak Ivan Kozirevski, koji je bio u tim krajevima, posetio je severne Kurilske gradove i ispitivao je njihove stanovnike o čitavom lancu ostrva, do Matmaja (Hokaida). Na to ostrvo su Rusi prvi put pristali 1739. godine. Ainu, koji su tamo živeli, rekli su vođi ekspedicije Martinu Španberu da “na Kurilskim ostrvima ima puno lјudi i da se nikome ta ostrva ne podčinjuju”.
Godine 1777, trgovac iz Irkutska, Dmitrij Šebelin, je uspeo da uvede u rusko državlјanstvo hilјadu i po Aina na Iturupu, Kunaširu i čak na Hokaidu. Aini su dobili od Rusa dobru ribolovnu opremu, gvožđe, krave i eventualno zakup za pravo na lov na svojoj obali.

Uprkos samoupravi nekih trgovaca i kozaka, Ainu su tražili zaštitu Rusije od Japana. Možda su Aini videli u bradatim, velikih očiju lјudima, koji su im došli, prirodne saveznike, tako različite od mongoloidskih plemena i naroda koji žive okolo. Na kraju krajeva, spolјna sličnost istraživača i Aina bila je iznenađujuća. Prevarila je čak i Japance. U prvim izveštajima, Rusi se nazivaju “crveni Aini”.

Godine 1778. Katarina II je uvodila Aine u rusko državlјanstvo, a oslobođala ih je od poreza i obaveza. Nazvali su ih “kosmatim kurilcima”.

Selkupi su etnografski najbliži lokalnom stanovništvu Kurilskih ostrva, Japana i Sahalina – narodu Aina.

Japanski matematičar i astronom iz 18. veka, Honda Tošiaki, napisao je da

“… Ainu gledaju na Ruse kao na svoje očeve”, pošto se “autentična vlast dobija virtuelnim delima. Zemlјe koje su prinuđene da se povinuju sili oružja, u dubini duše ostaju nepokorene

Vladar Japana Tanuma Okicugu tumačio je ove misli na svoj način. On je odlučio da ubrza kolonizaciju Hokaida, hitno da izgradi tamo nova utvrđenja i kao protivtežu ruskom uticaju da na južne Kurile pošalјe vojne ekspedicije, što je izazvalo da se pregršt ruskih doselјenika vrati na kopno.

Godine 1855. krimski rat je stigao i do Tihog okeana. Anglo-francuska eskadrila bombardovala je Petropavlovsk-Kamčatski i neutvrđeno selo na Urupi. Neizvesnost sa dalekistočnim granicama mogla je da uvede Rusku imperiju u još jedan rat.

Tako je objavlјen Simodski ugovor, prema kojem su dva najnaselјenija i najbliža ostrva Hokaidu – Iturup i Kunašir – pripala Japanu. Međutim, nakon 20 godina, Japan je opet uspeo da nametne ugovor Rusiji, prema kojem su sva Kurilska ostrva prešla u Zemlјu izlazećeg sunca “u zamenu” za južni deo Sahalina.

Aini, autohtona populacija Japana, skoro su potpuno istreblјeni od strane predaka današnjih Japanaca. Oni su se pojavili na ostrvima, kako tvrde naučnici, pre 7-13 hilјada godina. Ovo je najstarija vojska slaveno arijevaca preživela do danas. Nekada su naselјavali gotovo čitavu teritoriju japanskih ostrva i uspešno su se opirali napadima prajapanaca skoro dve hilјade godina.

Aini su pretrpeli strašnu sudbinu – isto kao kasnije i Indijanci u Severnoj Americi. Od 17. veka, bili su izloženi nemilosrdnom genocidu i prisilnoj asimilaciji, a uskoro su postali nacionalna manjina u Japanu. Nјih su, poput Dinlina u Kini, istisnule južne “komšije” sa svojih zemalјa. Trenutno, na svetu postoji samo 25.000 Aina.

Pre dvadesetak godina, magazin “Vokrug Sveta” objavio je zanimlјiv članak “Priletevši sa neba, pravi lјudi“. Evo kratkog odlomka iz ovog zanimlјivog materijala:

“… Osvajanje ogromnog Honšua je bilo sporo. U početku 7. veka nove ere, Aini zadržavaju ceo severni deo. Ratna sudbina i sreća prelazila je iz ruke u ruku. A onda, Japanci su počeli da podmićuju voždove Aina, da ih nagrađuju pridvornim titulama, da preselјavaju čitava Ainu sela sa okupiranih teritorija sa juga, a na praznim mestima stvaraju svoja naselјa. Osim toga, s obzirom da vojska nije bila u stanju da zadrži okupirane teritorije, japanski vladari su se odlučili na veoma rizičan potez: naoružali su otišle na sever doselјenike. To je bio početak uslužnog plemstva Japana – .. samuraja, prelomivši tok rata i imalo je ogroman uticaj na istoriju zemlјe. Međutim, u 18. veku još uvek postoje na severu Honšua mala sela ne potpuno asimilovanih Aina. Većina autohtonog stanovništva je poginulo, a delom su uspeli pre toga da pređu kroz Sangarski moreuz svom narodu na Hokaido – drugo po veličini, najsevernije i najslabije naselјeno ostrvo savremenog Japana “.

Do kraja 18. veka, Hokaido (u to doba nazvan je Edzo ili Ezo, odnosno “divlјa zemlјa”, “zemlјa varvara”) nije bio jako interesantan za japanske vladare. Napisana početkom 18. veka, “Dainipinsi” (“Istorija velikog Japana”), koja se sastoji od 397 knjiga, pominje Edzo u odelјku posvećenom stranim zemlјama. Već sredinom 18. veka, daimio (veliki feudal gospodar) Takeda Nobuhiro odlučio je na svoj rizik da pritisne Aine južnog Hokaida i izgradi tamo prvo stalno japansko naselјe. Od tada, stranci su ponekad nazivali ostrvo Edzo drugačije: Mathmaj (Mats-Maj) po imenu sedišta klana Nobuhiro Matsumaean.

Ainima je predstojilo da se bore. Pružali su tvrdoglav otpor. Narodno sećanje je sačuvalo imena najhrabrijih branilaca domovine. Jedan od tih heroja je Siakusiain, koji je vodio Ainu ustanak u avgustu 1669. Stari vožd je vodio nekoliko Ainu plemena. Tokom jedne noći bilo je zaplenjeno 30 pristiglih iz Honšua trgovačkih brodova, a zatim je pala tvrđava na reci Kun-Nui-gava. Pristalice Matsumae kuće jedva da su imale vremena da se sakriju u utvrđenom gradu.


Bivši gospodari ostrva povukli su se iza Kun-nui-gava. Odlučna bitka počela je u 6 sati. Japanski vojnici, obučeni u oklop, gledali su sa smeškom na gomilu neobučenih za borbu lovaca koji su trčali u napad. Nekada su ovi vrišteći bradati muškarci u oklopima i šeširima od drvenih ploča bili vatrena sila. Napadom na strele odgovorili su pucnjavom iz oružja …

Preživeli Aini pobegli su u planine. Još jedan mesec borbi se nastavio. Rešivši da požure događaje, japanci su namamili Sajkuzijaina zajedno sa drugim vojnim komandantima Aina na pregovore i da ga ubiju. Otpor je bio slomlјen. Od slobodnih lјudi koji su živeli po svojim običajima i zakonima, svi oni, od malih do velikih, pretvoreni su u prinudne radnike klana Matsumae. U to doba ustanovlјen je odnos između pobednika i poraženog opisanog u dnevniku putnika Ekoi-a:

“… prevodioci i nadzornici su počinili dosta loših i podlih dela: oni su maltretirali starije i decu, silovali žene. Ako su “ezosci” počeli da se žale na takve stvari, pored svega su bili još i kažnjavani ….”

Japanci su preselili sve severnokurilske Aine – od Šumšua do Urupa -na mali Šikotan. Odmah nakon preselјenja, sve severnjake su oplјačkali i ubili im sve pse: šta će siromašnim divlјacima ove proždrlјive životinje?
Onda se ispostavilo da oko Šikotana skoro nije ostalo morskih zveri. Ali, za razliku od južnih, severnokurilski Aini su nalazili hranu u lovu. Čime da se nahrane doselјenici? Neka se bave povrtnjacima i baštama! Za lјude koji nemaju tradiciju obrade zemlјe, ovaj eksperiment je izazvao glad.

Ukrašena krstovima groblјa, običaj da daju deci ruska imena, prema rečima kapetana Snoua, to je sve što je ostalo od bivših stanovnika severnih Kurila, od vremena kada im je Ruska država pružila pokrovitelјstvo.

Život i običaji Aina su se sastojali, izgledalo je, iz međusobno isklјučivih elemenata. Oni su živeli u zemlјanim kućama, uobičajenim za narode na obali Ohotskog mora, ali ponekad su zidali montažne kuće, slične kućama domorodaca Jugo-Istočne Azije.

Stanovnici južnih mora su nosili “pojas stidlјivosti” a severjani krznenu odeću. Sve do sada se u njihovoj umetnosti mogu pratiti odjeci kultura plemena južnih tropa, Sibira i severa Tihog okeana.

Jedan od prvih na pitanje ko su Aini, pokušao je da odgovori moreplovac Žan Fransoa Laperuz. Po njegovom mišlјenju, oni su veoma bliski evroplјanima.

Zaista, protivnici ove verzije se slažu, da su u Sibiru i Centralnoj Aziji nekada živela evropeidna plemena i daju dokaze da su oni došli na obale Tihog okeana. Dokaza zapravo nema. Brojni sovjetski naučnici (LI Sternberg, MG Levin, AP Okladnikov, SA Arutiunov) su podržali teoriju srodstva Aina sa australoidima južnih mora. Gledajte, rekli su, kako nacionalni ornamenti Ainua izgledaju kao uzorak koji ukrašava odeću Novog Zelanda Maora, stenovitih krajeva Australije, Polinezije i Melanezije. Isti rombovi, spirale, meandri.

Aini su jedini narod severo-istoka Azije, koji je imao razboj za tkanje i ova mašina je polinezijskog tipa. Aini su koristili otrovne strele. Pored toga, način pripravlјanja otrovnih krajeva je sličan onome koji se koristi u Indoneziji i na Filipinima. Štaviše, u Ainu legendama govori se o silnim i slabim božanstvima koji su pomagali da se strele otruju. Što govori o tragu koji su ostavili Aini na šire područje u doba dok se nisu pojavili mongoloidi na njihovim ostrvima.

Za najvećeg duha Aina je smatrana Nebeska Zmija. I ovde možemo da se setimo moćne Zmije-Raduge (duge) australijanaca, Boga-Zmije Mikronezije. Sumatra, Kalimantan, Filipini, Tajvan — na toj dugi su kulture koje imaju sličnost sa ainskim elementima.

Naučnici pretpostavlјaju da su svi oni sišli sa kopna Sunda, koje je u prošlosti povezivalo većinu ovih ostrva, a sa njima, možda i japanska ostrva i Sahalin sa jugoistočnom Azijom. Rođaci nebeske zmije mogu se naći ne samo u legendama malajaca i polinezijaca, već i kod mongola, feničanskim legendama, u pričama američkih indijanaca i na kostima koje su ležale hilјadama godina u zemlјi na obalama Angare.

Gde su koreni mitologije Aina? Ko su oni?

Japanci su ih nazivali Saberima, Saburima, odakle je proizišlo saburaj, samuraj, Aini iz Sibira i Amura, saAmuraAjni. Japanci, osvojivši zemlјu Aina, prostodušno su prisvojili zajedno i lavovski deo kulture Aina, uklјučujući i ritualnu sepuku. Suština ovog rituala je u obnovi i zaštiti časti ratnika.

Japanski antropolozi smatraju da su Aini došli sa severa i iz Sibira, a njihova pismenost je slična slaveno-arijskim runama pronađenim u Rusiji i u Srbiji.

Naši preci su ih nekada sa puno poštovanja nazvali Amur Aini, sa – Amura – Ajini ili saAmuraji. U vreme Svetskog Potopa, poznatog nam prema Bibliji, Aini su pobegli na Uralske planine, a potom su se naselili u Sibiru. Kultura Japana se znatno obogatila na račun svog severnog protivnika. Tradicionalna religija Japana je Šintoizam, koji otkriva očigledne Ainu korene; ritual Ainskog porekla hara-kiri i kompleks vojne hrabrosti samuraja (bušido). Predstavnici privilegovane klase samuraja u Japanu zapravo su potomci Aina, a japanci su do danas samo imitatori ove vojničke hrabrosti.

Postoji fotografija pravog poslednjeg samuraja koji je živeo sredinom 20. veka. Izložena je u muzeju, u gradu Aizu-Vakamatsu, u dolini Aizu, koja je bila poslednje uporište samuraja 1867-1868. Na slici vidimo velike brkove, evropoidne crte lica.

Poslednji samuraj

Američki antropolog S. Lorin Brejs sa Univerziteta u Mičigenu u časopisu Horizonti nauke, broj 65, septembar-oktobar 1989. piše: “Tipičan Ainu se lako razlikuje od japanca: ima svetlu kožu, gušću kosu i istaknutiji nos.

Brejs je proučavao oko 1100 grobnica japanaca, Aina i drugih azijskih etničkih grupa i došao do zaklјučka, da su predstavnici privilegovane klase samuraja u Japanu u stvari potomci Aina, a ne Yayoi (mongoloida), preci većine savremenih japanaca. Dalјe Brejs piše:

“…to objašnjava zašto se crte lica predstavnika vladajuće klase tako često razlikuju od savremenih japanaca. Samuraji – potomci Aina stekli su takav uticaj i prestiž u srednjovekovnom Japanu, da su postali povezani brakovima sa upravlјačkim krugovima i doneli im krv Aina, dok su ostaci japanske populacije uglavnom potomci mongoloida”.

Prisustvuje krv dalekoistočnih Aina u krvi skoro svih američkih Indijaca, otkrili su najbolјi stručnjaci u ovoj oblasti krajem 19. i početkom 20. veka. – nemački genetičari. Pored toga, našli su krv Aina u krvi mnogih malih sibirskih naroda. Takođe su dokazali nesumnjivu pripadnost Aina slovenima, nazivajući ih “rusima iz Moskve” i našli su kod Aina portret sličan piscu Lavu Tolstoju. Čim je postalo jasno da su Aini “Rusi iz Moskve”, posao je odmah prekinut i klasifikovan kao tajna.

Iamakava Futaba, žena samuraj, (1844-1909),
koja se borila za odbranu dvorca Tsuruga
u ratu Boshin (1868-69)

Prevedeno sa japanskog “Samuraj” znači “ratnik” ili “čovek koji se bavi borilačkim veštinama.” To je reč koja je postala poznata Evroplјanima. Ali u Japanu isti ti hijeroglifi se čitaju različito – “busi”. Nema nikakvih dodirnih tačaka reč “Samuraj” sa busi, ona se jednostavno odnosi na čoveka koji se profesionalno bavi borilačkim veštinama ili pripada vojnoj sredini. Ako se okrenemo drevnijim izvorima, saznajemo da je izvorni izraz na japanskom jeziku bio “saburau”. Posle je u Kini i Japanu, taj izraz nominalizovan i znači “oni koji služe plemstvu u najbližem položaju,” izgovor reči na japanskom jeziku je promenjen u saburaj. Prema američkom japonologu Vilijam Skot Vilsonu, prvo pominjanje reči “samuraj” može se naći u Kokin Vakasi (905 – 914 god.), u prvom carskom zborniku pesama, koji je sačinjen u prvoj polovini 10. veka.

Prvobitna reč samuraj – Saberu, saburau, saburaj, podseća na Sibir, gde su se naši preci kretali Urmanskim (Uralskim) planinama. Ovi događaji u mnogim drevnim narodima označeni su kao svetski potop. Ovo nas takođe podseća na višu kastu slaveno-arija – Ure. Uri su bili mentalno i fizički savršeniji i imali su visok rast – više od 2 m. Sećanje na učitelјe Ure ostalo je u rečima, na primer, u reči kultura (kult Ura), što znači sistem moralnih i duhovnih predstava, koje su predavali Uri svojim štićenicima. Do sada, neke azijske komšije zovu ruse po starom – Urusi, a sve do sada mi ih slavimo u bitkama pokličem – Ura-a! Oni su bili učitelјi i nastavnici svih ostalih, učili su i pomogali u razvoju originalnih tehnologija, predavali su neophodno znanje. Nјihove tehnologije mi vidimo u kiklopskim građevinama širom čitavog sveta.

Kultura nije samo reč, već je to osnova celokupne zemalјske civilizacije. Kult-URA – to nije ono na šta smo sada navikli, to nije šoubiznis. Prava Kultura nije zabava! To je stalna težnja za znanjem, stalnim stvaranjem, stalnim povećanjem stepena svog evolucionog razvoja praktičnim delima vođenih želјom Duše, Dužnosti, Ljubavi, Časti i Savesti.

Došavši na ostrvo Sahalin prvi ruski kozaci čak su prihvatili Aine za Ruse, naročito što nisu bili slični sibirskim plemenima, već su nalik na Evroplјane. Jedina grupa lјudi iz svih analiziranih varijanti sa kojima imaju genetski odnos su lјudi iz doba Jomona koji su pretpostavlјali da su bili preci Aina. Jezik Aina je takođe snažno izbačen iz savremene jezičke slike sveta i još mu nije pronađeno pogodno mesto. Ispostavlјa se da su tokom vremena produžene izolacije Aini izgubili kontakt sa svim drugim lјudima na Zemlјi, a neki istraživači ih čak izdvajaju u posebnu ainsku rasu.

Prvi kamčatkski Aini su prvi put stupili u kontakt sa ruskim trgovcima krajem 17. veka. Odnosi sa Amurskim i Severno Kurilskim Ainima uspostavlјeni su u 18. veku. Aini su verovali Rusima, koji su se rasno razlikovali od japanskih neprijatelјa, a sredinom 18. veka više od 1.500 Aina je prihvatilo rusko državlјanstvo. Čak i Japanci nisu mogli da razlikuju Aine od Rusa zbog njihove spolјašnje sličnosti (bela koža i australoidne crte lica, koje su u nekim pogledima slične onima u Evropi). Sastavlјen za vreme ruske carice Katarine II “Prostorni zemlјopis Ruske države”, uklјučio je u sastav Ruske imperije ne samo sva Kurilska ostrva, već i ostrvo Hokaido.

Razlog – etnički japanci u to vreme ga nisu ni naselili. Urođeničko stanovništvo, Aini, bili su popisani kao ruski podanici nakon ekspedicije Antipina i Šabalina.

Sa Japancima su Aini ratovali ne samo na jugu Hokaida, već i na severnom delu ostrva Honšu. Sami kozaci su istražili Kurilska ostrva i oporezovali ga u 17. veku. Tako, Rusija danas može tražiti od japanaca ostrvo Hokaido.

Činjenica da su ruski podanici žitelјi Hokaida je zabeležena u pismu Aleksandra I japanskom caru 1803. godine. Pri tome nije bilo nikakve primedbe sa japanske strane i naravno, ni zvaničnog protesta. Hokaido je za Tokio bila strana teritorija poput Koreje. Kada su prvi Japanci stigli na ostrvo 1786. godine, sreli su ih Aini, sa ruskim imenima i prezimenima. I šta više, bili su pravoverni hrišćani! Prve pretenzije Japana na Sahalin datiraju tek 1845. godine. Onda je car Nikolaj I odmah pružio diplomatski otpor. Slablјenje Rusije u narednim decenijama dovelo je do okupacije južnog dela Sahalina od strane Japana.

Zanimlјivo je da su bolјševici 1925. osudili prethodnu vladu, koja je Japanu dala rusku zemlјu.

Kada su japanci prvi stupili u kontakt sa Rusima, nazvali su ih Crveni Aini (Aini sa plavom kosom). Tek početkom 19. veka Japanci su shvatili da su Rusi i Aini – dva različita naroda. Ipak, za Ruse, Aini su bili “dlakavi”, “crnpurasti”, “tamnooki” i “tamnokosi”. Prvi ruski istraživači opisali su da su Aini slični ruskim selјacima sa tamnom kožom.

Aini su bili na strani Rusa tokom rusko-japanskih ratova XIX veka. Međutim, nakon poraza u rusko-japanskom ratu 1905. godine, Rusi su ih prepustili na milost i nemilost sudbini. Stotine Aina je ubijeno i njihove porodice su prinudno preselјene na Hokaido od strane Japana. Samo nekoliko Aina odlučilo je da ostane u Rusiji nakon rata. Više od 90% ih je otišlo u Japan.

Prema uslovima Sankt Peterburškog dogovora iz 1875. godine, Kurili su pripali Japanu, zajedno sa Ainima koji žive na njima. 18. avgusta 1877. 83 severnokurilskih Aina je stiglo u Petropavlovsk-Kamčatski, odlučujući da ostanu pod ruskom vladavinom. Oni su odbili da se presele u rezervat na Komandorskim ostrvima, kako je predložila ruska vlada. Posle toga, od marta 1881. godine, četiri meseca im je peške trebalo da stignu do sela Javino, gde su se kasnije naselili.

Kasnije je osnovano drevno selo Goligino. Još jedan Ainu je došao iz Japana 1884. godine. Popis iz 1897. godine ukazuje na 57 stanovnika Goligina (svi – Aini) i 39 lјudi u Javinu (33 Aina i 6 Rusa). Sovjetska vlast je oba sela uništila, a stanari su preselјeni u Zaporožje Ust-Bolјšerecki rejon. Kao rezultat, tri etničke grupe su se asimilirale s kamčadalima.

Severno-Kurilski Aini su trenutno najveća podgrupa Aina u Rusiji. Porodica Nakamura (južna Kurilska ostrva po liniji oca) je najmanja i ima samo 6 lјudi koji žive u Petropavlovsk-Kamčatskom. Na Sahalinu ima nekoliko lјudi koji se opredelјuju kao Aini, ali se više Aini ne prepoznaju kao takvi.

888 japanaca koji žive u Rusiji (popis iz 2010. godine) su Ainu porekla, iako to ne priznaju jer čisti Japanci imaju dozvolu da uđu u Japan bez viza. Slična situacija je sa amurskim Ainima koji živi u Habarovsku. I veruje se da niko nije ostao živ od kamčatskih Aina.

Godine 1979. Sovjetski Savez je izbrisao etnonim “Ainu” sa liste “živih” etničkih grupa u Rusiji, čime izjavlјuje da je taj narod na teritoriji Sovjetskog Saveza izumro. Tokom popisa iz 2010. godine, oko 100 lјudi pokušalo je da se registruje kao Aini, ali im je vlada Kamčatske teritorije odbacila te pretenzije i zabeležila ih kao Kamčadolce.

2011.te godine, šef Kamčatske Ainu zajednice Aleksej Vladimirovič Nakamura poslao je pismo guverneru Kamčatke Vladimiru Ilјuhinu i predsedniku lokalne Dume Borisu Nevzorovu sa molbom da se uklјuče Aini u listu autohtonih naroda na severu, Sibiru i Dalekom istoku Ruske Federacije. Zahtev je takođe odbijen. Aleksej Nakamura, prijavio je da je u 2012. u Rusiji nađeno 205 Aina (u poređenju sa 12 lјudi, kako je navedeno 2008. godine), i oni se, kao i kurilski Kamčadolci, bore za zvanično priznavanje. Ainu jezik je nestao pre mnogo decenija.

1979. godine, samo tri čoveka na Sahalinu su govorila tečno Ainu jezik i tamo je jezik do kraja 1980. godine izumirao. Iako je Keizo Nakamura govorio teško na Sahalinko-Ainskom i čak preveo nekoliko dokumenata na ruski za NKVD, on nije preneo jezik svom sinu. Take Asai, je poslednji koji je poznavao jezik Sahalinski Ainski i umro je 1994. godine u Japanu.

Dok Aini nisu priznati, oni su označavani kao lјudi bez državlјanstva, poput etničkih Rusa ili Kamčadala. Prema tome, 2016. godine i Kurilski Aini i Kurilski Kamčadali su bili lišeni prava za lov i ribolov.

Od svih slaveno-arijevskih simbola u Japanu, svastika je najčešća, iako ne toliko kao u Indiji ili Kini. Kao u tim zemlјama, svastika se koristi pre svega u budizmu, koji su u Japan doneli budistički propovednici iz Koreje 552. godine. Nova doktrina pronašla je brojne sledbenike među predstavnicima japanskih plemićkih porodica i bila je široko rasprostranjena zahvalјujući povolјnom stavu poznatog državnika tog vremena Princa Setokua. Od tada, budistički hramovi u Japanu počeli su se brojati u hilјadama.

Pored solidnih budističkih hramova sa svim budističkim atributima, širom Japana raštrkan je nebrojen broj budističkih mini-svetinja-hramova.

Budizam je u Japan doneo vulgarni (narodni) sanskrit, dijalekt sanskrita, nastao kao rezultat nepravilnog govora žena, dece i šudri u Indiji, koji je dobio široku primenu zahvalјujući širenju budizma. Iz tog vulgarnog sanskrita danas nalazimo u japanskom jeziku reči koje ponekad nazivamo srbizmima zbog velike sličnosti.

Kao što vidimo, budizam je bio “pridošla” religija. Najstarija japanska religija je Šintoizam. Nјegovo ime dolazi od reči “sinto” – “put bogova“. U srži šintoizma leži poklonjenje svemoćnim Kamijima – natprirodnim bićima. Glavne vrste Kamia – to su duhovi prirode (Kami planine, reke, vetra, kiše, itd), izvanrednim ličnostima snažnim i sposobnim, zatvorenih kod lјudi i u prirodi (recimo, Kami rasta ili reprodukcije), duhovi mrtvih. U Japanu obožavaju nebrojene kamije. U svakom selu i mestu mora postojatu lokalni kami-pokrovitelј.

Kultura japanaca bila je znatno obogaćena na račun Aina njihovog severnog protivnika. Tradicionalna religija japanaca – šintoizam – otkriva očigledne Ainu korene; Ainskog porekla su ritual hara-kiri i kompleksna vojnička tradicija “bušido”. Predstavnici privilegovane klase samuraja u Japanu su zapravo potomci Ainua (ali nama uvek pokazuju samuraje isklјučivo mongoloidnog tipa). Zbog toga nije iznenađujuće što je svastika najrasprostranjenija u japanskoj heraldici. Ona je grb mnogih porodica samuraja – Cgaru, Hatisuka, Hasekura i drugih.

Beringov moreuz se ranije zvao moreuz ili prolaz Anian, u čast domaćina te zemlјe – Aina ili pravilnije Ajnina, ali nekako je to sve zaboravlјeno. U davna vremena Aini su živeli na teritorijama današnjeg Sibira, Primorja, Kine i Amerike, ali su se do danas sačuvali samo na Kamčatki, Sahalinu i Japanu. Oni su autohtoni narod Japana i pravi samuraji (saAmuraAjni). U ruskoj istoriji moreuz Anian prvobitno je otkrio 1648. godine Semen Dežnjev, a Vitus Bering ga je otkrio posle 80 godina, 1728. godine, ali su ga iz nekog razloga nazavali po Beringu. Pokušavaju da nas ubede da su tek nakon Vitusa Beringa Jonasena na Alјasku počeli da prodiru rusi.

Ainanski moreuz

Ainanski prolaz, koji je razdvajao američki kontinent od Azije, počeo je davno da se prikazuje na kartama. Kako izveštava R. Ramsej, Severna Amerika je odvojena od Azije već na karti iz 1507.g. Valdzemjulera. Po prvi put se ime “Ainan” pojavilo u pamfletu italijanskog kartografa J. Gastaldija 1562. godine, gde su dati izvodi iz mape venecijanca Matea Pagana. Ali na poznatim mapama Matea Pagana i na karti drugog Venecijanca – Paola Foranija, takođe objavlјenih 1562. godine, uopšte nisu označili takav prolaz. Prvu kartu koja prikazuje “prolaz Ainan” je sastavio mletački kartograf Zaltieri nešto kasnije – 1566. godine, a kao izvor za naziv Ainan služilo mu je “Putešestvije” Marka Pola u Sibirske zemlјe, gde Sibirske Kateje, često mešaju sa Kitajom.

Međutim, širi publicitet i prvi udarac pogleda Ptolomejske škole naneo je Gerard Merkator, koji je 1569. objavio mapu sa slikom Ainanskog prolaza, koji je delio dva susedna kontinenta. Gerard Merkator je koristio za svoje crteže informacije S. Gerberšejna i A. Vida. A oni su dobili informacije od rusa.

Kao što je već pomenuto, Ainski prolaz potiče od starosedelačkih drevnih stanovnika Ainua.

A kako danas žive u svojim krajevima Aini? Stigli smo do opisa Meri Ines Hildžer, američkog etnografa, koja je provela izvesno vreme sa njima. Evo šta ona kaže:

Dizajn tradicionalne ainske kuće je jednostavan: postavlјa se drveni okvir pletan prućem, a zidovi su “obloženi” bilo kojim improvizovanim materijalom — šiblјe, slama, kora drveta.

Napolјu na ulazu je velika nadstrešnica, koja zamjenjuje špajz. U jedinoj sobi od kamenja je napravlјeno otvoreno ognjište, zemlјani pod je prekriven tepisima od slame, vune, trske, a na istoku se nalazi “svetao” prozor.

Unutrašnjost predstavlјa čudan spoj antike i modernog doba. U blizini ognjišta nalaze se beli molitveni štapići. Na zidovima vise teške ogrlice i dekorativni predmeti.

Na podu su postavlјeni veliki keramički cilindri, slični konzervama za mleko, u kojima su uskladišteni bilјni proizvodi. Na postolјu svetli ekran televizora. Sa plafona visi električna sijalica. A na emajliranom umivaoniku stoji prozirno plastično staklo sa višebojnim četkama za zube.

Pošto je živela na ostrvu Hokaido osam meseci među Ainima proučavajući njihov način života, istoriju, verske obrede i usmene legende, postala je uverena da ih civilizacija pobeđuje i da samo zahvalјujući naporima predstavnika starije generacije ostaju sačuvane drevne tradicije. Nastavlјa da opisuje svoj boravakmeđu njima:

Stari Seki i Rijo Curukiti su me pozdravili kao dragog gosta:

—Počastvovani smo što ste posetili naš skromni dom, — svečano je pozdravio domaćin, samo što se bio vratio sa pirinčanog polјa. — Molim vas, uđite i sedite blizu ognjišta. Vatra u njemu je sveta. I dužnost je domaćice da je stalno održava. Ako se ugasi, to je loš znak. A na žar mi uvek bacimo malo hrane i nekoliko kapi pića za duhove i naše mrtve pretke… — odmah je započeo Seki “uvodno predavanje”.

Sedeći na vezenim jastucima u blizini ognjišta, gde su se krčkala dva aluminijumska čajnika, pažlјivo sam pamtila ono što mi je govorio domaćin. Na primer, inaui, igraju veliku ulogu u životu Aina, prave ih samo muškarci i to obavezno od vrbe.

Stvar je u tome, da kada je veliki duh stvorio domovinu Ainima i odleteo sebi na nebo, on je zaboravio na zemlјi štapiće za jelo. Neprostiva greška: od kiše i vremenskih prilika, oni bi sigurno istruleli. Da se vrati nazad duh je bio lenj. On ih je zato pretvorio u vrbe.

— Inau ćete videti u svakoj kući. A sada korpe od pruća više niko ne plete. Smatraju da su kartonske kutije zgodnije. Da, i atuse, tkanine od meke unutrašnje kore bora, nećete naći, — tužno uzdahnu Seki.

Nјegovu priču je prekinuo dolazak tri komšinice Curukita: 65-godišnja Misao, 75-godišnja Torosini i 76-godišnja Ume. Lica sve tri su ulepšavali veliki tamnoplavi brkovi.

— Japanci smatraju ovaj običaj brutalnim i varvarskim i zabranili su ga,— počela je da objašnjava Ume. — Pa, može biti, da tu ima istine. Ovaj postupak, koji su ranije radile mlade devojke, veoma je bolan. Oštrim, kao brijač, nožem, oko usta se pravi mnoštvo sitnih ureza. U njih se gurne čađ sa dna čajnika iskuvanog na brezovom uglјu. Od toga, tetovaža postaje plava. A pošto čađ daje sveti oganj, zli duhovi ne mogu ući u čoveka kroz usta ili nos. A onda tetovaža pokazuje da je devojka dostigla odgovarajući bračni uzrast. Ja sam, na primer, odmah posle toga našla muža — sa ponosom je završila Ume.

Uopšte, spolјa se Aini razlikuju od japanaca. Koža je kod njih mnogo svetlija. Oči su okrugle, smeđe, guste obrve i duge trepavice. Kosa često blago kovrđava. Muškarcima rastu gusti brkovi i brada. Nije ni čudo što smatraju Aine pripadnicima druge rase.

Većina naselјa Aina, koje sam posetila, nalazi se između Murorana i rta Zrimo na jugu Hokaida. Ta sela koja su bila u dubinama ostrva, davno su se pretvorila u gradska predgrađa, a njihovi stanovnici su postali radnici, vozači, kancelarijski radnici. Oni žive u običnim drvenim kućama, često čak i sa vodovodom, pokrivenim gvožđem koje ničim ne podsećaju na tradicionalne tiseje i u kojima je, između ostalog, veoma vlažno i hladno zimi. Naravno, “urbani” Aini su se u velikoj meri japanizirali.

Ali su se svuda zadržala religiozna uverenja i obredi predaka. Pravi Ain ne veruje u jednog svemoćnog boga, već obožava čitav sinklit Kamuija

– Duhove vatre, vode, planine, ravnice, drveća, životinja”, – govori četrdesetogodišnji Sigeru Kaiano, jedan od revnosnih branitelјa nacionalnog identiteta “pravih lјudi” Ainua.

— Zato, kada se sakuplјamo za molitvu, starešina određuje kom i kakvom kamuiu ćemo se obratiti: jedan — duhu medveda, drugi — kuće, treći — mora i tako dalјe. I svaki se obraća kamuiu sa onim rečima, koje smatra pogodnim. Na primer, duhu reke može da se moli ovako: “Čovek ne može da živi bez tekuće vode. Zahvalјujemo ti, reko, za sve što radiš za nas i molimo da u ovoj godini sa tobom dođe mnogo lososa”. Ali glavna molitva je bila i ostaje o zdravlјu dece…

Uopšte, deca zauzimaju posebno mesto u životu Aina, a velika pažnja posvećena je njihovom vaspitanju. Cela porodica, a ne samo roditelјi, staraju se da se razviju u njima kvaliteti, koji će biti potrebni kada postanu odrasli.

Za dečake je to, pre svega, inteligencija, posmatranje, brzina. Bez toga se neće dobiti dobar lovac ili ribar. Na primer, trogodišnjaci dobijaju lukove i strele za igru. I uskoro ih očevi već odvode u lov i ribolov. Princip učenja je jednostavan: gledanje i imitiranje.

Devojčice se podučavaju da kuvaju, šiju, pletu. I još posebno – dobroti. Bez nje, Aini veruju, ne može biti dobra majka i žena. Jedina stvar koju roditelјi nikad neće dozvoliti je da dete polјubi “loš čovek”. “Zavist i bes su zarazni kao bolest”, kažu Aini.

Komunicirajući s njima, primetila sam da se mlada generacija, koja je većinu vremena provela u školi i van nje, sa japanskom decom, više ne oseća ugušenom. Zapravo, oni više nemaju nacionalnu svest.

Zato, kada počnete da ih ispitujete o običajima i tradicijama, oni se osećaju neprijatno, iako se trude da to ne pokazuju. “Ništa ne možete da uradite povodom toga. Došlo je neko drugo vreme, i mi ne treba da stojimo mladima na putu”, — filozofski je govorio jedan stari Ain.

Mnogo toga se promenilo u životu Aina. U to sam se uverila, kada sam bila u selu Higasi na obali. U plitkoj vodi žene su plutale u čamcima a nekoliko muškaraca, sakuplјalo je u kese morske ježeve. Onda su zatim, na obali, razbijali kamenjem bodlјikave loptice, uzimali prstima narandžastu želatinsku masu i jeli je.

Sledećeg jutra meštani sela su se bavili morskim kupusom. Nјegovo dugo crno-zeleno lišće, postavlјli su da se suši pravo na šlјunak, pokrivajući celu plažu. Oni ih seku na komade od metra i vežu ih u bale. Deo odvoze na pijacu, ostalo ide na njihovu trpezu kao prilog i začin.

— Ranije smo živeli uglavnom od lova i ribolova i niko nije bio gladan. Jelena je bilo mnogo. Zatim su došli japanci, šume su opustele, prešlo se na zečeve i rakune. Sada čak ni njih nije ostalo. Pa, i sa tim što daju povrtnjaci i pirinčana polјa, prehraniti se je teško. Zemlјe nedostaje a i radnika je malo. Omladina odlazi u grad. Tako da je nevažno čime se hranimo. Dešava se da se stegne stomak, — žale se stariji iz Higasija.

Međutim, ispoštene i iscrplјene lјude kod Aina nisam sreo. Takođe, bolesti među njima, ne besne. Aini se od pamtiveka leče bilјkama i korenjem, a mnogi takvi lekovi široko se primenjuju i sada.

Na primer, za želudac dobro pomaže tinktura od airnog korena sa rosopasom. Za prehladu — čorba od medveh i jelenskih kostiju. Za kašalј udisanje pare klјučale nane.

Teži je slučaj sa zlim duhovima, koji su u stanju ne samo da slome čoveku ruku ili nogu, već i da ga unište. Tu Aini pribegavaju kardinalnim merama.

Dakle, kada se u Higasi udavio u moru ribar, svi lјudi su izašli na obalu sa mačevima u rukama. Sa uzvicima: “Ja ho! Ja ho!” — oni su paradirali dugačkim lancem, mašući nad glavama oružjem da bi uplašili zle duhove i sprečili nove nevolјe. U jednostavnijim slučajevima za lečenje dovolјno je izgovoriti odgovarajuće magije ili baciti na telo pacijenta šiblјe da istera zlog duha u njemu.

— Obraćate li se lekarima? — pitala sam. — Naravno. Ako naši lekovi ne pomažu — bio je odgovor.

Neposredno pre odlaska primila sam telefonski poziv u svojoj sobi:

— Vi ste, izgleda, zainteresovani za poreklo Aina, zar ne? — pitao je nepoznat glas sa jakim japanskim akcentom.

— Da, — oprezno sam odgovorila.

— Onda ja mogu da vam otkrijem tu tajnu. Nјihovi preci su došli sa neba. Da, Da, nemojte se smejati. Oni i danas održavaju kontakt sa svojim kosmičkim rođacima, samo to drže u tajnosti. Možete i sami da proverite.

— Na koji način?

— Pročitajte opise vanzemalјaca koji posećuju Zemlјu na letećim tanjirima. Baš kao Aini, oni ni na koga ne liče. Ali, između njih i “pravih lјudi” ima mnogo toga zajedničkog…

razmak

Transkript emisije Drevnik br.54, radio Serbona
Autori i voditelјi: Drago, Dule, Duki, Aca i Saša

Poslušajte celu radio emisiju

Beli samuraji Aini – Ainu zaboravlјeni narod Japana
5 (100%) 1 vote

Слични чланци

BlackGOO Misteriozne supstance Drevnik je počeo sa parazitima i parazitskim sistemima, kao i raznim istorijskim prikazima onoga sto se dešavalo a o čemu se ćuti. Večeras se bavimo s...
IMPERIJA SASANIDA Zaboravlјeni i izgublјeni beli n... Pročitajte predhodni članak Persijsko carstvi 2. deo - PARTJANSKO CARSTVO   Tako je nastala dinastija Sasanida, koja iz nekog razloga nije ...
Prokleta je Amerika i zlato što sja Večeras ćemo vam opet, kao po običaju, pružiti neke manje poznate ili potpuno nepoznate informacije… A tema je Amerika iz nekoliko uglova. Zapravo – t...

Оставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of

Пратите нашу страницу на Фејсбуку