We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

My Cart
£0.00
guanci-miteriozni-beli-narod

Guanči – misteriozni beli narod

Na zapadu Severne Afrike, u neposrednoj blizini Maroka se nalazi 7 velikih i nekoliko manjih ostrva Kanarskog arhipelaga – jedna od poslednjih kolonija bivšeg španskog carstva i sada svetski poznat centar moderne države Španije. Stari Grci i Arapi nazivali su ih Srećni ili Blaženi. Tamo, govorila su predanja, na krajnjem zapadu od stubova Herkulesa, u okeanu su ova ostrva, koja nastanjuju duše pravednika i svetlih likova, uživajući spokojno u večnoj sreći.

Da vidimo kako Homer opisuje ovo mesto u “Odiseji

Već u Elisij će tebe odvesti besmrtni bogovi,
Gdje je sveta kraj, plavokosi gde je Radamant,
I gde najlakši život imadu koji su tamo.
Gde oluje nema, ni zime,
Nego Okean vazda vetríće onamo pušta
Zefirske, koji zujeći popiruju i lјude hlade.

*Elisij je mjesto blaženih u podzemnom svetu, a Radamant, sin Zevsov, jeste jedan od rojice sudija koji sude dušama pokojnika.

Kada su Evroplјani “otkrili” ta ostrva početkom 14. veka 1312. godine, dva velika ostrva u Kanarskom arhipelagu Fuerteventura i Lansarote, videli su tamo rasu plavookih i zlatnokosih lјudi. Atletski građeni giganti su pronađeni.

Drevne stanovnike Kanarskih ostrva, Guančima od giganati, možemo da zovemo samo uslovno. Takvi su oni bili prema njima patulјastim evroplјanima – njihova prosečna visina je bila 185 cm, a neki su imali rast viši od dva metra.

U četiri toma nemačkog geografa Ričarda HenigaNepoznata zemlјa“, objavlјenih u Moskvi 1962. godine, prikuplјeni su gotovo svi poznati primarni izvori koji se odnose na otkrivanje i proučavanje zemalјa nepoznatih evroplјanima. Treće izdanje opisuje otkriće Kanarskih ostrva, gde se koristi srednjovekovni dokument, tzv “rukopis Bokačo”, dugi niz godina čuvan u Firenci, u biblioteci Malija-beki. On je publikovan 1827. od strane Sebastijana Čampija – italijanskog naučnika-lingviste, slaviste i etrutologa.

Rukopis Bokačo,” je publikovao Sebastiano Ćampi, u kome se piše o zajedničkoj kolonizatorskoj ekspediciji evroplјana do ostrva i njihovim prvim utiscima:

“U godini našeg Gospoda 1341, u Firencu je stiglo pismo, napisano 14. novembra od strane nekih firentinskih trgovaca u Sevilјi, gradu u spolјašnjoj Španiji. Oni su izvestili sledeće, opisujući ostrva i njihovo stanovništvo:

1.jula ove godine, pošla su na plovidbu dva broda, koji su bili opremlјeni svim potrebnim, a sa njima mali čamac iz grada Lisabona sa posadom od Florentinaca, Đenovnjana, Kastilјanaca i drugih španaca. Svi ovi brodovi dostigli su otvoreno more. Oni su sa sobom poneli konje, oružje i razne vojne mašine, da bi mogli da zauzimaju gradove i dvorce i otišli u potragu za ostrvima, koja bi, prema opštem mišlјenju, trebalo da se otkriju ponovo. Zahvalјujući punom vetru oni su petog dana pristali na obalu. Krajem novembra, oni su se vratili kući i doneli sa sobom sledeće: četiri mesnih žitelјa sa tih ostrva, kao i veliki broj kozjih koža, masti, riblјe ulјe, kože foke, mahagoni boju za drvo, koja daje skoro istu boju kao boja verzino, iako oni koji se u to razumeju, tvrde da je poređenje neuspešno, onda – drvenu koru za proizvodnju crvene boje, crvenu zemlјu, i takve stvari.

Vođa ekspedicije Nikkolozo da Reko iz Đenove, objasnio je, u odgovoru na pitanje, da je arhipelag udalјen skoro 900 milјa od grada Sevilјe. Ali, računajući od tog mesta, koje se sada zove Rt San Visente, ostrva su mnogo bliža kontinentu [Evropi]: prvo od otkrivenih ostrva je udalјeno oko 140 milјa. Ono je neobrađena kamenita gromada, sa obilјem podjednako, koza i drugih životinja i nastanjena golim muškarcima i ženama koji imaju svoje običaje i navike i koji podsećaju na divlјake. Vođa je dodao da su on i njegovi drugovi ovde utovarili na brod najviše kože i masti, ali se nisu usudili da odu u unutrašnjost te zemlјe.

Oni su prošli pored još jednog ostrva, koje je mnogo veće nego prvo, i videli mnogo lјudi, koji su žurili na obalu da ih upoznaju. Ovi muškarci i žene, bili su skoro goli; neko od njih je očigledno komandovao, a ostali su bili obučeni u kozje kože, obojene u šafrano-žutu i crvenu boju. Iz dalјine, ove kože su se činile vrlo elegantne i tanke i bile su vrlo vešto zašivene nitima od creva. Sudeći po ponašanju ostrvlјana, oni imaju suverena, koga veoma poštuju i kome se povinuju. Svi gestovi ostrvlјana su govorili da oni žele da trguju i da uđu u odnose sa mornarima. Međutim, kada se brod približio obali, mornari nisu razumeli njihov jezik i nisu se usudili da se iskrcaju na obalu. Nјihov jezik je veoma tih, izgovor je sličan italijanskom. Kada su ostrvlјani primetili da mornari ne žele da siđu na plažu, neki od njih su pokušali da doplivaju do broda. Četiri ostrvlјana je zaroblјeno na brodu, to su lјudi koje su mornari doveli sa sobom.

Zemlјa je zasađena sa različitim kulturama. Putnici mogu videti voćnjake, polјa žita i povrća. Kuće sa čvrstim vratima izgrađene od velikog kamenja sa drvenim ramom, čvrste kuće. Otišli smo u hram, gde se nalazio idol iz kamena – goli muškarac koji pokriva dlanom sramotu. Poneli smo tu statuu u Lisabon.

 

Kada su mornari plovili duž obale, da bi obišli oko ostrva, otkrili su da je severna strana mnogo kultivisanija od južne. Oni su videli dosta koliba, smokvi i drugog drveća, palmi, na kojima međutim, nije bilo plodova, pa čak i drugog drveća, kao i bašte, gde su rasli kupus i drugo povrće. Mornari su odlučili da se tu iskrcaju na obalu. Na plažu se iskrcalo 25 naoružanih mornara, oni su pretresli kuće i pronašli potpuno golih 30 lјudi, prestravlјenih pri pogledu na oružje koji su odmah pobegli. Mornari su prodrli duboko na ostrvo … Ostrvo se pokazalo gusto naselјeno i dobro kultivisano. Na njemu rastu trava, žitarice, voće, uglavnom smokve …

 

Ploveći od ostrva, mornari su videli mnogo drugih ostrva na udalјenosti od 5, 10, 20 i 40 milјa. Oni su otišli do trećeg ostrva, na kojem su videli dosta visokog uspravnog drveća. Onda su prošli pored drugog ostrva, na kojem je bilo veliko mnoštvo raznih ptica i odlična voda. Tamo je puno drveća i divlјih golubova, koje su jeli, ubijajući ih sa štapom ili kamenom. Golubovi su bili veći nego naši, ali je ukus bio isti ili još bolјi. Mornari su videli tamo mnogo sokola i ostalih ptica grablјivica. Međutim, oni nisu pokušali da odu na obalu, jer je izgledala nenastanjeno.

Tada su ugledali pred sobom još jednu ostrvo, stenovitih planina koje se dižu do velikih visina, a skoro sve su bile prekrivene snegom. Ali taj deo ostrva, koji se mogao videti po jasnom vremenu, izgledao je jako lepo i smatrali su da je naselјen. Mornari su videli još mnogo ostrva, od kojih su neka naselјena, druga nisu, bilo ih je ukupno 13. I što su mornari plovili dalјe, više ostrva su videli. More između ostrva je mirnije nego na našim obalama, i zemlјa je pogodna za sidrenje, ova ostrva imaju male luke; i ona su dobro snabdevena vodom. Među 13 ostrva, koji su posetili, 5 je naselјeno, ali ne sva jednako gusto. Mornari su takođe izvestili da je lokalni jezik tako čudan da oni nisu ništa razumeli, a na ostrvima nema nikakvih brodova. Može se samo doplivati od jednog ostrva do drugog … ”

 

Tako je započelo poluvekovno osvajanje naroda tih ostrva od strane evroplјana što je završilo njihovim potpunim nestankom. Nestala je njihova originalna kultura, izgublјen je jedinstven način života ubijanjem većine najbolјih fizičkih nosioca genetike a ostali su asimilovani u talasima pridošlica u njihovu zemlјu. A sada, mi ne znamo sigurno, kakva su civilizacija oni bili …O njima su počele da se prikuplјaju informacije tek posle 100 godina nakon osvajanja Kanarskih ostrva od strane Kastilјana, koje se dešavalo od 1402. do1496 g. 1579.godine, na ostrvo Tenerife je došao dominikanski fratar Alonso de Espinosa da bi ispitao fenomen čuda javlјanja Gospe Kandelarijske kod dva Guanča – starosedeoca Tenerifa oko 1392. U stvari, ta Gospa je imenovana mnogo kasnije i promovisana u hrišćanskog sveca zaštitnika Kanarskih ostrva, a tada Španci Guanče još uvek nisu preobratili u hrišćanstvo i shodno tome, nisu prelazili u hrišćanstvo svojevolјno, iako su evroplјani atake na ostrva redovno preduzimali u drugoj polovini 13. veka. Đenovlјani, Portugalci i Španci iskrcali su se na njihove obale, krali stoku starosedelaca, a njih same prodavali na tržištu robova.

 

Monah de Espinosa je napisao “Istoriju Gospe Kandelarijske». Dva pastira su čuvala stoku u kasnim popodnevnim satima u pećini i videli tamnoputu ženu sa detetom u naručju, koja je stajala na obali. Jedan je hteo da baci kamen na nju, ali njegova ruka je bila paralizovana a drugi je odlučio da joj odseče prst, ali je zamalo odsekao svoj. Pastiri su pobegli kod vođe. Dok su bežali, umesto žene na obali pokazala se statua napravlјen od tamnog drveta. Uzgred, Gospu Kandelarijsku Španci zovu – La Morenita. Ona je jedna od takozvanih Crnih Madona. Ispostavilo se da statua leči povrede. Vodja je odneo statu sa sobom u pećinu. Guanči su počeli da je obožavaju, nazivajući je Majkom Sunca (Chaxiraxi). Kasnije, jedan od Guanča koje su Španci zarobili u ropstvo, je odveden sa ostrva i probraćen u hrišćanstvo, kako bi se vratio kući i “prepoznao” u drvenoj statui Devicu Mariju. Sve je ovo Alonso de Espinosa opisao u svojoj knjizi “Istorija Gospe Kandelarijske», koja je objavlјena u Sevilјi u 1594.

Opis javlјanja i čuda statue Crne Madone više liči na izmišlјenu priču interesantne knjige dominikanskog monaha. Prvi deo se sastoji od 10 poglavlјa i posvećen je opisu ostrva Tenerifa i načina života njegovih starosedeoca – Guanča. Uzgred, jedini su se stanovnici ostrva Tenerife nazivali Guanči. Starosedeoci svakog ostrva iz arhipelaga imali su drugačija imena. Oni koji su živeli na ostrvu La Palma prozvali su se Benaoritas, na La Gomera – Hunonenses, na Hiero – Bimbačes, na Gran Canariji – Tamarotes, na Fuenteventuri – Mahoreros, na Lanzaroti – Mahos. Drugi deo knjige je priča o čudu pojave Gospinog kipa. Treći opisuje osvajanje Kanarskih ostrva, takozvanog katoličkog kralјa Fernanda Aragonskog i Izabele Kastilјske. Četvrti je posvećen 57 čudima, koja je navodno napravila Guančima pronađena statua bezgrešne Gospe.

Ali nas ne interesuje priča o tome kako su bele puti i plavokosi Guanči obožavali crnu statuu, već ko su bili narod Guanči, njihovo poreklo i istorija. Na žalost, to je ono što autor nije bio u stanju da odredi, jer Kanarski starosedeoci nisu imali razvijenu pismenost u našem smislu reči. (Natpisi u kamenu u obliku krugova, elipsi i cik cak, za koje naučnici veruju da je pismenost Kanarskih starosedeoca i ne mogu da reše misteriju njihovog pojavlјivanja na ostrvima). Tako da samo pretpostavlјaju i misle, na osnovu različitih priča, koje su sve egzotične. Znamo da su Kanarska ostrva pripadala imperiji Atlantidi, kao i severni deo Afrike, deo Apeninskog poluostrva pa čak i samo Pirinejsko poluostrvo, sve do pre 13026 godina kada se desila planetarna katastrofa koja je dovela civilizaciju na nivo kamenog doba. Šta se tom prilikom desilo sa Kanarskim ostrvima ne možemo znati, ali u svakom slučaju i njihov način života je doživeo drastičnu promenu na lošije.

 

Neki su govorili da su Guanči potomci Rimlјana, koji su nepoznato kako dospeli do ostrva i uopšte se ne zna odakle ova teorija. Neko drugi je rekao da Guanči potiču od nekog naroda u Africi, koji se pobunio protiv Rimlјana, ubili su rimskog pretora ili sudiju i onima koje nisu ubilili su odsekli jezik, da ne bi mogli nikome da govore o ustanku, stavili ih na brodove bez vesla i predali ih volјi okeanskih talasa. Naprednija verzija je da je taj narod različitih nacionalnosti koji su se pridružili Kvintu Sertoriju, rimskom generalu koji su se pobunio protiv matične zemlјe i pobegao u Španiju. A posle njegove smrti, plašeći se odmazde Rimlјana, oni su pobegli na ostrva.

Još jednu verziju, koju pominje monah, dao je Platon u “Timeju“. Nekada su Kanarska ostrva bila povezana sa afričkim kontinentom, kao Sicilija i Italija, a posle strašne bure i kiša odvajaju se od kopna i dele se među sobom, na njima su ostali lјudi koji su preživeli kataklizmu, ali oni nisu vladali navigacijom. To je, uzgred jedan od razloga, zašto živeći usred okeana ti lјudi nisu znali za brodove ili čamce, i nisu imali komunukicaju između ostrva a ribu su lovili sa obale.

 

Starešine Guanča govorili su o 60 lјudi koji su došli na ostrvo Tenerife i sa njima je sve počelo. Ali otkuda su došli, oni ne znaju. I mnogi savremeni naučnici se odnose prema Guančima kao prema Berberima. Međutim, niko ne može ništa konkretno da kaže. Možda će doći vreme i naučnici će napraviti ozbilјnu analizu genetike mumija, kojih je na ostrvima mnogo. Nisu sve njih uništili hrišćanski demoni tame.

 

Činjenica je da kada su konkvistadori pričali u Evropi, da ostrva imaju pećine, u kojima je ponekad 300 do 1.000 mumija, evropski naučnici odmah su ih proglasili za čudovišta, plodom braka između đavola i lјudi i da stoga podležu uništenju. To je urađeno sa svom pažnjom i odgovornošću. Pored toga, deo od mumija evropski alhemičari smatrali su važnim sastojkom u apotekarstvu i magičnim lekom, sa svim njegovim posledicama. Na sreću, varvari nisu mogli da unište sve. Prema Guančima, samo na Tenerifu je bilo oko dvadeset velikih pećina sa mumijama. Nađeno je i ukradeno, ne više od polovine.

Pa kako su živeli Guanči, divlјi potomci Anta, pre nego što su došli civilizatori? Evo, šta je bilo moguće naći iz različitih španskih izvora.

 

Izgled

 

Za Guanče je monah Alonso de Espinosa napisao da na severu Tenerefa žive lјudi bele kože, žene koje su lepe sa lepom plavom kosom. Na jugu ostrva su lјudi sa tamnijom kožom zbog činjenice da su skoro uvek išli skoro goli i preplanuli na suncu. On je takođe istakao njihovu izuzetnu fleksibilnost i fizičku snagu i veštinu vladanja telom, sa kojima se niko nije mogao takmičiti u Evropi, kada su se takmičili sa njima u bacanju kamenja ili koplјa. Oni su imali ogromno kamenje, sa kojim su trenirali svoju snagu i izdržlјivost. Oni su ga podizali iznad glave i spuštali ruke unazad.

Oni su trčali strmim planinskim stazama gde su drugi dok hodaju strahovali, za izgublјenom stokom i lako izvlačili zaglavlјene na nepristupačnim mestima životinje. Još je više monaha porazila sposobnost Guanča da precizno izračunaju broj koza koje su isterali na ispašu, bez otvaranja usta i ne pokazujući prstom prema njima. Takođe su znali svaku životinju, čak i ako su ih imali i hilјadu. U borbu oni su išli goli, pokriveni samo kozjom kožom. Žene su, takođe, bile sa njima, nosile im hranu i takođe umirale sa njima. Pobednici nikad nisu gubitnicima nanosili nikakvu štetu ženama, deci i starcima, čak i muškarcima, koji nisu bili ratnici. Dozvolјavali su im da se vrate u svoje domove.

 

O poreklu Guanča je takođe govorio i pesnik Antonio de Viana “Oni su bili čestiti, pošteni i hrabri, kod njih se kombinuju sve najbolјe osobine čovečanstva: velikodušnost, agilnost, hrabrost, atletska snaga, čvrstina duše i tela, prijatelјsko lice, radoznali um, revnostan patriotizam , lјubav prema slobodi … “.

Organizacija društva

 

Poznato je da su starosedeoci Kanarskih ostrva bili na nivou kamenog doba – vatru su dobijali trenjem, zrna mleli kamenim žrvnjem, oblačili se u ovčje i kozje kože, a sekire su pravili od obsidiana – tamnih vulkanskih stena. Međutim, organizacija njihovog društvenog života i zakona, po kojima su oni živeli, kao i neka od znanja i veština, nisu bila na tom nivou, već su bili mnogo viša.

Društvo je bilo kastinsko i sastojalo se od tri kasteznajućih (vedajućih), vojnika i selјaka. Predstavnicima viših kasti nije bilo dozvolјeno da se žene sa nižim. Ako nije bilo kandidata iz njihove kaste, ženili su ili udavali svoju braću i sestre. Svako ostrvo je imalo svoje porodične odnose. Na primer, na Gran Kanariju dominirala je monogamija, a na Hieru – poligamija, Lansarot je usvojio poliandriju – poliandrija to je žena sa tri muškarca, od kojih je svaki živeo sa njom mesec dana. Kanarci su koristili trivijalne metod kažnjavanje za prestupe. Na primer, za ubistvo, oni su osuđivali na smrt ne samo počinioca, već i nekoga iz njegove porodice, verujući da je ubici mnogo teže da izgubi svoju suprugu, oca ili sina, nego da izgubi život …

 

Stanovništvo ostrva u vreme kastilјanske invazije 1402. god. su činili: Grand Kanarija – između 35 000 do 40 000 lјudi, Tenerife – između 30 000 do 35 000, na ostrvu La Palma – 4000, La Gomera – 2000, na El Hieru – 1000, na na Lansaroteu i Fuenteventireu ukupna populacija je bila od oko 900 domorodaca. Sistem upravlјanja na ostrvima nije bio složen, ali svako ostrvo je imalo svoje specifičnosti. Tako je to bilo i na ostrvu Tenerife.

Prema monahu de Espinozi, kod njih je bio čudan sistem nasleđivanja vlasti. Vlast menseja, naime tzv vladara, ne prelazi sa oca na sina, već sledećem bratu menseja, ako ga ima, uprkos činjenici da su imali svoju decu. Kada bi umro, vlast je prelazila na sledećeg brata, i tako dalјe, sve dok ima braće. U suprotnom, vlast bi se prosleđivala najstarijem sinu prvog vladara. Ceremoniju, da tako kažemo, krunisanja vladara je pravio savet staraca, pod nazivom Tagoror. On bi polјubio kost najstarijeg vladara, koja se pažlјivo čuvala u porodici, umotana u njegovu sopstvenu kožu. Onda su tom kosti dodirivali glavu i pleća budućeg vladara i svako ko je učestvovao na savetu je govorio: Kunem se ovom kosti ovog dana, da ste postali veliki.

 

Nakon toga, oni izjavlјuju narodu da imaju vladara, da će se proslaviti praznik u veselјu celog ostrva, a na račun izabranog vladara i njegovih rođaka. Kada bi Mensej prelazio iz jednog mesta stanovanja u drugo – leti u planinama i tokom zime na obali, sa sobom je vodio starešine. Pred povorkom se nosilo koplјe, kao znak da ide kralј. Svi koji bi se našli na putu padali bi pred njim ničice, i ustajući čistili su mu noge krajevima svoje odeće od ovčje kože, koje su zvali tamarko, i lјubili ih. Mensej Tenerifa je bio jedini vladar ostrva do vladavine Tinerfa Velikog. Posle njegove smrti ostrvo je podelјeno između njegovih 9. sinova i unuka. Nјihovi mali mensejati zvali su se: Anagaa, Tegeste, Takoronte, Taoro, Ikod, Daute, Adehe, Abona i Gimar.

Na slikama ispod su skulpture menseja Tenerifa u vreme španskog osvajanja.Mensej Akaimo – mensejat Takoronte. mensej Adhona – mensejat Abona, mensej Aniaterve – menseiat Gimar. Mensej Benkomo – mensejat Taoro, mensej Beneharo – mensejat Anaga, mensej Belikar – mensejat Adehe, mensej Pelinor – mensejat Ikode, mensej Romen – mensejat Daute, mensej Tegeste – mensejat Tegeste.

Mensej Akaimo – mensejat Takoronte

mensej Adhona – mensejat Abona

mensej Aniaterve – menseiat Gimar

Mensej Benkomo – mensejat Taoro

Vladanje menseja se protezalo od obale do obronaka centralnih planinskih venaca. Vrhovi grebena, uklјučujući vrh Teide vulkana, je zajednička zemlјa koju su mogli da koristie pastiri svih mensejata leti, kada bi na obali izgorela trava i životinje nisu imale šta da jedu. Ovo je posebno važno za južne mensejate, koji su se bavili isklјučivo uzgojem stoke, dok je klima dozvolјavala stanovnicima na severu da se više uklјuče u polјoprivredu i uzgajaju pšenicu, ječam, grašak i pasulј.

Mensej Beneharo – mensejat

mensej Belikar – mensejat Adehe

Adehe mensej Pelinor – mensejat Ikod

mensej Romen – mensejat Daute

mensej Tegeste – mensejat Tegeste

Iako su menseji bili nezavisni i bili vrhovni vladari svoje zemlјe, jedan od njih Taoro mensej je bio prvi među jednakima. Nјegova prestonica je bila u dolini Orotava – u srcu Tenerifa, koji je igrala važnu ulogu u ratu protiv španskih osvajača.

Ratnici Guanči su bili podređeni vojnom lideru – sigoneu. Bili su naoružani sa drvenim koplјem i kamenjem, poliranim tako da imaju vrlo oštre ivice. Oni su savladali veštinu preciznog bacanja i pogađanja cilјa. Oni su takođe koristili praćke. Oni su pokazali svoju snagu i junaštvo uništavanjem skoro u potpunosti kastilјanske ekspedicije 1494.god. na severu Tenerifa u selu Asenteho. Vojnici su u rat išli goli, iako su obično nosili svoje tamarkose. Na drugim ostrvima domoroci su nosili nekakve suknje napravlјene od palminih vlakana. U zavisnosti od vremenskih prilika, vrste aktivnosti i društvenog statusa, Guanči su nosili herkos (cipele od svinjske kože), huirmas (trake od kože koje su nosili kao rukave da zaštite svoje ruke), guaycas (kožne helanke kojima su zštitili noge) i ahico (kožni šorc).

O organizaciji društva na drugim ostrvima se malo zna. Fuerteventura je u vreme španske invazije bila podelјena na dva dela. Vođe zemlјe, nisu se slagale jedan sa drugim do te mere, da su izgradili zid kojim su odvojili svoje države. Na Lansaroteu su bila dva vladara. Na La Gomera – četiri. Ostrvo San Miguel de la Palma je bilo podelјeno na 12 delova. Gran Kanarija je podelјeno na 10 ganartematosa, koji su se potom spojili u jednu državu.

 

Iako je na Kanarskim ostrvima vladao patrijarhat, žene su igrale veoma važnu ulogu. Ako muškarac Guanča sretne ženu u pustinji, niko, bilo da je u pitanju i najhrabriji ratnik se ne bi usudio da razbije tabu i prvi da se okrene prema njoj, ako ona to ne dozvoli. Na nekim ostrvima pravo nasledstva je išlo sa majke na ćerku, a žena je bila garant prenosa vlasti. Dakle, na Grand Kanarima još uvek se sećaju vladarke Atidamane, koja je bila poznata po svojoj razboritosti i mudrosti, tako da je postala proročica ostrva. Ni jedan rat, ni jedno zaklјučenje mira, ni nagrađivanje, niti kazna, nije mogla bez njenog suda. Većina vođa muškaraca plemenskog ostrva su joj zavideli na talentima i sa omalovažavanjem govorili o njoj i izbegavali da je pridruže savetu. Pokušala je da to ignoriše, ali kada je stepen zanemarivanja i vulgarnosti dostigao vrhunac, ona se udala za jednog od vođa plemena, koji je dugo tražio njenu ruku, ubedila ga da prikupi vojsku, i svojoj volјi su podčinili sva plemena na ostrvu. Osim toga, Atidamana je svaki put išla ispred vojnika i borila se pod jednakim uslovima sa vojnicima.

 

Guanči žene su se tako žestoko borile na bojnom polјu ili ohrabrivale i pomogale svojim muškarcima, da su konkvistadori govorili o “amazonkama” na ostrvu La Palma. Ili su pričali legendu o Gasimari, princezi Anagi (Tenerife), koja je učestvovala u ubijanju onih koji su pokušali da se iskrcaju na obalu. Princeze i aristokrate zauzimaju važnu ulogu u Kanarskim legendama koje govore o herojstvu. Oni su više voleli da skoče sa litice u okean, nego da ih zarobe evroplјani. Ovaj ritual samoubistva, simbol lјubavi za slobodu, praktikovale su ne samo žene, već i muškarci kralјevske krvi, uz uzvik Vacaguare (Želim da umrem!).

 

Žene su se takođe javlјale kao personifikacija vlasti i legitimiteta. Kada je ostrvo Grand Kanarija priznalo novu vlast Španaca, onda je najmlađa ćerka poslednjeg vladara ostrva – Guanarteme bila predata njima, kao simbol legitimnosti nezavisnosti naroda. Žene Lansarote i Fuerteventure igrale su skromniju ulogu. Nјih su nudili, kao znak gostoprimstva gostima. Ženama je bilo prilično teško u vremenima gladi i prenaselјenosti. Kada je broj lјudi prelazio određeni maksimum, a bilo je jasno da ih zemlјa više ne može prehraniti, na ostrvima La Palma i Grand Kanarija praktikovali su žensko čedomorstvo. Oni su ubijali sve novorođene devojčice, sa izuzetkom prvenca. Nјih su odgajali kao produžitelјice roda.

 

Kuće

 

Guanči selo se obično sastojalo od nekoliko pećina koje su se nalazile na okolnim obroncima. S obzirom na to da je ostrvo Tenerife vulkanskog porekla, pećina i tunela nastalih lavom ima dosta, tako da su arheolozi otkrili veoma mali broj izgrađenih kuća na ostrvu.

Ako pećine nisu bile dovolјne, oni su podizali male kolibe napravlјene od kamena bez maltera, i zatrpavali ih granama i lišćem. Najnaprednija izgradnja je bila na Grand Kanariju. Kamene kuće iskopavali su u vulkanskom tlu, a zidove vladareve kuće su oblagali daskama, na kojima su crtali geometrijske motive, kao i na zidovima pećina. Na Tenerifima, ulaz u pećinu su obično zatvarali sa velikim kamenom, ostavlјajući prostor samo za ulaz i izlaz. Većinu vremena ostrvlјani su iprovodili na otvorenom.

Svakodnevni život

 

Obrasci Guančskih žena koje su se bavile proizvodnjom različitih posuda od gline su bili okrugli, ovalni, sa ili bez ručke. Oni su ih ukrašavali sa jednostavnim geometrijskim šarama – krugovima, trouglovima, kvadratima, krstovima i simbolima sunca, koji su se nanosili pomoće tzv pintanderasa – pečata od pečene gline i drveta veličine novčića sa ručicom. Iste alate i iste simbole koristili su Berberi Severne Afrike i Indijanci Meksika i Kolumbije za tetoviranje. Oni su takođe skuplјali šumske plodove i bilјke, kao što su pinjola, paprat, mokan ili su ubirali rodove ječma, pšenice, graška i pasulјa.

Muškarci su pripremali teren za sadnju, koristeći plugove napravlјene od goveđih rogova. Setvu su radile žene. Muškarci su bili odgovorni za proizvodnju oruđa i oružja: šili su, sekli kamenje, obrađivali kamenje za mlevenje brašna, itd. Muškarci su bili i pastiri ogromnih stada koza i ovaca. Oni su gajili posebnu rasu sa ravnom dlakom i znali su svaku svoju životinju, što je evroplјanima uvek bilo neobično. Pastiri su obrađivali kože ovaca i koza kamenim alatima i kostima i šili ih koristeći kao konac tetiva ili tanke trake od kože i igle od kostiju. Smatralo se kao veoma korisno sredstvo tabona – vrlo oštar nož od obsidiana – vulkanskog stakla. Pastiri su muzli koze i tovili svinje.

 

Hrana Guanča je bila veoma jednostavna i uprkos činjenici da su imali dosta stoke, mesa na njihovom stolu nije bilo svaki dan, naročito u nižim slojevima. Ali kada je bio praznik, oni su pripremali ovce, koze, pa čak i pse. Jedan od delikatesa je bilo jelo pod nazivom tamazanona – ječam, kuvan sa mesom na masti. Glavni proizvod je bilo mleko i do danas poznati kanarski gofio – brašno napravlјeno od prženih žitarica (pšenica ili ječam i koren paprati). Svakodnevna hrana je bila slanina i sir, kao i šumski plodovi i korenje.

 

Svečanosti, rituali i verovanja

 

Na samom vrhu društvene lestvice je bio vladar – Mensej. Posle njega su bili – arhimensej, koji je pravdao svoj status kroz porodične veze sa vladarom. Onda je dolazio čičikičos – srednja klasa, a zatim ačikasna – plebejci. Sve zemlјe i sva stada pripadali su Menseju, koji ih je jednom godišnje raspoređivao među plemstvom, u skladu sa zaslugama svake porodice. Stoga, Mensej je imao i ekonomsku ulogu preraspodele bogatstva, s obzirom na činjenicu da su svi narodni festivali i ceremonije održavani o njegovom trošku.

Na Tenerifama, čini se, nije bio klase sveštenstva i njihovu funkciju je obavlјao vladar. Međutim, oni su imali Guaniamene – neku vrstu proroka, koji je uživao veliko poštovanje i divlјenje. Važne odluke koje utiču na ceo mensejat, donosile su se u okviru Saveta staraca. Oni su se skuplјali na posebnom mestu, u blizini svetog kamenja ili drveća, gde su u krug smeštena kamena sedišta. Jedno od tih drveća je bila dracena Zmajevo drvo, koje živi nekoliko stotina godina, a njen sok ima i lekovita svojstva.

Guanči su verovali u vrhovnog boga – sunce, koje je imalo nekoliko imena: (Nebesa), (Veliki Bog), (Držitelј Neba i Zemlјe). Oni su takođe obožavali Boginju Majku – Majku Držatelјa Neba i Zemlјe ili Čuvarku Zakona Života. Nјu je hrišćanstvo brzo prekvalifikovalo u Devicu Mariju, izmišlјajući priču o pronalaženju drvene statue domorodaca. Takođe, Guanči su imali zlog boga – Guayota, koga su hrišćani, naravno, nazvali Đavolom. On je živeo na vrhu planine Teide i mogao se pretvoriti u psa noću. Sastanak sa njim se smatrao opasnim.

 

Pored obožavanja tih bogova Guanči su praktikovali uglavnom prirodno mnogoboštvo. Ostavlјali su ponude za duhove prirode na stenama i u pećinama i na drugim javnim mestima kako bi ih umirili ili tražili pomoć. U svakoj porodici je bilo glinenih figurina, idola, kojima su se klanjali članovi porodice, moleći za dobar prinos i zdravlјe lјudi i životinja. Isto tako, na svim ostrvima su postojala sveta mesta, kao što su planine i stene, za koje su Guanči smatrali da drže nebo i zemlјu u ravnoteži. Na Tenerifama, planina Teide je uvek bila od izuzetne važnosti u ovom kultu. Na ostrvu bio je rasprostranjen kult predaka, koji je izražen u mumificiranju mrtvih i njihovom čuvanju u pećinama – groblјima …

 

Na Tenerifama Guanči su imali četri glavna važne ceremonije: ceremoniju proglašenja novog menseja, ritual sprovođen u vreme suša, a druga dva su rituali koji su bili godišnji. To su bili novogodišnji praznik u proleće i veliki festival žetve.

  1. Proglašenje novog Menseja je ritual “blagoslovlјenja” novog vladara, čuvara kostiju predaka, a već je pomenut složeni sistem nasleđivanja.
  2. Ritual dozivanja kišaTokom suše celo selo je postilo i uzdržavalo se od plesa i drugih zabava. Oni su organizovali povorku sa stokom i išli na brdo. Tamo bi odvojili kozliće i jaganjce od majki. Svi su plakali i vrištali, dok su obezumlјene životinje blejale. Oni su verovali, da će se bogovi smilovati lјudima i stoci i pustiti kišu. Neka od ovih brda su još nazivali Bailadero ili Baladero, od španskog glagola «balar» – blejati.
  3. Novogodišnji praznik

    Guanči su koristi lunarni kalendar. Nјihova godina počinjala je krajem aprilapočetkom maja i poklapala se sa prolećnim festivalom, kada je novi okot domaće stoke ulazio u punu snagu. Nova godina je slavlјena kao praznik uz plesove i sportske događaje.
  4. Praznik žetve

    Najveći godišnji događaj je bio festival žetve, koji se slavio između jula i avgusta. Svi ratovi i sukobi između različitih mensejata bi se zaustavili, a sveto primirje stupalo na snagu, tako da bi lјudi mogli slobodno da prisustvuju gozbama, plesovima i takmičenjima. Mensej ja imao ulogu preraspodele bogatstva, podele hrane za sve tokom svečanosti.

Kanarska borba (lucha Canaria)

Tokom festivala lјudi su ukrašavali sebe cvećem, lišćem i granama. Organizovalo se važno sportsko takmičenje za testiranje fizičkih sposobnosti. Ljudi su se takmičili u trčanju, skakanju, penjanju na stene, bacanju i izbegavanju koplјa; u borbi prsa u prsa sa štapovima, itd. Oni su praktikovali oblik borbe, sličan onom, koji je popularno poznat kao grčko-rimski, i koji je, nekoliko vekova kasnije, još uvek živ u ostrvima i poznat je kao kanarsko rvanje (lucha Canaria). Ona se sastoji u bacanju protivnika na zemlјu ili van određenog područja.

skokovi pastira (el salto del pastor)

Još su žive neverovatne veštine Guanča pastira. Na Kanarskim ostrvima se i dalјe praktikuju kao prosta fizička aktivnost, takozvani skok pastira (el salto del pastor). Guanči su ga koristili za prevazilaženje teških ili opasnih zona – slivnika, jaruga ili strmih padina. Da bi to uradili morali su da imaju pouzdane motke dužine 3-4 metara sa zaoštrenim krajem i istrenirano telo. Tehnika skoka je bila jednostavna. Oštrim krajem motke, upirali su na mesto gde su nameravali da skoče, držali štap pod pravim uglom i polako skliznuli na zemlјu.

Guanči su imali malo muzičkih instrumenata: štapiće, koje su oni udarali jedne o druge, školјke, kamenčiće u glinenim posudama i rukama. Međutim, oni su voleli da igraju i pevaju. Jedan Guanči ples se još uvek pleše na Kanarskim ostrvima, pod nazivom Taharaste. Drugi Guanča ples je postao poznat u 16. veku, kada je unapređena verzija postala moderna na svim evropskim dvorovima pod nazivom “El Kanario».

Kada Guanči umre, posebno ako je plemićke porodice, počinje dug period žalosti i priprema za zagrobni život. Hroničari su zapisali, da oni veruju da postoji drugi život posle smrti, a da zli duh lјudi živi u planini Teide, dok duhovi dobrih lјudi žive u oblasti Agere, rajskoj dolini, koja se nalazi na mestu današnjeg grada La Laguna. Međutim, to je sada oslikano hrišćanskom viziom zagrobnog života.

Guanče su podvrgli procesu indoktrinacije od strane hrišćanskih misionara, koji je počeo bar jedan vek pre nego je taj narod konačno pokoren. Drevni ritual se sastojao u uklanjanju unutrašnjih organa iz tela mrtvog menseja koji su se stavlјali u korpu. Mladi dobrovolјac je zatim žurio na vrh litice mora sa korpom. Pre nego što bi počinio ritualno samoubistvo, mladiću bi bile predate poruke za mrtve: vesti o nekoj porodici, o tome kako se uvećao broj stoke, o zdravlјu prijatelјa i rođaka. Ovaj mladić je bio kurir između sveta živih i sveta mrtvih. Uprkos činjenici da o predstavi smrti Guanča ništa nije poznato, nema sumnje da su imali svoj jedinstveni i, bez sumnje, dobro formiran pojam zagrobnog života, za koji su pažlјivo pripremali tela svojih mrtvih.

 

Kada Guanči umre, njegovo se telo pažlјivo opere, raseče, uklone iznutrice, opere iznutra sa slanom vodom i trlјa iz dana u dan mastima pripremlјenim od različitih bilјaka i minerala, čiji je tačan recept sada nepoznat, ali se zna da su koristili ovčju mast, borovu smolu i fino iseckan plavac i sok zmajevog drveta, koji ima konzervirajuća svojstva. Telo su ostavlјali na suncu nekoliko nedelјa, dok se potpuno ne osuši čime postaje mumija. Tokom ovog dugog procesa, porodica i prijatelјi su nastavlјali da žale. Kada je spremna, mumiju su umotavali u ovčju kožu, bojili ili ocrtavali tako da se kasnije može identifikovati. Kožu su šili tako da formira tesan kožuh. Konačno, telo su ostavlјali u pećinu koja je služila kao porodična grobnica podignuto iznad zemlјe daskama. Ponude su postavlјali pored tela: nakit (ogrlice od perli i gline, svinjske zube), grnčariju, školјke i koplјa. Ako je mrtvac bio mensej, oni su ga sahranjivali sa njegovim skiptrom, koji simbolizuje njegovu vrhovnu vlast.

 

S obzirom na to da se u pećinama zadržavala konstantna temperatura, mumije su se dobro očuvale do danas. One su dostupne za izučavanje u Muzeju prirode i čoveka na Tenerifima i u Nacionalnom muzeju za antropologiju u Madridu. Zagonetka Guanča nikada nije rešena. Kako su belci, odsečeni od celog sveta ogromnim okeanom, stekli znanja o mumificiranju, koje su imali samo Inke i Egipćani?

Piramide Gimara (Piramides de Guimar)

 

Piramide Gimara (Piramides de Guimar)

Ali je zato bilo moguće saznati šta je zajedničko između Egipćana i Inka. Sve u svemu i jedni i drugi su bili naslednici drevne civilizacije – civilizacije Imperije Anta. Tako su i Guanči njihovi naslednici, iako potpuno divlјi.

 

Još jedna misterija su piramide Guanča. One se nalaze na ostrvu Tenerife u gradu Guimar. Do danas je preživelo šest od devet piramida. Ovu zagonetku je pokušavao da reši poznati norveški istraživač i naučnik, antropolog Thor Hejerdal. Počeo je da kopa i otkrio da su piramide strogo usmerene ka suncu. Jedna linija piramida poklapa se sa linijom zimskog solsticija, a druga – letnjeg. Takođe, njegovim naporima je stvoren etnografski park “Piramide Guimara”. Ali to je sve što je mogao. Zagonetku Guanči piramida nikada nije rešio, iako je bio siguran da su Guanči došli iz nepoznate veoma napredne drevne civilizacije.

 

Osvajanje

Poznato je da se upoznavanje Guanča sa evroplјanima završilo prilično tužno. Oni su nestali sa lica zemlјe. Evroplјani su polako delovali, ali uporno. Starosedeoci ostrva nisu imali nikakve šanse. Cela evropska “civilizacija” u ime Španije i Portugala, kao i Katoličke crkve, naravno, kuda bez nje, sa svim akumuliranim iskustvima osvajanja i uništavanja naroda, koristeći stare, vekovima testirane načine, kao što su: korišćenje hrišćanske religije kao socijalnog oružja; metodu “zavadi pa vladaj”; oružane intervencije i tako dalјe.

 

Put na Kanarska ostrva 1312.god. je preduzeo đenovlјanin kapetan Lantceroto Maločelo kada je tražio braću Vandina i Ugolina Vivaldije, koji su se našli na Kanarskim ostrvima 1291.god. na putu za Indiju. On je bio zaslužan za ponovno otkrivanje Kanara. Braću nije našao, ali je ostao na ostrvu Titerogaka, koje je kasnije nazvano njegovim imenom – Lancarote. Šta je i kako on radio tamo, nije poznato, ali su starosedeoci ostrva bili revoltirani i oni su ga proterali sa ostrva.

 

Posle 30 godina, 1341 g, na Kanarska ostrva su organizovali ekspediciju florentinci, a čini se da je bila finansirana od strane portugalskog kralјa Afonsa 4., što je kasnije postala osnova za portugalske zahteve na posedovanje kanarskih ostrva. Florentinci su proučili arhripelag, poveli sa sobom četiri domoroca i vratili se u Evropu posle skoro pola godine. Godinu dana kasnije, 1342 g, sa Majorke na Kanarska ostrva su otišle još dve ekspedicije, ali ovoga puta na ostrva su pošli i španski trgovci.

Katolička crkva je takođe zadrhtala i odlučila da stavi svoje šape na ostrva. 1344.g. Luis de la Serda (grof Klermona, admiral Francuske), koji je tada bio francuski ambasador pri papskom sudu u Avinjonu, predložio je papi Klimentu 6. zauzimanje ostrva i preobraćanje starosedeoca u hrišćanstvo. Papa je odmah izdao bulu u kojoj je darovao ostrva de la Serdi, a 1345.g. još jednu u kojoj je izložio planove za krstaški rat i obećao svim učesnicima zadovolјenje. Da bi se finansirao i pripremio pohod, on je lјubazno dozvolio iberijskim monasima da ovaj posao odrade. A tu su bili i portugalci koji su bili zabrinuti za njihovo “pravo” na Kanarska ostrva. U principu, do krstaškog rata protiv Guanča nije došlo.

 

Međutim, ekonomski prodor na Kanare španskih trgovaca, kojima su, pored vredne boje kanarskih ostrva od lišaja – Rocella tinctoria, koja omogućava da se dobije stabilna i duboka lјubičasta boja kao i druge boje od smole zmajevog drveta, bili potrebni robovi za evropske tržište, su učinili svoje. Bile su organizovane ekspedicija 1346, 1352. i 1366.g.

 

Crkvenjaci su takođe želeli da se pridruže. 1351.g, papa Kliment 6. je organizovao ekspediciju za dolazak na Kanarska ostrva 12 franjevačkih misionara za krštenja starosedelaca. Da li je uspeo, ostalo je nepoznato. Kao što se ne zna da li je sveštenicima biskupa Barselone i Tortosa uspelo da obavlјaju službu na Kanarskim ostrvima na lokalnim jezicima, kao što je papa Urban 6. govorio u svojoj buli 1369.g. Međutim, poznato je da je trinaest hrišćanskih sveštenika, koje je poslao papa Urban 6. za novac Pedra 4. Aragonskog, propovedalo na Kanarskim ostrvima sedam godina i da su bili ubijeni tokom ustanka starosedeoca 1391.g. Ukupno od 1352. do 1386. godine, bilo je (ili barem je planirano) najmanje pet misionarskih ekspedicija.

 

Portugalci su takođe želeli ostrva samo za sebe. Ignorisali su bulu 1344.g, a 1370.g. kralј Portugala Fernando 1. je darovao ostrva Lansarotu i Gomeru izvesnom “Lankarote da Frankia”, koji je pokušao da osvoji ostrva i sukobio se tamo “sa Guančima i kastilјancima.” Ali već je bila isplanirana informaciona obrada starosedeoca. Oni su otrovali hrišćanstvom Guanče i polako ali sigurno od 1402.g. do 1496 g, ostrvima su zadominirali stranci iz Evrope.

 

1402.godine, francuski baron Žan de Betankur – vlasnik tekstilne prizvodnje i prizvodnje boja, isposlovao je od kastilјanskog kralјa Enrikuea 3. da mu omogući osvajanje Kanarskih Ostrva, za šta bi zasluge pripale kralјu. Vodž mahos – tako su sebe nazivali stanovnici ovog ostrva – Gadarfija, nisu mogli da pobede osvajače, a 1404.g. ostrvo je palo u ruke normandijaca. Koristeći Lansarota kao osnovu, Betankur je počeo osvajanje sledećeg ostrva – Fuerteventura, koje je osvojio 1405. godine. Istovremeno je osvojeno i ostrvo Jero. Nastanjivali su ga starosedeoci – Bimbačeskoji nisu pružali otpor i koji su prodati kao robovi, a ostrvo su naselili doselјenici iz Kastilјe i Normandije

 

1412.g, Žan de Betankur zauvek se vratio u Normandiju, a na svoje mesto je postavio svog rođaka Masio de Betankura, koji je prodao svoje vladanje i pravo na osvajanje preostalih ostrva špancu Enrike Perezu de Gusmanu. On ih je isto preprodao. Kao rezultat toga, prava na ostrva i njihovo osvajanje, što je najzanimlјivije, promenilo je nekoliko vlasnika. Imajmo na umu da je još uvek postojalo tri neosvojena ostrva, najveće – Grand Kanario, Tenerife i La Palma, a kožom neubijenog medveda, to jest, pravom da ih osvoje, prosvetlјeni evroplјani trguju u potpunosti, najmanje 50 godina pre njihovog osvajanja. Šta da se radi, biblijsko obrazovanje je učinilo svoje.

Vidimo, primer Boga, koji je obećao izabranom narodu tu zemlјu na kojoj su živeli i radili drugi lјudi, jako je inspirisao evropske “supermene”, koji su tražili da popune tržišta svežom, visokom, plavokosom i plavookom robom.

Na kraju, pravo na osvajanja ova tri ostrva, ustuplјeno je kralјu Kastilјe. A onda je počela druga fazu osvajanja Kanara – kralјevska, za razliku od prve – plemenite, kada su ovaj slučaj vodile kralјevske ličnosti – takozvani katolički kralјeviFernando 2. od Aragona i Izabela 1. od Kastilјe

Venčani portret Fernanda 2. od Aragona i Izabele 1. od Kastilјe

1474.g.na presto kralјevstva Kastilјe došla je Izabela. Imala je 23 godina, od kojih je pet već bila udata za svog brata, naslednika kralјevstva Aragon, Fernanda 2. Ta Izabela se, koja je utvrdila 1478. inkviziciju, kao vatreni katolik ponosno se hvalila time, da se dva puta okupala u svom životu: na dan rođenja i na dan venčanja. Uprkos svojoj mladosti, Izabela je podčinila sebi i druga španska kralјevstva (pokrajine) i dovela do kraja skoro 800 godina Rekonkvistu – osvajanje Iberijskog poluostrva od Mavara. 1492.g, palo je poslednje uporište – Granadski emirat. Paralelno sa osvajanjem na kopnu, samo četiri godine nakon dolaska na presto, Izabela je poslala oružanu ekspediciju na Kanarska ostrva i od 1478. do 1496. g, potpuno je preuzela finansiranje njihovog osvajanja.

Razlog, tako upornog Izabelinog nastojanja u roku od 20 godina, da osvoji tri preostala ostrva arhipelaga je sledeći. Planirala je da uspostavi još jednu bazu za osvajanje Maroka, na koji su ona i njen muž verovali da imaju pravo, kao naslednici vizigotske imperije, koja je bila neka vrsta naslednika rimske. Prva baza za osvajanje Maroka bio je Gibraltar. Nakon toga i na drugoj njegovoj obali i zatim su preko puta sa Kanarskih ostrva, oni planirali “da Maroko uklјešte”. Zašto je Izabeli bio potreban severozapad Afrike, naročito Maroko? Smatra se, da je ona htela da reši nekoliko problema:

-istorijske – da povrati vlast nad teritorijama koje su nekada bile podčinjene vizigotskom kralјu;

-strateške – da osigura bezbednost celog Iberijskog poluostrva;

-religijske – za vraćanje katoličke vere u bivše hrišćanske zemlјe koje su pale pod uticaje islama,

-političke – da utvrdi dominaciju Kastilјe nad zapadnim Mediteranom i Severnom Afrikom.

 

I istoričari se trude da nas ubede u to, da je sve to planirano u glavi 27-godišnje žene, koja nikada nije razmatrana kao naslednik, jer je pored sebe imala još dva brata. Svoje detinjstvo je provela daleko od dvora, a pošto nije bila spremna da vlada, ona je bila prilično slabog obrazovanja – mogla je samo da čita i piše i bila je iskusna i strasna vezilјa. Kažu, da su je posle obrazovali, kako bi popunila praznine u obrazovanju. Možda. Ali, možemo reći, da kuvarica, u ovom slučaju vezilјa, verovatno neće moći da upravlјa državom, da razvija dugoročne planove za konsolidaciju zemlјe, vojnu invaziju i osvajanje teritorija ili za rešavanje više globalnih izazova. Nјena snaga i karakter ličnosti u javnosti nisu bili poznati, kao ni ko je razvio ove strateške planove. Kao Džon Di – savetnik engleske kralјica Elizabete 1., alhemičar, astronom, kabalist, “agent anđela” i autor koncepta “zelene imperije” u koju je uklјučivao Englesku, Severnu Ameriku i Rusiju.

 

Glavni razlozi za osvjanje kanarskih ostrva mogu biti sasvim drugačiji. Nemojmo zaboraviti da je to 15. vek – usred noći Svaroga. Iberijsko poluostrvo – je najveći granični deo velikog slovensko-Arijevskog carstva i samim tim, ono je među prvima podvrgnuto osvajanju mračnih sila, koje polako ali sigurno kreću ka istoku i polako grizu male komade od njega. A katolička crkva, na čijem čelu su uvek bili crni magovi i čarobnjaci je bila mozak i glavni pokretač ovih procesa.

 

Vratimo se sudbini poslednjih slobodnih Kanarskih ostrva – Grand Kanarije, La Palme i Tenerifa. Prvo ostrvo koje je pretrpelo osvajanje, bilo je ostrvo Grand Kanarija. Kastilјani su poslali tamo trupe pod vođstvom kapetana Huana Rehona Aragon, koji je regrutovao 600 lјudi, bio opremlјen sa 3 broda i 1478. godine je plovio na ostrvo zajedno sa monahom Bermudesom, predstavnikom biskupa. Lansarot je sufinansirao ekspediciju. Za osvajanje ostrva je bilo potrebno pet godina.

 

Tamarotesi – starosedeoci Grand Kanaria – žestoko su se branili, i, uprkos činjenici da su Španci uspeli da osvoje sever ostrva, nisu napredovali dalјe jer radne snage i zaliha nije bilo dovolјno, a kapetan i monah su počeli da se prepiru između sebe. Oko čega su se Konkvistador i “sveti” otac svađali, ostalo je nepoznato. Ali svađa je bila takva, da je zahvatila celu vojnu kompaniju i stigla do kralјevskih ušiju. Kao rezultat toga, na ostrvo je poslan novi guverner – kršteni Jevrejin iz Sevilјe, Pedro de Algaba. On je, bez mnogo razmišlјanja Rehonu okovao u lance i poslao na kopno. Rehona je dokazao svoju nevinost na kastilјanskom sudu i vratio se sa pojačanjima i uputstvima na ostrvo, gde je lišio sevilјca glave, a monaha poslao sa ostrva poniženog, a zatim se preselio na La Gomeru. Međutim, tamošnji glavni osvajač Ernan Peraza i stari rival Rehone je okovao u lance neuspelog guvernera Grand Kanaria i generalnog-konkvistadora La Palme i Tenerifa.

Spomenik Doramasu blizu mesta konačne bitke

1481g, Kastilјski kralјevi su poslali na Grand Kanariju general-kapetana Pedra de Vera. Pametan i iskusan vojnik, ali se razlikovao prekomernom okrutnošću, de Vera je osvojio Grand Kanariju 1483.g. U tome mu je pomogla velika grupa krštenih stanovnika La Gomere, koje je vodio “počasni kanarac”, koji je osvojio ostrva 1444. godine, španski plemić Dijego Herera. U bici kod Arukase u leto 1481. je ubijen vođa jednog od dva kralјevstva Grand Kanaria, Doramas. Uprkos činjenici da je došao sa dna, zahvalјujući svom vojnom talentu i hrabrosti, on se probio do vrha društva Grand Kanaria, i bio je žestoki zagovornik otpora okupatoru.

Pedro de Vera

Protiv Grand Kanarijca je poslata konjica, kastilјanci su bili naoružani arbaletama i arkebuzama. Na strani starosedelaca je bilo odlično poznavanje terena, sposobnost da se bore nestandardno i shvatanje da brane svoju otadžbinu. Uprkos prednosti Kastilјana u oružju, prednost je bila na strani Doramasovih vojnika. O njemu su nastale legende. On je porazio Huana de Osesa iz Kordobe, ali konkvistadori nisu želeli da prihvate ovaj rezultat i napali su ga. Oni su uspeli da ga ubodu u leđa koplјem, ali je uspeo da ih otera, ali drugo koplјe koje je bacio sam de Vera ga je pogodilo u rebra i Doramas nije preživeo. Uspeo je samo da mu kaže: “Nisi ti ubio mene, već ovaj izdajnički pas koji me napao s leđa”. De Vera je naredio da odseku glavu leša, stavio je na kolac i izložio u novoosnovanoj tvrđavi.

Vođa Galdara – drugog kralјevstva ostrva, Temisor Semidan, bio je zaroblјen, što je poslužilo kao odlučujući faktor u pobedi konkvistadora. Poslat je u Kastilјu, gde je kršten pod imenom Fernando Guanarteme, a posle potpisivanja sporazuma sa kralјem, postao je odan i vredan saveznik Kastilјana. Ali otpor nije oslabio. Delo Doramasa je produžila princeza Gajarmina Semidan, rođaka Temisora i drugog vojnog vođe Bentehija, možda njegovog nećaka, a takođe i plemenskog šamana (faisan). Oni su se povukli u planine i vodili borbe. 23. aprila, 1483 Temisor Semidan ih je ubedio da se predaju, kako bi se izbegla smrt među sunarodnicima. Gajarmina je odlučila da se predaju, što se i desilo 29. aprila, 1483 u tvrđavi Ansite. Nakon toga, ona je krštena i venčala se za kabalјera Hernanda de Gusmana. Bentehi je istog dana skočio sa litice, uzvikujući: “Atis Teirm!”, što može da znači “Za domovinu!” ili “Sloboda!”. Šaman je takođe izvršio samoubistvo.

Tako je završeno osvajanje Grand Kanaria. Sporovi o položaju naslednog vođe ostrva Tenisora Semidana idu do tada. Neki ga smatraju izdajnikom svog naroda, drugi mudrim liderom, koji je u bezizlaznoj situaciji pokušao da sačuva živote svojih lјudi. Na žalost, on nije mogao da zna da im hrišćani evropski osvajači neće dati da prežive. Oni koji nisu umrli sa oružjem u rukama, nestali su u ropstvu od preteranog rada, ili su umrli od evropskih bolesti na koje nisu bili imuni ili su se asimilovali. To je ono što se dogodilo sa stanovništvom Centralne i Južne Amerike, koju je “otkrio” Kolumbo. Takođe, uz pomoć “katoličkih kralјeva”. Kakva slučajnost! Tu je 3/4 stanovništva pokošena iz istih razloga.

 

Ali vratimo se na Kanarska ostrva. Nakon pet godina na La Gomeri je bio veliki ustanak protiv despotizma kastilјanskog guvernera Hernana Peraza. Nјega je uhvatio ratnik po imenu Hatakuperčei odsekao mu glavu, a kuću zaposeo. Na Gomeru je odmah došao guverner Grand Kanaria de Vera. Pobunjenici su utočište našli u planinama. De Vera je upozorio, da oni koji ne dođu na sahranu Peraza, biće isečeni, a oni koji dođu – njima će biti oprošteno. Međutim, ubio je i jedne i druge. Divlјi, ali u skladu sa kodeksom časti, domoroci nisu predvideli da se plemeniti gospodar neće držati svoje reči. Štaviše, on je naredio ubijanje svih muškaraca preko 15 godina starosti. Oni su mučeni, davlјeni, obešeni i desetkovani. Žene i deca su prodati u roblјe.

 

1942.je došlo red na sledeće ostrvo Kanarskog arhipelaga – La Palma. Kralјevi su dali pravo na osvajanje kapetan-generalu katstilјske mornarice Alonso Fernandez de Lugou. U slučaju osvajanja ostrva tokom tekuće godine, on mu je obećao dostojnu nagradu – petinu zatvorenika, od kojih su neki rentirani i za 700.000 maravediasa (maravedias – španska valuta, dolazi iz zlatnog dinara, nastala u Španiji u 11-14 veku, nazvana u čast mauaritanske dinastije al Moravidov). Pohod je finansiran i od strane nekog Huanoto Berardija i Franciska de Riberola u jednakim delovima i, shodno tome, sa jednakim nagradama posle pohoda.

 

29.septembra, 1492.g, šest brodova sa 900 vojnika iskrcalo se na ostrvo. De Lugo je potpisao sa nekim od starešina sporazum, kojim se obavezao da ih poštuje potpuno ravnopravno sa špancima. Samo Tanaus, starešina glavnog kantona ostrva Asero, nije pristao na te uslove, i on je utočište našao u planinama i uspešno se branio pomoću planinskog terena. Pošto je rok važenja ugovora sa kastilјanskom krunom trebalo da istekne, a Fernandez de Lugo je gubio novac, on je predložio razgovore starešni Tanausu u Los Ljanosu, gde ga je zarobio, okovao i poslao u Kastilјu. Na putu, Tanus je štrajkovao glađu i umro na brodu, ne doplovivši u Španiju. Nјegova poslednja reč je bila «Vacaguare!» – «Želim da umrem!”. U čast svoje domovine.

 

Zvanični datum osvajanja La Palme se smatra 3. maj 1493. Pre punog ovladavanja celim kanarskim arhipelagom kastilјanskoj kruni je ostalo da osvoji samo jedno ostrvo – Tenerife …U decembru 1493 de Lugo je primio od strane katoličkih kralјeva potvrdu prava na osvajanje ostrva Tenerife. On je prodao svoju plantažu šećera na Grand Kanariji i tako delom novca finansirao vojnu operaciju, a drugi deo novca je dao italijanskim trgovcima, koji vode njegove poslove u Sevilјi.

Alonso Fernandez de Lugo osnovao je grad Santa Kruz de Tenerife. U aprilu 1494.g. de Lugo se iskrcao na severnu obalu Tenerifa. Sa njim je bilo 2000 pešaka, među kojima je bilo 600 Guanča sa Lansarota, Ferteventure, Grand Kanaria i Gimara i 200 konjanika. Nakon iskrcavanja na severnu obalu, prva stvar koju su konkvistadori uradili je da su napravili veliki drveni krst, a zatim sagradili tvrđavu u blizini današnjeg glavnog grada Tenerifa, koji se zove Santa Kruz, što znači Sveti Krst.

Kao što je ranije pomenuto, u vreme osvajanja ostrva su bila podelјena na devet mensejata (kralјevstva). Južni i istočni Menseji, vladari mensejata Anaga, Gimaras, Abona i Adeje su napravili takozvani “Kamp mira” i bili su za to, da se podčine kastilјancima. Propovedi hrišćanskih misionara koji su tamo bili aktivni dugo vremena, nisu bili uzalud. De Lugo je potpisao sa njima sporazum o miru.

 

Severni Menseji – vladari Tegueste, Takorontea, Taora, Ikodena i Daute, napravili su “kamp rata” i bili su za oružani otpor, ne želeći usvajanje hrišćanstva i podčinjavanje okupatoru. Nјihov vođa je bio Benkomo – mensej Taora, glavnog kralјevstva ostrva, gde je organizovan centar otpora. Generalno, Guanče vojska brojala je oko 3.000 lјudi.

 

Ubrzo je de Lugo preselio svoju vojsku u dolinu Taoro (Orotava), da bi slomio centar otpora Guanča, mensejat Benkomo. Međutim, Benkomo je bio spreman da se sretne sa neprijatelјem. On je odveo sve lјude i životinje u planine, a njegov brat Tinguaro naredio je da se presretnu osvajači u klisuri Asenteho na putu do doline Taoro.

31.maja, 1494.g, kastilјska vojska je ušla u klisuru, ne šalјući nikakve izviđače. Opušteni okupatori, nisu videli ispred sebe ni lјude ni domaće životinje. Tako je bilo i na drugim ostrvima. Starosedeoci su bacili sve, pokupili stoku i otišli u planine, a španci su zauzeli naselјene nizije. Osim toga, otišavši u planine, domoroci nisu predstavlјali ozbilјnu opasnost, i vojnici su se razmahali na okupiranoj teritoriji.

 

Videvši da slobodno pase stoka u dolini, plaćenik Lugo se obradovao i požurio da je lovi. Koze mu se nisu dale u ruke, skačući od vojnika išle su u jednom pravcu – duboku u klisuru. U jeku potere za budućom večerom niko nije obratio pažnju na prigušeni zvižduk kojim su vablјene koze. Tek kada je cela vojska bila u klisuri, Kastilјci su shvatili da su u zamci, ali bilo je prekasno. Po njima su udarili Guanči, koji su se skrivali među gustim grmlјem.

Oni su presreli napadače zaglušujućim zvižducima i gradom kamenja. Svi su oni pogodili cilј, a Guanči su bili poznati po svojoj preciznosti. Grupa od 300 lјudi napala je iz zasede, a zatim su glavne snage ostrvlјana napale pozadinu. Konjica kastilјana je bila beskorisna. Zatvoreni u uskom klancu konjanici de Luga nisu imali slobodu za manevrisanje konjima, Guanči su ih udarili koplјima i oni su zbacivali jahače i padali preko njih. Sa obronaka klisure, na kastilјane opremlјene borbenim oklopima i naoružanim vatrenim oružjem valјao se talas polugolih ratnika sa koplјima i kamenjem. Ali ovaj put, municija okupatora nije pomogla. Osim toga, zbog teškog naoružanja, vojnici de Luga gubili su mnogo vremena na punjenje vatrenog oružja. To, i takav napad i nemogućnost da se iskoristi konjica dovela je do potpunog poraza kastilјana. De Lugo je izgubio ovu bitku i sa 80% vojnika bio je primoran da pobegne na Grand Kanariju, gde je uz finansijsku podršku đenovskih trgovaca i kastilјana sastavio novu vojsku. Tokom ovog vremena, Guanči su uništili utvrđenje. Grad, sagrađen na mestu gde se bitka desila, španci nazivajuLa Matanza de Acentejo (masakr u Acenteju).

 

Napravio je novi odred, otprilike jednak broju prethodnog, ali vojnici su bili iskusniji i bolјe naoružani i de Lugo se vratio na Tenerife. Tvrđavu je obnovio, krst takođe i ponovo otišao na Guanče. 14. novembra 1495, oni su im naneli poraz u ravnici Agere. 1700 Guanča, među njima Bencomo i njegov brat Tinguaro palo je na bojnom polјu. Vojska de Luga pretrpela je manji gubitak – oko 50 lјudi je ubijeno a ranjeno na desetine. Preživeli Guanči rasuli su se po Tenerifima i nastavili gerilski rat. Nјih je vodio sina Benkoma, Bentor. Situacija je bila komplikovana zbog činjenice da su mnogi Guanči podlegli epidemiji nepoznate bolesti. Nјu nazivaju “la modora”. Naučnici uklјučeni u istoriju Guanča još uvek ne mogu da dođu do konsenzusa koja je to bolest bila. Neki veruju da je razlaganje tela ubijenih kastilјana, koji su poginuli u bici kod Anteseha otrovalo vodu. Drugi – da je to bio grip, treći – groznica, četvrti – tifus, peti – kuga. U svakom slučaju, poznato je da je stanovništvu ostrva od 20.000 lјudi, bolest odnela živote oko 5.000 lјudi. I zanimlјivo, osvajači od nje nisu bili ugroženi.

 

Da bi zaustavili otpor, u decembru 1495.g, kastilјani su ponovo krenuli u pohod na sever ostrva u pravcu Taora. Nekoliko hilјada Guanča ponovo se sukobilo sa okupatorom u jaruzi Asenteho, očigledno, nadajući se ponovlјenoj pobedi. Međutim, de Lugo je prethodnu lekciju dobro naučio. On je podelio svoju vojsku na dva dela i koristio prednost kastilјana u posedovanju vatrenog oružja. Bitka je trajala tri sata i Guanči su izgubili. Da proslavi svoju pobedu, Alonso Fernandez de Lugo podigao je manastir posvećen Bogorodici na mestu bitke. Brzo je nastalo naselјe oko manastira, koji se sada zove La Viktoria de Acentejho.

Bentor, sin Benkoma, izvršio je samoubistvo mesec dana nakon poraza. Benitomo, sledeći mensej Taora, 25. jula 1496, zajedno sa mensejima Akiamo i Benearo je pristao na primanje hrišćanstva i prisajedinjenje Tenerifa u “kralјevinu Španiju”, potpisivanjem mirovnog sporazuma. U septembru 1496. u oblasti Adeje, Abona, Daute i Ikoda postupilo se po ovom sporazumu. Većina Guanča, po uzoru na njihove vođe, prihvatili su hrišćanstvo. Počeo je proces kulturne i etničke asimilacije Guanča. Poraženi na severu Tenerifa Guanči su prodati u roblјe ili preselјeni na Grand Kanariu.


Ali nisu se svi predali. Neki severnjaci su pobegli na južni deo ostrva, gde su našli utočište među plemenima u planinama. Oni su nastavili beznadežnu borbu za oslobođenja domovine. U avgustu 1502.god, došlo je do ustanka u Adeji. Mensejem je proglašen Ičasaga. On je proučavao taktiku kastilјanskih vojnika, oduzeo je u borbama vatreno oružje i nekoliko meseci drsko napadao na njih i naselјa kolonista. Nisu mogli da ga uhvate, a onda je na scenu stupila omilјena taktika osvajača, koju su uvek sprovodili sa Guančima – obećanja i preterivanja. Kao što su radili oduvek, tako rade i danas. Kastilјani su plemstvu Guanča obećali sve što su oni želeli da čuju i što nikada nije bilo ispunjeno. Oni su zaklјučili sa njima mirovni sporazum, kao 1496., i otišli sa ponudom kod menseja. Kada je vođa Adehe video da sa okupatorima – pregovaračima idu ruku pod ruku njegovi najbliži saradnici, nije mogao da podnese činjenicu da je njegova zemlјa osvojena i da su ga najbliži saradnici izdali. Bez reči, on je izvukao nož iz pojasa i ubo sebe u grudi. Kao i njegovi preci, kome je čast značila sve u životu, umro je pretposlednji mensej Guanča.

Kastilјsko osvajanje kanarskih ostrva se završilo. Većina njihovih stanovnika je ubijeno ili umrlo u borbama. Mnogi su izvršili samoubistvo u zaroblјeništvu. Oni koji su preživeli bitke su umrli od epidemije i gladi. Mnogi su okovima prodati u ropstvo na tržištima roblјem Španije i Magreba. Nekoliko stotina ostrvlјana je preživelo i oni su nasilno kršteni i ubrzo su potpuno asimilovani od strane osvajača i imigranata iz cele Evrope. Od Guanča su ostala samo imena, koja do današnjeg dana, neki ostrvlјani ponekad daju svojoj deci – Benkomo, Baute, Doramas, Mensej, Ganarteme, guančski toponimi – Anaga, Ikod, Gimar, Teide, Ukana, Tehina, Tegeste, Takaronte i druga, i desetak reči koje koriste pastiri Fuerteventure i Lanzsarote, koje se odnose na njihovu okupaciju. To je sve što je ostalo od lјudi koji nisu imali vremena da kažu svetu o sebi.

 

Ali da li je to zaista tako? Ili od nas, opet, ima nešto što se krije, zamenjena istina sa poluistinama, koja otvara mnoga pitanja. Sumnje da su se domoroci ostrva borili za svoju zemlјu, nema. Jer ne postoji sumnja u činjenici da su počišćeni veoma pažlјivo. Zašto? Da li je to samo od prirodne evropske krvožednosti? Zašto su španci napadali tako jako Kanarska ostrva? Šta su mogli da nađu tamo? Bogatstva? Guanči osim ovaca i koza nisu imali ništa. Robove? Nјih i nije bilo mnogo, a oni su se očajnički borili. Hrišćanska crkva je želela novu pastvu? Možda. Ali je isto tako tačno da su sluge mesečevog kulta tražili širom sveta i prisvajali sebi sve što se odnosilo na drevna znanja i njihove nosioce. Ne zaboravimo i kakav su krvavi lov organizovali na sledbenike Radomira i Magdalene i njihove potomke. Ljudima nisu ostavili ni tračak znanja, i svi koji su mogli da znaju nešto, ubijeni su.

 

Dakle, možda su, na Kanarskim ostrvima, sluge tamnih želeli da uzmu ili unište postojeće aretfakte? Egerton Sajks, poznati atlantologista, član Kralјevskog geografskog društva, utvrdio je da je na Kanarskim ostrvima bilo nekoliko hramova Atlanta u kojima su se čuvali neki artefakti. On je skuplјao ove informacije iz keltskih tradicija zapisanih krajem 6. veka n.e, koje govore o misterioznim narodu Tuata De Danan, koji su stigli u Irsku na velikim brodovima sa nepoznatih atlantskih ostrva, koja su bila uništena strašnom katastrofom. On takođe navodi da su 1402.g, kada su se na Kanarskim ostrvima po prvi put pojavili španci, oni videli ostatke nekih antičkih građevina i veštačkih kanala. Da, i “rukopis Bokačo“, pominje na početku, da je italijansko-španska ekspedicija 1341.g, otišla u neke hramove na ostrvu i odatle ukrala statuu golog muškarca, koju su doneli u Lisabon. Možda su još nešto našli, a šta nisu mogli da ponesu sa sobom. Tako da je bilo neophodno da se osvoje ostrva i stave pod svoju kontrolu, a stanovništvo da se zatre, čime su se oni bavili pola veka.

 

Istorija Guanča, kao i istorija drugih naroda, koji su imali nesreću da budu osvojeni od strane evropskih konkvistadora, pokazuje divlјe metode koje su primenjivali “prosvećeni” evroplјani kako bi dobili ono što žele. Nehumana okrutnost i divlјaštvo u kombinaciji sa apsolutnom bezosećajnošću i pohlepom je temelј na kojem počiva dobrobit zapadne imperije, posebno Španske i Britanske. Neophodno je da se to nikad ne zaboravi. Posebno oni, koji pričaju bajke o “evropskom raju”. Metode i cilјeve, koje primenjuju evroplјani stotinama godina, primenjuju do današnjih dana.

razmak

Transkript emisije Drevnik br.21, radio Serbona
Autori i voditelјi: Drago, Dule, Duki, Aca i Saša

Poslušajte celu radio emisiju

Guanči – misteriozni beli narod
5 (100%) 1 vote[s]

Leave your thought

Пратите нашу страницу на Фејсбуку