We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

My Cart
£0.00
imperija ahemenida ko su zaprabo bili persijanci

IMPERIJA AHEMENIDA – Ko su zapravo bili Persijanci?

Kao i uvek i večeras pričamo do sada neispričanu priču kod nas, makar ne na poznat način, sa tim podacima i takvom podelom na dobre i loše momke na koju smo navikli. Gledali smo skoro svi čuveni film 300 i tu nam je usađena percepcija ko su dobri a ko su loši momci. A da li je stvarno tako bilo? I šta mi u stvari znamo o tim lošim momcima koji su došli iz Persije? I kakva je to imperija bila? Po tom i sličnim filmovima, persijanci su oličenje zla i tame. Nebrojena zla vojska napada mirnu, poštenu pravdolјubivu Grčku teritoriju, podelјenu tada na polise, a 300 odvažnih junaka im se odupire. O junacima smo sve saznali, a o lošim persijancima samo to da su bili ružni, prlјavi i zli…

drevnik pecat Kao i uvek, globalni upravnik menja našu percepciju zamenom uloga. Persijanci su bili arijevci, borili se pod grbom dvoglavog orla, bili su na strani svetla, svetlih sila, i glavna tada pokretačka sila u toj borbi za opstanak planete kako ona ne bi u potpunosti pala u ruke tamnih parazita.

 

Malo im je tada nedostajalo da uspeju u tome. Ali, parazitska sila i moć, koja je bila oličena u mnogim kultovima i religijama nije sedela skrštenih ruku, već se kao i uvek ozbilјno ponela prema ugrožavanju svog postojanja i nestanku sa ove planete. U dužem vremenskom periodu, kao što to uvek i rade, osmislili su akcije kojima su tu imperiju, koja ih je ugrožavala, bacilli na kolena. Recept je bio isti, kao i ovaj koji koriste danas. Intrige, laži, plјačka, genocid i sav ostali poznati njihov arsenal dejstava. Na kraju su i uspeli u tome.

 

Međutim, nikada, pa ni tada, nisu uspeli u tome, pa neće ni ubuduće, da iskorene rod Rase, koliko god se trudili i koliko god zli bili. Dok postoje države i narodi u njima, koji su na strani pravde i istine, paraziti će kidisati, pokušavati da otimaju, uništavaju, ubijaju i zatru naš rod. Ali, uvek postoji to malo ali, koje im je do sada stvaralo problem i nije dopuštalo da svoje planove osvajanja planete upotpune. I to malo ali, će dovesti do kraja parazitske gamadi, a time će se i promeniti slika globalnog sveta, u kome će glavnu ulogu povesti sada napadani i ugnjetavani narodi na strani pravednosti i savesti.

 

Krenimo onda sa pričom o imperiji Ahemenida i o tome kakvu su imperiju oni stvorili i kako su je, na žalost, parazitska gamad slomila.

533.godine pre nove ere vladar arijevskog plemena Parsa, Kir drugi (persijanski Kuruš), kasnije nazvan Veliki, napravio je državni udar i zaseo na midijski presto. Midijci su takođe bili arijevci i imali su ogromnu teritoriju pod svojom kontrolom. Kir je bio iz roda Ahemenida, vodećeg roda u persijskom plemenu, sa nazivom Pasargadi. On je bio unuk midijskog vladara Astiaga (Ištuvegu), sin ćerke koja je pod imenom Mandana bila udata za plemenitog Persa po imenu Kambis (Kambudžija).

Minijatura “San Astiaga”, 1420-1440. godine, Madrid, Nacionalna biblioteka Španije

Astiag, Kirov deda, naredio je da se ubije njeno dete (Kir) nakon proročkog sna. On je sanjao, da iz utrobe njegove ćerke raste loza i da je ta loza izrasla zatim po celoj Aziji. Magovi-tumači snova su mu objasnili san tako, da će sin njegove ćerke biti kralј umesto njega. On je naredio svom upravitelјu Harpagu da ubije novorođenče, ali ispalo je tako da je dečak stigao na vaspitanje kod pastira, a zatim, kada je dostigao pubertet, sve se otkrilo.

 

Harpag je platio za neispunjenje naređenja životom svog sina. Okrutan kralј Astiag naredio je da se ubije dečak i skuva od njega jelo za oca, što on nije znao i pojeo je svog sina. Kada je sve otkriveno, on je odlučio da se osveti i pomogao Kiru da osvoji midijski presto.

Minijatura “san Astiaga”, 1482. g., saborna crkva u Brikseni, Italija

Legenda o persijskom kralјu Kiru i snu midijskog kralјa Astiaga bila popularna u srednjovekovnoj Evropi. Na internetu se može naći dosta sličica 14-15 veka koje to ilustruju. Važno je napomenuti da su na ovim minijaturama, junaci na njima, nacrtani kao – evropeoidi, a sve žene – sa svetlom čak i zlatnom kosom.

 

Na pitanje: zašto je persijski kralј Kir (pers. Kurus) bio toliko popularan u srednjem veku u Evropi, odgovor je jednostavan. U 14-15 veku, a to je skoro sredinom poslednje noći Svaroga, u Evropi je već sasvim carovalo hrišćanstvo – lunarni kult (kult Ozirisa, Dionisa i dr.), koji je konačno pobedio solarni kult života, čiji je poslednji bastion – Katar – crkva uništena u krstaškim pohodima od 1209-1215. godine. Sve što je u vezi sa njima, sa vedskim znanjima i znanjem uopšte temelјno je uništeno i zamenjeno “novim pravilnim” informacijama, na primer, biblijskim stvaranjem sveta i ostalim primitivnim folklorom, kao i zamena stvarne istorije čovečanstva – biblijskom, odnosno istorijom jednog-jedinog plemena jevrejskog.

Minijatura “Kir, unuk Astiaga, cara Midije, hrani životinje”,
majstor Busiko (Boucicaut Master), Francuska

On je dozvolio jevrejima, da se vrate u Jerusalim i obnove svoj hram. U Judeju je krenulo 42 000 lјudi (sve te porodice su imenovane u Bibliji). Pri tom, on im je dao da odnesu iz vavilonskog hrama sve vrednosti i pružio im je administrativnu pomoć. Takvo ponašanje persijskog kralјa u Bibliji se objašnjava činjenicom da je Kir dobio naređenje od Jehove i da je odmah požurio da ga izvrši. Ideja da je vladar ogromne države, persijski kralј Kir, čovek koji je obožavao jevrejsko božanstvo i da je provodnik interesa jevreja, nije ništa drugo već jeftiniji psihološki trik. Stvar je u tome, da je Kir pustio jevreje da obnove hram jer kod persijskih vladara je bila takva opšta politika prema svim narodima koji su bili njihovi podanici. Kir je naredio da se vrate sve svetinje koje su oduzete, svim narodima, a ne samo jevrejima, u mesta njihovog prvobitnog boravka.

Minijatura “Kir 2 Veliki omogućava jevrejima da obnove hram u Jerusalimu”
francuskog slikara Žan Fukea (Jean Fouquet) (1420-1481), 1470-1475g.

 

Vladari Persijskog carstva su bili iznenađujuće tolerantni i dozvolјavali su svim narodima da ispovedaju svoju veru i da žive u okviru svoje kulture. Isto tako su postupali vladari Velike Tartarije i kasnije Ruske Imperije.

Bakrorez “Kir, kralј Persije” iz skupa od četiri gravure
“Najveći vladari antike” 1590-ih godina.

Biografija osnivača persijskog carstva je maksimalno mitologizovana, posebno njegovo poreklo, drugim rečima, skrivena je istinita informacija o tome ko je zapravo bio osnivač persijske imperije, car Ku-Ruš. Pisanje njegove istorije je počelo u vreme kada se većina zapadnih pokrajina Slovensko-Arijevskog Carstva pripremala za odvajanje od matične zemlјe, i kada su im unapred sastavili novu istoriju sveta, izmenili biografije careva, heroja, verskih ličnosti i tako dalјe, po potrebi falsifikatora. Ali falsifikati prošlosti naše civilizacije radili su se postepeno i odjednom nije sve uspelo da se ukloni.

 

Primer za to je karta Persijskog carstva (Persici Sive Sophorum Regni Tipus) iz geografskog atlasa flamanskog kartografa Abrama Orteliusa (1527-1598) ” Ovaj atlas, smatra se “prvim modernim atlasom“, prvi put je objavlјen 1570. godine. Na ovoj karti se jasno vidi da se Persija sa severa i istoka, sve do Indije, graničila sa jednom jedinom zemlјom – Velikom Tartarijom a sa severo-zapada sa bivšom njenom pokrajinom, koju su do kraja 16. veka evroplјani nazivali Vojvodstvo Moskva ili Ruska Imperija. Sasvim je logično pretpostaviti da je kao i severna Indija u Sibiru, Persija takođe bila pokrajina velike Evroazijske imperije naših predaka.

 

Ona se odvojila od matične zemlјe odjednom i to najverovatnije u vreme tzv Noći Svaroga – oko 5.v. pre nove ere, kada su u Persiji delovali biblijski Ester i Mardohej i u 5 v. n. e. u vreme ustanka Mazdaka.

Persijsko carstvo (Persici Sive Sophorum Regni Tipus) Abram Ortelius
(1527-1598) “Prizor Kruga Zemalјskog” (Theatrum Orbis Terrarum)

U principu, sa Kirom su uradili isto, kao i sa svim zaista najvećim predstavnicima lјudske civilizacije – Radomirom, poznatog svima kao Isus Hrist, Budom, Svjatoslavom Hrabrim i drugima, čija imena i činjenice postojanja je bilo nemoguće ućutkati ili sakriti, ali su zato njihove biografije promenili, izmislivši tamo gomilu mitova, i često pripisujući im reči i dela, koja nisu govorili ni radili, a to ko su oni zapravo bili, šta su govorili i radili, su izbrisali iz sećanja civilizacije.

 

Mada je nešto i ostalo. U slučaju Kira – to je takozvani “cilindar Kira” – glineni cilindar 22,5×10 cm, 45 redova koji sadrže listu pobeda i milostivih dela Kira, kao i spisak predaka.

 

Tekst na glinenom cilindru sastavili su vavilonski sveštenici posle osvajanja Vavilona od strane persijanaca 539. g. pre nove ere. Jezik originala je – akkadski.

Nјegova imperija prostirala se od Avganistana i Indije i uklјučivala je u sebe kako srednjeazijatske oblasti, kao Drangianu, Margianu, Horezm, Sogdianu, Baktriju, Areiju, Hedrosiju, tako i pokorena plemena Saka, Satagidiju, Arahosiju i Gandharu. Pored Vavilona, Kambiz je dobio u nasledstvo od oca Siriju, Palestinu i Fenikiju, koja se dobrovolјno podčinila Persima.

 

Međutim, Kir nije uspeo da podčini sebi Masagete, koji su stalno napadali u Srednjoj Aziji i tim samim ugrožavali severo istočne granice njegove imperije. Nјegova vojska je pretrpela poraz, a on sam je poginuo početkom avgusta 530. g. pre nove ere.

 

Najstariji sin je nastavio da proširuje imperiju i kroz 5 godina, 525. g. pre n. e.,persijanci su osvojili Egipat, a kroz 3 godine Kambiz je umro pod vrlo čudnim okolnostima na putu iz Egipta u Persiju, kada je bio na putu za suzbijanje pobune u metropoli. Kako pričaju grci – Herodot i Ktesij, osvajač Egipta, ne poslednji da tako kažemo, ranio je sebe sopstvenim mačem kada je skočio na konja, kada je rasekao ili kuk ili tetive ispod kolena.

 

Najverovatnije se ovim pričama prikriva političko ubistvo. U ruskoj istoriji je poznata činjenica, kako je princ Dimitrije, sin Ivana Groznog sa poslednjom ženom, sam sebe zaklao nožem, što je osudilo dinastiju Rjurikovič na nestanak i označilo početak Smutnog vremena u Rusiji.

Poznato je da su Grci uvek bili zavidni Persima. Egipćani izveštavaju da je “persijski car dao osvajanju Egipta karakter lične unije, krunisan je po egipatskim običajima, koristio je tradicionalni egipatski sistem datiranja carskog vladanja, uzeo je titulu “car Egipta, car zemalјa” i tradicionalnu titulu faraona – “potomak (bogova) Ra, Ozirisa” i dr.

Slika “Car Persije Kir nakon osvajanja Vavilona” Angusa MekBrajda

Kambiz je nastavio politiku faraona prethodeće njemu 16 dinastije i težio je da privuče na svoju stranu egipćane. Na relјefima iz Egipta je prikazan u egipatskoj odeći. Odmah nakon osvajanja Egipta, Kambiz je naredio svim svojim vojnicima da prestanu da plјačkaju, napuste hramske teritorije i nadoknadio je nastalu štetu svetilištima.

 

Prateći politiku Kira, Kambiz je dao egipćanima slobodu u religioznom i u privatnom životu. Egipćani, kao i predstavnici drugih naroda, nastavili su da zauzimaju svoja mesta u državnom aparatu i predavali su ih po nasleđu.

Kambiz na gravuri-medalјi iz zbirke gravira, Gijoma Ruije, 1553. godina

 

Priča “Sud Kambiza” uživala je kod srednjovekovnih istoričara stalnu popularnost. Ovu priču su pozajmili od Herodota:

” Car je postavio kao satrapa u Sard svog polubrata. Otana je imenovao kao načelnika vojske u Primorskoj oblasti. Otac tog Otana – Sisamn je bio jedan od kralјevskih sudija. Zbog činjenice da je taj Sisamn, potkuplјen novcem, doneo nepravednu presudu, kralј Kambis je naredio da ga pogube i oderu mu kožu. Kralј je naredio da se ta koža obradi, iseku iz nje trake i onda obloži sudijska stolica na kojoj je on sedeo u sudu. Obloživši stolicu takvim pojasevima, Kambis je imenovao za sudiju njegovog sina umesto Sisamna, i naredio mu da zapamti na kojoj stolici on sudi”.

“Sud Kambiza” holandskog slikara Gerarda Davida

Da, takve je stvari radio persijski car u odnosu na državne zvaničnike, koji su pogrešno izvršavali svoje obaveze. Surovo, ali efikasno i red u sudskom sistemu, sigurno je bio zaveden jednom za svagda.

 

Nama bi to trebalo. Može biti, da kožu živom odrao i nije, ali je nešto snažno bilo potrebno.

Na slici je “Sud Kambiza” holandskog slikara Gerarda Davida

Nas je iznenadila ne samo ta istočno-despotska varvarska krvožednost, već i to da je Herodot opisao strahote ravne svireposti i krvožednosti još o jednom narodu, u čijem običaju je bilo dranje kože sa lјudi, što je pratilo njenu veštu obradu i široku primenu tih proizvoda. To su – Skiti. On opisuje hladnokrvno detalјe ratnih običaja Skita:

Oni po njemu piju krv prvog ubijenog neprijatelјa, skalpiraju ubijenog neprijatelјa i vešaju skalp na uzdu svog konja, gule kožu sa ruku neprijatelјa, oblažu njom tobolce, a od vrha neprijatelјskih lobanja prave čaše.

Po rečima Herodota, Skiti su bili potpune pijanice, uklјučujući i decu sa ženama, i narkomani. Evo kako on opisuje to:

“U skitskoj zemlјi cveta konoplјa. Tamo je uzgajaju, iako postoji i divlјa. Uzimajući konoplјino seme, Skiti bacaju seme na usijano kamenje. Od toga se dižu dim i para, da nijedno jelinsko kupatilo sa ovim ne može da se uporedi. Uživajući, Skiti glasno viču od zadovolјstva. Ta para im služi umesto kupatila, jer se vodom oni ne peru”.

 

Akinak vremena Ahemenida

Tihi užas, u principu. Samo nije jasno na koji su način ti bludnici i narkomani mogli da drže u redu svoju veliku imperiju – Veliku Skitiju, koju su mnogo kasnije zapadni “partneri” preimenovali u Veliku Tartariju. Takođe ostaje velika misterija, kako su oni mogli da prave neverovatno lep nakit koji se nalazi u skitskim humkama širom Evroazije i da se stvore neponovlјivi skitski “životinjski stil” i da prednjače za one dane oružjem, koje su (i po stilu, i oružjem) koristili i persijanci vremena Ahemenida.

Zlatna minđuša vremena Ahemenida, 6 vek pne

Detalј broša vremena Ahemenida, 5 vek pne

Narukvica vremena Ahemenida 5 vek pne, Kolhida (Savremena Gruzija)

Čaša vremena Ahemenida 5 vek pne

Po svemu se zaklјučuje, da su oni, koji su vekovima sprovodili i organizovali Drang nach Osten (Pohod na istok), pobedili kada su započeli informacioni rat, ocrnjujući svoje neprijatelјe.

 

Izaziva čuđenje činjenica da je “otac istorije” Herodot, koji je, kako se smatra, sastavio detalјan opis života i aktivnosti Kambiza, sakupio sve moguće, da bi opisao starijeg sina Kira, kao zlog tiranina. Po Herodotu, on je oženio dve svoje sestre i ubio jednu od njih, pri tome trudnu sa njegovim detetom; I odjednom je krenuo da osvoji Etiopiju. Dobro je poznato da je pre toga on uspešno proveo svoju vojsku preko Arabijske pustinje i osvojio Egipat.

Vitraž u protestantskoj crkvi Sain-Pierre-le-Jeune u Alzasu, Francuska

Kambiz je uspeo da potčini sebi deo Etiopije, a Herodot je opisao, da su etipolјani, koji su se graničili sa Egiptom, slali darove persijskom prestolu svake tri godine:

 

“2 jedinice samorodnog zlata, 200 stabala ebonovog drveta, 5 etiopska dečaka i 20 slonovih klјova”.

 

Tako da očigledno omalovažavanje starijeg sina Kira ukazuje na sumnju da je on bio direktna suprotnost onoj slici, koju su naslikali istoričari. I ovde treba imati u vidu da su prepisivači istorije tokom prošle Noći Svaroga, kada su društveni paraziti sve više i više podčinjavali sebi zemalјsku civilizaciju, prirodno hvalili one koji su ovim parazitima bili korisni i omalovažavali one koji smetaju, volјno ili nevolјno, njihovim planovima. Prve su nazivali Velikim i proslavlјali u svakom pogledu i ovekovečivali sećanje na njih, a druge demonizirali, sakrivali istinu o njihovom istinskom životu i delima. A kada je to sasvim nemoguće, onda bez pomena njihovog imena, izvlačili su neke ne baš značajne činjenice njihovih dela, koja su bila parazitima na korist, zanemarujuči sve ostalo.

 

Tako se, očigledno desilo sa osnivačem persijske imperije – Kirom, koji je, kako snažno naglašavaju, delovao pod vođstvom Jehove i uzeo njegove štićenike pod svoje kralјevsko krilo. Iako je, ponavlјamo – narodima uklјučenim u Persijsko carstvo, ispovedanje svoje iskonske religije predaka bilo slobodno i persijanci se nisu mešali u te poslove, već obrnuto, pružali su pomoći u tome i izražavali poštovanje prema verovanjima drugih. To je bila svesna državna politika. Zvanična verzija kaže da je nakon toga, kako se Kambiz ranio sopstvenim mačem i umro od gangrene, ne vrativši se iz Egipta u Persiju i ne ostavlјajući posle sebe naslednika, vlast u zemlјi uzurpirao neki midijski mag Gaumata, izdavajući se za Bardija, mlađeg brata Kambiza, koji je vladao 7 meseci. Darije i šest viđenih persijanaca – Aspafin, Gobrij, Gidarn, Intafren, Megabis i Otan ubili su samozvanca i sve magove u palati.

 

Zemlјa je ostala bez vladara. Kambiz je mrtav, dinastija Kira je prekinuta. Sedam persijanaca, obezglavivši protivnike, odlučili su uz pomoć žreba (čiji konj prvi zarže) da Darije, uz pomoć konja, dobije presto.

 

Dakle, nakon iznenadne i misteriozne smrti Kambiza, na persijski presto je stupio Darije (drevno persijski Darajavauš – onaj što Drži dobro) (522-486 pre n. e). On je takođe bio od roda Ahmenida, ali od najmlađe grane. Istoričarima ništa nepoznato nije o početku života Darija, kao ni o životu njegovog oca Gistaspa (Vištaspa), dede Arsama i pradede Ariaramna – u stvari rodonačelnika mlađe grane Ahmenida. Sam Darije je do stupanja na persijski presto u starosti od 28 godina bio jednostavan ratnik.

Kasnije je oženio ćerku Kira Atosu dajući svom položaju veći legitimitet i uspostavio godišnju proslavu “prebijanja magova”, tokom koje “ni jedan mag nije smeo da se pojavi na ulici, i tada svi oni sede kod kuće”. Zemlјa se digla, skoro svi persijski vladari dosledno su bili protiv Darija. Skoro dve godine Darije je gušio ustanke. Darije je uspeo da uguši sve, o čemu je i obavestio svet u poznatom Behistunskom natpisu. On predstavlјa klinasti tekst uklesan na tri jezika (drevnepersijskom, elamskom i akadskom) na steni Behistun, jugo-zapadno od Ekbatana. On takođe predstavlјa trijumf Darija nad magom Gaumatom i pobunjenim “kralјevima”.

Darije gazi nogom Gaumatu, pred njim traže milost devet poraženih vođa
pobunjenika, a iza leđa cara je telohranitelј i ratnik iz odreda “bezsmrtnika”

Zašto i kako je prekinuta dinastija Kira? I zašto nisu očuvani grobovi njegovih sinova – zakonitih persijskih careva? Kako bi odgovorili na to pitanje, moramo da se obratimo istoriji restauracije jevrejskog Hrama u Jerusalimu.

Kao što je poznato, 598. g. pre n. e. car Vavilona Nabukodonosor opkolio je Jerusalim, i deportovao je iz Judeje 10 000 jevreja, koji su predstavlјali profesionalnu i kulturnu elitu zemlј, u Vavilon, za kaznu za to što su se Judeji priklonili neprijatelјima Vavilona. Dakle, kralј je nameravao da ukloni jevrejsku elitu, koji su bili visoki funkcioneri, jerusalimsko plemstvo i vojni vrh, kao i zanatlije, pre svega, one od njih, čiji je zanat imao odnos prema vojnoj struci, tako da oni ne bi bunili narod ka otporu protiv njegove vlasti.

 

Judejskog cara Jehonija on je takođe odveo sa sobom u Vavilon, a umesto njega je ostavio njegovog ujaka – Sedekiju, koji se nije smirio i kroz 11 godina objavio odceplјenje Jevreja iz Jerusalima. Ovaj put, Nabukodonosor se nije ograničio deportacijom, već je uništio Hram Solomona, srušio bedeme i većinu stanovnika je oterao u Vavilon u “gorko vavilonsko ropstvo”, koje se opisuje u sumornim i žalosnim bojama: Na rekama Vavilonskim, tamo smo sedeli i plakali kada bismo se setili Siona“.

 

Većina jevreja uživala je u Vavilonu ličnu slobodu, imali su lepe kuće, sluge i uspešno su se bavili trgovinom, a takođe su aktivno učestvovali u bankarskom i finansijskom sistemu zemlјe, angažovali su se u tom smislu i lihvarskim aktivnostima. Svuda gde su se pojavili jevreji, oni su bili primlјeni toplo i okruživali su lјude na vlasti gustim prstenom, sve dok ne bi isisali iz zemlјe sve sokove, koja se nikada ne bi oporavila ili dok se na čelu zemlјe ne bi pojavio vođa-patriota i pokušao da ih stavi na svoje mesto.

 

I Kir im je dozvolio da obnove hram i grad i dao im sve da ga ukrase, što im je uzeo Nabukodonosor. Imajte na umu da su u uništenu Judeju poslali najsiromašnije slojeve vavilonskih jevreja. Oni isti, koji su bili pri vlasti i pri biznisu jednostavno su ostali u udobnom “teškom vavilonskom ropstvu”.

 

Kada je Darije postao car, u drugoj godini svoje vladavine ne samo da je dozvolio sve da se obnovi, već je i oslobodio judeje, od svih poreza, kao i sve zemlјe, koje bi oni počeli da obrađuju. On je naložio svojim sirijskim i fenikejskim namesnicima da raspolažu sečom kedrovog drveta i da ih šalјu iz Libana u Jerusalim, a takođe je naredio da im se pruži pomoć pri obnovi grada.

 

Pored toga, Edomci, Samarićani i Kelesirijci su trebali da vrate judejima sva judejska sela, koja su zauzeli. Oni su takođe bili u obavezi da plate još 50 talenata za obnovu hrama, kao i da ih snabdevaju svime što je potrebno za svakodnevno žrtvoprinošenje, da bi se jevrejski sveštenici u Jerusalimu zauzeli pred Bogom za dobrobit persijskog cara. Darije je takođe dao svoja lična sredstva da se pripremi potrebna odeća za prvosveštenika i sveštenike, kao i za sve instrumente potrebne levitima za proslavlјanje Jehove.

 

Pored toga, Darije je zabranio bilo kome od zvaničnika da se meša u poslove judeja, a carski danak pokrajine Samarije zapovedio je da se prebaci jevrejima za troškove građevinskih radova i pratio je sprovođenje svojih zapovesti, ne obraćajući pažnju na peticiju samarićana, sličnu onoj koju su oni slali Kambizu.

 

Oni koji su očistili Dariju put na presto, mogli su biti zadovolјni. Oni su postigli svoj cilј – povratili su sve što su želeli na tuđ račun, pa su čak i od poreza oslobođeni.

 

Tako su radili i rade društveni paraziti. Oni ne otkrivaju svoj identitet, iako je u slučaju sa Darijem o nekima pisano u direktnom tekstu.

Jevrejski istoričar Flavije Josif (37-100 g. n. e.), veoma poštovan danas, direktno piše da je sa Darijem “odavno bio povezan prijatelјstvom” Zorovavelј – čovek iz carskog judejskog roda, koga je postavio još Kir, odgovoran za preselјenje jevreja iz Vavilona u Judeju. On takođe kaže da je taj Zorovavelј “zahvalјujući tom prijatelјstvu zajedno sa dva druga čoveka udostojen čašću, da postane telohranitelј cara. To jest, Darije je imao čoveka od samog početka svoje karijere, koji je mogao da mu savetuje pravilne stvari. Dakle, Darije je izgleda tačno služio onima koji su ga i doveli na presto.

 

Možda, treba uzeti u obzir da istorija lјudske civilizacije poslednjih 13 000 godina – jeste istorija sukoba između dijametralno suprotnih po svojoj prirodi Sila – Tamnih parazitskih i Svetlih kreatorskih.

 

I imperije su stvarane i raspadale se u rezultatu upravo ovog sukoba, a ne želјama i ambicijama lјudi, iako i pametnih, energičnih, motivisanih i jakih, koji vladaju velikim organizacionim i drugim sposobnostima.

 

Uvek su postojali oni koji su stajali iza takvih ambicioznih lјudi. Na primer, iza Aleksandra Velikog su stajale Tamne Sile, koje su pokušavale da unište spise Svetlosti – indijske Vede i iransku Avestu. Sa prvima se ništa nije desilo, a druge je uspeo da uništi. Dva miliona stihova podelјenih na hilјadu dvesta poglavlјa pisanih zlatnom bojom na 12 000 specijalno štavlјenih volovskih koža, posebno obrađenih. Mudrost arijevskih predaka se čuvala u glavnom zoroastrijskom hramu persijanaca – Persepolu. Nakon plјačkanja i uništavanja grada, na njegovim ruševinama Makedonski je spalio neprocenjivu svetinju. Kažu da je pred persijski pohod Makedonski posetio poznatog grčkog filozofa Diogena – to je onaj, koji je navodno živeo u buretu i sa fenjerom tražio čoveka. Diogen mu reče: “Beži gospodine, zaklanjaš mi sunce”. Stari filozof je jasno znao zašto je Makedonski krenuo na Persiju – da uništi Svetlo Znanje. I “Velesova knjiga” nazvala ga je “tamnim ratnikom“.

 

Izuzetna činjenica je, da je za vreme svojih osvajačkih pohoda Aleksandar Makedonski dva puta posetio Jerusalim, ali hramove nije rušio i jevrejske svete knjige nije palio, već se ponizno klanjao judejskom prvosvešteniku. A ogromna imperija Makedonskog se raspala bez ostatka. Ona više nije bila potrebna, ispunivši zadatak koji su postavile Tamne Sile prilikom njenog osnivanja – uništavanje zapisanog vedskog znanja, datog narodima Svetlih Sila.

Aleksandar Veliki u hramu Jerusalima, Sebastiano Konka, 1750.g

Iza Svjatoslava Hrabrog, koji je na samom kraju predposlednjeg Dana Svaroga uništio parazitsku državu Hazarski Kaganat, stajale su Svetle Sile. On je i sam bio Svetli ratnik, ratnik mag.

 

Da nije uništio knez Svjatoslav centar tadašnjeg parazitskog sistema, koji je bio Hazarski Kaganat, budućnost lјudske civilizacije bila bi žalosna i beznadežna. Posebno, to bi se odnosilo na celu belu rasu, samo njeno postojanje bilo bi pod velikim znakom pitanja. Nije ni čudo da je Kaganat nastao praktično u samom centru njegove zemlјe. Svjatoslav ne samo da je porazio Hazarski kaganat, već je i osigurao osvojene teritorije za sebe i otišao dalјe.

 

Tokom 24 godine pre poslednje Noći Svaroga je pokušao da što je moguće dalјe na jug pomera granice svog carstva. Ispovedujući vedizam, Svjatoslav je težio da osvoji, evo već 100 godina “hrišćansku” Bugarsku i rasadnik hrišćanstva, odnosno grčke religije, kulta Ozirisa, ili lunarnog kulta smrti, Vizantiju. On je sanjao da stvori glavni grad svog carstva na ušću Dunava:

“Nije mi zadovolјstvo da sedim u Kijevu, želim da živim u Perejaslavcu na Dunavu, jer je tu središte zemlјe moje, tamo postoje sva blaga…”

U tom slučaju istorija Rusije i sveta bi bila drugačija, ali to se nije desilo. Tamni su već stupili na silu, dobro pripremlјeni i njih je bilo mnogo. Svjatoslava su uspeli da uklone, ali i ono što je on uradio, uništivši centar parazitskog sistema, spasilo je zemalјsku civilizaciju i znatno je olakšalo njeno stradanje u poslednjoj Noći Svaroga.

 

Vratimo se u Iran, persijskom caru Kiru i razmislimo. Šta je izazvalo vladara, koji je mirno upravlјao u planinama malo kome poznatim plemenom, da u dobi od 40 godina odjednom krene na Zapad u osvajanje moćnih država tog vremena – Lidije, Midije i Vavilona i da osnuje moćnu arijsku imperiju od Inda i Jaksarta do Egejskog mora i granica Egipta? Zašto je njegov sin, Kambiz osvojio Egipat i pokušao da prođe dalјe i osvoji Namibiju? Nastavio je delo oca, može da se odgovori. Dakle, šta je bio uzrok? Šta je nagnalo starije Ahmenide, arijevce, tako uporno da streme na zapad i uspostave svoju kontrolu nad tim teritorijama?

 

Da bi to shvatili treba objasniti, šta su zaista bile zemlјe, koje je nastojao da osvoji stariji Ahmenid, za šta je potrebno da se vratimo u prošlost nekoliko hilјada godina, od njegove vladavine. Posle Prvog ‘Arijevskog pohoda 2692g. pne u Dravidiju (Indiju), bio je uništen glavni sakralni centar parazitskih snaga, koji se tamo nalazio. Ariji su zabranili obožavanje Crne majke, sa obaveznim ritualom prinošenja lјudskih žrtvi koji je omogućavao astralnim parazitima da se hrane životnom silom fizičkih tela žrtava i da zaroblјavaju njihove duše.

 

Pretrpevši poraz, crni magovi su čekali da vaskrsnu kult Kali-Ma, čije provodnice su bile sveštenice – žene crne rase zbog svojih psiho-fizioloških karakteristika, lјudsko žrtvoprinišenje i sl., ali su za svaki slučaj stvorili sebi dodatna sakralna mesta. Oni su našli druge “Edeme”, odakle su mogli da komuniciraju sa svojim domaćinima. Kroz skoro 700 godina posle prvog pohoda, 2006. g. pre nove ere Ariji su otišli u Dravidiju drugi put, a deo njih je ostao tamo zauvek. Oni su proterali crne magove iz Dravidije i oni tamo ništa nisu mogli da rade, osim da odu u svoje pomoćne centre, koje su ranije pripremili i ponovo počnu da izgrađuju svoju crnu parazitsku civilizaciju i da podčinjavaju sebi narode. I ovi centri se nalaze u antičkoj Etiopiji (Zemlјa Kuš) i u Međurečju (Asirija).

Zamlјa Kuš. Ilustracija iz knjige N. Levašova
“Rusija u zakrivlјenim ogledalima”

To nije bio lak i brz zadatak, ali već sredinom 8. v. pre nove ere Etiopija osvaja Egipat i u njemu je oko 100 godina vladala 15 dinastija kušitskih faraona, a Asirija u 9. v. pre nove ere osvaja svu Mesopotamiju. I svuda cveta kult Crne majke u lokalnim varijantama (Isis, Ištar, Inanna, Astarta, itd). Važno je napomenuti i to da su u drevnoj Etiopiji obožavali zmiju, kobrom su ukrašavali sve predmete i pribore u kući. Prema legendi, prvi kralј Etiopije bio je zmija. Nјega su zvali Arue, što na abisinskom jeziku znači “zmija”.

 

Tradicionalna religija Drevne Etiopije bila je religija crnih magova i sveštenica, sada se zove vudu:

 

“Religija starih etioplјana, sa jedne strane, obuhvata tipične karakteristike ranijih paganskih kultova: animizam (verovanje u dušu i duhove), fetišizam (poštovanje neživih predmeta), totemizam (poštovanje mitskog pretka), ali, sa druge strane, za njihov kult je karakterističan ogroman uticaj magova. Sa njima je povezan obred “inicijacijeu zombija.

 

Drevni afrikanci su verovali da samo zombi može da sačuva u ovom životu čoveka, uz pomoć mbacava (maga) rađeno je žrtvoprinošenje čoveka, koga mag prvo uvodi u stanje kliničke smrti, a zatim ga sahranjuje, i prema njihovim verovanjima on postaje zombi (živi mrtvac). Zatim ga izvlače iz groba i ubijaju, nakon čega on, navodno, služi onom čoveku, koji ga je ubio. Ovaj odvratan fenomen je bio rasprostranjen i popularan u narodu. Važno mesto zauzimao je kult predaka i verovanje da duša živi posle smrti čoveka i da može da se preseli u druge predmete i živa bića. Tokom ritualnih radnji žreci su se oblačili u preteću odeću, a na lice stavlјali maske zlokobnog tipa…”
(A. Oparin “Svetska istorija i proročanstva Biblije”).

 

Pored toga, u Etiopiji postoji legenda, iskazana u nacionalnim epovima “Slava careva“” (Kebra Nagast), da je kralјica Savskaja (etiopsko ime Maeda) posetila kralјa Solomona i kao poklon povela sa sobom sina, koji je rođen u Etiopiji. Kada je on odrastao, otišao je u Jerusalim na susret sa ocem. Na kraju ove posete judejski kralј mu je dao pratnju koznova i starešina. Sin prvosveštenika Azarija je ukrao Kovčeg Zaveta iz Jerusalimskog Hrama i jevrejsko svetilište se preselilo u Novi Sion. Od tada su se etioplјani pretvorili u “prave sinove Izraela“.

 

To je legenda, ali, ipak, etiopski hrišćani čine obrezanje na osmi dan, poštuju subotu i žive u skladu sa zakonima kašruta, jer vide u sebi potomke drevnih sinova Izraela.

 

Krajem 7. v. pre nove ere Asiriju je osvojio Vavilon, ali je već na početku 6. veka tamo počela verska reforma. Nјu je započeo kralј Vavilona Nabonid (555-539. godine pre nove ere) i ona je bila u promociji kulta boga Meseca – Sina, sa kojim je povezano ime Sinajskog poluostrva, sinajske gore i planine Sion u Jerusalimu. Vrhovni žrec ovog kulta bila je majka Nabonida, Adaguni. Važno je napomenuti da Nabonid nije bio vavilonac, već potomak asirskih careva. Poslednji car Aššur-uballit 2. je takođe bio žrec Sina u Haranu. Na predlog njegove majke vavilonski car je počeo da obnavlјa drevni lunarni kult u Vavilonu, odgurujući kult Marduka, glavnog boga Vavilona. Nabonid je počeo da masovno obnavlјa hramove Marduka, menja sveštenike i rituale. Takođe Nabonid je povratio davno nestale hramove i stavio na njihovo mesto svoje lјude. Dakle, on je obnovio svoje centre u Uru i Haranu – gradovima koji su bili središte tog kulta i usko povezani sa imenom Avrama – rodonačelnikom takozvanih “avramovskih” religija – judaizma, hrišćanstva i islama. Prvi je bio njegov dom, a u drugom, on je živeo više od 20 godina, pre nego što je otišao u Hanan, gde ga je poslao Jehova.

 

Međutim, Nabonidu nije uspelo da nametne Vavilonu lunarni kult Sina. Došao je persijski car Kir i kako kažu, sve upropastio. On je zauzeo Vavilon, Nabonida poslao u ropstvo, njegov sin Valtazar (Bel-šar-ucur), tada bivši vladar grada, bio je ubijen, zemlјa je postala jedna od provincija Persijskog carstva sa persijskim zastupnikom, prastari kult Vavilona – kult Marduka je vraćen, što se i ogleda u “Manifestu Kira”.

 

Tako su persijanci, koji su bili vedskog pogleda na svet, postavili nadzor nad srednjim Edemom crnih magova i najverovatnije, planirali da urade isto i sa trećim njihovim svetim centrom, koji je bio u zemlјi Kuš. (Prvi centar u Dravidiji (Indija) je bio pod kontrolom Svetlih Sila od vremena drugog h’Arijevskog pohoda). Ovim slučajem je morao da se pozabavi sin Kira, Kambiz. On je uspeo da osvoji Egipat, ali osvajanje Zemlјe Kuš okončano je neuspehom. On je samo mogao da uspostavi protektorat nad prigraničnim sa Egiptom plemenima Etioplјana.

 

U principu, sada je jasan takav stav svetski priznatog grčkog istoričara u odnosu na sina Kira. Mi, uostalom, do sada proučavamo prošlost naše planete sa tačke gledišta pobede parazitskih sila, koje, naravno, neće da hvale one koji predstavlјaju za njih opasnost čak dve i po hilјade godina. Dakle, sinu Kira je bilo suđeno ne samo da umre i da ne ostanu tragovi njegovog groba, već i da ostane u sećanju potomaka kao okrutan i lud epileptik i pijanica.

 

Bez obzira na sve “neprijatnosti” za parazite, pokušaja kontrole Svetlih sila nad svetim centrima crnih magova, jedini koji su bili pobednici prilikom kreiranja persijske imperije, osim persijanaca, naravno, bili su judeji. Posle pada Vavilona pred “robovima” se otvorila široka perspektiva u oblasti trgovačke delatnosti. U Knjizi proroka Isaija kaže se da Midjani “ne cene srebro i ne nalaze zadovolјstvo u zlatu”, a jevreji, kao što je poznato, naprotiv, veoma su cenili i jedno i drugo, rasprostranjeno širom Persijskog carstva. Vremenom su stekli značajan uticaj u ekonomskom i društvenom životu, marlјivo probijajući svoj put bliže prestolu. Oni su organizovali naselјa u većim persijskim gradovima, a pre svega, u prestonici persijskog carstva Susi, postepeno se pripremajući za slablјenje arijevskog carstva…
Ali prvo je bilo potrebno da se izgradi. I ono je izgrađeno trudom i genijem arijevaca. Šta je bilo to carstvo i kako je ono bila organizovano? Kako svedoči Behistunski natpis, u državu Ahmenida, koja se prostirala od Egejskog i Sredozemnog mora do severo-zapadne Indije, ulazilo je 23 zemlјe.

 

Što se tiče obimnosti reformi Darija, mnogo od onoga što je on uradio je počeo još Kir. Iako je on i napravio značajne promene u administrativnom sistemu carstva, potižući dominantnu ulogu persijanaca u njenom rukovodstvu, što je bila osnova jake carske vlasti i što je pomoglo efikasnijoj kontroli njegove zemlјe, odbijao je, kao i Kir, upotrebu religije u tom svojstvu. Pored toga, on je nastojao da organizuje prikuplјanje poreza i da značajno poveća vojsku.

 

Cela Imperija je bila podelјena u pet okruga, na čijem čelu su stajali vojni komandanti, kojima su bili podčinjeni vojni rukovodioci satrapija.

 

Obavezno je bilo postalo slanje vojnih jedinica na periferiju carstva i izgradnja tvrđava, uporišta i ispostava. U ove jedinice bilo je zabranjeno uklјučivanje lokalnih vojnika. Elita persijske vojske su bili tzv. besmrtni – 10 hilјada najbolјih persijskih vojnika, prvih hilјadu, najplemenitijih, koji su bili pod ličnom zaštitom cara. Bila je to redovna vojska, koja je bila pod nadzorom cara, koju je osnovao još Kir. Postojala je i rezervna vojska, koja se takođe, sostojala od persijanaca, ali su oni bili regrutovani samo u vreme velikih vojnih pohoda.

 

Prvi, najviši nivo “vertikale vlasti” Persijske imperije bila je carska administracija, na čelu sa carem, gde su se skuplјale sve niti i vojnog i civilnog upravlјanja, i odakle se sprovodilo upravlјanje teritorijama carstva, distribuirala sredstva i kontrolisalo prikuplјanje poreza. Satrapi i vojvode su bili pod stalnom kontrolom cara i njegove administracije, kao i tajne policije. Nadzirao je sve činovnike hazarapat, koji je istovremeno bio šef lične zaštite kralјa.

 

Dariju se isto pripisuje i stvaranje jedinstvenog sistema oporezivanja.

Ranije su svi osvajači više-manje redovno prikuplјali davanja sa poraženih zemalјa. I svaki osvajač je “oporezivao” gubitnike u meri svoje pohlepe. Administracija Darija je primenjivala naplaćivanje poreza, da tako kažemo, naučnim metodom. Nјegovi lјudi su procenjivali svaku satrapiju po pitanju solventnosti i određivali poresku stopu. Najviše je morao da plati Vavilon, kao “najbogatiji”. Tako da je poreski novac u carsku kasu tekao redovno i u predvidlјivim količinama, ne malim.

 

Nije ni čudo da je birokratski aparat Persijskog carstva predstavlјao impresivnu mašinu, čiji je centar carska kancelarija bila u glavnom gradu – Suzi. U prestonicama satrapija, kao što su, Vavilon, Ekbatani, Memfis i dr. takođe su organizovane velike državne kancelarije. U njima je radio veliki broj pisara, koji su pisali i prevodili zvanične dokumente sa državnog jezika na druge jezike. Kod Darija zvanični jezik Persijske imperije postao je aramejski.

 

Da bi naređenja carske administracije iz prestonice carstva Suze brzo i na vreme bila dostavlјana, bilo je izgrađeno nekoliko strateških puteva, opremlјenih poštanskim stanicama, na kojima su uvek bili sveži konji, glasnici, skladišta sa hranom i raznom opremom.

Najpoznatiji je bio tzv. “Put Darija” ili “carski put“, koji je predstavlјao prilično ozbilјnu inžinjersku konstrukciju i spajao novu persijsku prestonicu Persepolј sa zapadnom obalom Male Azije. On je počinjao u gradu Sardu i pre nego je stizao do područja savremenog Mosula u Iraku, delio se na dve grane, od kojih je jedna preko Ekbatana usmeravala putnike na Veliki Svileni put, a druga je išla u jugo-istočnom pravcu, u pravcu Suze i Persepolјa. Dužina puteva iznosila je 2698,87 km (1677 milјa).

 

To je zaista genijalna inžinjerska konstrukcija, izgrađena pre zloglasnih “rimlјana”. Kao prvo, put je bio popločan kamenim pločama. širina kolovoza je bila 6,25 m. kao drugo, površina puta je ležala na nasipu – podlozi od šlјunka ili droblјenog kamena, koje odvodilo ili apsorbovalo podzemne vode. Treće, na njemu je bilo 111 ispostava na svakih 30 km sa promenom konja itd. Put je bio čuvan. Herodot je zbog njega bio u ekstazi:

 

“Ne postoji ništa brže od ovih poslanika, tako je pametno kod persijanaca uređena pošta! Kažu, da su svuda na putu oni postavili konje i lјude, tako da svaki dan putuju drugi konj i čovek. Ni sneg, ni oluje, ni vrućina, pa čak i noćno vreme ne mogu da spreče jahača koji galopira u punoj brzini po određenom segmentu puta. Prvi kurir prenosi poruku drugom, a taj trećem. I tako poruka ide iz ruke u ruku dok ne stignete do cilјa”. (Herodot. Istorija. VIII 98).

 

Ali to nije bio jedini masivni objekat koji su podigli persijski inženjeri. Interesi carstva zahtevali su da se drži pod kontrolom sever Afrike, a onda je Darije odlučio da se izgradi kanal između Mediterana i Crvenog mora (preteča Sueckog kanala), koji bi omogućio, pored toga, direktan put iz Persije u Egipat, zaobilazeći Sinajsku pustinju, povezujući Nil i Crveno more. Zbog pravičnosti treba napomenuti da su se ovim projektom mnogo pre Darija bavili egipatski faraoni Senusert, Ramzes II i Neho II.

Kanal dužine od 200 km sagrađen je za 7 godina. Međutim, bilo je delova kanala između Nila i Crvenog mora, gde se kanal pretvarao u asfaltni put na uzvišenjima, po kome su brodovi vučeni, a zatim ponovo spuštani u vodu.

 

Još jedan bez sumnje jedinstven inženjerski objekat drevnih persijanaca je irigacioni sistem. Stvar je u tome, što relativno sušna klima Iranske visoravni nije dozvolјavala da se vodi intenzivna polјoprivreda. Reka je tamo malo i one nisu zimi plovne, a na leto presušuju, tj. vode za navodnjavanje velikih oblasti nije bilo. Drevni persijanci su majstorski razvili sistem podzemnih kanala, koje su zvali kanatami, kojima je voda išla do odredišta. To jest, oni ne samo da su odvodili vodu na navodnjavano mesto, već su i sprečavali njeno isparavanje na putu od izvora. To svedoči o tome, da je nivo razvoja inženjerske misli i sredstava za njeno sprovođenje bio veoma visok, što tradicionalna istorija voli da zaobiđe.

I to da li je to bio grad, selo ili seosko zemlјište, drevni inženjeri su napravili tako da zapravo donositi vodu nigde nije bilo potrebe. Voda je sama doticala, gde su je usmeravali drevni projektanti. Veruje se da je podzemni sistem za navodnjavanje persijanaca star oko 3500 godina.

 

Ova činjenica svedoči o tome, da Ariji, koji su kročili na Iranske planine, nisu bili “primitivna, nomadska” plemena, kako ih predstavlјaju istoričari. Obilјe i dostupnost vode je dozvolјavalo drevnim persima ne samo da uspešno razviju polјoprivredu, već i izgradnju predivnih cvetnih vrtova i parkova, pre svega, oko kralјevskih palata i kuća plemića. Upravo u drevnoj Persiji su stvoreni tzv. “rajevi” (pers. pairi daiza – ograđene bašte) – parkovi sa pravougaonim izgledom, u kojima su bili bazeni i fontane. U tim parkovima su rasla mnoštva raznoraznog cveća, drveća, trave i druge vegetacije u geometrijski pravilnim pravougaonim oblastima. Tokom više od dve hilјade godina najbolјi i najpoznatiji parkovi u svetu su nastali po uzoru na persijske “paradize”, kao što su parkovi indijskog Tadž Mahala, i zaista veličanstveni kompleksi palate Velikih Mogula, i španske Alhambre.

Još jedna karakteristika carskih palata i gradova drevne Persije je bila ta, što je u njima postojao sistem vodovoda i kanalizacije. Najpoznatiji grad ahmenidske države je bio, naravno, Persepolј (grad Persijanaca – pers. Parsa), čiji je početak izgradnje naložio Darije. On je zamislio da izgradi veliki veličanstven grad, u kojem će car primati strane ambasadore i praznovati glavni praznik persijanaca – Nouruz – Novu godinu, koja se slavila na dan prolećne ravnodnevice 22. marta. Upravo tu se čuvala sveta knjige persijanaca – Avesta.

 

Persepolј je ogroman dvorski kompleks površine od 135 hilјada kvadratnih metara na jednoj visokoj platformi. Zbog njega su graditelјi morali da menjaju relјef terena: bila je odsečena jedna od rajskih planina Kuhe Rahmat i podignut potporni zid dužine 18 i deblјine 10 metara. To je zaista gigantski objekat, ali su prvo persijski inženjeri postavili drenažni sistem, stavili kanalizacione cevi i tek onda izgradili platformu. Čista voda je prolazila po kanatima, a otpadne vode odlazile su kroz kanalizaciju. Ceo sistem je podzemni, ugrađen u platformu. Persepolј nije izgrađen odmah. Monumentalne građevine podignute su za vreme vladavine tri kralјa – Darija, njegovog sina Kserkesa i njegovog unuka Artakserksa. Odnosno, postojao je originalni plan za razvoj grada, koji se striktno poštovao, i to je takođe svedočanstvo o visokom nivou organizacije građevinskih radova, a da ne pominjemo činjenicu da je za izgradnju kiklopskih objekata (stubovi palate visine 24 m) trebalo primeniti izvanredne tehnologije, o kojima nam, takođe, ništa ne govore tradicionalni istoričari. Važno je napomenuti da na izgradnji nije korišten robovski rad, što ćete se složiti da je bilo neobično za to vreme. (U smislu onoga što mislimo da znamo o tom vremenu i naročito o “despotiji” Istoka).

Mnogo su zaista divnih stvari stvorili persi u svojoj Zemlјi arijevaca. Oni nisu štedeli ni sredstava, ni snagu za izgradnju objekata, koji bi svedočili o njihovoj moći. Za njihovu izgradnju zvali su se najbolјi stručnjaci – vajari, arhitekte, umetnici, itd, I dovozili su se različiti materijali i ukrasi iz cele imperije. Apsorbujući u sebe sve najbolјe iz osvojenih zemlјi, persijanci su stvorili sopstveni arhitektonski stil – široke sale sa mnogo stubova, sa tremovima uz celu širinu zida, u kojima se svake godine održavala ceremonija ponude danka caru.

U carsku riznicu donosio se ne samo novac, već i mnoštvo dragocenih poklona dobijenih od osvojenih naroda, kao i vojni plen iz brojnih pohoda. Persijski carevi su bili veoma, veoma bogati lјudi. O bogatstvu glavnog grada persijanaca svedoči sledeća činjenica. Kada je Aleksandar Makedonski osvojio grad 330. godine pre nove ere, onda, da bi uzeo plen, njemu je, po svedočanstvu grčkog filozofa Plutarha, bilo potrebno 10 000 kola, 20 hilјada mazgi i 5 hilјada kamila.

 

U to da je Makedonski opustošio persijance može se verovati, ali u to da je on spalio kameni grad sa ogromnim zgradama, kao što nam govore istoričari, teško je poverovati. Na kraju krajeva, da bi se takva kamena masa dovela do tog stanja, da čak i stubovi nisu ostali, tu baklјe neće uraditi ništa, tu je bila potrebna “opasna vatra”. Međutim, ni o čemu takvom istoričari čak i ne zamuckuju.

 

Pontonski most Darija se istakao ne samo u građevinarstvu. Nјih su takođe primenili kao svoje neverovatne inženjerske sposobnosti i u ratu. Tako je poznata izgradnja vojnih inženjera Darija pontonskog mosta preko Bosfora – moreuza između Evrope i Male Azije, koji povezuje Mramorno more sa Crnim – na najužem mestu (700 metara).

 

Da bi se izgradio most, inženjeri su koristili čamce, postavlјene bok uz bok, na njima su bušili podove i stavlјali zbijen sloj zemlјe i drva. Da čamci ne bi otplutali, držali su ih sidrima određene težine. Herodot navodi da je preko ovog mosta u Grčku ušlo 70 hilјada vojnika.

Sin Darija, Kserks, iskoristio je iskustvo svog oca, takođe, izgradivši pontonski most preko problematičnog Helesponta (Dardaneli) – moreuza koji povezuje Egejsko more sa Mramornim morem. Kao ponton je korišteno 674 broda.

Brodovi su održavani na mestu uz pomoć posebnog sistema užadi, koji su činili konstrukciju fleksibilnom, što je bilo veoma važno kada se uzburka more. Svaki deo mosta se sastojao od dva broda, povezanih platformom, što mu je omogućilo da uspešno zadrži udar talasa. Most je bio u stanju ne samo da izdrži stopala vojnika, već i hilјade konjanika u punoj uniformi.

 

Darije je izgradio sebi luksuzni dvorski kompleks u gradu Suzi – starom elamskom glavnom gradu, koga su porušili još asirci a obnovili persijanci. On je bio podignut na moćnoj platformi, koja se nalazi na brdu i bio je sličan citadeli i na akropolј, kako ga sada nazivaju moderni istraživači. Brdo je bilo poravnato I utvrđeno potpornim zidovima od sirove i pečene cigle. Dvorski kompleks je zauzimao površinu od oko 20 hilјada kvadratnih metara.

Slika “besmrtnici” na keramičkim pločicama u palate Darija u Suzi

Persijski ratnik na pločicama u palate Darija u Suzi

Persijanci su opremali ne samo svoju metropolu, isisavajući sokove ostalih svojih podređenih naroda, kao što je uobičajeno u “normalnim” imperijama tipa Britanske. Oni su gradili palate i hramove i u Vavilonu i Egiptu, kao što su dozvolјavali i drugim satrapijama, koje su ulazile u veliku Persijsku imperiju, da se razvijaju i ukrašavaju koliko god mogu. Neki od ovih arhitektonskih ukrasa bez sumnje mogu biti nazvani bez presedana.

353.godine pre nove ere Artemisija, supruga vladara Karija (teritorija savremene Turske) – jedne od provincija Persijskog carstva – počela je izgradnju grobnice umirućem suprugu. Ta monumentalna zgrada u glavnom gradu pokrajine Halikaranase postala je ne samo čudo inženjereske umetnosti, već i jedno od “Sedam svetskih čuda Antičkog sveta“. To je – halikarnaski mauzolej – grobnica vladara po imenu Mausol.

 

Ona je predstavlјala 24-stepenastu kamenu piramidu visine od 49 metara i sastojala se od dva sprata. Na prvom spratu je bila postavlјena grobnica (površine od 5000 kvadratnih metara i visine oko 20 metara), na drugom – hram, koji je na vrhu imao stepenasti piramidalni krov. Na njoj je postavlјena kvadrigi skulptura – grupa konja upregnutih u kola, kojom je upravlјao kralј Mausol. Drugi red je bio opasan sa 36 stubova, između kojih su bile različite skulpture, a nad svima se isticala piramida sa kvadrigom – skulpturom, koja je predstavlјa grupu konja upregnutih u kola, kojom je upravlјao vladar Mausol.

 

Samo na Mauzoleju je izbrojano 330 skulptura i 3 skulpturalna friza. Jedan od njih išao je sa vrha prvog sprata i predstavlјao bitku Helena sa Amazonkama. Mauzolej je izgrađen od opeke i obložen ružičastim mermerom. Posle osamnaest vekova, u 13. veku nove ere, zemlјotres je uništio Mauzolej do temelјa.

U istoriji Persijske imperije, kao i cele lјudske civilizacije, postoji mnogo činjenica koje se ne uklapaju u gotov krevet zvanične istorije.

 

Međutim, Drevna Persija je ostavila u istoriji ne samo velike materijalne spomenike, čija bi izgradnja bila nemoguća bez naroda, koji je igrao, kako kažu, organizujuću i vodeću ulogu. Najpotpunije informacije o persima su nam ostavili Herodot i Ksenofont. U njihovim opisima persijanci su pred nama čisti, vaspitani u duhu najviših moralnih principa.

 

“Decu od pet do dvadeset godina oni su obučavali samo tri stvari: jahanje, strelјaštvo i pravednost… Muško dostojanstvo su oni merili po hrabrosti u bici, a zatim po tome ko će više imati svetlih sinova; a onaj ko najviše dobije sinova, svake godine od cara dobija poklone. Takvo mnoštvo se poštovalo kod njih kao znak snage”.

 

Kako su vaspitavali svoju decu drevni ariji, koji su živeli na teritoriji Drevnog Irana? Pre svega, vaspitanje dece je bila nadležnost države. Postojale su posebne zatvorene škole tipa kadetskih korpusa, gde su primani sinovi plemenitih persijanaca, sa jednim školskim programom. Nјih su zvali “školama pravde“, gde su perse učili ne samo hrabrosti i fizičkoj pripremlјenosti vojnika, već i lojalnosti svojoj zemlјi. U stvari, persijska elita je učila ceo život. Obrazovanje plemenitih persijskih građana je bilo podelјeno na tri velika starosna perioda: do 16-17 godina, sledećih 10 godina, i onda narednih 25 godina. Pri tome, prelaz u svaku starosnu kategoriju javlјao se samo onda kada student u potpunosti savlada program svog uzrasta.

 

Pored veoma intenzivne vojne obuke, persi su učili matematiku, muziku, čitanje, pisanje, kao i veštine u obavlјanju polјoprivrednih radova i sposobnost da upravlјaju polјoprivrednim imanjima. U procesu obrazovanja persijska elita je formirala određene moralne kvalitete – inspirisane idejama pravde, poštovanjem zakona i prava drugih, poštovanjem i poslušnošću prema starešinama u smislu starosti i položaja.

 

Zanimlјivo je i iskustvo persijanaca u izboru nastavnog osoblјa. Nastavnici su imali pravo da postanu persijanci koji nisu mlađi od 50 godina, koji nisu ukalјali svoju čast i na taj način, mogu poslužiti kao primer za mlađe generacije. Važno je napomenuti da je u Persiji strogo bilo zabranjeno da tuku decu do 7 godina starosti. Uopšte, persijski zakoni, da bi sprečili zločine, oslanjali su se ne na kaznenu komponentu, koja je, nesumnjivo postojala, već na sprečavanje same mogućnosti krivičnih dela zakona, odnosno više su imali obrazovni karakter. Ali, ako je krivično delo učinjeno, kažnjavanje persijanaca je bilo veoma pažlјivo:

 

“…pohvalno je i to što za jednu krivicu ni sam car nijednog čoveka ne kažnjava smrću, niti iko od persijanaca nijednog svog slugu ne kažnjava na neprimeren način: samo kada se pronađe argument da je zločin veći i važniji od zasluga, oni dozvolјavaju sebi da se lјute. Kažu, nikada se nije desilo, da je neko ubio oca ili majku, a kada bi se to desilo, onda oni kažu, da će temelјno biti isleđivan ubica, jer je neverovatno, kažu oni, da istiniti roditelј izgubi život od sopstvenog sina…”

 

I još jedna napomena Herodota o časti persijanaca:

Najgnusnijim porokom smatraju oni laž; a drugi posle toga je – biti u dugovima, iz mnogo drugih razloga, tako i zbog toga što dužnik uvek mora da ponekad laže…”.

 

Ahmenidi su vladali svojim moćnim Arijskim carstvom ((Aryanam Xsatram (drevnopersijski – država arijevaca)) 227 godina – od vladavine Kira od 558. godine pre nove ere i do njenog osvajanja od strane Aleksandra velikog 331 pre nove ere. Oni su je uredili i razvili, pronalazeći, ponekad, veoma oštroumna rešenja. Tako, prema opisu Diodora sa Sicilije (grčki istoričar 1. vek pne), u državi Ahmenida je postojala neka vrsta “telefonske” veze za prenos carevih naredbi, kao i poruka njemu namenjenih. Za ovu službu birani su lјudi, koje su nazivali “carskim ušima“, koji su se nalazili na vrhovima brda u osmatračnicama u granicama čujnosti i predavali poruke. Takvih je bilo 30 000 lјudi, i ovaj sistem je omogućavao da se za dan dnevno prenese vest na udalјenost trodnevnog prenosa. Ahmenidi su se brinuli o prosperitetu zemlјe i prosperitetu naroda koji su je naselјavali. Oni su pokrovitelјski čuvali sve kulture, religije i običaje kojih je bilo mnogo na teritoriji od 8 miliona kvadratnih kilometara – od obala Sredozemnog mora do Indije.

Politika religijske tolerancije i mirnog suživota toliko različitih naroda, sprovedena Ahmenidima, je veoma neobična za to vreme, u krajnjem slučaju, na osnovu onoga što znamo o svetu. Evo kakve naredbe je izdavao tvorac Carstva Kir:

“Ne dozvolјavam nikome da zlostavlјa moje podanike i da uništava gradove i sela. Ja naređujem da niko ne sme da dotakne kuće mojih podanika i niko ne sme da krade. Svako može da poštuje svoje bogove. Naređujem, da je svako slobodan u izboru mesta stanovanja, bogova, misli, kretanja i niko ne može da to spreči”.

 

Izgledalo je kao da takva imperija mora da postoji, ako ne zauvek, onda veoma dugo. Za to su postojali svi preduslovi. Međutim, kako je pokazala istorija, nije dovolјno da se bude samo plemenit, pošten, nastojati da se stvara za sebe i za druge. Takođe, treba uzeti u obzir činjenicu da će biti i onih kojima su ove vrline potpuno strane, koji teže samo svojim cilјevima, o kojima ništa ne znamo, a ako bi ih znali, doveli bi nas u užas. I taj neko samo koristi rezultate vašeg rada i pristojan odnos, da u odgovarajuće za njega vreme udari i uništi ono što ste stvarali svojom grbačom.

 

Mi govorimo o jevrejima – o “najugroženijem i najprogonjenijem narodu” svih vremena i naroda, o tom narodu, koji, na osnovu informacija napisanih u “svetoj” knjizi Bibliji, dolazi u neku zemlјu “go i bos”, i koji kroz neko vreme postaju prilično bogati lјudi. Biblija govori o nekoliko slučajeva, kada su jevreji stigli do vrha i direktno radili protiv države. Prorok Danilo je bio veoma poštovan od strane Darija Midjanina, koga istoričari smatraju vavilonskim guvernerom Gobrija kod Kira. Potomak judejskog carskog roda Zorovavelјa je promovisao obnovu hrama u Jerusalimu kod Kira i Darija. Prvosveštenik Ezra, koga Flavije Josif opisuje kao ličnog prijatelјa Kserksa, takođe se bavio repatrijacijom u Judeju i sproveo je tamo verske reforme. Peharnik Artakserksa i Nemija je bio na sopstveni zahtev (!) imenovan namesnikom Judeja i nastavio je da sakuplјa sredstva za obnovu Jerusalima. On je čak dobio posebno mesto predstavnika judejskih interesa na dvoru persijskog cara.

 

Nakon toga, pošto je Vavilonsko carstvo bilo pokoreno persijskim carem Kirom, judeji koji tamo žive, kao i u Egiptu i Mesopotamiji (savremeni Irak) automatski potpadaju u Persijsku carstvo Ahmenida. Za više od 200 godina postojanja Carstva Arijevaca, judeji su se proširili širom njene ogromne teritorije – od Grčke do Indije. Značajne jevrejske zajednice su bile ne samo u Vavilonu, već i u Sardi, Ekbatanu (Hamadan) i drugim velikim gradovima. Oni su bili u svakoj satrapiji ogromnog Persijskog carstva i naravno, u jednoj od njegovih prestonica – Suzi, gde se i odigrala krvava drama, u kojoj su judeji praktično uništili belu persijsku aristokratiju – za dva dana judeji su isekli 75 800 belih persijanaca. Zbog čega?

 

Zašto im se nije živelo u zemlјi u kojoj oni nisu bili robovi, koja ih je prihvatila i dala mogućnost da žive onako kako su hteli, ni u čemu ne umanjujući njihova prava, i pomagala da sačuvaju svoj kulturni i verski identitet? Imali su i moć i novac, sudeći po njihovim izvorima. Pošto su se uklјučili u finansijske tokove u zemlјi-donatora, oni su izdejstvovali oslobađanje finansiranja svojih projekata od poreza. Pa šta im je bilo potrebno? Više novca i više vlasti? Oni su želeli da izađu iz senke i sami vladaju zemlјom koju su izgradili drugi? Možda, ali sudeći po rezultatima njihove akcije, ovde je postojao i drugi plan, više ambiciozan.

 

Ova krvava epizoda u arijevskoj istoriji detalјno je opisana u Knjizi o Ester. Tamo se detalјno opisuje kako je putem intriga, uklanjanjem konkurenata, primenom “napredne tehnologije” prodiranja u vlast, judej Mardohej, koji se takođe nije vratio u Judeju, već je ostao u prestonici Persijskog carstva, dostigao moć i uticaj na cara. Uspešno je primenjena tehnologija “judejskih nevesti”. Mardohej je uspeo da progura na persijski presto svog čoveka Ester – da li učenicu, da li nećaku, da li sestru, da li ženu – različiti judejski izvori govore o porodičnim odnosima Mardoheja i Ester drugačije.

 

Judejka Ester je postala persijska carica (što samo potvrđuje da nikakvog ropstva nije bilo, sluškinja nikada nije mogla da postane carica, naložnica – da, ali ne carica) – bliže caru nema od toga – osim postati sam car, a njega je čekala dužnost “samo” premijer-ministra – drugog čoveka posle cara.

 

Mardohej je majstorski koristio još jedan alat za koji su persijanci bili apsolutno nepripremlјeni, u stvari, oni su smatrali da je to potpuno zlo i sramota za dostojnog čoveka – laž. Setimo se šta je rečeno u Slavjano-Arijevskim Vedama:

 

“Lažju i laskanjem neistinim osvojiće oni mnoge krajeve Midgard-Zemlјe, kao što su već učinili na drugim Zemlјama , u mnogim Svetovima u Vreme prošle Velike Ase…”

 

Budući da su bili pravdojubivi, oni nisu bili u stanju da prepoznaju laž drugih, jer su verovali da i ostali postupaju baš kao i oni. Ako nemate neku osobinu, teško je, skoro nemoguće, da je vidite u drugima. Asa (rat) je došao na Zemlјu, samo ovde persijanci očigledno nisu bili baš u toku, iako su uložili napore da mu se suprotstave na lokalnom nivou, kako su mogli. Na kraju krajeva, Svetle Sile onda nisu mogle jasno da im pomognu, jer se ovo dešavalo na kraju prethodne Noći Svaroga, kada je naša planeta bila u zoni uticaja kosmičkih parazitskih sila i Svetli po kosmičkim zakonima nisu imali prava da deluju na tuđoj teritoriji.

 

Nevini i krotki “robovi i zaroblјenici” bez ozbilјne pripreme za dva dana su isekli na hilјade lјudi, ali ne prostih, već “silnih”, to jest, aristokrate, koji su, uglavnom, bili lјudi ratnici. Dakle, organizacija ovog masakra je bila veoma ozbilјna, koja je očigledno trajala više od jedne godine.

 

Plan je bio da se eliminiše sva, barem veći deo, persijska elita, kao konkurent sa kojima se inače nisu mogli suočiti osim ih fizički uništiti.

 

Arijevska imperija zasnovana na vedskim principima, trebalo je da nestane sa lica zemlјe. Važno je napomenuti, da krvavi zločin opisan u knjizi o Ester, judeji celog sveta slave, kao “veseli praznik Purim“. Judeji su veštački nametnuli normalnost čak i da njihove žrtve slave 8. mart, kojim se proslavlјa judejska carica Ester, koja je mnogo doprinela krvavom masakru u Persiji pre 2.500 godina. Ester i Mardohej nisu dugo uživali u rezultatima svoje veoma plodne aktivnosti zamene persijske elite i prisvajanja njihovog blaga i prava na koja su se oslanjali, jer posle 25 godina je došao Makedonski i uništio Carstvo Ahemenida, koje su ariji stvarali više od 200 godina, a nad kojim se “Mardehaj” nadao da parazitira dugo.

 

Da žive “kao sir u maslu” Ester i Mardoheju se nije dalo. Oni su bili samo izvršioci jedne od faza generalnog plana parazita – uništenja i/ili potpunog uništenja arijevske države u čiju osnovu su bili postavlјeni vedski principi. “Ester-Mardohej” su morali da oslabe protivnika pred dolazak glavnih snaga parazita. I one su došle. Posle zavere “Ester-Mardoheja” Carstvo Ahemenida napao je Aleksandar razrušitelј, Aleksandar Prokleti, kako ga i do danas zovu persijanci-zoroastrijanci. Zahvalјujući naporima “Ester-Mardoheja”, moćna elita Carstva Arijevaca bila je znatno oslablјena. Carstvo je bilo uzdrmano unutrašnjim problemima (ustancima satrapija).

U zoroastrizam su uvedeni strani njemu semitski elementi. Dakle, pri Artakserksu II u religiju persijanaca je uveden kult Ištara pod imenom Anahita. Klјučnu ulogu u tome odigrala je majka Artakserksa II, Parisatida, vavilonka, koja je uživala značajan uticaj na dvoru, uklјučujući muža i decu, bila veoma energična žena, veoma vešta i u intrigama.

 

Možda i ovde posmatramo dejstvo “institucije judejske neveste”. Ime Anahita (Ištar), kao i ime Mitre počelo je da se pojavlјuju zajedno sa imenom jednog od bogova persijanaca Ahuramazde, što ranije nikada nije bilo.

 

A vojska Makedonskog oplјačkala je ne samo materijalne vrednosti – zlato, drago kamenje, umetnička dela, očistila grobnice persijskih careva, već i nematerijalne vrednosti. Veliki broj naučnih radova je prikuplјen po celom carstvu i poslato Aristotelu na njegov zahtev i pod nadzorom njegovog sestrića, koje je onda “veliki grk” kreativno preradio i pripisao sebi.

 

 

Aleksandar je naredio da se prikuplјeni materijal prevede na grčki, a originali da se spale.

 

Otuda i potiče, bez presedana, “proboj grčke misli” u matematici, filozofiji, medicini i dr. u 4. veku pre n. e.

 

Zajedno sa tekstovima, Aleksandar je “prosledio” u Grčku i nosioce znanja – naučnike, filozofe, pesnike.

 

 

Posle upada Makedonskog, prosperitetan grad Gaza je izdahnuo i pretvorio se u pustoš. Ništa manje mučenička smrt zadesila je poslednjeg od Ahemenidskih careva, bivšeg satrapa Baktrije i vojnog namesnika – Besa, koji je vladao samo godinu dana, pod imenom Artakserks V. Nјemu su odsekli nos i uši i raspeli ga. Ista sudbina zadesila je i drugu prestonicu carstva Ahemenida – grad Suzu.

Vojska Makedonskog otela je sva blaga, sva umetnička dela, koja su persijanci tamo prikuplјali tokom 200 godina. Istoričari tvrde da je samo zlata, koje je skladišteno u polugama, novca, dijamanta, statua i drugih umetničkih dela, u Suzi bilo više od 40 hilјada talenata (oko 1200 tona), a da ne pominjemo drago kamenje i druge “sitnice”, tipa bogate odeće, posuđe, itd.

 

Arije su kreatori i njihov cilј je bio izgradnja prosperitetne, jake države. Makedonski je bio razrušitelј i njegov cilј je bio uništenje onoga što su stvorili njegovi protivnici. Uzgred, metode globalnog parazita, pod čijom kontrolom je delovao Aleksandar Makedonski, za 2500 godina praktično se nisu promenile. Iste laži i omalovažavanje protivnika, iste laži i plјačkanje privremenih saveznika, isto je “zavadi pa vladaj”, fizičko eliminisanje protivnika, “demokratska bombardovanja” i stvaranje haosa i primena taktike spržene zemlјe na pokorenim teritorijama gde zatim – čak ni trava ne raste.

 

Još zanimlјivija činjenica je ta, da je aristotelevsko učenje o upravlјanju, u stvari osnova svih učenja savremene ružne demokratije, koju svetski paraziti dosledno i čvrsto sprovode u život na naše oči. Parazitska gamad po definiciji ne može da stvori ništa svoje, originalno. Oni mogu samo da kopiraju i blago modifikuju. Čak je i Bžežinski “kopirao” metaforu o šahovskoj tabli.

 

Da se vratimo na aktivnosti Makedonskog u Persiji. Istine radi treba reći, da je pokušao da uvede u persijsku kulturu grčko-makedonske običaje. On je odabrao 30 000 persijskih dečaka, među kojima su bila i deca Darija III i krenuo da ih obučava grčkom jeziku, da čitaju i pišu i vojnoj veštini onako, kako se uči u Makedoniji. Vremenom Aleksandrom je ovladala želјa da postane Pers, da postane poput Velikih Ahemenida i zasluži njihovu slavu, čast i poštovanje koje su uživali u narodu i da na kraju, proglasi sebe persijskim carem.

 

U tom cilјu, on je oženio persijsku lepoticu Roksanu (pers. Rukhsana – “sijajuća”). Ona je bila ćerka plemenitg persa iz Baktrije, bila zaroblјena kao i hilјade persijskih zaroblјenika i bila je u poziciji sluškinje. Makedonski je naredio da se pronađe njen otac, obećao da će mu spasiti život i zvanično zatražio ruku njegove ćerke. Oženivši se sa građankom Persije, on sam postaje građanin te zemlјe i na taj način formalno bi mogao da polaže pravo na persijski presto i postane persijski car. On, naravno, nije mogao a da ne razume da ga persijanci mrze zbog onoga što je on uradio sa zemlјom, ali se nadao da će sin Roksane postati legitimni car i da će ga takođe poštovati, kao Kira i Darija.

Deo Grka ga je takođe mrzeo zbog činjenice da se on “prodaje” persima, ali to nije sprečilo Makedonskog i on opsednut planira da spoji persijsku i grčku krv, organizuje u Suzi mega-venčanje. Pored toga što je on oženio Roksanu, on je uzeo za ženu i ćerku Darija III Statiru, svog prijatelјa Hefestiona oženio je njegovom drugom ćerkom, a takođe je oženio ćerkama Ahemenida 80 muškaraca iz svog generaliteta. Makedonski je pokušavao da napravi od neotesanih grka plemenite persijance, da stvori novu elitu, koja bi se ukorenila u Persiji i u kojoj bi on bio gospodar. I istovremeno stavio šapu na neoplјačkano porodično blago. Samo, ovde sa upravlјanjem zemlјom, ništa nije išlo. Persijska elita se vaspitavala tokom generacija, obrazovala i negovala u sebi plemenite vrline, svojim radom zaradila visok evolutivni nivo. A neznalica Makedonski je želeo da napravi elitu brzo, da tako kažemo, mehaničkim putem. Ali ne. Nema veće nesreće za narod, nego kad neko želi “iz blata u knezove”.

 

Nisu mogli siromašni lјudi iz Makedonije da ostanu mirni u prisustvu takvog bogatstva i takve mogućnosti da se obogate. Oni su plјačkali stanovništvo, razarali naselјa i hramove, pa čak ugrožavali zbog toga snabdevanje hranom sopstvenu vojsku. Tako je guverner Egipta grk Kleon špekulisao žitom do te mere da je u Grčkoj započela glad. A prijatelј iz detinjstva Makedonskog, Harpal, kao blagajnik je krao na industrijskom nivou i vodio luksuzan život u Vavilonu, što je iznenadilo sve vavilonce. Na kraju, zbog straha od gneva Makedonskog, on je očistio trezor sa 5 000 talenata srebra (to je oko 25 000 kg) i pobegao u Atinu sa flotom od 30 brodova. Na kraju ga je ubio šef njegovih stražara.

 

Makedonski je surovo kažnjavao lopove i proneverioce, tako što ih je razapinjao, ali je državna mašinerija ipak iskliznula – isprazno umstvovanje Aristotela o savršenom polisu nije radilo (a nije ni moglo) u ogromnom carstvu. A onda je Aleksandar umro ne imenovavši naslednika. Satrapi su ušli u borbu za vlast i nije bilo nikoga ko bi mogao da preuzme uzde vladanja nad ogromnim teritorijama u svoje ruke. Carstvo je palo u ponor međusobnih ratova, u kojima su mnogi komandanti Makedonskog poubijali jedni druge. Umesto da žive i vladaju u oblastima koje su nasledili, oni su počeli da vode ratove među sobom kako bi progutali veći komad. To je trajalo 22 godine.

Koliko je to koštalo mirno stanovništvo, može se samo zamisliti – haos i neredi, pretvoreni u ruševine nekada bogati gradovi, opustošena polјa, zamrzla trgovina i beskrajna plјačka i nasilјe. Persija je patila pod makedoncimi i grcima skoro 80 godina, dok 256. godine pre nove ere Partjani nisu zaustavili makedonski haos.

Korica romana Artamene ili Veliki Kir

 

Nastavi sa čitanjem Persijko carstvo 2. deo – PARTJANSKO CARSTVO

 

razmak

Transkript emisije Drevnik br.31, radio Serbona
Autori i voditelјi: Drago, Dule, Duki, Saša i Aca

Poslušajte celu radio emisiju

Оцените чланак

Leave your thought

Пратите нашу страницу на Фејсбуку