We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

My Cart
£0.00
MAHABHARATA JE OPIS DOGADJAJA IZ RUSIJE

Mahabharata je opis događaja iz Rusije

Već smo imali emisiju koja se zvala “Šta je indijsko u indiji”. Ova će emisija imati zadatak da potvrdi tvrdnje o tome da savremeni indijci, kao i sama Indija nemaju nikakve veze ni sa događajima opisanim u tzv “Indijskim Vedama”, Mahabharati i bilo kom spisu pisanom na sanskritu. Od početka emitovanja Drevnika tvrdimo da su tzv “indijska” duhovna učenja kopija onoga što im je doneto.

Da se razumemo, oni koje prate Drevnik, već sasvim dobro znaju šta je nekada bila Indija, gde se nalazila i šta je bila današnja Indija. Za one koji to ne znaju ponovićemo da se današnja Indija zvala Dravidija, a da se Sibir zvao Indija. Kome to nije baš razumlјivo neka odsluša starije emisije gde će videti i stare mape koje to potvrđuju…

Svi događaji opisani u spisima na sanskritu, koje su današnji indijci sačuvali, iako su ih u međuvremenu prepisivali tri puta i menjali kako bi delovalo da je to njihovo nasleđe, zapravo govore o događajima koji su se dešavali na tlu današnje Rusije u Istočnoj Evropi i na severu današnje Indije…Da ponovimo još jednom, duhovna znanja koja nam dolaze iz Indije su nedorečena a često i loše shvaćena znanja koje su im doneli naši preci. Ista ta znanja smo posedovali i mi nekad, ali ta znanja su tada bila kompletna i poznata svakom čoveku kao nešto svakodnevno…

Da se podsetimo… Ovde je mapa Ptolemija – Sibir je ovde nazvan INDIJA SUPERIOR (tj, originalna, iskonska)

Iz tih znanja kao tragove imamo tradiciju koju ne razumemo, imamo slavu koju takođe ne razumemo, imamo mnogo stvari koje primamo zdravo za gotovo, uopšte ne pomišlјajući da su to tragovi takvog znanja, kakvo nikada posle toga više nije postojalo usled konstantne degradacije čovečanstva.. O slavi smo govorili već u jednoj od početnih emisija, pa koga interesuje neka je pogleda.. možda će uspeti da prepozna njene korene i razume znanje iz kog je nastala.. U svakom slučaju, vezano za stara znanja o kojima smo pričali u početnim emisijama Drevnika, napravili smo u elektronskom obliku knjigu, gde je sakuplјeno i obrađeno puno toga iz njih i dodato još dosta i možete je skinuti sa neta bez problema, a dali smo joj naziv Vedska Pravoslavna knjiga smrti. Ovaj uvod je bio neophodan, kako neko ko sluša samo ovu emisiju, ne bi bio zbunjen i donosio zaklјučak samo na osnovu nje…

Da počnemo sa večerašnjom temom, tema je zaista interesantna i donosi informacije koje većina nije imala prilike da čuje ili pročita.

Govoreći o poreklu mnogih sloveno arijevskih obreda, rituala, tradicija, o mogućim dešifrovanjima slika narodnih bajki, epova, zavera, mi se stalno obraćamo drevnom izvoru kao što je ep Mahabharata, stvoren u dubinama milenijuma predaka indo-arijevaca.

Sve što se događa u poslednje vreme na planeti su beskrajni brato-ubilački ratovi Sloveno Arijevskih naroda, koji su dobro opisani u vedskom epu “Mahabharata” – koji se može nazvati “izveštaj iz prošlosti .. Velika Mahabharata detalјno i sveobuhvatno opisuje kako, zbog čega i zašto je to neprijatelјstvo započelo. Sada je vrlo korisno proučavati to delo. Možete pročitati Mahabharatu, ima je na srpskom , postoje stare i nove indijske TV serije, tako da možete da ih gledate, svi će biti zainteresovani, svi će naći nešto u njima za sebe korisno i interesantno. To samo pod uslovom da budu puštane na našim televizijama. Neverovatno lepe žene i muškarci, enterijeri palata i jarke boje… Podmukli podstrekači i plemeniti, pošteni heroji – svi oni pokazuju kako lјudski odnosi uklјučuju energiju DOBRA (jang) i ZLA (jing).

Istraživači takođe treba da “filtriraju” informacije (potrebno je uklјučiti robota na duhovnom nivou) i “konvertuju” događaje na današnju teritoriju Severna Rusije i Urala, Sibira i dalјe u pravcu Čukotke – zapravo su odatle i započele radnje opisane u epu… (na tu temu, treba slušati i čitati Svetlanu Žarnikovu).

Mahabharata daje jasno razumevanje odakle je došla zavada između braće (sloveno-arijevskih naroda) i kako deluje energija JAN i JIN, sila DOBRA i ZLA na lјudske međuodnose. Mahabharata je neosporni šampion sveta u broju mudrosti u minuti čitanja ili gledanja. Stalno neko od junaka izgovara mudrosti koje odmah želite da zapamtite i znate da je najbolјe da to negde zapišete. Pored toga nije potreban prevod ako se u seriji čita tekst “indijskog” originalnog teksta. MAJKU oni zovu MATA, BRATA BRATRI, – jezik je jedan isti.

MAHABHARATA je izveštaj od pre tri hilјade godina o tome šta se dešavalo na celoj teritoriji savremene Rusije i bivšeg SSSR-a.

 

Mnogi se žale da ne postoje ozbilјni istorijski dokumenti o tome kako su naši preci živeli pre više hilјada godina .. Ali, molim vas, a šta su indijske Vede i Slaveno Arijske Vede? Ili sama Mahabharata? Samo je potrebno razumeti, a počnimo sa toponimima Sibirskih reka.

Puno stvari preklapa se sa materijalom koji je već ispitan, ali postoji nešto što niko nije video, na primer detalјi koji bodu oko ako se primate. Recimo car provincije ANGA u odnosu na reku imena Angara. Prestonica carstva HASTINAPUR u odnosu na reku Pur. PUR, kao deo reči je tamo na svakom koraku, provincija. Uopšteno govoreći, članaka o toponimima indijskih Veda po internetu je pun vagon. Samo kucajte “Toponimi Mahabharate” – i dobija se puno materijala ..

Glavni koncept je prestrojavanje algoritama rada mozga sa hrišćanskog (čini dobro) na vedski (upravlјanje silama dobra i zla, održavanje ravnoteže između njih, balansiranje). Religijski koncept je srpskom narodu predat u vreme epohe “Kali-Juga” (Noći Svaroga), kada je vlast data silama ZLA. Zato je Spasitelј i učio da se čini isklјučivo DOBRO – potrebno je stvoriti protivtežu dominirajućem ZLU, odnosno njegovoj količini, da ono ne bi nadmašilo DOBRO i da zemlјa koju nose slonovi na leđima a koji stoje na kornjačama, ne bi potonula u more (šala). Odavde i ono čuveno “PODMETNI DRUGI OBRAZ” – zapovest jagnjetu, da odgovori DOBRIM na ZLO (ili da ne pruža otpor zlu) čak do smrti. Rasa je preuzela na sebe taj zadatak – da služi kao amortizer, da budu vatrogasci požara svetske mržnje među narodima.

Ali nije uvek bilo tako, dobu Kali-Juga prethodilo je blagostanje u godinama kojima nema broja. Dakle, idemo u vanvremensko razumevanje procesa, razmišlјajući o kategorijama večnosti. Sada je Kali-Juga gotova, a mi treba da se vratimo istinskom razumevanju strukture univerzuma i upravlјanja materijom.

I upravo je taj kraj “srećnih” godina i početak ere “Kali-Juga”, zapravo rođenje neprijatelјstva između braće iz jedne vladajuće arijevske porodice (koja će uklјučiti u ovo neprijatelјstvo ceo svet). O tom jedinstvenom trenutku govori “Velika Mahabharata”. Taj jedinstveni dokument prošlog doba treba razmatrati kao istoriju. Način dobijanja informacija ima odlučujuću vrednost, možete da čitate “živu” knjigu, ili je preuzmete sa mreže, izaberite sami. To je predanje, temelјno prožeto sa zrnom istine i zasićeno momentima aktiviranja uspavanog u nama znanja (znanje se nalazi u nama samima, ono se aktivira samo prilikom prijema kodova za aktiviranje, upakovanih u ovaj ili onaj oblik – članak, bajke, epovi i slično).

KAKO TO INDIJA..? Staro ime reke Ob je Ind… Tako da se ovde ne može raspravlјati ni sa kim ni o čemu, i bolјe je da počnemo da učimo vedsko indijsko pismo, sa razumevanjem da je to sve poruka nama, od naših žreca i volhova, koju je indijski narod sačuvao za nas, a u principu i za ceo svet. I uzgred, Aleksandar Makedonski je išao tokom pohoda u Indiju Superior”, koja je Sibir trenutno, i išao je ne samo tek tako,već za znanjima, jer ih je tu bilo neizmerno.

Kao primer imamo u serijama i filmovima o tzv vedskoj Indiji MUŠKARCE SA KOKOŠNICIMA! To su kape, uzgred..

A kada obratimo pažnju na kape arijevskih prinčeva – šta su one u stvari? Tačno, to je kokošnik. Šta je kokošnik i koje funkcije ispunjava? Nažalost, kod Rusa se sve to pretvorilo u domaći ženski ukras, iako su indijski čuvari veda pokušali da nam prenesu dosta detalјa te epohe.

Dakle, šta je kokošnik? Pogledajte prvi rezultat pretrage na internetu – Kokošnik nije prosta stvar. Po kokošniku moguće je da saznate kom rodu pripada domaćica, njena približna starost, koliko ima dece, koliko od njih su sinovi, koji društveni status ima njen muž i mnogo drugih informacija.

Sada pretvorimo to u format drevnog arijevskog bića, dodajmo malo svojih znanja, i mi ćemo to shvatiti – Kokošnik kod arijevskih prinčevi i careva nosio je na sebi informacije o vlasniku, njegovom statusu, položaju u društvu, pored toga kokošnik je obavlјao totemsku funkciju. Mislim da je ovde bilo nešto u vezi sa upravlјčkim funkcijama cara, princa, kao rukovodioca. Imajte na umu – kokošnici su ukrašeni dragocenim kamenjem, postavlјenim na nivou čakre “ADžNA”.

Zašto lјudima treba drago kamenje, dijamanti, itd? Bogati lјudi uvek kupuju dragulјe, vole svoje careve, kralјeve, čarobnjake, vračare, a mlade devojke veruju da su im dijamanti najbolјi prijatelјi.

Stvar je u tome što svako od njih traži nešto svoje u ovom kamenju. Ljudi na visokom nivou znaju da kamen, posebno dobar, fokusira mentalnu energiju – to ga jača. Znaju to i magovi – volhovi – žreci. I ne koriste se kristali bez razloga u high-tech proizvodima, zato ih otkopavaju i sakuplјaju i zato su skupi.

Takođe iz natprirodnih izvora znamo da svetovima upravlјaju bića uz pomoć džinovskih kristala i mentalne snage žreca na visokom nivou. Žreci jasno vladaju svojim mislima, fokusiraju ih i materijalizuju pomoću kristala. Medijumi vide slike stojećih u krug žreca oko ogromnog kristala tokom rituala.

Isto je i sa letećim aparatima – uzmite poznatu šemu Vajtmana, kopiranu iz knjige “Vimanika Šastra” – tamo postoji kristal, a upravlјanje se vrši isklјučivo mislima. To je isto i sa carskom krunom, isto i sa kokošnicima (ili kako god da su se nekad zvali) velikih Arijevskih prinčeva. Suština kokošnika je šlem, kaciga, žrečki instrument (svaki upravitelј je u suštini žrec).

Stvar je u tome da se u duhovnom svetu akcija vrši mislima… I ako u životu naučite da vladate njima, da ih kontrolišete, onda kada završite svoj zemalјski život i pronađete sebe u drugom svetu, već ćete biti spremni, bićete “u temi”, da tako kažemo. Tako da tu nema mistike ili romantike – čista fizika i pragmatika.

Vratimo se sada na čakru “ADžNA“, nasuprot koje je u kokošniku postavlјen glavni kamen. Pogledajmo na internetu i uzmimo prvi dostupni opis ove čakre (oni su svuda nešto malo drugačiji, ali u principu isti).

Čakra Adžna

Boja: plava
Astrološka usaglašenost: promenlјiva.
Želјe: biti u harmoniji sa univerzumom.
Zadatak: ostvariti snove.
Klјučna reč: intuicija.

Čakra se nalazi na nivou čela, između obrva. Sanskritska reč “adžna” znači “nalog“. Čakra upravlјa razumom i predstavlјa neku vrstu komande nad drugim energetskim centrima. I zaista, misao je uvek ispred akcije. Nažalost, postoji malo lјudi sposobnih da potpuno kontrolišu svoje misli. Na emotivnom nivou, čakra podiže nivo svesti svakodnevne stvarnosti i oblikuje duhovne strukture čoveka. Kao što je već rečeno, adžna je odgovorna za intuitivno shvatanje, uklјučujući i one beznačajne aspekte, kao osećaj čudnog raspoloženja i empatiju.

Da li ste se ikada osećali potpuno iscrplјeno nakon što ste komunicirali sa drugom osobom? Ako je tako, onda ste bili pod uticajem nečije negativne energije. Pri tome vinovnik nije morao da izrazi svoje negativne emocije naglas, jer svi mi smo osetlјivi na dejstvo na podsvesnom nivou. Višak stimulacije ove čakre čoveka čini ponosnim, autoritarnim, oholim i dogmatičnim. Klasičan primer takve ličnosti je Adolf Hitler. Nedovolјna stimulacija adžne čini lјude plašlјivim, gubitnicima.

Dragi kamen, najveći, nalazio se na nivou čakre “ADžNA”, radi kontrole predmeta, kroz jačanje fokusirane misaone slike vladara, kojom on upravlјa svojim carstvom. A ako gledate film, videćete da vladar ima kostim, u kojem na svakoj čakri stoji popriličan “kamen”.

Vidite koliko je interesantno – a ovo je samo jedan trenutak, kojih tamo postoji mnoštvo. Naravno, car, upravnici, obučavali su se i školovali od strane odgovarajućih učitelјa tokom života do ulaska u zrelost. To jest, CARA SU UČILI da UPRAVLjA MISAONIM SLIKAMA, GENERIŠUĆI POTREBNE MISAONE OBRASCE KOD PODANIKA I POMOĆU TOGA DA UPRAVLjA CARSTVOM I UOPŠTE MATERIJALNOŠĆU – DA FORMIRA MATRICU STANIŠTA.

Mahabharata je bila napisana uoči doba Kali-Juge, radi čuvanje informacija u formi epa, priče i smeštena u Indiju na čuvanje, sa čime su se indijci sjajno izborili. Sačuvano znanje je potrebno sada za aktiviranje našeg (novog-starog) znanja, razumevanje procesa upravlјanja svetom. Oni koji se rugaju hrišćanstvu ili vedizmu, koji im se suprotstavlјaju, oni ne razumeju šta čine, nalazeći se u neznanju ili svesno postavlјaju sebi stihije ZLA kao upravlјačke, koje se do svog poslednjeg daha drži za svoj koncept “ZAVADI pa VLADAJ”.

A šta uči Mahabharata? Da bi se upravlјalo, neophodno je napustiti koncept stvaranja samo Dobra. U novim uslovima to će dovesti do neravnoteže. Neophodno je ponovno izgraditi razmišlјanje na održavanju ravnoteže moći JAN i JIN-a, DOBRA i ZLA. Ovako misle upravitelјi – da je za upravlјanje potrebno da budete u stanju da održite ravnotežu, ravnotežu tih sila. Balans i ravnoteža su dobri.

Zato treba biti čovek plemenit – BLAGO ROĐEN, uz pomoć kontrole zadržavanja ravnoteže. Upravo tome uči MAHABHARATA , to je uvodni, prvi stepen do realizacije i razumevanja te veštine, umetnosti činiti DOBRO – držati ravnotežu. Jer u svetu stalno postoje DOBRO i ZLO, kao dva pola jedne baterije.

Sada je vreme da pričamo o tome, kakva još, a ponekad i potpuno neočekivana znanja, donosi do naših dana ovaj neverovatan fenomen nauke i kulture. Dakle, šta predstavlјa sama Mahabharata?

Među mnogim tradicijama, čuvajući sećanje čovečanstva, drevno indijski ep Mahabharata se smatra jednim od najvećih i najstarijih spomenika kulture, nauke i istorije predaka svih indoevropskih naroda.

U početku, to je bila priča o međusobnom sukobu plemena Kuru, mnogobrojnog naroda, koji je živeo pre više od 5 milenijuma između Inda i Ganga. Postepeno glavnom tekstu dodavao se novi, a do nas je Mahabharata stigla sadržeći skoro 200 hilјada redova stihova i koja se sastoji od 18 knjiga. Danas bi smo želeli da se obratimo jednoj od njih – “Šuma“, u kojoj su opisani sveti izvori – reke i jezera zemlјe drevnih arija, tj. zemlјe na kojoj su se odvijali događaji, ispričane u velikoj poemi.

Ali, govoreći o ovoj zemlјi, nazvanoj u epu Bharata, mi pre svega treba da imamo na umu da je završni događaj bila moćna bitka između vojski rođaka, koja se desila u oblasti Kuru 102 godine pre n. e. Međutim, kao što pokazuju naučni podaci, arijevskih plemena na teritoriji Irana i Indostana u to vreme još nije bilo i oni su živeli u svojoj pradomovini predaka, dovolјno daleko od Indije i Irana. Ali gde je ona bila, gde su se odvijali svi ovi veliki događaji? Ovo pitanje je zabrinjavalo istraživače još u prošlom veku.

Tako, sredinom 19. veka Špiegel je izrazio misao o tome, da je to ognjište bila teritorija Istočne Evrope između 45° i 69° severne geografske širine. O reci Volgi kao istočnoj granici pradomovine arijevaca, na osnovu proučavanja drevnih tekstova, 1912. godine je pisao Knauer. Ponovo, već sredinom našeg veka, nemački naučnik Šerer se vratio na ideju da je pradomovina svih Indoevroplјana bila na zemlјama Istočne Evrope.

I zaista, sudeći po tekstovima Rigvede, Mahabharate i Aveste, drevni ariji su poznavali floru i faunu Evropskog Severa, obožavali Polarne zvezde, Veliku Medvedicu, sazvežđe Kasiopeje, Volopasa i Perseja, odnosno sazvežđa Pripolarja i Zapolarja.

Jedan od prevodilaca teksta Mahabharata na ruski, akademik B. L. Smirnov primetio je da:

“Veliki istorijski interes za rešavanje pitanja o otadžbini arijevca predstavlјa… poruka teksta o tome, koje najbliže Polarnoj zvezdi sazvežđe opisuje krugove, čiji je centar- Polarna zvezda… Ta sazvežđa ne idu iza horizonta, tj. opisuju krug, koji se može pratiti gotovo ceo u toku jedne noći, posebno u zimskom periodu, samo u zemlјama, koje se nalaze ne južnije od oko 55°-56° geografske širine.

Tekst govori o opasnostima arktičkog putovanja i direktno ukazuje: čim čovek prodire dalјe na Sever, on umire”.

 

Ali, sudeći po tekstovima Mahabharate i Aveste, u epskom periodu (tj. 3 milenijuma pne) ariji su živeli ne samo na severu, već i na jugu i u centru Istočne Evrope. Od čega pravimo takav zaklјučak? Kao što je poznato, velika reka Volga, sve do 2. veka nove ere nosila je ime, pod kojim ga je znala sveta knjiga drevnih iranaca Avesta – Ranha ili Ra.

Ali Ranha Aveste je slična reci Gang Rigvede i Mahabharate, upravo na njenim obalama su živeli drevni ariji, preci savremenih indijaca i iranaca.

“Kroz niz vekova nosili su ariji sećanja na svoju prvobitnu pradomovinu i o njenoj velikoj reci Volgi. Vedska Rasa, avestijski Ranha, … ime je mitske reke, koja “okružuje zemlјu”…”,- piše V. I. Abaev 2.

 

Dakle, kakvi lјudi, kakvi narodi su naselјavali u ono daleko vreme Centralnu Rusiju?

 

Kako nam govori Avesta, na obalama mora Vorukaša (“Mlečnog mora” Mahabharata) i Ranhi (Volge) nalaze se brojne arijevske zemlјe od Arijana-Vedža (arijevskog prostora) na krajnjem severu do sedam indijskih zemalјa na jugu, iza Ranhoje (tj. u Centralne Rusije). Tih istih sedam zemalјa se pominju u Rigvedi i Mahabharati kao zemlјe između Ganga i Jamune, na Kurukšetru.

 

O njima se govori: “Proslavlјen Kurukšetar, potrebno je samo da se dođe tamo i dobija se oslobođenje od grehova…” ili “Kurukšetra – sveti Altar Brame; tamo su sveti bramani-mudraci. Ko se naseli na Kurukšetar, on nikada neće znati tugu, o caru”. Ali, stanovništvo drugih zemalјa drevni ariji su ocenili malo drugačije: “onima koji žive van granica Himavana, daleko od Ganga, Sarasvati, Jamuni i Kurukšetra… nečisti su, stoje van darme (zakona)… treba ih na svaki način izbegavati”.

Ostaje nam da odgovorimo na pitanje – koje su to reke Gang i Jamuna, između kojih leži zemlјa Brame. Već smo ustanovili da je epska Ranha-Gang – to je Volga. Ali, kao što sledi iz drevnoindijskih izvora, jedina velika pritoka Ganga, koja teče sa jugo-zapada, bila je reka Jamuna. A pošto je Gang – Volga, onda, samim tim, Jamuna – je Oka! Da li je to moguće? Po svemu sudeći – moguće. Nije slučajno da tokom reke Oke i tamo preko reke dolaze reke sa imenima: Jamna, Jama, Ima, Imev. I, više od toga, prema arijskim tekstovima, drugo ime reke Jamuni je bilo Kala. Dakle, sve do sada ušće reke Oke zovu meštani ušće Kale. Pored toga, Jamuna u srednjem toku se zvala Vaka, i tako se zove u Rjazanskoj oblasti reka Oka.

Pominju se u Rigvedi i Mahabharati i druge velike reke. Tako je, u blizini izvora Jamune (Oke) postavlјen izvor koji teče na istok i na jug i koji se uliva u Červonoe (Crveno) more reke Sindhu (“Sindhu” na sanskritu je tok, more). Ali, setimo se, da se u irskim i ruskim hronikama Crno more zvalo Čeremnim, to jest Crveno. Tako se, uostalom, još uvek zove deo njegovog području na severu. Na obalama toga mora je živeo narod Sindi i nalazio se grad Sind (moderna Anapa). Može se pretpostaviti da je Sindhu drevnoarijskih tekstova – Don, čiji izvor se nalazi u blizini izvora Oke. Štaviše, u kasnim antičkim i rimskim tekstovima Don se ponekad zove Sind.

U Volgo-Okskom međurečju postoji mnogo reka, čija imena milenijuma nisu opstala. Za dokazivanje toga se ne zahteva mnogo truda: dovolјno je uporediti imena reka Poočja sa imenima “svetih reka” Mahabharate, tačnije, onog njenog dela koji poznatog kao “Hodanje po rekama”. Upravo u njemu je dat opis više od 200 svetih vodotoka drevnoarijske zemlјe Barata u basenima Ganga i Jamune (po stanju iz 3150. godine pre nove ere):

Neverovatno je i to, da imamo posla ne samo sa skoro doslovnom podudarnošću imena svetih reka Mahabharate i rekama Srednje Rusije, već čak i sa podudaranjem njihovog međusobnog položaja. Tako, na sanskritu i na ruskom jeziku reči sa početnim slovom “F” izuzetno su retke: sa liste reka Mahabharate samo jedna ima “F” na početku svog imena – Falјguna, koja teče u Sarasvati. Ali, prema drevnim arijskim tekstovima, Sarasvati je jedina velika reka koja teče severno od Jamune i južno od Ganga i utiče u Jamunu u njeno ušće. Nјoj odgovara samo nalazeća se severno od Oke i južno od reke Volge Klјazma. Među stotinama njenih pritoka samo jedna nosi ime koje počinje na “F”, – Falјugin! Uprkos 5 hilјada godina, to neobično ime praktično se nije promenilo.

Još jedan primer. Prema Mahabharati, južno od svete šume Kamjaka, tekla je u Jamunu reka Praveni (odnosno Pra-reka), sa jezerom Godavari (gde je “vara” – krug na sanskritu). A šta je danas? I dalјe južno od Vladimirskih šuma utiče u Oku reka Pra i leži jezero Godi.

Ili još jedan primer. Mahabharata kaže, kako je mudrac Kaušika u vreme suše poplavio reku Par, preimenovanu tada u njegovu čast. Ali dalјe epos izveštava da su nezahvalni meštani nju i dalјe zvali reka Par, i da ona teče sa juga u Jamunu (Oku). I šta dalјe? Sve do sada teče sa juga u Oku reka Par i baš isto kao i pre mnogo hilјada godina, tako je zovu meštani.

U opisu reka starih pet hilјada godina govori se, na primer, o reci Pandje, koja teče nedaleko od Varune, pritke reke Sindhu (Don). A reka Panda i danas spada u najveće pritoke Dona – reku Voronu. Opisujući put hodočasnika, Mahabharata izveštava: “Von Džala i Upadžala, u Jamunu se ulivaju reke”. Da li je i sada negde u blizini reka Džala (“džala” – reka na sanskritu) i Upadžala? Postoji. To su reke Žala (Tarusa) i reka Upa, koje se ulivaju u Oku. Zapravo u Mahabharati se prvi put pominje reka koja teče na zapad od gornjeg toka reke Gang (Volge) reka Sadanapru (Veliki Danapr) – Dnjepar.

Ali, ako su očuvani nazivi reka, ako je očuvan jezik stanovništva, onda verovatno bi trebalo da su sačuvani i sami narodi? I, zaista, oni postoje. Tako se, u Mahabharati navodi da je na severu od zemlјe Pandi, ležeći na obalama Varune, zemlјa Martia. Ali zapravo ka severu od Pande i Vorone na obalama Mokši i Suri leži zemlјa Mordvi (Mrtvi srednjeg veka) – naroda, govoreći na finsko-ugarskom jeziku sa velikim brojem ruskih, iranskih i sanskritskih reči.

Zemlјa između Jamune, Sinde, Upadžale i Pare naziva se A-Vanti. Upravo tako – Vantit (A-Vantit) su nazivali zemlјu Vjatića između Oke, Dona, Upe i Pare arapski putnici i vizantijske hronike.

Mahabharata i Rigveda pominju narod Kuru i Kurukšetru. Kurukšetra je bukvalno “Kursko polјe” i u njegovom centru se nalazi grad Kursk, gde u “Reči o puku Igoreeva” žive Kurjanci – plemeniti ratnici.

Saveznici Kauravasa u velikom ratu sa Pandavima je bio narod Sauvira, koji su živeli u zemlјi Sindhu. Ali to je tako – Sauviri – tako su se zvali sve do XV veka rusi-severjani, odakle je rodom bio heroj “Reči o puku Igoreeva” knez Igor Svjatoslavovič. Pominje ovaj narod – Sauviri i Ptolomej u 2. v. n. e.

Rigveda izveštava o vojničkom narodu Krivi. Ali Latvijci i Litvanci tako nazivaju svih ruse- “krivi”, po imenu obližnjeg sa njima ruskog etnosa Krivićima, čiji gradovi su bili i Smolensk, Polock i Pskov i sadašnji Tartu i Riga.

Govoreći o istoriji Istočne Evrope, arheolozi i istoričari u celom periodu od 10-og do 3-eg veka pne posebno nisu detalјni. To je mezolit-neolit, sa svojim arheološkim kulturama. Ali arheološki kultura u određenom smislu je apstraktna, a na kraju krajeva, ovde su živeli pravi lјudi, koji su rođeni i umirali, voleli i patili, borili se i postajali srodnici, i nekako su doživlјavali sebe, svoj život, sami sebe nazivali nekim konkretnim imenima. To daleko prošlo od nas je za njih bila stvarnost. I zapravo drevno arijski izvori daju mogućnost da se baci svetlo na neke tamne stranice tih sedam hilјada godina.

U jednoj od priča Mahabharate govori se:

“Mi smo čuli, da kada je Samvarana, sin Rakši, upravlјao zemlјom, za podanike je nastupila velika katastrofa. I tada od svake vrste katastrofe je uništeno carstvo, pogođeno glađu i smrću, sušama i bolestima. A vojska neprijatelјa razbila je potomke Bharate. I, dovodeći do potresa zemlјu sa svojim snagama, koje su se sastojale od četiri roda vojske, kralј Pančala brzo je prošao kroz celu zemlјu, pokoravajući je.

I sa deset armija on je pobedio u bici. Tada je car Samvarana zajedno sa suprugom, savetnicima, sinovima i rođacima pobegao u velikom strahu. I počeo je da živi kod velike reke Sindhu [Dona] u šumi, koja se nalazi u blizini planine i umiva rekom. Tako su potomci Bharate živeli dugo vremena, živeći u tvrđavi. I kada su oni živeli tamo čitavih hilјadu godina, potomke Bharate posetio je veliki mudrac Vasištha. I kada je on proživeo tamo osmu godinu, sam car mu se obratio: “Budite naš domaći žrec, jer mi stremimo carstvu”. I Vasištha je dao svoju saglasnost potomcim Bharate. Dalјe nam je poznato da je on imenovao potomka Puru cara-samodržca nad svim kšatrijima (ratnicima), po celoj zemlјi.

I on je ponovo ušao u posed prestonice, u kojoj je ranije živeo Bharata i naterao je sve kralјeve da mu plaćaju danak. Moćni gospodar zemlјe Adžamidha, ovladao je celom zemlјom, zatim je učinio žrtvoprinošenja”.

Tako kaže Mahabharata o dešavanjima davno minulih vremena. Ali kada i gde se to desilo? Vladavina Samvarane se odnosi, prema usvojenoj u Mahabharati hronologiji, na 6-4-ti milenijum pne. Zatim, posle poraza i izgnanstva, narod Samvarani živi u basenu reke Don u tvrđavi Adžamidha čitavih hilјadu godina, sve do 5-og, 4-og milenijuma pne. Sve te milenijume na njihovim matičnim zemlјama dominira drugi narod – osvajači i tuđinci Pančali. Ali, posle 5-og, 4og milenijuma pne Kauravi osvajaju od Pančala svoju domovinu i ponovo žive u njoj.

Naizgled, istinitost ovog drevnog predanja je nemoguće u naše dane potvrditi, ni demantovati. Ali, evo šta nas obaveštava moderna arheološka nauka. L. V. Kolјcov piše:

“Jedna od velikih kulturnih pojava u mezolitu Volgo-Okskog međurečja je Butovska kultura. Skreće na sebe pažnju lokalizacija opisanih spomenika butovske kulture u zapadnom delu Volgo-Okskog međurečja.

Apsolutna hronologija ranih etapa butovske kulture određuje okvir od sredine 8-og milenijuma pre nove ere do druge polovine 7-og milenijuma pre nove ere” (tj. pred nama je vreme vladavine kralјa Samvarani – 6400. g. pre nove ere). “U drugoj polovini 7-og milenijuma pre nove ere u Volgo-Okskom međurečju napada druga grupa mezolitskog stanovništva, koja se nalazi u ovom regionu, u njegovom zapadnom delu, ostavlјajući arheološku kulturu, koju mi zovemo Jenevska. Sa pojavom pridošlica stanovništvo butovske kulture u početku odlazi na istok i jug regiona.

Pod pritiskom Jenevske kulture, butovsko stanovništvo se raspalo, verovatno, na nekoliko izolovanih grupa. Deo njih je, očigledno, čak i napustio Volgo-Okski basen, što dokazuju činjenice pojave tipično butovskih elemenata u drugim susednim regionima. Takvi spomenici sa butovskim elementima su u basenu Suhoni ili Borovičko stajalište u Novgorodskom regionu”. Što se tiče raselјenih butovaca, njihovo poreklo arheolozima “nije jasno”.

Oni odgovaraju, da se: “očigledno, negde u drugoj polovini borealskog perioda (6,5 milenijuma pne) deo stanovništva Gornjeg Podneprovlјa preselilo na severo-istok i naselilo deo Volgo-Okskog međurečja, potisnuvši butovska plemena”. Ali, “zatvoreno Jenevsko stanovništvo, nedostatak mirnih kontakata sa okolnim kulturama dovelo je na kraju do kolapsa kulture i obrnuto njegovom istiskivanju “butovcima”. Na taj način, na kraju 6-og milenijuma pre nove ere “kasnije butovsko stanovništvo ponovo počinje da osvaja i vraća prvobitne teritorije”.

Dakle, “Jenevska kultura, koja je bila u neprijatelјskim odnosima sa Butovskom i koja je izgubila vezu sa “matičnom” teritorijom, po svemu sudeći, postepeno se degenerisala, što je dovelo kasnije do olakšanje kretanja “butovca” nazad na zapad i njihove asimilacije ostataka “jenevaca”. U svakom slučaju, u ranoj neolitskoj gornjevolgovskoj kulturi, formiranoj u regionu u 5. milenijumu pre nove ere, već praktično ne nalazimo elemente jenevske kulture. Butovski elementi oštro dominiraju”.

Prilikom upoređivanja teksta epa i podataka arheologije iznenađuje i hronologija čitavog događaja, kao i pojedinačnih epizoda. I tu se javlјa logično pitanje: da li se iza “Butovaca” kriju potomci Purua – pauravi, “, a iza “Jenevaca” njihovi neprijatelјi Pančali? I danas na izvorima Dona (u reci Donec), u blizini gradova Kimovsk i Epifanija, na brdu, stoji mali zaseok koje je sačuvalo svoje drevno ime – Adžamki. Možda će jednog dana arheolozi naći ovde ruševine drevne tvrđave cara Samvarani – Adžamidhi.

U takvom slučaju, može se pretpostaviti da su do naših dana sačuvana imena i drugih naselјa drevnih Arija. I to jeste tako.

Dakle, na ušću reke Upi i Plavi stoji grad Krapivna. Ali u jednoj od knjiga Mahabharate govori se o gradu Upaplavi – prestonici naroda Matseva, koje živi u carstvu Virati. A reč “virata” na sanskritu znači – “zelјasta bilјka, kopriva”..

Najveći od sedam svetih gradova drevnih Arijevaca bio je grad Varanasi – centar nauke i glavni grad carstva Kaši, odnosno “sijajućeg”. Ep tvrdi da je Varanasi osnovan u najdublјoj drevnosti, kod unuka pretka naroda Manu, koji se spasio od poplave. Prema astronomskoj hronologiji Mahabharate, Varanasi kao prestonica postojala je već 12 hilјada 300 godina do današnjeg dana. Nјeno ime se izvodi od reči “Varana”, što znači “šumski slon” (mamut) ili od imena reke Varana i Asi, na kojima je ovaj grad stajao, ili verovatno, dolazi iz kombinacije “vara-naš” što znači “krug (tvrđava) naš”.

Ali da li postoji danas grad sa tim imenom na reci Varani? Ako pogledate obale reke Vorone, nećemo tamo videti takav grad. Međutim, podsećamo da se sve do 18. veka sadašnja reka Voronež zvala Velika Vorona, bila je plovna i čak dubine Gornjeg Dona. Na toj reci danas je najveći grad na jugu Rusije – Voronež. O tome, kada je on osnovan, nemamo tačne podatke. Voronež se pominje i 1177. i 1237. godine.

Veruje se da je tvrđava Voronež obnovlјena 1586. godine. U 17.—18. veku grad je bio drven, međutim, još 1702. godine, u okviru njega je bilo ruševina nekih kamenih zgrada, koje su meštani zvali “kazarske”. Sada na teritoriji Voroneža ima najmanje četiri drevnoruska naselјe. Postoje i spomenici prethodnih epoha. A da li je mogao Voronež da bude drevni Varanasi?

Na ovo pitanje treba odgovoriti pozitivno. Prvo, sam naziv Voronež bliže je drevnoarijskom Varanasi (Vara-naša), nego savremenom indijskom Ben-Ares (grad Aresa), pogotovo što se u 16. veku, tvrđava zvala Voronec a u 17. – Voranaš.

Drugo, drevnoarijski ep ukazuje u području Varanasi na niz geografskih objekata, koji odsustvuju u Indiji. Pored reke Varani (Velike Vorone) u blizini Varanasija tekle su reke Asi, Kaveri, Devica. Nedaleko od Voroneža i sada teku reke Usman, Kavere, Devica. Nedaleko od Varanasija bio je ribnjak Vai-durja (“durja” – planina) i planina Devasabha (“sabha” – brdo). Ali i sada u Voronežskoj i Lipeckoj oblasti teče reka Baj-planina i brdo južno od Voroneža, u blizini reka Sosni i Don, zovu Devogorje.

U jednoj od knjiga Mahabharata govori se o Varanasi kao o gradu u oblasti Videha. Ali, epska zemlјa Videha sa glavnim gradom Mithiloj nalazi se na ivici sedam usta Ganga (Volge) i hilјadu lotosovih jezera, i kako su verovali sanskritski komentatori, nikakve veze ka carstvu Kaša nije imalo. (Uzgred, i sada u delti Volge raste mnogo lotosa, a pre 5-6 hilјada godina, nivo Kaspijskog mora je bio ispod savremenog 20 metara a delta Volge spajala se sa deltama Tereka i Urala u jednu ogromnu jezersku regiju).

Ova očigledna kontradikcija se jednostavno objašnjava. U Voronežu, reka Veduga uliva se u Don, po čijem imenu je, očigledno, oblast Videh dobila ime.

Blizu grada Varanaši, što dokazuje Mahabharata, bio je grad Hastin, koji je postao glavni grad Arijevaca nakon bitke na Kurukšetri (Kurskom polјu) 3102. godine pre nove ere. I šta sad? Pored Voroneža, nalazi se selo Kostenki (u 17. veku – grad Kastin), poznato po arheološkim spomenicima, od kojih je najstariji iz 30 hilјada godina pre nove ere. Kulturni slojevi ovog sela idu iz dubine drevnosti do naših dana bez prekida, što ukazuje na kontinuitet kulture i stanovništva.

Dakle, mi mislimo, može se tvrditi da su Voronež i Varanasi, kao i Kostenka i Hustin, jedno te isto.

Na reci Voronež postoji još jedan veliki grad na jugu Rusije – Lipeck. Ovo ime nije u Mahabharati. Ali postoji grad Mathura (Matura), takođe jedan od sedam svetih gradova drevnih Arijevaca. Nalazio se na Kurukšetru (Kurskom polјu) istočno od Jamune (Oki). Ali i sada se reka Matira uliva u reku Voronež blizu Lipecka. Epos kaže da je za zauzimanje grada Maturi Krišni bilo neophodno prvo da savlada pet brda u njegovoj blizini.

Ali i danas, kao i mnogo hilјada godina ranije, pet brda severno od Lipecka i dalјe dominira iznad doline. Moguće je da će brojne informacije o etnogenezi, sačuvane Mahabharatom pomoći arheolozima u identifikaciji onih arheoloških kultura Istočne Evrope, koja nose sve do sada svoja uslovna arheološka imena. Tako, prema Mahabharati, 6,5 hilјada pre nove ere “svi ti Pančali potiču od Duhšantija i Paramešthina”.

Na taj način, potvrđuje se nastanak plemena ili naroda, nazvanog od arheologa “Jenevci”, neposredno pre njihove invazije na teritoriju Volgo-Okskogo međurečja, jer Duhšanta je neposredno prethodio Samvarani.

Jednom kada je Gavrila Romanovič Deržavin napisala: “Reka vremena u svojim stremlјenjima nosi sva dela lјudi”. Suočili smo se sa neverovatnim paradoksom, kada su stvarne reke zaustavile protok vremena, vraćajući u naš svet one lјude koji su nekad živeli duž obala ovih reka i njihova dela. Dali su nam naše Sećanje.

Preostali sanskritski tekstovi sadrže mnoštvo iznenađujućih zagonetki, povezanih, pre svega, sa pradomovinom Arijevaca. Ovde bih želeo da podsetim na neke od karakterističnih crta te pradomovine, sačuvane u Mahabharati. U drevnoindijskom epu, veliki mudrac Narada (podsećamo da najviši vrh Urala ima ime Narada), pripoveda o severnoj zemlјi “Suvarna”, govori o gradu Patali, koga naselјavaju Datiji i Danavei. Šta je tako divno u tom kraju? Evo opisa iz Mahabharate:

«Nјega dostiže onaj ko može da hoda po vodama,
Ulazeći u nju, počinje da viče, mučen strahom.
Ovde stalno sija asura Agni, proždire vode;
Ovde tvrdi duhom razume, da je on svezan delima.
Ovde po pola godine stoji zlatokoso sunce.
I ispunjava rečima svet, koji se zove Suvarna.
(Ovde) padajuće vode lepu sliku prihvataju,
Zašto se najbolјi grad zove Pataloj.
(Ovde) Žive veliki riši, rastajući se sa životom,
uzimajući pod vlast nebesa».

B.L. Smirnov u vezi sa tim stihovima napominje, da je isklјučivi interes predstaviti taj deo teksta, koji kaže da “na Suvarnu sunce izlazi na pola godine”, od izuzetnog interesa. Ovo je veoma važan dokaz poznavanja drevnih Indijaca sa polarnim zemlјama, koje se ovde zovu “Zlatna zemlјa” ili “Prekrasno šarena”. On smatra, da se potvrđuje tačno tumačenje “Suvarne” kao polarne zemlјe, da “voda ovde pada” postaje ukras, odnosno da se zamrzava u prelepim oblicima, pa otuda i ime “Patala”.

Dalјe tekst Mahabharate kaže da se na severu nalazi “srećna zemlјa Rasatala“, gde potok nebeskog mleka, pada na zemlјu,obrazujući “Mlečno more”, koje predtsavlјa “čišćenjeVaselјene”. I, konačno, u Mahabharati se govori o velikoj Severnoj zemlјi, koja se zove “Uzvišena”, gde prolazi put “Zlatnog Kovša” – Velike Medvedice, gde “nastaju sijanja”. B. L. Smirnov piše, da je, očigledno, ovde reč o severnoj svetlosti i “ako je to tako, onda je to mesto još jedan dokaz znanja drevnih arijevaca o polarnim zemlјama”. U istom poglavlјu knjige “Putovanje Bhagavana” (jedne od knjiga Mahabharate) piše:

«Ovde su sedam rišija i boginja Arunhati;
Ovde se nalazi sazvežđe Svati, ovde se sećaju
njegove veličine;
Ovde silaze ka žrtvi, Polarnu Zvezdu
ojačao je Veliki Predak;
Ovde sazvežđa, luna i sunce stalno obilaze krugove;
Ovde, najbolјi od dva puta rođenih, vrata
Pevčeja zemlјe čuvaju;
……………………………………………………..
Ovde je planina koja se zove Kajlasa i palata Kuveri;
Ovde živi deset apsara po imenu
Blagosloveni vatrom (blistavici)
……………………………………………………..
Ovde je Zenit-Višnupada, trag ostavlјen od šetnje Višnu;
Kroz tri svetska koraka, on je severnu, uzvišenu zemlјu dostigao» .

 

B. L. Smirnov naglašava da je “trag “Višnua” – zenit. Višnu je po legendi “prešao u tri koraka sve svetove”. Ali sever (Polarna Zvezda) se nalazi u zenitu samo na polu, ili ako se uzme približno, u polarnim zemlјama. Ovo je još jedan dokaz o znanju arijevaca o polarnom nebu. Upravo ovde, u Pripolarju, može se videti zvezda Arunhati i sazvežđe Svati, ovde sazvežđa, luna i sunce stalno obilaze krugove oko Polarne zvezde, ovde svetle Blistavice Severne svetlosti i konačno, reka Kajlasa – to je izvor Pinegi, a samim tim u blizini je i plato Kajlasa Mahabharate, na kome Arijevci gaje ječam.

Opisujući “severnu zemlјu”, asketkinja Narada saopštava, da ovde žive “veliki mudraci koji su zavladali nebesima”, leteći na “prelepim kočijama”.

Još jedan od poznatih arijevskih mudraca – Galava – opisuje let na božanskoj ptici Garude. On kaže da telo ove ptice “u pokretu izgleda obučeno u svetlost, kao hilјadu sunca prilikom izlaska”. Glas mudraca je “zaglušen bukom velikog vrtloga”, on “ne oseća svoje telo, ne vidi, ne čuje”. Galava je šokiran činjenicom da “ne vidi ni sunce, ni stranu, ni prostor”, on “vidi samo tamu” i ne razlikuje ni svoje telo, ni telo ptice, vidi samo plamen koji izlazi iz tela ove ptice.

U “Šumskoj” knjizi Mahabharata govori o usponu junaka Ardžuni na nebo boga Indre. Ovde je dat opis nebeskih kočija – “vimane“:

“Rasejava na nebu tamu, kao da seče oblake,
Strane sveta ispunjenje su bukom, poput grohota ogromnog groma;
Moćni palaši, strašne palice, dovoda do užasa,
Divno izrađene strelice, žareće svetlolsti,
Grmeće strele, diskovi, praznina (bili su na toj kočiji);
(Nјen pokret su pratili) udari vetra, vrtlozi, ogromni gromki oblaci
Tamo su veoma strašne zmije, sa ogromnim telom i blistavim ustima;
Nagomilani su bili dragulјi poput oblaka planine.
Deset hilјada pegavih konja, poput vetra,
Privlači tu čudesnu, divnog izgleda i punih čari kočija” .

I kada je Ardžuna došao na tu kočiju, “čudesnu, blistajuću kao sunce, vešto izrađenu” i uzneo se na nebo, on se “kretao po putu, nevidlјivom za smrtnika”. I tamo, gde “ne svetli ni oganj, ni luna ni sunce”, on “je ugledao hilјade kočija, čudesnog izgleda”. Zvezde su ovde sijale “sopstvenom svetlošću” i “poput zvezda, blistajuće kočije je video”. Videvši “ogromne slike, blistajuće izdaleka, vatrene i pelepe”,i sa čuđenjem gledajući “samosvetleće svetove”,

Ardžuna je pitao upravlјajućeg kočijama Matali, šta je to. I dobio je sledeći odgovor: “To pravednici sijaju, svaki na svom mestu, Partha; ako se na njih pogleda sa zemlјe, oni su predstavlјeni u obliku zvezda (nepokretnih)”. Zanimlјivo je, da se mesto sa koga je uzletela nebeska kočija, ponevši Ardžunu u druge svetove, zvalo Guruskanda i nalazilo se na svetlom severnom ostrvu Švetadvipa. O tome da su zapravo na sever doletali još u vreme praoca lјudi Manua (Svarožiča) veliki asketi Nara i Narajana, navodi se u drugoj knjizi Mahabharate – “Narajani“. Ovde planinu Meru zovu “vrhovna, naselјna nebeskim letačima“. Nara i Narajana spuštaju se na svojim zlatnim letećim kolima upravo na planinu Meru, tako da se “za materiju celog sveta odavde razvija osnova (dharma)”, a onda lete na svetlo ostrvo Švetadvipu, u naselјe “sijajuće kao mesec lјudima” .

Treba napomenuti da se u legendama Vikinga govori o letećim ognjenim brodovima koje su oni videli na subpolarnim geografskim širinama. A.A. Gorbovski piše da su se takvi uređaji mogli rasklopiti, lebdeti u vazduhu i kretati na ogromnim rastojanjima “u trepetaju oka”, “brzinom misli”.

Poslednje poređenje pripada Homeru, navodeći o narodu koji je živeo na severu i premeštao se na tim neverovatnim brodovima … o narodu koji je znao tajnu letenja u vazduhu pisali su i drugi grčki pisci. Živi taj narod , hiperborejski, na severu, a sunce se iznad njih rađa samo jednom godišnje. A.A. Gorbovski naglašava da su ariji koji su došli u Indiju pre 4 hilјade godina doneli iz svoje pradomovine “informacije o letećim aparatima koje nalazimo u sanskritskim izvorima “. On se obraća drevno indijskom epu Ramajana, u kojem se navodi da je nebeska kočija “svetlela”, “kao vatra u letnjoj noći”, da je bila “kao kometa na nebu”, “vatrena, kao crveni oganj,” “bila je, kao putevodna svetlost, krećući se u svemiru “, da se “kretala u vidu krilate munje”, “čitavo nebo je bilo osvetlјeno kada je ona letela po njemu”, iz nje su izlila dva potoka plamena. ” U “Šumskoj” njizi Mahabharate uzletanje takve kočije je opisano na sledeći način: “Sijajuća (kočija), pod kontrolom Matali, iznenada je zapalila nebo. Izgledala je kao gigantski meteor okružen oblacima, na zapalјenom bezdimnom jeziku plamena.”

U istoj “Šumskoj” knjizi govori se o čitavom “letećem graduSaubhe, koji je lebdeo iznad zemlјe na visini od jedne kroši (odnosno 4 km.), a odatle su na zemlјu letele “strele, slične plamenom ognju”, a zemalјske ratnike “licem u lice sa Saubhi koji se približavo zemlјi, dovodio je do strahopoštovanja”.

A.A. Gorbovski daje u svojoj knjizi opis unutrašnjeg uređenja ovih letećih aparata dato u različitim sanskritskim izvorima. Tako, u “Samarangana Sutradhara” kaže: “Jako i izdržlјivo bi trebalo da bude njegovo telo, napravlјeno od lakog metala, slično velikoj letećoj ptici. U unutrašnjost treba smestiti uređaj sa živom i zagrevajućim uređajem pod njim. Posredstvom sile, koja vreba u živi i koja dovodi u pokret noseći vihor, čovek, koji se nalazi unutar ove kočije, može da leti na velike udalјenosti preko neba na najneverovatnije načine. Ušavši u nju, čovek može, kao dvokrilna ptica, da se uspne u plavo nebo”.

I još jedna borbena scena iz Mahabharate. “Primetili smo na nebu nešto što liči plamenom oblaku, sličan jeziku ognja. Iz njega se pojavila ogromna crna vimana (nebeska kočija), koja se obrušila niz mnoštvo blistavih (sjajnih) munja. Grmlјavina, koju je objavila, bila je slična gromu od hilјadu bubnjeva. Vimana se približila zemlјi nezamislivom brzinom i ispustila mnoštvo munja, blistavih kao zlato, hilјade munja. Za ovim su usledile eksplozije i stotine ognjenih vihora… Vojska se okrenula u beg, a strašna vimana ju je gonila dok je nije uništila“.

Sudeći po opisima datim u raznim knjigama Mahabharate, nebeske kočije su bile različitih vrsta i izrađene su od različitih materijala. Bio je naveden opis “Vimane” od lakog srebrnkastog metala, a u prvoj knjizi Mahabharate se govori o tome, da je Indra dao caru narodu Čedi – Vasu – “divnu veliku kristalnu kočiju, sposobnu da se kreće u vazduhu – takvu, kakvu su koristili bogovi u vazdušnom prostranstvu … plemenitom caru Vasu, koji je putovao u kristalnoj kočiji Indre, približavali su se Gandharvi i Apsari”, tj. možemo zaklјučiti da je ovaj tip aparata bio napravlјen od nekakvog providnog materijala. Prema Mahabharati, car Vasu je vladao u dubokoj drevnosti, ali nakon hilјada godina njegov dalјnji potomak Ardžuna se koristio takođe letećim aparatom. Bog Agni je dao Ardžuni kočije, na kojoj su bili nacrtani divni nebeski konji, “srebrni kao beli oblaci” i “brzi poput vetra ili misli.” “Opremlјena sa svim instrumentima, ona je bila nepobediva bogovima i danavnima, ona je sjajno sijala, podizala veliku buku i fascinirala srca svih bića. Nјu je stvorio svojom umetnošću Višvakarman, vladar sveta. Uzdižući se na ovoj kočiji, čiji izgled, sličan suncu, nije bio pristupačan pogledu, moćni Soma je pobedio Danave. Blistala je lepotom, kao odraz oblaka na planini. Na toj prelepoj kočiji je bilo stavlјeno izuzetno zlatno zmamenje, jarko svetluće i lepo kao strela Šakri … Na znamenju su se nalazila različita ogromna bića, od urlika koji je lišavao svesti neprijatelјske vojnike. ” Imajte na umu da je Višvakarman “bio tvorac hilјada umetnosti i zanata, arhitekta bogova, gospodar svih ukrasa, najbolјi od zanatlija, koji je napravio nebesku kočiju.”

Pored vojnih cilјeva, leteće kočije korišćene su i za čisto domaće poslove, kao što je otmica mlade. Tako je Ardžuna, budući da je bio u dosluhu sa Krišnom, za otmicu njegove sestre dobio nebesku kočiju. “Ona je bila… opremlјena sa svim vrstama oružja i objavlјivala je grmlјavinu, sličnu kotrlјajućim oblacima; ona je imala sjaj, sličan vatrenom ognju, i raspirivala radost neprijatelјa… I, hvatajući devojku sa jasnim osmehom, tigar među muškarcima otpravio se tada na brzoletećoj kočiji u svoj grad”, u koji je stigao u roku od nekoliko sati, dok je, prema Mahabharati, do njega bilo nekoliko meseci konjskog putovanja.

Vraćajući se na borbene scene Mahabharate, vredi pomenuti da se pored “svetlećih granata”, lukova i strela, u epskom tekstu u više navrata spominje i drugo oružje. Čitajući njihove opise, nesvesno se prožima misao, da ti stihovi pripadaju našem vremenu. Tako, na primer, opisuje se oružje “Andžalika”: “… šestokrilno, tri lakta dugo, preteći-brzo, neizbežno …, noseći strah, pogibelјno za sva živa bića”. Kao rezultat njegovog korišćenja: “prekinuli su svoj tok potoci, sunce je potamnelo sklonilo se ka zapadu, i nepristupačna vatrenom suncu planeta – zamišlјu Jame, po svojoj zakrivlјenoj orbiti podiglo se visoko u nebo … Nebo se podelilo, vrištala je zemlјa, iznenada su zaduvali žestoki vetrovi, čudno svetlo je zadimilo i obasjalo svetlim plamenom. Okeani su se propeli i zaurlali, mnoge planine sa drveća na njima su se zalјulјale, bića hrama iznenada su doživela neviđenu muku … a Jupiter, pritisnuvši Rohini (sazvežđe), sijanjem je ličio na sunce i mesec … U raznim pravcima, svo nebo je pokrila tama, zemlјa je zadrhtala, padale su sa neba vatrene komete i “lutajući u noći” ispunile su se velikim ushićenjem! “.

Bilo je korišćeno i drugo oružje. Na primer, “oružje Džavetasa“, koje je “palilo jarkim plamenom”. Nјega su krotili “oružjem Varune”, zbog koga su sve strane Sveta bile obavijene oblacima, i nastupio je takav mrak, “kao da je bio kišovit dan”, ali ovi oblaci su bili razvejani “oružjem Vaju” . Ili “veliko moćno oružje Pašupatu koje je sposobno da sruši trostruki univerzum” , koje ne može “da puca u bilo kog čoveka: od male sile će ono pobediti, ceo prelazni svet će poginuti. Tu u tri sveta pokretno ili nepokreno sve je za njega ranjivo. Može se pokrenuti mislima, očima, riječi i lukom. ”

Od primene oružja “naga” sputane su i nepokretne su noge neprijatelјskih vojnika, što je odstranjeno oružjem “sauparna“, a od primene Ašvatthamana oružja “ajšika” stradali su embrioni u utrobama majki .

A evo dva izvoda različitih tekstova. Prvi:

“Čuvši to šištanje savetnici su se razbežali! I pogođeni velikom tugom su videli čudesnu zmiju… leteću kroz vazduh, ostavlјajući na nebu traku boje lotosa, sličnu razdelјku. Onda su napustili u strahu dvorac, zahvaćen vatrom, rođenom od otrova zmije i pobegli na sve strane. Atot se srušio, kao udaren gromom” .

 

I drugi:

“I na nebu je prikazana takva slika, kao da su dve … zmije … isprepletene jedna s drugom, šireći ogromne srebrnasto-krlјuštaste repove iza njih. Kada su se zmije udarile čelom, to je jedna brže odletela dalјe, a drugoj se glava odvalila od repa i počela da pada u plamenim jezicima, raspadajući se na zadimlјene i zapalјene komade. Tamo, gde je pao najveći deo blesnuo je oganj, grunula je eksplozija, i postepeno se nadvio nad zemlјom prlјavo-smeđi oblak, postepeno uzimajući oblik velike pečurke, izrasle nad stepom. “

 

Reklo bi se se da su ovi tekstovi pisani u jedno vreme i o jednom fenomenu. Međutim, prvi od njih je odlomak iz epske Mahabharate, koji govori o lošem iskustvu sa “zmijom” koje se dogodilo u 3005 godini. pne, a drugi je priča generalnog konstruktora protivraketnih sistema, general-pukovnika, RAN G. Kisunka, o prvom testu domaćih projektila za uništavanje pokretnih cilјeva (u ovom slučaju bombardera TU-4) u aprilu 1953.

U borbenim scenama opisuju se koplјa, “ognjena, preteća, zapanjujuća, plamtlјiva kao sjajna kometa”. Luki, kao luk Gandive, je bilo obdareno “velikom snagom … nezaustavlјivo je bilo protiv bilo kog oružja i vladajući nad svim oružjem uništavalo je trupe neprijatelјa.” Proširilo je kralјevstva i moglo je da se uporedi sa stotinama hilјada. U Mahabharati su opisane razne “strele”. Dakle, pri letu nekih “neba, zemlјa i vazdušni prostor zajedno, kao da su se razletali u stranu … svo nebo iznad tog mesta je sijalo, kao da je posuto crvenim oblacima.” Drugo, zvano “Raudrino oružje“, poredi se sa “bleštavim plamenom i zmijinim otrovom”. Evo kako opisuju demonstraciju borbenih svojstva ove “gvozene strele” Pandavi:

“Onda se pojavilo… troglavo, devetoglavo, troliko, šestoruko sjajeće stvorenje sa kosom koja sija kao sunce. Na svakoj od njegovih glava je ogromna zmija sa palacajućim jezikom… Čim je doveo u dejstvo oružje sa neba, zemlјa je drhtala pod njegovim nogama i drhtala je zajedno sa drvećem, uznemirile su se reke i veliki čuvar voda razdelio je zid. Nije duvao više vetar, pomračilo se svetlilo, zalјulјalo hilјadama zraka, ugasilo vatru… stanovnici untrašnjosti zemlјe od straha su izašli napolјe… pogođeni vatrom nebeskog oružja, ponizno skloplјenih ruku i prikrivajući lica, oni drhte i mole za milost…”.

I dalјe:

“U sred proslave, o kralјu, Parthi je prišao Narada, poslat od bogova, i obratio sa takvim dostojnim pažnje rečima: “O, Ardžuna, Ardžuna! Ostavi nebesko oružje, o, Bharata! Nikada ga ne bi trebalo koristiti bez svrhe. I čak i ako postoji takav cilј, ne treba koristiti ovo oružje bez posebne potrebe. Primeniti ga je veliko zlo, o potomče Kuru! Čuvaj ga, kao i ranije, o osvajaču bogatstva, i ono će bez sumnje sačuvati svoju moć i služiti na korist. A ako ti nećeš da čuvaš to oružje, od njega može da umre tri sveta. Nikada to više ne radite! “.

 

Međutim, prema Mahabharati, upozorenje se nije čulo. I kao rezultat rata “milijardu i šest stotina šezdeset miliona i dvadeset hilјada lјudi ubijeno je u borbi, radža i preostalih viteza bilo je dvadeset četiri hilјade sto šezdeset”.

Naravno, ostali su pokušali da se reše takvog opasnog oružja. “Zmije, pune otrova, slične razrušilačkom ognju na kraju Juge”, bile su uništene skoro u potpunosti u “zmijskom-žrtvoprinošenju”, koje je trajalo tri godine (kada je, u stvari i stvorena Mahabharata), ali nikada dovršeno do kraja. Moćnije “nebesko oružje”, uklјučujući i luk “Gandivu” još je ranije bilo potoplјeno, disk Krišne “sa dijamantnim pupkom, onaj koji je Krišni dao Agni, na oči vrišika uznesen u nebo”, razbivši se negde na severu. On je predstavlјao sebe kao “disk sa čeličnom šipkom pričvršćenom u sredini – ognjeno oružje”. Bog Agni, dao je poklon Krišni sa instrukcijama:

“Ovim ćeš ti, nesumnjivo, osvojiti čak i nadčovečna bića … kada ga tokom bitke usmeriš u neprijatelјe, ono će ih uništiti, vratiće se ponovo u tvoje ruke, ostajući nepobediv u borbi.”

Krišnino oružje moglo je da leti desetine kilometara i uništava najrazličitije materijale bez poteškoća.

U vezi sa tim predanjem o “disku Krišna” ima smisla obratiti se izveštaju o zanimlјivom otkriću tri ribara na obali reke Vaški u leto 1976. godine. Pronašli su neobičan kamen veličine pesnice, bele boje koji je pri udarcu ispuštao je snop varnica. Kada su ribari pokušali da ga razdele među sobom, ispod zuba testere poleteli su mlazevi bele vatre. Kamen je prebačen u Institut za geologiju u Komi, zatim je izučavan u Instutu za nuklearnu fiziku i geohemiju, Moskovskom institut za čelik i legure i nekim drugim naučnim odelјenjima. Po mišlјenju istraživača, pronađen uzorak je legura retkih elemenata. Sadržaj cerijuma u njemu je 67,2 %, lantana – 10,9 %, neodima – 8,781 %, ima malu količinu gvožđa i hroma, među nečistoćama su – uran i molibden, čiji sadržaj ne prelazi 0,04 %.

Zaklјučak zaposlenih Instituta nuklearne fizike i geohemije V. Milera, S. Savostina, O. Gorbatjuka i V. Fomenka su da je – ova legura veštačkog porekla. Cerijum, lantan i neodim se nalaze u zemalјskim stenama u veoma rasejanom obliku, a u izučavanom objektu ispostavilo se da je izrazito visok sadržaj ovih elemenata u maloj zapremini materije. U prirodi, u takvoj kombinaciji oni se skoro nikada ne javlјaju. Pri tome u uzorku nema oksidnih oblika gvožđa, a u prirodi, oni su svuda. “Vaškinski kamen” nije mogao da bude ni komad meteorita, jer sadržaj retkih elemenata u njima se ne razlikuje od zemalјskog, a od čistih retkih metala meteoriti se ne sastoje praktično nikad. Legura bi mogla da bude proizvedena u zemalјskim uslovima – o tome svedoči izotopna analiza, pokazavši da se sastav legure sa preciznošću do stotih delova procenta poklapa sa zemalјskim odnosima.

Još iznenađujući su bili rezultati istraživanja na radioaktivnost. U nađenom uzorku sadržaj urana je 140 puta iznad proseka njegovog sadržaja u stenama. Ali u njemu nema proizvoda raspadanja uranijuma, tj. ima samo sopstvenu radioaktivnost. A to je još jedan dokaz veštačkog porekla legure.

Starost “kamena” nije mogla biti određena. Po uranijumu, to nije manje od 100 hilјada godina, a po torijumu – ne više od 30 godina.

O nivou tehnologije proizvodnje govori to, da su u bilo kojoj zemalјskoj leguri od retkih metala obavezne nečistoće kalcijuma i natrijuma; one su otkrivene prilikom spektralne analize čak i u testnim uzorcima dobijenim pomoću najsavršenijih metoda čišćenja. U vaškinskom otkriću nije otkriven ni trag od kalcijuma ili natrijuma. Stručnjaci tvrde da je na današnjem nivou tehnologije dobiti leguru bez tih nečistoća nemoguće. Upečatlјiva je bila čistoća sastavlјajućih komponenti. Lantan prate drugi metali njegove grupe, zbog sličnih hemijskih i fizičkih osobina njihovo odvajanje je moguće samo sa velikim poteškoćama. U nađenom uzorku lantan je predstavlјen u svom najčistijem obliku.

Analizom je otkriveno da se uzorak sastoji od smeše prahova, čije frakcije imaju različitu kristalnu strukturu; Najmanja čestica praha sadrži samo nekoliko stotina atoma. Takva legura se može dobiti metodom hladnog presovanja pod pritiskom od desetine hilјada atmosfera. U prilog tome govori neobična gustina legure, 10% ispod teoretski predviđene po svim poznatim zakonima. Neobična su i magnetna svojstva uzorka, u različitim pravcima ona se razlikuju za više od 15 puta. Istraživači ukazuju na to da takva legura može da se koristi za magnetno hlađenje do temperature na hilјade stepeni razlikujući se od apsolutne nule. Pri ostvarivanju ove temperature gasovi prelaze u čvrstu formu, svojstva supstance se menjaju, nastaje puna superprovodlјivost. Da bi legura posedovala slične karakteristike, ona mora biti proizvedena u vrlo snažnim magnetnim polјima, koja za sada nisu dostupna u savremenim tehnologijama. Naučnici sugerišu da je fragment bio deo prstena, cilindra ili sfere prečnika 1,2 m.

Može se pretpostaviti, da je nastala sredina oko takvog diska imala superprevodnlјivost, i potpuno je uništila bilo kakve materijalne prepreke na svom putu. Treba naglasiti da u ovom trenutku ne postoji oprema koja može da presuje takve delove pod desetinama hilјada atmosfera pritisku. Primamlјivo je pretpostaviti, da je “Vaškinski kamen” deo slavnog diska Krišne, poznatog u Mahabharatu, koji se srušio negde na severu.

Već je ranije navedeno, da znanje drevnih indijaca izaziva čuđenje kod Aburejhana Birunija u 11. veku. On je pisao, da prema indijskom shvatanju, dan “univerzalne duše” iznosi 622 008 puta 109 zemalјskih godina, a dan Šive je 3726414712658945818755072 puta 1030 zemalјskih godina .

U sanskritskim tekstovima, kako je naglasio A.A. Gorbovski, postoje termini “truti“, jednaki 0,3375 sekunde, i “kašta” jednak 1/300 000 000 sekundi. “Naša civilizacija je došla do tako kratkih razmaka tek skoro nedavno, bukvalno u poslјednjih nekoliko godina. Konkretno, “kašta” bio je veoma blizu perioda života nekih mezona i hiperona. Jedna od dve stvari: ili su oni izmislili termine, iza kojih ništa ne stoji, i smišlјali jedinice koje se ne mogu koristiti, ili ostaje da se pretpostavi da su ovi termini stigli u sanskritske tekstove iz onih vremena, kada je iza njih stajao živi sadržaj, tj. “truti” i “kašta” mogli su se meriti, i za time je postojala potreba,“ – piše A. A. Gorbovski . Imamo razloga da pretpostavimo, da su takvo znanje, kao i ideje o mogućnosti svemirskih letova, o strukturi i spolјašnjem obliku aviona, ariji imali još u svojoj istočnoevropskoj, tačnije – Pripolarnoj pradomovini.

Ovde vredi napomenuti da je jedan od heroja Plutarha, stigavši kod hiperborejaca, gde je pola godine dan a pola godine noć (odnosno u neposrednoj blizini Severnog Pola), dobio tamo “toliko velika znanja o astronomiji, do kojih može doći samo čovek koji proučava geometriju” . Što se tiče lokacije zemlјe hiperborejaca, pored svega onoga što je rečeno ranije, ima smisla da se obrati pažnja na zaklјučak američkog geofizičara A. O Kelija, prema kome se kao rezultat poslednje glacijacije Severni pol nalazio na 60° g. š., što je za celih 30° južnije od sada postojećeg. Uzgred, upravo na 60° g. š. leže i Severni Uvali ili Hiperborejska planina drevnih.

Što se tiče Krišne, U skladu sa opisima “Bhagavata-purane” i “Bhagavada-gite” i astronomskim proračunima zasnovanim na njima, datum smrti Krišne u hinduizmu smatra se 18. februara 3102. pne. e. Ovaj datum je zasnovan na opisu Mahabharate, da je Krišna vladao u Dvaraki 36 godina nakon bitke kod Kurukšetre. U “Matsja-purani” takođe se navodi da je u vreme bitke na Kurukšetre Krišna imao 89 godina, nakon čega su Pandavi vladali tokom 36 godina.

19.jula 3228. godine pre nove ere (pre 5244 godine) – rođen je Krišna.

3138 godina pre nove ere (pre 5154 godine) – bila je bitka kod Kurukšetre (18 dana je trajao rat). Krišna je u to vreme imao 89 godina.

3102. godine pre nove ere (pre 5118 godina) – smrt Krišne u uzrastu od 125 godina.

Transkript emisije Drevnik br.46, radio Serbona
Autori i voditelјi: Drago, Dule, Duki i Aca

Poslušajte celu radio emisiju

Mahabharata je opis događaja iz Rusije
5 (100%) 1 vote[s]

Leave your thought

Пратите нашу страницу на Фејсбуку