We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

My Cart
£0.00
imperija sasanida zaboravljeno-persijsko carstvo

IMPERIJA SASANIDA Zaboravlјeni i izgublјeni beli narodi

Pročitajte predhodni članak Persijsko carstvi 2. deo – PARTJANSKO CARSTVO

 

Tako je nastala dinastija Sasanida, koja iz nekog razloga nije nazvana po imenu svog osnivača, već po imenu njegovog dede Sasana, koji je bio vladar Istahra, drevnog grada Persije, nedaleko od Persepolisa, kao i sveštenik – mag lokalnog hrama boginje Anahiti (persijska opcija vavilonske Ištar). Sasanidska imperija, koju su sami Sasanidi zvali Eranšahr (Eranshahr) “Država arijevca“, trajala je nešto više od 400 godina – od 224 do 651. godine nove ere. I iako su Sasanidi snažno naglasili da su naslednici i nastavlјači dela Ahemenida, u stvarnosti to nije uspelo u potpunosti.

drevnik pecat

Prvo, da u potpunosti ponovi konfiguraciju granice države Ahemenida im i tako nije uspelo. Oni su skoro stigli do toga u vreme vladavine cara Hosrova II Parviza, koji je vladao carstvom od 591. do 628. godine, to jest, skoro pred sam njen pad. Tada je sasanidska Država arijevaca uklјučivala zemlјe savremenog Irana, Iraka, Azerbejdžana, Jermenije, Avganistana, istočni deo današnje Turske i deo Indije, Sirije, Pakistana, Kavkaza, Centralne Azije, Arapskog poluostrva, Egipta, kao i zemlјe savremenog Jordana, Izraela i Palestine.


Drugo
, Sasanidima je mnogo nedostajalo od partjanskog nasledstva. Na primer, Ardašir nije uspeo da prenese prestonicu u Parsu. Prestonice su ostali gradovi na Tigru Selevkija i Ktesifon na zapadu carstva, gde je bili najplodnije zemlјište i izgrađeni brojni pogodni putevi koji su povezivali sa mediteranskim lukama, Jermenijom, Kavkaskom Albanijom, Gruzijom, obalama Persijskog zaliva i južne Arabije.

Ardašir

Dugo vremena vojska Sasanida ja koristila partjanski sistem, odnosno, bila je kao i kod partjana, sastavlјena od “vitezova domaćina“. I navodeću na užas neprijatelјa, partjansku konjicu Sasanidi su ostavili bez promene, što i ne iznenađuje. Mnogi partjanske kuće su prešle u službu Sasanida. I tek sredinom 6. veka vojsku su napravili redovnom i profesionalnom. Pored toga, kao kod partjana, gde je na čelu zemlјe mogao da bude samo Arsakid, tako je i kod Sasanida pravo da vlada imao samo Sasanid.

 

O sktrukturi društva partjana ništa stvarno nije poznato, pa je uporediti sa sasanidskom neće biti moguće. Strukturu ovog drugog, osnovao je, kako kažu, osnivač imperije Ardašir. Celo društvo se delilo na četiri klase: sveštenici, ratnici, književnici, pod kojima su se podrazumevali zvaničnici države i gde su uklјučeni i lekari, astrolozi, pesnici. Četvrta klasa bio je, da tako kažemo, radni narod – selјaci, zanatlije i trgovci. Želeći da naglase kontinuitet svoje vlasti od Ahemenida, Sasanidi su usecali ogromne relјefne slike (visine 5-6 metara. m) na istim stenama, gde su uklesane grobnice Ahemenida i kopirali su ahemenidski stil slikanja. Neki relјefi su uklesani tačno ispod njihovih grobova. (Taj arheološki kompleks se zove Nakše-Rustam (Crteži Rustama) i Nakše-Rajab (Crteži Radžaba), koji se nalazi nekoliko stotina metara od prvog).

Nakše-Rustam

Bar relјef Bahrama (Varahrana) II

Car Šapur i zaroblјeni rimski imperator Valerijan I

Ahura-Mazda prenosi Ardaširu I znake carske vlasti

Krunisanje cara Narse

Na primer, pod grobnicom Darija Velikog uklesani su relјefi Bahrama (Varahrana) II, na kojima su prikazane borbe konjanika. U blizini je bar relјef Šapura I, sina osnivača dinastije Sasanida, u čast pobede nad rimskom vojskom i zaroblјenim rimskim imperatorom Valerijanom I, molećeg za milost. To je, uzgred, jedini slučaj u istoriji, kada je rimski imperator bio zaroblјen. Valerijan je ponudio za sebe otkup, ali Šapur je naredio da mu se sipa u grlo rastoplјeno zlato, odere sa njega koža, da se ona napuni slamom i stajskim đubrivom i postavi na javni uvid u zoroastrijskom hramu u Suzi.

Statua Šapura I u pećini pod Bišapurom

Takođe, u Nakše-Rustamu može da se vidi još jedan bar relјef Sasanida, koji predstavlјa Ardašira I, kojem Ahura-Mazda prenosi znake carske vlasti u obliku malog obruča. Obojica sede na konjima, a pod konjem Ardašira leži poraženi poslednji partjanski car Artaban V, a pod konjem Ahura-Mazde– poraženi Ahriman, simbol zla u zoroastrizmu. Pored njega još uvek postoji relјef cara Ormizda II sa jahačem, izbačenim iz sedla, i cara Narse, sina Šapura I, sa slikom njegovog krunisanja kao cara Jermenije, sa učešćem boginje Anahiti, koja mu predaje znake carske vlasti.

 

Uprkos činjenici da su mnoga lica na barelјefima oštećena, na onim celim se može lako utvrditi da su na njima prikazani lјudi bele rase. I iako su se Sasanidi snažno distancirali od Partjana, naglašavajući svoju persijskost, oni su svi stigli sa jednog izvora, iz jedne kulture. Tako, na primer, drevnorimski istoričar Amian Marcelin, koji je živeo u 4 n. e. i koji je direktno učestvovao u rimsko-persijskim ratovima vremena Sasanida, napisao je knjigu “Rimska istorija”, gde je primetio:

“Zato su i persijanci, budući skitskog porekla, veoma vešti u vojsci…”

U korist toga, da su persijanci rodno povezani sa skitima, svedoči i činjenica da su prvi koristili u svojoj umetnosti tzv. “skitski životinjski stil”. O predmeti koji su napravlјeni u ovom stilu nalaze se širom Evroazije od Pacifika do Atlantika, uklјučujući i Kinu, Mongoliju, Nemačku, Englesku, severnu Italiju, Balkan, Iran, a da ne spominjemo Rusiju.

Skitski životinjski stil. “Scena mučenja”. “Sibirsko zlato”. Ermitaž

Skitski životinjski stil. “Scena mučenja” Semibratski kurgani. Kuban

Skitski životinjski stil. “Scena mučenja”
Bar-relјef Dmitrijevskog sabora u Vladimiru

Skitski životinjski stil. “Scena mučenja” Persepolis

Skitski životinjski stil. “Scena mučenja” Srebrno posuđe Sasanidskog carstva

Na primer, u Ermitažu se čuva ogromna zbirka skitskog nakita, koju nazivaju “Sibirsko zlato”. Nјegova istorija seže još u vreme vladavine Petra I. Kada je saznao šta je u Sibiru, “izvukao” je iz grobnica različit zlatni nakit, onda je naredio da se sakupi i dostavi u Peterburg. Tamo je bilo smešteno u Kunstkameru, a kasnije i u Ermitažu, gde je i do današnjeg dana. To je, uzgred o Sibiru, kao “zemlјi neistorijskoj”, koju je tako krstio nemac Gerard Fridrih Miler – “otac istorije Sibira”.

 

Ali nas u ovom slučaju interesuju takozvane “scene mučenja”, koje prikazuju borbu zveri i ptica, uklјučujući i mitološke – grifona, kitovrasa (kentaura), pticu-sirin, itd. Posebno popularno u ovim scenama je “mučenje” parnokopitara od strane životinjskog predatora, posebno, lav muči bika, konja ili jelena. U kolekciji “sibirskog zlata” Petra I je skitska zlatna kopča iz 6.-5. veka pre nove ere sa tom pričom. Ona je takođe prikazana na zlatnoj ploči koja pokriva drveni riton, nađen na Kubanu na mestu koje arheolozi nazivaju “Sedam brata”, prema broju velikih humki (5. v. pre nove ere). Zanimlјivo je da je ova scena prikazana na barelјefu Dmitrijevskog sabora u Vladimiru.

 

Istu priču koristili su persijanci vremena Ahemenida, ukrašavanje glavnih stepenica u svom svečanom glavnom gradu – Persepolu i vremena Sasanida – na srebrnom tanjiru. Izuzetna činjenica je ta, da je sveukupno u svetu pronađeno oko 340 srebrnih proizvoda iz vremena Sasanida i to je u Iranu pronađeno ukupno 3 (!), a veći deo našao se veoma daleko od njega. Nekoliko proizvoda otkriveno je u Ukrajini, a lavovski deo u Uralskoj oblasti. A niko u stvari i nije tražio ove srebrne proizvode. Svi oni su pronađeni slučajno – prilikom oranja, pri vađenju panjeva, itd. Veruje se da su srebrne stvari vremena Sasanida stigle tako daleko na sever usled trgovinskih veza severa i istoka.

 

Ali, vratimo se državi Sasanida. Skitsko vojno iskustvo o kojem je govorio rimski istoričar Amian Marcelin, veoma je bilo korisno novoj dinastiji, utvrdivši se na zemlјi Irana. Kao i Arsakidi, Sasanidi su se skoro celu svoju istoriju borili, počev od oružane borbe za vlast u početku i ratovima sa Vizantijom i zaklјučno sa borbom protiv arapske invazije, na kraju. Prvo su Sasanidi vodili nekoliko ratova sa Rimom na svojim zapadnim granicama koji su trajali skoro 30 godina. Kao rezultat toga, Iran je izašao kao pobednik i znatno proširio teritorije.

Veliki put svile

Kao i obično, rimski pohod na istok, što kod Arsakida, što kod Sasanida, imao je svoj uzrok. I razlog za to je ekonomski. Stvar je u tome da su preko teritorije Irana prolazili najvažniji trgovinski putevi, uklјučujući i Veliki put svile iz Kine u Evropu, kao i Veliki Volgo-Kamski krzneni put, po kome su dolazila sa severa Evroazije krzna na tržišta evropskih zemalјa, a njihova roba je shodno tome stizala na sever. Eto odakle su se na Uralu mogli pojaviti srebrni proizvodi iz Irana. Takođe, kroz Iran je prolazio trgovački put iz Severne Mesopotamije u Armeniju i Gruziju. Zbog toga, da bi zavladali tim putem, prestali su da plaćaju carinske dažbine, a takođe su i oborili cene uvozne robe. Borio se Rim prvo sa Arsakidima, a zatim i sa Sasanidima. A posle njegovog pada, štafetu je preuzela Vizantija, koja je 75 godina stalno bila u ratu sa sasanidskim Iranom radi kontrole trgovačkih puteva, što je rezultiralo time, da su se obe sile iscrple i otvorile put arapskom osvajanju Bliskog Istoka.

 

Borili su se Sasanidi i na istoku svoje države, podčinivši sebi Kušansko carstvo, koje se nalazilo na teritoriji današnje centralne Azije, Avganistana, Pakistana, Severne Indije stvoreno srednjeazijskim skitima – Sakima. Takođe Sasanidi su se borili i sa Eftalitima, koji su u 4-6. veku stvorili ogromnu državu na teritoriji današnje centralne Azije, Avganistana i severne Indije. Eftaliti, prema rečima vizantijskog istoričara Prokopija Kesarijskog, došli su iz skitskog plemena Masageta. Tužno, ali istinito, da su istog korena narodi bele rase veoma snažno i neprekidno ratovali među sobom.

 

Nažalost, o ekonomiji sasanidskog Irana poznato je malo zbog nedostatka iranskih izvora. Savremeni istoričari koriste u osnovnom, informacije arapskih izvora 9-10. veka i opisuju ekonomiju Sasanida: “s obzirom na određenu stabilnost ekonomskih formi za antiku i srednji vek”, kao polјoprivrednu i nomadsku. Međutim, želeo bih da naučim od takvih istoričara, kako je “polјoprivredna i nomadska” ekonomija sasanidskog Irana mogla da vodi tako duge i naravno skupe za državu ratove? Na kraju krajeva, da naoruža vojsku, nisu potrebna samo znatna sredstva, već i dovolјno razvijena materijalno-tehnička baza. Stvar je u tome da je glavna udarna sila i okosnica sasanidske vojske bila teška konjica. Iranska pešadija imala je sekundarnu ulogu. Isti Prokopije Kesarijski je napisao da je pešadija persijanaca – “ništa više od gomile nesrećnih selјaka koji idu sa vojskom samo da kopaju zidove, uklanjaju oklop sa mrtvih i služe vojnicima u drugim slučajevima”. A naoružanje ove veoma teške konjice bilo je veoma ozbilјno.

Partjanski katafrakti (moderna rekonstrukcija iz grada Dura-Evropos)

Na kraju krajeva, jahači-katafrakti odavali su utisak lјudi od gvožđa. Oni su od glave do pete bili zaštićeni teškim oklopom. Glavu je štitio šlem sa maskom koja štiti lice, na telo se oblačio lisnati oklop. Ruke su bile zaštićene oklopom ili metalnim rukavima od širokih poprečnih traka. Noge katafrakta su bile zaštićene metalom, po konstrukciji sličnom rukavima. Kako rukavi, tako i zaštita za noge mogle su biti izrađene od kože. Pored zaštitne odeće koja pripada katafraktaru, zaštita se stavlјala i na njegovog konja. Ona je predstavlјala metalnu masku. Pored toga, na konja se stavlјalo sedlo specijalnog dizajna, koje je dozvolјavalo konjaniku da ne padne kada ga udari teško koplјe 3-4 metara dugačko. Dakle, bilo bi logično pretpostaviti, da “polјoprivredna i nomadska” ekonomija takve stvari jednostavno ne može da proizvede. Znači, bilo je nešto sasvim drugo u sasanidskom Iranu, ali šta, to nam ne govore.

 

Ali mi smo svesni burnog verskog života sasanidskog Irana. Pored državne religije persijanaca – zoroastrizma – u državi Sasanida postojale su razne tzv. gnostičke sekte, u osnovi kojih leže različita tumačenja Tore i Kabale, čiji su izvor i provodnici bili judeji, koji su se naselili i napredovali u Iranu još od vremena tzv. vavilonskog ropstva.

 

(Gnozis (grčki – znanje) – mešavina grčke filozofije, različitih paganskih kultova sa egipatskim, vavilonskim, zoroastrijskim i judejskim verovanjima, pretendujući na znanje o beskonačnom, božanskom i večnom).

 

Pri tome, ako su u vreme Ahemenida na sve načine pokušavali da dođu na vlast i zamene persijsku aristokratiju, u vreme Sasanida, čekajući nekoliko stotina godina, oni su promenili taktiku. Sada su judeji pokušatli da proizvedu u Persiji ideološku diverziju, usmerenu na to, da zbace rodnu veru persijanaca, zamenivši je svojom verskom konstrukcijom.

 

Dakle, u Persiji su se još pri partjanima razvile razne sekte na osnovu judaizma. One su Kainiti, Mandaiti i Maniheji. Kainiti su poštovali Kaina, kao prvu žrtvu Jehove. Kainiti nisu priznavali Jehovu za pravog boga, već samo kao manjeg. Dakle, oni su verovali da se vera u istinitog boga sastoji u suprotstavlјanju bogu ovoga sveta i ako je bog ovog sveta protiv Kaina, znači, Kain je na strani istinitog boga. Kain, postavši bratoubica, dozvolio je tako da se odbaci Jehova, otkupio je izvorni greh i obožavao pravog boga. Da, to su tada bili (kainiti postoje do sada) gnostički uvrnuti mozgovi.

 

Još u Persiji su se osnovali mandaiti (ili mandeiti), učenje koje se zove, shodno tome, mandeizam (od aramejskog mandaya – “imati znanje”) – skup sujeverja Haldeja, ideja i verovanja, izvučenih iz Talmuda i Kabale. Oni su propovedali o grešnosti i nečistoći ovoga sveta, stvorenog silama tame i mraka, kome je suprotstavlјen svet duhovnog, odnosno, stvorenog od svetlosti i čistote. Odnosno, materija je grešna, a dušu treba spasiti. Tvorac prolaznog sveta se naziva Ruha Kvodša, ženski duh zavođenja, čije ime potiče iz jevrejskog “svetog duha”. Jevrejskog boga mandei su nazivali “Adonaj” i smatrali su ga bogom zla, poštovali su Adama – on je gnostički prvočovek, veliki značaj je imao Enoh, kao arhetipski biblijski ezoterik. Nisu priznavali Mojsija. Praktikovali su krštenje vodom. Propovedali su asketizam i posvećenost učenju. Mandeizam je bio dovolјno rasprostranjen u partjanskom carstvu. Na primer, Artaban III spasio ih je od progona jevreja, zbog čega ga mandei slave u svojim istorijskim dokumentima.

 

Još jedna jevrejska sekta su maniheji. Ova sekta je izašla iz mandeizma i zove se po imenu osnivača Mani. Pojavila se u Persiji u 3. veku nove ere i od tada se proširila širom sveta, od Evrope do Kine. Veruje se da je Mani bio sin partjanskog aristokrate i to Aršakida. Međutim, u drugoj verziji, po poreklu je bio jevrejin. Međutim, ako o njegovom poreklu postoji neslaganje, o tome ko ga je vaspitao razlike nema. Svi istraživači se slažu u tome da je odrastao i školovao se u okruženju kabalističke sekte mandaita. I u stvari, manihejstvo je blago modifikovani mandeizam. Mani je propovedao dualizam dobra i zla u čijoj borbi pobeđuje zlo – đavo, progutavši “božansku dušu sveta” porodivši materijalni svet. Loše vesti o pobedi zla Mani je razređivao propovedima o opštoj jednakosti i bratstvu, uništenjem svih religija, poricanjem svojine, braka, porodice, jer “promovišu zadržavanje duha u lancima materije”, istovremeno uvođenje promiskuitetnog morala, bez rađanja dece u rangu sakralnih dejstva i državnog upravlјanja. Manihejstvo je predlagalo da se što je pre moguće rastane sa svim materijalnim, osuđujući bavlјenje polјoprivredom jer “pričinjava patnju”. Manihejstvo je imalo svoje izabrane – 70 lјudi, kao i u judejskom Siedrionu, koji su prilikom inicijacije bili kršteni semenom svoje braće po veri. Prema svima, koji nisu pripadali njihovoj sekti, maniheji su se odnosili brutalno: “Ako je neko gladan – a nije manihej – i prosio je, onda bi za svaki komad bilo vredno da se kazni smrtnom kaznom”.

 

Začudo, ove ideje su pronašle mnoge pristalice, uklјučujući i one u okruženju sasanidskog plemstva. U tom smislu je naišlo na razumevanje čak i kod Cara nad carevima Šapura I i povuklo je u svoju veru dva careva brata. Tokom 30 godina vladanja Šapura ravnoteža između zoroastraizma i manihejstva je trajala, uprkos činjenici da je Mani razvio burnu aktivnost propovedanja svog učenja, krečući se sa kraja na kraj sasanidske države. Posle smrti Šapura, tron je nasledio njegov sin Ormizd, koji je takođe povolјno reagovao na Mana, međutim, posle godinu dana on je umro i presto je prešao Bahramu, koji nije voleo aktivnosti “svetog čoveka”, koji je očigledno doveo do državnog prevrata. Bahram na ceremoniji nije bio sa njim i proglasio ga je “distributerom judejske jeresi, neprijatelјem lјudskog roda i persijskog naroda, čije učenje uništava brak i porodicu”, i pogubio ga je nakon godinu dana zatvora.

 

Međutim, kazna Mana nije spasila državu Arijevaca od revolucionarne katastrofe, uklјučujući i umove i duše lјudi, koju su pažlјivo pripremale gnostičke sekte na osnovama judaizma.

Država Eftalita

Do kraja 3. v. n. e. manihejstvo je porodilo religiozno-filozofsko učenje na osnovi judaizma – mazdakizam, transformići se sa vremenom u pokret mazdakita. Sama reč “mazdak” nije vlastita imenica, već je titula poglavara sekte, a osnivač učenja je zoroastrijski sveštenik Zardušt-i Hurakan, a prvobitno isto učenje se zvalo “zarduštakan”. U 5. veku n.e. glavar mazdakita je bio zoroastrijski sveštenik (mobed) po imenu Mazdak, sin Bamdada, koji je živeo i radio kod šahinšahta Kavade (Kobade) I (koji je vladao Iranom od 488-496 i 499-531. godine). U to vreme Eranšahr je živeo težak i nespokojan život. Otac Kavada Peroz (Firuz) vodio je naporan rat na istoku sa državom tzv. Eftalita (drugo ime skitskog plemena masageta, koji su vladali u to vreme u srednjoj Aziji, na severu Indije i Avganistana).

 

Rat je završio porazom persijanaca i isplatom velikih vojnih odšteta, kao i gubitkom nekih istočnih teritorija. Veliki novac je otišao, uklјučujući otkup visoko rangiranih talaca. Na primer, Peroz je nekoliko godina prikuplјao novac za otkup svog sina Kavada, ostavlјenog kao zalog kod Eftalita, kao garanciju plaćanja celokupnog iznosa odštete. U poslednjem ratu, koji je počeo 483. godine umro je sam Peroz i nekoliko njegovih sinova. Zemlјa je bila iscrplјena do krajnosti. U vreme vladavine Peroza Iran nije mogao da se pohvali prosperitetom. Suša je vladala sedam godina, izazvala je glad i potpuno osiromašenje stanovništva. Gradovi su bili zapušteni, novca nije bilo dovolјno i morali su da se zadužuju u Vizantiji. Međutim, persima je uspelo da izađu iz ove situacije. Vlada je organizovala poreske olakšice, distribuciju hrane i čak izgradila tri nova grada.

 

Međutim, bez obzira na sve napore vlade, Kavad je dobio dovolјno oslablјenu državu, kako ekonomski (suša i, shodno tome, loše žetve su nastavlјene, kao i invazije skakavaca), tako i politički. U zemlјi nije prestajala borba za moć i uticaj na poglavara Eranšahra između sveštenstva i aristokratije. Mobedan mobed – glavni zoroastrijanski sveštenik – je bio drugi čovek po snazi posle šahinšaha, što nije odgovaralo poglavarima sedam najuticajnijih porodica Irana, a i između sebe one su se stalno takmičile. Treba reći da je sam Kavad došao na presto tek nakon toga kad je Sufraj (ili Sohra prema drugim izvorima) iz kuće Karena zbacio njegov stric Balaša (Valkaša). Generalno, Sufraj je bio pravi vladar Irana.

 

Takva situacija nije mogla da ne muči šahinšaha. Direktno on nije mogao da ukloni Sufraja – previše je bio uticajan i imao je svoju vojsku. Tek približno kroz četri godine, uspeo je da usmeri protiv njega drugog plemenitog i moćnog čoveka – Šapura iz roda Mihran. Kavad je postigao pogublјenje Sufraja.

 

U međuvremenu, u Iranu je dobijao na snazi pokret mazdakita, koji je postao posebno popularan među najsiromašnijim slojevima iranskog stanovništva. Ljudima su ponuđena jednostavna rešenja teških problema. Svi problemi, kako su govorili mazdakiti, mogu da se reše tako što će se podeliti dobra, podeliti bogatstvo bogatih podjednako među svima, sve bi trebalo da bude zajedničko i jednako dostupno svima, kao što su dostupni vatra, voda, hrana, itd. Kasnije međutim, ispostavilo se da su neki bili ravnopravniji nego ostali i dobili neuporedivo veći udeo od “svega jednako dostupnog”. Sam vođa je zadobio poverenje Kavada i postao drugi čovek u državi. Šahinšah ga je imenovao mobedanom mobed.

 

Kako je to moglo da se desi? Navodi se nekoliko mogućih razloga zašto je šahinšah velikodušno prihvatio i novo učenje, i njegovog vođu.

 

Prvo, Kavad se možda nadao da će kroz reforme, predložene Mazdakom, biti moguće da se izbegnu narodni nemiri, izazvani glađu i brzim osiromašenjem običnih lјudi.

Drugo, koristeći te reforme Kavad se nadao da će oslabiti, pre svega, sedam najjačih partjanskih porodica – Surene, Karene, Mihrane i dr., koji poštuju šahinšaha po meri svoje želјe, koji su i postavili šaha na presto, a koji su poreze u šahovsku kasu plaćali veoma, veoma neredovno. Ali, redovno su se borili među sobom. Društvenim reformama, koje je predložio Mazdak, uklјučujući i zahteve za smanjenje poreza za stanovništvo i preraspodelu novčanih sredstava slabijima imovnog stanja, kao i hranu iz svojih rezervi, Kavad se nadao da znatno smanji uticaj nezavisnih aristokrata.

Treće, Kavad se nadao da će oslabiti sveštenstvo predajući vlast u zemlјi u ruke “alternativnih” religija.

Četvrto, sam rukovodilac mazdakita je bio izvanredna ličnost koja poseduje izuzetne organizacione sposobnosti i sposobnost uticaja, ne gnušajući se ičega, koji ima “prave reči” za svaki sloj slušalaca, koji čak i otvoreno falsifikuje svoju”svetost”.

 

Dakle, posedujući znanja zoroastrijskih sveštenika, on je izračunao, da će se uskoro pojaviti “čovek, koji će proizvesti novu veru” i on je odlučio da postane taj čovek. U tom cilјu, on je odlučio da organizuje trik sa “govorćom vatrom”.

“…on je naredio svojim gulјamima (podvižnicima), da naprave tajni podzemni hodnik, postepeno bušeći zemlјu, da bi se konačan izlaz našao u središtu hrama vatre, upravo tamo, gde je upalјena vatra – sa veoma malim otvorom. Onda je on rekao o svom proročkom pozivu i rekao: “Mene su poslali da obnovim veru Zardušta (Zoroastera), narod je zaboravio značenje Zend-Aveste, ne ispunjava zapovesti božije kako je propovedao Zardušt. Na kraju krajeva, kada sinovi Izraelovi nisu obavlјali neko vreme zapovesti Mojsija, koje je on u ime boga uobličio u Tori, kada su radili suprotno, onda je bog poslao proroka, u skladu sa Torom, da slomi otpor sinova Izrailјa, obnovi odluke Tore i izvede narod na pravi put…”

 

Ove reči su stigle do ušiju cara Kubada. Sutradan on je pozvao plemiće i mubade, otvorio sud za razmatrnje žalbi, pozvao Mazdaka i javno ga pitao: “Vi se pozivate na proročki poziv?” Odgovorio je: “Da, došao sam zato što postoji mnogo protivrečnih veri Zardušta, mnoge imaju propuste. Ja ću to doneti ispravno. Smisao Zend-Aveste nije onaj po kome se radi, ja ću pokazati njen smisao”. Onda Kubad upita: “koje je tvoje čudo?” Odgovorio je: “Moje čudo je vatra, naša kibla i mihrab, – ja ću govoriti, pitao sam svevišnjeg, i on je naredio vatru da potvrdim moj proročki poziv na taj način, tako da će car i okružujući ga čuti glas”…

 

Sutradan Mazdak je poslao pored rupe jednog poslušnika i rekao mu je: “čim glasno pozovu boga, ti dođi po podzemlјu ka rupi i kaži: “Blago zemalјskih vernika boga se sastoji u tome, da oni prate reči Mazdaka, tada će oni dobiti sreću u ovom svetu”.

 

Onda je Kubad sa knezovima i mubadima otišao u hram vatre i pozvao Mazdaka. Mazdak je došao, stao u blizini vatre i povikao iz sveg glasa bogu, odao pohvale Zarduštu i ućutao; iz sredine vatre začu se glas na taj način, kao što smo pomenuli, tako da su kralј i velmože čuli. Od toga su se zaprepastili, a Kubad je u duši odlučio da u njega poveruje”.

 

Govoreća vatra, naravno, proizvela je na Kavada trajan utisak, ali ne i samo njega. Sam Mazdak je takođe bio veliki demagog, sposoban da zamuti svest ne samo običnih lјudi. Tako, Ferdous u “Šahnami” kaže da je Mazdak veoma voleo da postavlјa šahinšahu alegorijske zagonetke, postižući želјeni odgovor za sebe, koji je dovodio do neophodnih radnji za njega. Na primer, evo kakva pitanja je postavlјao manipulator caru:

“Ako jedan umre od otrova, a drugi mu od pohlepe ne daje protivotrov, kako nazvati ovog drugog?” Odgovor Kavade, koji je imao vaspitanje persa, u kome se gaje čast i dostojanstvo, bio je sledeći: “To je tvrdica – ubica i podleže kazni”. Sutradan Mazdak je postavio još jedno pitanje: “Zatvorenik je umro u zatvoru od gladi, jer je tamničar, iako je imao hleb, prestao da hrani zatvorenika. Kakva kazna je za tamničara?” “Izvršenje” – odgovorio je Kavad.

 

Posle takvih odgovora, Mazdak je žurio da objavi nalog u ime šahinšaha –posle razgovora sa vatrom on je dobio takvo pravo i ne samo njega – da gladni mogu da provale u štale plemstva i da uzmu koliko je potrebno. O totalnoj plјački i grabežu dojavili su Kavadu. On je, naravno bio besan, ali reči Mazdaka, da ako on želi da bude pravedan car, onda ne bi trebalo da bude tvrdica koji ne daje protivotrov, ili tamničar koji je usmrtio zatvorenika glađu, spasile su “proroka” od rasprave. A, možda je Kavad shvatio da gladni farmeri jednostavno nisu u stanju da otkriju dobro zaštićene ambare, a što znači da je Mazdak posedovao dobro naoružane vojnike. I ova činjenica je bila još jedna, možda najvažnija zašto je šah Kavad bio prinuđen da sluša propovednikovu ” priču o sveopštoj sreći i jednakosti”.

 

Dakle, Mazdak je postao prorok, on je bio i blagajnik Kavada, i jednostavno lјudi su mu dolazili u gomilama, naročito zbog toga što je nepismenim farmerima nudio veoma jednostavno i jasno rešenje njihovih problema – “svi su jednaki” i “sve se deli podjednako”. To je, prema rečima persijskog istoričara Ibn-Mishavejha (932-1030), koji je živeo u muslimanskom Iranu, bila prevara naroda od strane mazdakizma:

“Oni su tvrdili da će uzeti blago za siromašne od bogatih i daće se od velikih ka malim; od onih koji imaju višak novca, hrane, žene i imovine, i koji nemaju na njih više prava nego drugi… Ljudi su verovali u njega, jer ih je on prevario i podstakao da traže utehu u bogatstvu i među ženama, govoreći da je to delo pravedno, prihvatlјivo za Boga…”

 

I ovde vredi pomenuti još jedan razlog za podložnost lјudi ka učenju mazdakita. Dan Svaroga” je dolazio kraju, i “evolutivno sunce” je sijalo, ali nije grejalo, omogućavajući da se manifestuju u lјudima niske sklonosti. Pogotovo, što su ih ranije “potresale” raznorazne gnostičke i judejske jeresi, ušunjavši se u državnu religiju, i postepeno je transformišući, često suprotno. Da, paraziti su veoma uporni i dosledni u ostvarivanju svojih cilјeva, planiraju svoju strategiju vekovima i vekovima postižu želјen im rezultat.

 

Od novog učenja su se uzdržali samo zoroastrijski mobedi i vojna klasa, iako ovi drugi u početku i nisu pokazivali nikakav otpor, videvši kakav uticaj Mazdak ima na šahinšaha. On je naredio da se za “proroka” napravi zlatna stolica, ukrasi dragim kamenjem i da se postavi u prestonu salu, pri čemu je taj presto stajao nešto iznad prestola samog šahinšaha. Štaviše, “prorok” je dobio pravo da izdaje naređenja u ime samog šahinšaha.

 

I tako, jedan od naloga Mazdaka glasi: “Da se podeli blago među lјudima, svakom isto. Da daju jedni drugoma svoje bogatstvo, da ne bi bilo bede, siromaštva, da bi svi bili jednako obdareni ovozemalјskim dobrima. Žene su takođe vaša imovina. Da bude dozvolјeno da svako pozna ženu. Neka niko ne bude u ovom svetu lišen zadovolјstva i uživanja, vrata želјa da budu otvorena pred svim lјudima…”

 

Ali u rezultatu proglašenih dobrih namera, pričama o borbi dobra i zla i uzvišenih priča o slobodi, jednakosti i bratstvu, kao što je uvek i obično sa dobrim namerama, pripravlјenih uzvišenim rečima, stvarnost je bila sasvim suprotna dobrim namerama i uzvišenim rečima. Zahvalјujući naporima mazdakita Iran je upao u ponor krvavog haosa i beskonačnog razvrata.

“Narod je postao razvratan zbog iskušenja zajednice imovine i žena. Formiran je među jednostavnim lјudima ovakav običaj: dovodili su sebi u goste i po dvadeset lјudi, i probavši hleba, mesa, vina, slatkiša i slušajući muziku, gosti su išli jedan za drugim u ženske odaje, i to se nije smatralo sramotnim. Čak je bilo pravilo: došavši ženi ostavlјali su na vratima prostorije kapu; i kad drugi sladostrasnik vidi kapu na vratima sobe, morao je da sačeka, dok njegov prethodnik ne izađe na vrata”.

 

Došlo je do toga, da je pod pritiskom Mazdaka šahinšah zvanično ukinuo zakone o tradicionalnom braku 496. godine. Štaviše, Mazdak se toliko “izgubio “, osećajući sebe svemogućim, da je zahtevao sebi u krevet suprugu šahinšaha Kovada.

Evo kako to opisuje arapski naučnik i muzičar Abu-eh-Faraj Al-Isfahani u mnogotomnoj antologiji arapske poezije od 6. do 10 veka u “Knjizi pesama”:

“Jednog dana, pred Kovadom je bila njegova supruga sa princem Anuširvanom, a onda je ušao Mazdak. Videvši je, on je rekao Kovadu: “Daj je meni, ja želim da zadovolјim sa njom svoju želјu”. Jer mazdaki su propovedali zajednicu žena, a car je bio bogobojažlјiv i postojan u poslovima vere i on je odgovorio: “Uzmi”. Princ je požurio Mazdaku i uporno ga molio i preklinjao da dozoli njegovoj majci da je ne odvede. Na kraju mu je polјubio nogu, a onda ih je Mazdak otpustio. To je čvrsto zaparalo prinčevu dušu”… Hosrov se kasnije obračunao sa Mazdakom u potpunosti za sve što je on uradio sa njegovom domovinom.

 

Budući da se eliminisala društvena nejednakost, koja je u teoriji Mazdaka zlo, a to je bilo nemoguće bez nasilјa, “prorok” i njegovi saradnici su podsticali siromašne na bogate lјude. Čeznuvši za obećanom pravdom, upecavši se na takav primamlјiv mamac, nepismeni iscrplјeni od siromaštva lјudi, provalјivali su u kuće plemenitih, plјačkali ih, silovali žene, o čemu ranije nisu smeli ni da misle, ali im je rečeno sada da je to moguće i da oni imaju pravo da raspolažu tuđom imovinom, da sa svim ženama opšte, i da to želi Bog.

 

A, na kraju krajeva, po zoroastrijskim zakonima bogati članovi zajednice su dužni da pomažu siromašnima, kako imovinom, tako i hranom što su oni i radili, ali samo da bi pomogli a ne da daju poslednje. Zoroastrijanci su poštovali bogatstvo dobijeno sopstvenim radom, ali želјu za bogatstvom po svaku cenu su prezirali i poricali. Pored toga, persijanci su gajili dužno poštovanje prema tuđoj imovini kao i poštovanje prema samom čoveku, njegovom dostojanstvu i to kroz svoj rod i kroz svoje pretke.

 

Posle dvadeset godina (!) takve “politike” niko nije bio siguran u bezbednost svoje imovine, bezbednost svoje porodice a ni ličnu bezbednost. Čoveku, koji ima prelepu ženu, mogli su da je uzmu na neko vreme iz jednostavnog razloga, jer onaj ko nije imao lepu ženu, imao je puno pravo na to po zakonu pravde i pobožnosti, koji je proglasio Mazdak. U zemlјi je bilo dece, koja nisu znala ko je njihov otac.

 

Takva ideologija Mazdaka uništavala je osnove persijskog identiteta, prekinula kontinuitet porodice, odvajala čoveka od njegovih korena, što je činilo čoveka slabim i ranjivim. Štaviše, lјudi niže klase dobili su pristup aristokratama. Mazdakiti su se trudili sa maksimalnom snagom da razblaže genetiku “silnih lјudi”, jer su drevni persijski rodovi arijevaca sa jakom genetikom bili jedini koji su mogli da se suprotstave prazitima. I to je bio još jedan udarac po integritet persijanaca, na njihov pogled na svet, na njihovo zaštitno polјe, koje je građeno generacijama. Tradicionalna hijerarhija vrednosti je zamenjena sa smokvinim listom mazdakitske ideologije i niskim instiktom gomile. Pored toga, za veću efikasnost preraspodele bogatstva, Mazdak je imao svoju malu vojsku, po svedočenju Nizama al Mulka, 12 hilјada naoružanih boraca. I propovedajući nenasilјe i lјubav prema bližnjem nije se stideo prolivanja krvi tamo gde je on smatrao da je to potrebno.

 

Neverovatno, ali istinito. Događaji u dalekom Iranu 5. veka nove ere veoma podsećaju na događaje koji su se desili prvo u Evropi, a zatim u Rusiji, oko hilјadu i po godina kasnije – “Velike revolucije” u različitim zemlјama. Iste lažne parole o slobodi, jednakosti i bratstvu, isto uništavanje državnosti i postojeće ideologije, isto uništavanje “silnih lјudi” naroda, isti slogani , isto nasilјe i krv. Isti su bili nedodirlјivi kao i mazdakiti, nisu doticale bogate judeje koji su više puta umnožili svoje bogatstvo, dok su bogati persijanci silom uvođeni u “jednakost i bratstvo”, plјačkajući ih do kostiju, tako kao što i “pariski komunari”1848. godini nisu pipnuli nikog iz 150 kuća Rotšilda.

 

Takođe se možete setiti dekreta o nacionalizaciji žena, objavlјenog u ranim godinama sovjetske vlasti. Isti institut judejskih žena pokazao je svoju efikasnost čak i tokom Ester-Mordehaja. Poznato je da su mnogi sasnidski prinčevi i šahovi bili oženjeni judejkama, o čemu je pisano u pahlavijevskoj knjizi “Iranski Šahrestani” (iranski gradovi). Na primer, Izggerd I, Ormizd IV, i Hosrov I i Kosrov II su birali žene hrišćanke. Sve se desilo kao ispod kopir aparata. Čak se i forma odeće poklapa – mazdakiti su bili obučeni u crveno i u crne kožne jakne. Kao što vidite, svetski paraziti se ne trude posebno da izmisle nešto novo. A i zašto bi? Stari metodi o upravlјanju lјudima, koji su im dali njihovi “stariji drugovi” zemalјski paraziti, nisu izgubili svoju efikasnost i nakon hilјadu i pet stotina godina.

 

Persima je uspelo da zaustave krvave bahanalije i spasu ono što je ostalo od njihove izmučene domovine. Drugi sin šahinšaha Kovada, uzeo je vlast u svoje ruke (prvi sin je bio vatreni mazdakit) i sproveo nekoliko sjajnih operacija za neutralizaciju već znatno ojačanog u vlasti neprijatelјa. On nije zaboravio poniženja na koja ga je Mazdak primorao.

 

Evo kako o tome piše Abu-eh-Faraj Al-Isfahani u “Knjizi pesama”:

“Kada je Hosrov dobio punu vlast u državi i kada mu se svemogući sveštenik uputio sa instrukcijama, Hosrov je uzviknuo: “Ti si još uvek ovde, sine bludnice? Bogom se kunem, smrad tvojih čarapa još uvek nije napustio moj nos od tog vremena kada sam polјubio tvoju nogu”.

 

Mazdakiti su zatim počeli da ugrožavaju Hosrova. Štaviše, “govoreća vatra”, stalno je potvrđivala “svetost” i legitimnost akcija Mazdaka, koji je zahtevao smrt, kako samog Hosrova, tako i njegovog oca Kovada.

Hosrov I

Međutim, trik sa vatrom je bio otkriven. Hosrov je podmitio jednog iz okoline Mazdaka, obećavajući mu, pored novca, života i položaj na dvoru. Šah Kovada je konačno otvorio oči, kakvog nedostojnog čoveka je on negovao kod sebe. To opisuje Nizam al Mulk u “Knjizi o upravlјanju”. Otac i sin su počeli da deluju zajedno. Kroz neke manipulacije oni su učinili da Mazdak poveruje da je Hosrov prihvatio, konačno, njegovo učenje, što je “prorok” dugo i dosadno tražio. Da bi dostojno proslavili ovaj važan događaj, Hosrov je predložio Mazdaku da pozove sve svoje pristalice u glavni grad, gde im je obećao carski pir i carske poklone, obećavajući konačan opšti ustanak za prihvatanje nove vere širom zemlјe i uništavanje apsolutno svih koji neće da je prihvate.

 

Na takvu laž je čak i sumnjičav Mazdak pao. U stvari, princ je sa pravom procenio da je samog Mazdaka ubiti lako, ali njegovi brojni naoružani sledbenici, kojih je bilo po celoj zemlјi, mogu napraviti mnogo nevolјa. U prestonicu su došle pristalice Mazdaka, njih 12 000. I bio je veliki praznik, mazdakiti su uživali u skupim poklonima i skupom mesu i piću. Nakon toga, kako su se gosti skupili, oni su izvodili u dvorište po 20-30 lјudi i sahranjivali ih žive u unapred pripremlјene jame. Poslednji je na isti način pogublјen Mazdak, koji je dobio priliku da vidi, šta se desilo sa njegovim nasilnicima.

 

U budućnosti, Hosrov je sproveo nekoliko reformi, osmišlјenih da stabilizuju i ojačaju razorenu državu, međutim, rana koju su naneli judeji Državi Arijevaca, ovaj put se pokazala kao smrtonosna: lavovski deo bogatstva zemlјe je izvezen “na Zapad”, cvet nacije je u najvećem delu bio posečen. I skoro 100 godina posle mazdakitskog haosa Iran je bio osvojen ratnicima islama. Ubistvo poslednjeg šahinšaha Jezdegerda III 651. god. je označilo kraj jedne ere Sasanida i pad Države Arijevaca.

razmak

Transkript emisije Drevnik br.42, radio Serbona
Autori i voditelјi: Drago, Dule, Duki, Saša i Aca

Poslušajte celu radio emisiju

Оцените чланак

Leave your thought

Пратите нашу страницу на Фејсбуку