We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

My Cart
£0.00
partjansko carstvo persijanaca

PARTJANSKO CARSTVO – Zaboravlјeno Persijsko carstvo

Pročitajte predhodni članak Persijsko carstvi 1. deo – IMPERIJA AHEMENIDA

 

Ovde nastavlјamo priču, tačnije prošlost na mestu gde smo je prekinuli, pričajući pre o Imperiji Ahemenida. Prošli smo tada celu dinastiju Ahemenida, ispričali smo kakva je to civilizacija bila, na kom niovu i šta je sve postigla. Govorili smo o pokušajima njenog slablјena, zapravo o vrlo uspešnim pokušajima koji su doveli do toga je tu zemlјu Aleksandar Veliki sa mnogo manje brojnom vojskom uspeo da opustoši. Tada je dinastija Ahemenida prestala da bude relevantna na tom prostoru, a posle brze smrti Aleksandra Makedonskog započeli su sukobi između njegovih vojskovođa i došlo je do podele imperije na puno delova. Obzirom na sistem vladanja uveden od strane grka, došlo je posle nekog vremena do njihovog proterivanja iz zemlјe i laganog stvaranja novog carstva.

Proterivanje grčkih okupatora iz Persijskog Carstva se desilo, naravno, ne odmah. Posle takozvanih “ratova dijadoha” – protiv bivših komandanata Makedonskog za vlast na teritoriji Carstva Ahemenida, postepeno se formiralo Carstvo Selevkida, nazvano tako po imenu najuspešnijeg komandanta po uništenju konkurenata Makedonskog – Selevka Nikatora. Međutim, već sa njegovim unukom Antiohom II od ogromne države počele su da se odvajaju čitave pokrajine bivše države Ahemenida. Prvi su počeli Partjani.

 

Kovanica sa slikom Arsaka I

Kovanica sa slikom Mirtridata I

Kovanica sa slikom Mirtridata II

Sredinom III veka pne (247. godine, ima i drugih izvora i drugih datuma, na primer 238 g.) vlast u Partiji preuzeo je vođa plemena Parna Arsak (Aršak) u čije ime se i zove dinastija koja je vladala zemlјama bivše Imperije Ahemenida skoro 500 godina – Arsakidi (Aršakidi). Počela je oštra borba sa grcima za nezavisnost koja je trajala sa promenlјivim uspehom. Posle skoro 20 godina nakon sticanja nezavisnosti, 228. g. pre n. e., grci su pokušali da povrate južnu pokrajinu, ali tada je bio na čelu Partije brat Arsaka I, Tiridatu (Arsak II), koji je uzvratio uz pomoć srodnih plemena. Ali, njegov sin Artaban je imao manje sreće. 209. godine pre n. e., to jest, posle skoro 20 godina, Selevkidi su preduzeli još jedan pokušaj da povrate ovu teritoriju i skoro su uspeli. Artaban je bio prinuđen da ustupi deo teritorije i zaklјuči sa njima mir. Partija je postala protektorat grka, iako je Artaban zadržao kralјevsku titulu i deo svoje imovine. Međutim, 190. g.pne Arsakid je ponovo prešao u ofanzivu i oduzeo od Selevkida deo Irana i Mesopotamije.

 

Tako, malo po malo partjani su povratili od grka zemlјe, koje su ranije pripadale Ahemenidima. Konačno Arsakidi su postali vladari moćne države pod Mitridatom I (171-138. godine pre nove ere), koja je postala jedna od vodećih država antičkog sveta. Do kraja njegove vladavine Velika Partija prostirala se od Hindukuša do Eufrata i Partjani su dobili kontrolu nad Velikim Putem Svile, što je obezbedilo brz razvoj države. Međutim, miran život partjana nije bio predviđen.

Nјihovo napredovanje na zapad je bilo zaustavlјeno, kada su sa istoka počeli napadi na Partjansku državu od strane skitskih plemena Tohar (oni su Kušani). Tokom vladavine tri Arsakida – Fraata II (138-128. godine pre nove ere), Artabana II (128-123. godine pre nove ere) i Mitridata II (123-88. godine pre nove ere), partjani su odbijali napade tih plemena na svoju zemlјu i postigli uspeh. Tada su mogli bez straha da se kreću na zapad. Ubrzo je pod vlašću Partije bila cela teritorija Irana i Mesopotamije, a Mitridat II (Arsak IX) uzeo je titulu “cara nad carevima” i počeo se nazivati “velikim”. On je takođe izvršio vojnu i administrativnu reformu. Mitridat je odustao od korišćenja plaćenika i regrutovao je u svoju vojsku stanovnike Partije i zavisne od nje plemena i narode. Celu zemlјu je podelio na 18 satrapija, koje su morale da daju potreban broj vojnika.

 

Pored toga, što je Mitridat II u potpunosti vratio poroblјene od Tohara teritorije, on je pripojio Partjanskom carstvu Armeniju, postavio na njen presto princa Tigrana, uspostavio odnose sa Kinom, obnovio trgovinu na Velikom Putu Svile. Kod njega je cvetala trgovina sa Indijom. On je uspostavio i prvi kontakt sa tzv. Rimskim Carstvom. Dogodilo se to 92. godine pre nove ere. Mitridat je poslao ambasadora rimskom konzulu Sule.

 

Od tog vremena počinje istorija odnosa između dve najmoćnije sile tog doba, koji tokom celog njihovog trajanja – skoro 300 godina – nisu bili mirni. To je bila istorija stalnih ratova i borbi Rima za prodor na Istok, uklјučujući i uspostavlјanje kontrole nad Putem Svile. I u tom i u drugom slučaju, Partija je bila glavna sila prepreka. Borbe su vođene sa promenjlјivim uspehom. Hilјade partjanskih vojnika palo je u ropstvo rimlјanima o čemu svedoče različiti relјefi, na primer, na arci Septimija Severa na Rimskom Forumu, koja je izgrađena u čast pobede cara nad Partijom 195-203g, a isto je hilјade rimskih vojnika palo u ropstvo partjana.

 

Efes zaroblјava Partjane. Luk Septimija Severa na Rimskom Forumu

Zaroblјavanje partjana. Luk Septimija Severa na Rimskom Forumu

Zaroblјavanje partjana. Luk Septimija Severa na Rimskom Forumu

U stvari, o partjanskoj državi u osnovnom je bilo poznato samo iz dela antičkih grčkih i rimskih istoričara, na primer iz “Geografije” Strabona, “Istorije” Polibija, “Prirodne istorije” Plinija, iz Epitomnih spisa Pompeja Troga “Istorija Filipa” Marka Juniana Justina, i drugih. Najveći interes predstavlјa XLI knjiga Justina, u kojoj autor daje kratke informacije o poreklu Partjanske države, neke događaje iz njene istorije, a takođe opisuje svakodnevni život, običaje i moral partjana. Skoro svi rimski izvori govore o lukavosti, podmuklosti i okrutnosti partjana, što je i razumlјivo. O partjanima su pisali njihovi protivnici za koje su predstavlјali ozbilјnu opasnost dugo vremena i koji su im stalno nanosili teške poraze, i od grka oduzeli ogromnu imperiju, tako da od njih očekivati objektivne i duboke informacije, bi bilo naivno.

 

Tek u 20. veku počele su da se pojavlјuju nove informacije, pre svega, materijali sa arheoloških nalazišta, koji su omogućili da se stvori drugačiji pogled na istoriju Partjanske države i njenog vladara. Međutim, čak i angažovani zapadni izvori su izjavili nešto, što je nesumnjivo za nas od interesa. Prvo, to se tiče porekla partjana. Gotovo svi izvori tvrde da partjani potiču od “velikih i slavnih” Skita, plemena koje se “uvek smatralo najstarijim“, drevnih egipćana i koji su “tri puta uspeli da ostvare dominaciju nad Azijom, a sami oni su ostali neporoblјeni tuđom vlašću, ili pak ostali nepobeđeni… U toku 1500 godina, Azija je plaćala danak Skitima. Prestao je da plaća danak car asirijski Nin…” (Mark Junian Justin “Epitomы spisi Pompeja Troga “Istorija Filipa””. Knjiga II. Gl. 1-3). Dakle, koja srodna plemena su podržala partjane u borbi protiv grka. Ko im je došao u pomoć na samom početku – Velika Skitija.

 

Evo još nekih informacija o partjanima iz Justinovog pomenutog rada:

Gl.2. (1) Nakon što su parjani otpali iz Makedonske države, tim narodom sve vreme upravlјaju carevi. (2) Najbliža carskoj vlasti je klasa Probula, iz te klase tokom rata su bili generali (duces), u vreme mira – vladari (rectores). (3) Jezik partjana je nešto između skitskog i midijskog i smešan je od oba. (4) Nekada su nosili svoju posebnu, originalnu odeću; ali oboogativši se, počeli su da nose istu kao midijci, prozirnu i niskopadajuću. Oružje partjana je isto kao i kod njihovih predaka i Skita. (5) Vojska kod njih se ne sastoji od slobodnih, kao kod većine naroda, već u najvećem delu od robova. Tako da nikome nije dozvolјeno da pusti robove na volјu i sva deca robova, takođe, postaju robovi, masa robova raste iz dana u dan. O deci robovima partjani brinu baš kao i o svojoj, i sa velikom pažnjom uče ih da jašu i pucaju iz luka.

(6)Što je bogatiji partjanac, više konjanika šalјe u vojsku caru za vreme rata. Tako da, kada je Antonije vodio rat sa partjancima i poveo protiv njega vojsku od pedeset hilјada konjanika, samo četiri stotine od njih su bili slobodni. (7) Partjanci ne znaju kako da vode boj u pravilnom stroju i da brane tvrđavu pod opsadom. Borili su se na konjima, usmeravajući ih direktno na neprijatelјa, a zatim se vraćaju nazad; često se čak činilo kao da se okreću u bekstvo, pri čemu obično postaju manje oprezni i lakše ih je raniti. (8) Signali bitke kod njih nisu bile trube, već timpani. Dugo da se bore oni ne mogu; zaista, oni bi bili nezaustavlјivi ako bi otpor bio isti kao što je i snaga njihovih nasrtaja.

(9) U najvećem delu u punom jeku bitke partjanci napuštaju bojno polјe, a malo kasnije, ponovo kreću u napad, tako da kada ste sasvim sigurni da već pobeđujete, zapravo tada morate da izdržite odlučujuću bitku. (10) Za zaštitu samih vojnika i njihovih konja služe slojeviti, poput krlјušti oklopi, koji pokrivaju celo telo i jahača i konja. Zlatom i srebrom partjanci su ukrašavali samo oružje.

Gl.3. (1) Svaki od njih ima nekoliko žena, za raznolikost lјubavnog uživanja i ni za kakav zločin oni ne kažnjavaju teže nego za prelјubu. (2) Dakle, oni ne samo da zabranjuju ženama da prisustvuju praznicima zajedno sa muškarcima, već čak i da se vide sa muškarcima. (3) Meso oni ne jedu, osim onog koje je dobavlјeno u lovu. (4) Ceo život provode jašući na konju: na konju se bore, piruju, obavlјaju svoje privatne poslove i obavlјaju javne dužnosti. Sedeći na konju, oni se sele iz mesta u mesto, zaustavlјaju, trguju, govore.

Konačno, spolјna razlika robova od slobodnih leži u činjenici da se robovi kreću pešice, a slobodni ne drugačije, nego na konju. (5) Uobičajena sahrana se sastoji u tome da se leševi predaju na milost i nemilost pticama ili psima i u zemlјu se zakopavaju samo gole kosti. (6) Sujeverje i poštovanje bogova kod svih partjanaca je izuzetno razvijeno. (7) Po svojoj prirodi ovo je pleme arogantno, mahnito, lukavo i drsko, jer, po njihovom mišlјenju, muškarci treba da budu neobuzdani, a žene krotke. (8) Uvek su u nevolјi i u pokretu, uvek zauzeti ili spolјnim ratovima ili unutrašnjim sukobima. Po prirodi su tihi, brži na delu nego na rečima. Tako da i sreću i nesreću doživlјavaju tiho. (9) Vladara poštuju iz straha, a ne iz poštovanja. (10) U sladostrašću su neumereni, u hrani uzdržani. Nikakvim rečima i obećanjima njihovim ne može se verovati, osim ako samo ispunjenje obećanja nije u njihovom interesu…” Marko Junian Justin. “Epitomi rada Pompeja Troga “Istorija Filipa””. (Knjiga XLI. Gl. 2-3)

 

Kao što vidimo, pogled rimlјana na partjance je zaista prilično površan i najblaže recimo, bez simpatija. To se ogleda, na primer, u proceni specijalne vojne taktike partjanaca, koja veoma liči na onu koju su koristili Skiti, što i ne iznenađuje. Ona se sastojala u sledećem: konjanici su zasipali neprijatelјa oblakom strela, a zatim su odstupali pod zaštitu teških kavalera-katafrakta. Iza njih je smešten konvoj, gde su strelci popunjavali svoje tolbake strelama i ponovo kretali ka neprijatelјu i tako nekoliko puta, a zatim bi teška konjica partjanaca okružila prilično potrešenog neprijatelјa i dovela ga do poraza. Justin to naziva “begstvom” i govori o nedostatku stalnosti partjanaca.

 

Plutarh u svom “Komparativnom opisu života”, u poglavlјu posvećenom rimskom komandantu Marku Liciniju Krasu, čiju vojsku su partjanci razbili u bici kod Kara 53 g pne, je napisao:

“u međuvremenu, iz gradova Mesopotamije, u kojima su stajali rimski garnizoni, pojavilo se na silu bežeći od nevolјa, nekoliko vojnika sa alarmantnim vestima. Oni su videli sopstvenim očima mnoštvo neprijatelјa i bili svedoci bitke, koje je neprijatelј vodio u gradovima koje su napali. Sve to su oni pričali, kao i obično, u preterano strašnom obliku, uveravajući da je od partjanaca nemoguće pobeći, da su oni neuhvatlјivi, kao i da su njihove divlјe strele nevidlјive u letu i pre nego što se prime strele, prolaze kroz sve na šta naiđu na svom putu, a naoružanje oklopnih konjanika je takvog rada, da koplјa sve probijaju, a njihovi oklopi mogu da izdrže bilo koji udarac…” (Plutarh, Mark Krass, 18.)

 

Nije loše za stepske nomade, kakvima često predstavlјaju partjance, da imaju takvo moćno oružje, zar ne? Na kraju krajeva, da imaju tako snažno i pouzdano oružje, potrebna je čvrsta materijalno-tehnička baza, visoko kvalifikovani stručnjaci, koji vladaju znanjem i tehnologijom, počev od proizvodnje sirovina i završavajući sa proizvodnjom finalnog proizvoda – slojevitog oklopa za ratnike i konje, nastavaka za strele, itd. To sebi mogu da priušte samo visoko razvijeni narodi, a ne nomadi. Nositi za sobom topionice, kovačnice, zalihe ruda, veoma je teško. Tako da nisu bili ni Partjanci ni Skiti primitivni nomadi.

 

Kako su izgledali Partjani-Skiti

 

Na fotografijama (niže) su prikazani:

1- Glava partjanskog vojnika iz Nise – prve drevne prestonice Partije, koja se nalazila na teritoriji savremene Azije.
2-Bronzana statua partjanskog komandanta po imenu Surena (Suren ili Soren), takođe poznat kao Rustahan Suren-Pahlav (84-53. godine pre nove ere) iz Kuće Suren. On je vodio partjanske trupe u bici kod Karaha, koja se smatra jednim od najvećih poraza rimlјani u istoriji.
3-Statua partjanske boginje iz Nise.
4-Bista plemenitog partjanca 1. nove ere.
5-Bista plemenitog partjanca 2. vek pre nove ere.

Kao što vidimo, Skiti-Partjanci su beli lјudi, europoidi.

Glava partjanskog vojnika iz Nise Iranski narodni muzej

Slika partjanskog ratnog sudije Surena

Statua partjanske boginje iz Nise

Bista plemenitog Partjana 1. vek ne

Bista plemenitog Partjana 2. vek pne

A evo informacije o preuzimanju vlasti u Partiji od strane Arsaka što se kod različitih antičkih autora razlikuje. Na primer, Strabon smatra Arsaka skitom, koji zajedno sa Parnamima, dolazi iz plemenske skitske unije Daka, napada Partiju, tada bivšu pokrajinu grčke države Selevkida, i osvaja je. Justin, oslanjajući se na Pompeja Troga, smatra da su:

“Partjanci, koji bi da bi podele ceo svet između sebe i rimlјana, trenutno drže vlast nad Istokom, potiču od Skita prognanika. To se vidi iz samog njihovog imena, jer na skitskom jeziku reč “parti” znači “izgnanik”.

 

Međutim, rimski istoričar je bio pogođen napretkom tih istih izgnanika, koje su “zbog unutrašnjih svađa prognali iz Skitije”, da on nije mogao da se suzdrži, pa je čak i rekao to u svojoj knjizi:

“…tako da možemo samo da se pitamo kako su uspeli da postignu takav uspeh da oni vladaju tim narodima, pod čijom vlašću oni nisu bili ništa drugo, već robovi…” (Knjiga XLI. Gl. 1).

 

Još jednu verziju iznosi Arijan o tome da su braća Arsak i Tiridat bili predstavnici lokalnog iranskog plemstva, koji su podigli ustanak protiv selevkidskog satrapa Partija Andragora.

 

Na koji god način da su Arsakidi osvojili vlast u Partiji, Partjanska država pod njihovim vođstvom se brzo razvijala, proširivala, neprekidno ratovala i proširivala teritorije, oslobađajući se od grčke vladavine. Sredinom 1. veka pne partjanci su osvojili Siriju, nešto ranije su partjanski katafrakti posetili zidine Jerusalima. 20. g pne partjanski car Fraat IV vratio je rimlјanima iz zaroblјeništva rimske legionare, koje su partjanci zarobili, pobedivši vojsku Krasa i Antonija. Kao rezultat tog diplomatskog koraka, između dve imperije 100 godina nije bilo većih sukoba, ali već početkom 2. veka nove ere, 116. g, car Trajan napada Mesopotamiju i osvaja prestonicu Partije Ktesion i “zlatni presto” Arsakida. Samo je smrt rimskog cara 117. godine spasila partjane. Međutim, kroz oko 40 godina, 164. g, rimlјani ponovo odlaze na Mesopotamiju, a posle još 30 godina, car Septimij Sever ponovo napada Mesopotamiju, zaroblјava u Ktesionu carsku riznicu i uzima 100 hilјada zaroblјenika. To je bio ozbilјan udarac, ali su partjani i odgovorili. Poslednji partjanski car Artaban 5. je 218. g. vratio Arsakidima Mesopotamiju, ali je njihova vlast već bila ugrožena dinastijom Sasanida, koji su se utvrdili u pokrajini Pars. Nјima je bilo suđeno da zamene Arsakide i nastave borbu sa agresivnim zapadnim susedom.

Evo, ukratko ovo je priča o jednoj od najvećih sila antičkog sveta, koja je postojala na planeti bezmalo 500 godina, više nego Vlast Ahemenida. I prosto je iznenađujuće, da sama iranska tradicija, koja datira od Sasanida – vladara koji je vladao Iranom nakon Arsakida, nije zadržala o njima skoro nikakve informacije. Potvrda ovome služe reči persijskog pesnika Ferdousa, koji je živeo u 10-11 veku nove ere, koji je tako govorio o Arsakidima prilikom pisanja svoje “Knjige careva”:

“Nјihovi koreni i grane su kratki, tako da niko ne može tvrditi da je njihova prošlost bila slavna. Ja ne čujem ništa, osim njihovih imena, i nisam ih video u hronikama careva”.

 

I to je veoma čudno. Ahemenidi su vladali do Arsakida, a istorija 200 godina vladavine prvih osvetlјena je mnogo bolјe, sa većom jasnoćom i nizom detalјa, od 500-godišnje vladavine onih koji su došli posle njih – partjanaca. U krajnjem slučaju, široj javnosti je bolјe izreklamirana, kao uostalom i tzv helenska država, stvorena na olupinama Ahemenidske države. U isto vreme široj javnosti je poznato izuzetno malo o partjanskoj dinastiji Arsakida, kojoj je u svoje vreme u Aziji ukazivana čast i poštovanje, u tom smislu, da je bilo dovolјno biti Arsakid, da bi bili pretendent na neko kralјevstvo. Deset najstarijih kralјeva Kavkaske Albanije, koja je zauzimala deo teritorije današnjeg Azerbejdžana, Gruzije i Dagestana, bili su Arsakidi, takođe i kralјevi ne samo drevne Persije, već i drevne Jermenije, Gruzije, Indije, Kušana, Masageta, Tetala (beli huni, na njihovom mestu sada žive tadžiki) i Kilikijaca (zauzimali jugo-istok savremene Turske).
Štaviše, skoro pola milenijuma vladavine partjanaca smatra se u istoriji Irana mračnim vekovima, neslavnim periodom kopiranja grčke kulture. Jedan od retkih naučnika koji se ne slažu sa ovim tvrdnjama je poznati američki iranist Ričard Nelson Fraj. Evo, šta on piše u svojoj knjizi “Nasleđe Irana”:

“Rasprostranjen pogled na partjane, kao na epigone grčke kulture, pod kojima je Iran preživeo svoje “mračno doba”, potpuno je neopravdan. Što više saznajemo o ovom periodu, zahvalјujući novootkrivenim spisima i iskopavanjima, jasnije postaje da je vladavina partjana u mnogim aspektima period brzog uspona. Partjanska arhitektura, sa karakterističnim za nju ajvanima i lučnim prolazima, po svom duhu nikako nije degradirana od strane grčke, – to je umetnost koja ima mnogo novih ideja. Partjani su na neki način spasili zoroastrijsku veru, dajući joj osnovu kanona, percepiranu kasnije Sasanidima. Herojske legende pesnika Persije u velikoj meri datiraju od partjanskih bardova, koji su oplemenjivali sluh plemstva pesmama o herojima iz narodnog epa. Sve u svemu, partjanski period nikako nije bio neslavna etapa u istoriji Irana, kako ga često predstavlјaju…”

Tu on pokušava da objasni, zašto su partjani gotovo zaboravlјeni. Svu krivicu R. Fraj prebacuje na one koji su došli na vlast nakon dinastije Arsakida – Sasanide. I Ferdousi su nastavili rasprostranjenu u Persiji tradiciju i mišlјenje o partjanima, što se nastavilo i u spisima muslimanskih autora, a posle njih i kod savremenih istraživača. Kakva neverovatna jednoglasnost. Kod muslimanskih autora možete čak i naći opravdanje zašto su Sasanidi umanjili period vladavine partjana skoro na pola.

 

Na primer, Al-Masudi (896-956. godine) – arapski istoričar, geograf i istraživač, koga evroplјani nazivaju arapskim Herodotom, a muslimani – imamom svih istoričara, čini takvu verziju prevare i lažno predstavlјanje, skračujući na pola prošlost između Makedonskog i prvog sasanidskog vladara, Ardašira, koji je svrgnuo Arsakide. Sve počiva na zoroastrijskim verovanjima. Prema verovanju zoroastrijaca, država persijanaca mora da umre posle hilјadu godina nakon Zoroastra, koji je, prema njihovim proračunima, živeo 300 godina pre osvajanja Makedonskog. Tako da se krajem ovog milenijuma približava vreme vladavine Iranom dinastije Sasanida. Ovde su i odlučili da prevare predviđanje i počinili ovaj hronološki pomak. Dok kod drugih naroda, kod grka na primer, hronologija partjanskog vladanja je ispravno prikazana.

 

Pored verskih motiva falsifikovanja i prikrivanja Sasanidima istorije svojih prethodnika, pokazuje se još jedan. Recimo, partjani su bili suviše veliki lјubitelјi helenizma, čime su veoma nervirali prave irance, koji su, na kraju, zamrzeli Arsakide. I ova verzija, prema našem mišlјenju, izgleda veoma slabo. Ispostavilo se da su čak pet stotina godina nesrećnici trpeli vređanje njihovim helenističkim “orgijama”, koje su, navodno, organizovali partjani na teritoriji drevnog Irana. Međutim, ništa tako se zapravo nije desilo. Naprotiv, partjani su čuvali iransku tradiciju, upijajući sve najbolјe iz drugih kultura. Ali oni nisu samo apsorbovali, već su i stvarali svoje jedinstvene stvari, koje se koriste u drugim zemlјama i kulturama, uklјučujući i Drevnu Rusiju.

 

“Ne manje značajna uloga partjana je u dalјem razvoju kulture Zapada (kasnijeg Rimskog carstva, a kroz njega i Vizantije). Partjanska Mesopotamija je bila jedna od glavnih oblasti razvoja antičke astronomije i verovatno, mesto odakle se astrologija široko proširila na Zapad. Izuzetno je važna i uloga likovnih umetnosti Mesopotamije, gde se prvi put razvio i nastao dominantan princip, takozvana šema frontalnosti, pokazavši se tako bliska vodećim idejama hrišćanske estetike…”
(G.A. Košelenko. “Kultura Drevne Partije”).

 

Recimo, da su Sasanidi iz različitih razloga, nekih na izgled prilično neubedlјivih, izvrtali i zamaglјivali istoriju svojih prethodnika i na svaki mogući način pokušavali da istaknu svoj značaj, ali savremeni naučnici ne moraju da se oslanjaju na njih. Ali ne, partjani su izuzetno nepopularni u modernoj istoriji, u poređenju sa Ahemenidima i tzv Rimskim carstvom, Aleksandrom Makedonskim, itd. Zašto? Da li su samo Sasanidi za to krivici?

 

Da bi odgovorili na ovo pitanje, setimo se da je cela poznata nam istorija napisana pod parazitskim sistemom, koji je nažalost, i dalјe jak na našoj planeti. Shodno tome, njegovi junaci, dostojni pomena i širokog oglašavanja, mogu biti isklјučivo lјudi, pa čak i čitave imperije, koji su služile kao predmet njegovog prosperiteta i njegovi provodnici. Svaka pojedinačna, čak i mala, akcija istorijskih figura, koji nisu bili glavni u svojim aktivnostima, ali važni za parazitski sistem primećena je i naglašena na svaki mogući način.

 

Na primer, Persijski kralј Kir, osnivač Imperije Ahemenida, verovatno bi došao u veliku nedoumicu, što je pored svih velikih stvari koje je počinio snagom svoga genija i oružja, stvarajući ogromnu imperiju, u istoriji on poštovan, u osnovi, kao oslobodilac jevreja. U suprotnom, ako neke istorijske ličnosti nisu bile korisne parazitskom sistemu, a ponekad su se i direktno borile protiv njega, onda su bili predmet zaborava, ili su informacije o njima falsifikovane tako da služe na njegovu dobrobit. Kao primer mogu da posluže aktivnosti Kira, koji je pokušao da stavi pod kontrolu dva “sveta” centra crnih magova u Asiriji (kasnije Vavilonu) i zemlјi Kuš (Etiopija). O tome se uopšte ništa nigde ne navodi, ali oni, protiv koga se u stvari borio, proglasili su ga svojim oslobodiocem i dobrotvorom.

 

Da, informacioni rat društveni paraziti znaju da vode.

 

Evo i partjani, u stvari, ništa korisno za parazitski sistem nisu uradili. Jevreje iz različitih zaroblјavanja nisu oslobađali, Jerusalim nisu obnavlјali, u Bibliji se pominju samo jedan jedini put – u Novom zavetu. Dakle, Zašto onda pričati o njima, samo gubiti vreme? Štaviše, s obzirom na njihovo poreklo, nema potrebe o njima davati detalјe. Kao što smo već rekli iznad, partjani su Skiti, a sve što se tiče Velike Skitije, koja je svaki put uništavala planove svetskog parazitizma na porablјavanju planete i njenu ulogu u svetskoj politici toga vremena, u savremenoj verziji istorije je okruženo ćutanjem.

 

Pa zašto su onda lutala po Evroaziji neka nomadska skitska plemena tamo-amo, zašto su humke zasipali šarenom gomilom kamenja, pa još u crnomorskom području ih ukrašavali svojim zlatnim ukrasima, koje su im grci radili i zašto još uvek postoji nekakav skitski životinjski stil u umetnosti. To je otprilike i sve što je poznato običnim lјudima o Skitima. A o tome da je Velika Skitija bila glavna sila u Evroaziji i odlučivala o sudbini naroda koji ju je naselјavao, ne kaže se nigde nikada ništa.

Sada, zahvalјujući stvarnim istoričarima, na primer, J. D. Petuhovu, koji ne ide po plovnom putu tradicionalne istorije, postaje postepeno poznato, šta predstavlјa Velika Skitija:

“Može se reći da je tokom skoro cele “kasnoantične” ere, od III v. pre n. e. do III-IV veka n. e., Velika Skitija (Sarmatija, Alanija) vodila u sferi svog uticaja celim ogromnim južno-azijskim regionom: Kavkaz, Mesopotamija, Iran (preko partjanskih vladara), Srednja Azija i Avganistan (preko saksko-kušanskog kneževstva). Delom je taj uticaj proširila i na Severnu Indiju, zbog čega se u kasnijim antičkim izvorima tvrdilo, da su se “Alani sa istoka naselili sve do Ganga “.
(D. Petuhov, N. I. Vasilјev. “Evroazijska imperija skita”)

 

Iz tog razloga su vladavinu partjana u Iranu, kao provodnika politike Velike Skitije odlučili da nazovu “tamnim vekovima”, iz istog razloga su rani Srednji vek u Evropi nazvali isto tako.

 

Postoji još jedan razlog, zbog koga su Partjani pali u nemilost kod savremenih istoričara. Reč je o drevnoj prestonici prvih Arsakida, koja je kod njih postojala mnogo pre nego što je njom zavladao “civilizovani” Iran. Ona se nalazi na 18 km od modernog Ašhabada – prestonice savremenog Tadžikistana. Iskopavanja, koja su počela da se sprovode početkom 20. veka su pokazala da je tvrđava grada izgrađena po poslednjoj reči tada najsavremenije tehnike, da su u gradu bile palate i hramovi, ukrašeni mermernim i glinenim statuama, relјefima, punih umetničkih veština, kao i proizvodima u skitskom životinjskom stilu.

 

Grci su je zvali Nisa, drevna kao što joj je ime po grčkom piscu, autoru knjige “Partjanska stasjanka” Isidora Harakskog. Još jedno njeno ime je Mitridatokert – ili u čast boga Mitre ili po imenu cara Mitridata. Istoričari dele Staru i Novu Nisu. U prvoj su bile palate, ekonomske službe, hramovi, skladišta vina i mesta boravka garde. Stara Nisa je nestala zajedno sa partjanskom dinastijom, a eto, Nova je doživela do 18.veka.

 

Kasnije je glavni grad Partije premešten u Mesopotamiju, grad Ktesifon, ali drevna prestonica partjana nije izgubila svoj značaj carske rezidencije. Partjanski carevi su dolazili u nju na velike praznike, tu su vršene svetkovine i žrtvovanja, sahranjivani predstavnici vladajuće dinastije Arsakida. Bedemi Stare Nise, koja je bila površine od oko 15 hektara, imala su osnovu deblјine 8-9 metara i bili su ojačani sa 43 pravougaonih kula. U tvrđavi je bila jedna kapija, od koje je blaga kosa rampa vodila (oko 250 m) do ulaska u grad i bila čuvana vojnicima. Takođe, arheolozi su otkrili arhiv carske ekonomije – oko 2, 5 hilјada glinenih krhotina sa tekstovima o izveštavanju o ekonomiji.

 

U Nisi se nalazila carska riznica, oplјačkana još u davna vremena, ali je nešto i ostalo pod njenim ruševinama – mermer i pozlaćene terakotne statue, serbrne figurine, ostaci carskog nameštaja, kovane monete. Pretpostavlјa se, da su mnogi darovi ostavlјani u riznicu iz različitih delova Partjanske države. Međutim, najznačajniji nalaz su postale – posude za vino u obliku roga, napravlјene od slonovače u količini od oko četrdeset njih i veličine 40-60 cm. Oštar kraj se završava uklesanim figurama grifona, kentaura, kozoroga, lјudi-bikova ili drugim mitološkim životinjama. Vrh posude ukrašen je širokim frizom sa mnogofigurnim scenama.

 

Riznica je bila zgrada od opeke sa velikim unutrašnjim dvorištem površine 38×38 m i dvanaest skladišta, raspoređenih po obodu zgrade – po tri sa svake strane dvorišta. Takođe, u Nisi je otkriveno ogromno skladište vina i skladišta sa brojnim rezervama.

 

Još jedna izuzetna konstrukcija drevne prestonice Arsakida je zgrada, koju su arheolozi nazvali Kvadratna dvorana. Celokupna konstrukcija se kreće na čvrstoj dvometarskoj platformi od sirovih cigli. Površina dvorane, u koju su uvodila tri prolaza, iznosila je 400 kvadratnih metara (20k20 m), visine – 10 m. Dvoranu je prekrivao ravan drveni krov sa velikim svetlarnikom u centru, oslanjajući se na četiri centralna stuba, izgrađena od opeke specijalno ravnog oblika. Zidovi od tri metra deblјine podelјeni su u dva sloja: donji je bio omalterisan i izbelјen, a gornji – obojen u tamno-crvenu boju. Vrhovi stubova bili su prepuni boja, plava, roze, krem i crvenih boja, zidovi naslikani belo-crveno-crnim šarama. Između stubova u nišama u gornjem sloju su stajale 2,5 metara glinene statue muškaraca u ogrtačima i žena ogrnutih u duge, niskopadajuće odore sa jarko crvenim” kapama. Najverovatnije, to su bile slike božanskih predaka partjanskih careva.

 

U kompleksu svetih zgrada Stare Nise bio je i takozvani “Okrugli hram” – cilindrična zgrada, pokrivena visokim čerpičnim pločama stojeći na masivnoj kvadratnoj osnovi. Možda je to bila grobnica partjanskih kralјeva: iako nema tragova sahranjivanja, sam tip izgradnje svodi se na vrlo staru koncepciju pogrebne arhitekture. Po svojoj konstrukciji i nizu detalјa “Okrugli hram” podseća na grčki hram Arsinoion na ostrvu Samotrakija (iz II v. pre n. ere), posvećen kultu Velikih bogova – Kabira. Kasnije se ovaj kult spojio sa poštovanjem božanskih blizanaca Dioskura, koji su se smatrali pokrovitelјem dinastije Selevkida.

 

Ipak, “Okrugli hram” u Staroj Nisi se značajno razlikuje od svog grčkog “kolege” ili prototipa. Nјegova konstrukcija je veoma bliska “Kvadratnoj dvorani”.

 

U centralnu halu “Okruglog hrama” (njen prečnik je 17 m (visina zidova – 12 m)) prvobitno su takođe vodila tri prolaza, od kojih su dva kasnije zatvorena. Zidovi dvorane su takođe podelјeni na dva sloja, baš kao što su podelјeni i stubovi, između kojih su u nišama stajale velike oslikane glinene statue – ali ne božanskih careva, već bogova. Svetlost koja je padala iz gornje lampe, osvetlјavala je zidove, osenčene samo terakotskim grčkim frizom…” (A. J. Nizovski “Sto velikih arheoloških otkrića”).

 

Ipak, mnogi istraživači uporno žele da podcrtaju značajan grčki uticaj na partjansku umetnost. Uticaja je naravno bilo, ali ne u stvari grčkog, već severno-pontijskog, uzorci umetničkih proizvoda predstavlјaju uzorke skitske umetnosti, čiji se uniformni stil može naći i u Evropi i u Srednjoj Aziji i na Iranskom platou. Pri tome, drevna Partija je zaista bila krajina antičkog sveta i periferija civilizacije, samo ova civilizacija je bila civilizacija ne južne Grčke, Rima, Mesopotamije i slično, već severne, civilizacije Velike Skitije.

 

U to, da je Partija bila krajina velikoskitske civilizacije, možete da se uverite, gledajući slike partjanskih i skitskih konjanika strelaca. Istina, proizvodi iz Partije su izgubili na kvalitetu izrade u odnosu na skitske, ali golim okom se vidi da je to jedan isti stil.

 

Pored toga, možemo da razmotrimo njihov rasni tip – oni su, to je jasno, beli lјudi, i više od toga, lјudi bele rase severnog tipa, koji se i sada mogu naći u Rusiji – može se još videti nekoliko trenutaka, koji dokazuju srodstvo Skita i Partjana. Na primer, sličnost odeće – iste pantalone, bluze, frizura “pod lonac” sa povezom na čelu. Na primer, slika partjanskog cara Mitridata I veoma podseća na frizure koje su nosili muškarci u Rusiji.

 

Postoji i još jedna dodirna tačka. Na jednoj od fotografija, koje će biti na jutjub snimku, je prikazana figura skitskog strelca iz 5. veka pre nove ere, okrenutog i u punom galopu koji gađa neprijatelјa. U istoriji je poznata taktika, koju su koristili konjanici strelci partjani u borbi, dovodeći protivnike do očaja svojim “lukavstvom”, koja je dobila od istoričara ime “partjanska strela”. U toku lažnog ili realnog povlačenja, neočekivano bi se partjanski jahači okrenuli u sedlu za 180 stepeni i u galopu gađali neprijatelјa. Procenite veštinu jahača ratnika – na kraju krajeva, uzengija tada još nije bilo, a trebalo je sedeti okrenuvši se u nazad gde su obe ruke bile zauzete gađanjem iz luka.

 

Važno je napomenuti da je u engleskom i francuskom jeziku izraz “partjanska strela” znači neprijatno-neočekivan odgovor ili akciju naizgled već pobeđenog protivnika. Eto takva je uspomena ostala Evropi o partjanima. Da li se sećate Puškinovog prevoda grčkog pesnika Anakreonta, koji je živeo u 6. I 5. veku pre nove ere? “Prepoznaju se partjani po visokim šeširima…” Nisu voleli grci partjane zog njihove vojne veštine i samouverenosti, iza kojih stoji velika sila – Velika Skitija, koja je već tada a i nekoliko vekova ranije upisala sebe u istoriji sveta. Ničim se oni partjanima nisu mogli suprotstaviti, osim ako se vulgarizuje istorija.

 

Postoji još jedan razlog zbog koga ortodoksni istoričari pokušavaju da zaobiđu svojom pažnjom partjane: ako se kopa dublјe, evo na primer, arheolozi su kopali u gradu Germi u iranskom Azerbejdžanu i 1965. godine našli komad keramike partjanskog perioda sa svastikom. Kopali su još jednom 1966. godine u gradu Žuben, u iranskoj provinciji Gilјan i našli ogrlicu partjanskog perioda sa svastikom. Ispostavilo se da su partjani, kao minimum, koristili slovensko-arijske simbole, a u krajnjoj liniji, i bili su sloveno-arijevci.

 

A evo, istoričar Vladimir Ivanovič Serbakov kopao je na drugom mestu i u 80-tim godinama prošlog veka dokazao, da su Asi iz skandinavske mitologije i Partjani – jedan isti narod, o čemu je i pisao u knjizi “Gde su živeli heroji edskih mitova?”. On je takođe napisao, da su Asi došli u Evropu preko teritorije savremene Turkmenije. Da je glavni sveštenik Asa, Odin, osnovao Asgard u podnožju Kopetdaga (planinski sistem u Iranu i Turkmeniji). I taj Asgard je partjanska Nisa, a njena riznica – je riznica Asgarda i boga Odina, a koja se nalazi u blizini skladišta vina gde se čuvalo vino za pripremu kultnog napitka. Na kraju krajeva, u skladu sa “Mlada Eda” islandskim srednjovekovnim pesnikom Snorija Sturlusona, koja sadrži odlomke drevnih pesama iz germano-nordijske mitologije, Odinu nije bila potrebna hrana, već mu je bilo potrebno vino.

 

U skandinavskim izvorima se u više navrata pominju glineni giganti, što je verovatno eho sećanja na skulpture bogova u Asgardu-Nisi. Pored toga, Eda govori o tome da je Odin imao presto od slonovače, pa se onda postavlјa pitanje odakle slonovača u Skandinaviji? A eto u Nisi-Asgardu se to pitanje, odakle slonovača, nije pojavilo. Vladavina Partije se prostirala do Indije. U Staroj Nisi pronađeno je mnoštvo predmeta od slonovače. I mitske životinje, isklesane na krajevima ritualnih posuda – ritona – nalaze se u islandskim sagama. Ove i druge dokaze iskopao je Vladimir Šerbakov, analizirajući germano-skandinavske mitove i ustanovio mesto od jednog od četri poznata nam Asgarda sloveno-arijevaca – Asgarda Sogdijskog, koji je jedini dao dostojan otpor trupama Aleksandra Makedonskog.

 

Država partjana je postojala dugo, u kritičnim trenucima dobijala je pomoć od svemoćnog severnog suseda – Velike Skitije. Međutim, stalni ratovi koje je vodila džava tokom skoro svog vremena svog postojanja, su je uništavali. I unutrašnjih problema je bilo dovolјno. Pre svega, to se odnosi na svađe između partjanske aristokratije, koja se sastojala od sedam najuticajnijih plemenitih kuća (klanova) i nekoliko srednjih i malih klanova.

 

Glavne kuće Partije su bile

 

Kuća Parni iz Partene (Horasan, na severoistoku Irana), koja je u stvari i uspostavila Partjansku vlast. Legendarni Arsak (Aršak) I je bio vođa Parna iz skitskog plemenskog saveza Daka, koji su napadali selevkidsku pokrajinu Partiju i osnivač dinastije Arsakida.

Kuća Surena koja je bila smeštena u Sistanu (Sakastan) – oblasti na jugo-zapadu savremenog Irana na granici sa Avganistanom.

Ova kuća je dobila nasledno pravo na krunu partjanskog cara u vreme krunisanja. Kao što je poznato, partjanski car je imao pravo da postane samo jedan od Arsakida (Aršakida). Kada je partjanski presto dobila grana Artabana III, koji je bio Arsakid po majci, Suren je nastavio da podržava “čiste” Arsakide, što nije moglo a da ne utiče na stabilnost carske vlasti. Najpoznatiji predstavnik ove kuće je glavnokomandujući Suren, koji je primenio novu partjansku taktiku i potpuno razbio rimskog vojskovođu Krasa (onoga koji je slomio ustanak Skita Spartaka) kod Kara u 1. veku pre nove ere, kada su i sam Kras i njegova vojska poginuli.

 

Kakva je to taktika bila? Prvo, Suren je odabrao iz svojih podanka 10 hilјada brojnu i dobro obučenu i opremlјenu vojsku. Stvar je u tome, da u Partiji regularne vojske na stalnoj osnovi nije bilo. U slučaju rata, car bi proglasio mobilizaciju i vazalni njemu vladari bi dolazili sa svojim trupama koje su oni već opremili i obučili. (Sličan sistem lokalnih trupa je bio u srednjovekovnoj Rusiji i Srbiji). Drugo, primenjujući klasičnu taktiku partjanske konjice – uzjaši, zaspi neprijatelјa gomilom strela i brzo odstupi nazad, Suren je uveo i nešto novo. On je naredio da se stalno neprijatelј zasipa “municijom” – strelama.

 

Tako da je partjanska konjica zasipala strelama rimski poredak gotovo neprestano. Pri tome je “proizveden arsenal” municije dostavlјala na kamilama. I to je učinjeno iz jednog razloga: u slučaju, da rimska konjica krene u kontranapad, specifičan miris kamila konji ne vole i konjima se približiti kamilama nije lako. Nažalost, izuzetan vojni talenat, autoritet i popularnost partjanskog komandanta izazivao je strah kod tadašnjeg partjanskog cara Oroda II, kome je uzgred, on dugovao presto.

 

Suren je doveo Oroda do vrha vlasti, svrgnuvši Mitridata III, a takođe je branio njegovu vlast kada je Mitridat pošao u rat sa Orodom. A kako je car otplatio za takvu službu svom vazalu? Godinu dana posle bitke kod Kara, car je naredio da se pogubi Suren, a za novog komandanta partjanske vojske imenovao je svog sina Pakora, a uspešnu taktiku koju je izmislio Suren, nikada više nisu koristili. Osim toga, značajan deo partjanskih oružanih snaga ponovo su postali plaćenici.

 

Manja, ali u isto vreme elitna vojska, bili su ratnici konjanici, poznati kao Katafrakti. Katafrakti je naziv za pripadnika teške, odnosno okloplјene konjice, karakteristične u starom veku. Za katafrakte je bilo karakteristično da su oni na sebi nosili krlјuštne oklope od bronzanih ili železnih ploča, a kasnije su u nekim slučajevima istim oklopom bili obloženi i konji. Katafrakti su bili naoružani dugim koplјem, a ponekad su nosili mač ili bojni čekić za neposrednu borbu. U nekim su slučajevima bili su naoružani i lukovima i strelama.Te vojske je bilo dva puta manje od strelaca. U interakciji, ove dve vrste vojnika mogli su da postignu na bojnom polјu značajne rezultate, od kojih je najupečatlјiviji poraz Rimlјana Krasa.

 

U Partiji je postojalo pet najvećih kuća koje su vladale svojim teritorijama i to su

 

Kuća Aspahapet kod partjana je vladala na teritoriji Mazenderana, takođe Tabaristana (severu Irana na obali Kaspijskog mora) i nastavila je da vlada još tokom skoro hilјadu godina.

Kuća Dahaj iz Astabena (savremeni severo-istok Irana – jug Turkmenistana).

Kuća Karen iz Nahavanda (savremena pokrajina Hamadan, zapad Irana). Posle pada Sasanidskog carstva su vladali tamo još 270 godina.

Kuća Mihran iz Arsakija (savremena. pokrajina Teheran, sever Irana) sedeli su u Re (Shahr-e-Rai) – najstarijem gradu Irana.

Kuća Sohaj iz Margiana (jugo-istok Turkmenistana). U 6 veku. n. e. glava ove kuće, Bahram Čubin, bio je komandant sasanidske vojske, a zatim kratko vreme bio šahinšah (car careva) carstva Sasanida.

 

Ove kuće su vladale svojim teritorijama, imale su svoje vojske i dvorove po carskom tipu, to jest bili su relativno samostalni i nezavisni. Vladati takvim podanicima nije bilo lako. U zemlјi su često izbijali dinastički i drugi sukobi, koji su na kraju oslabili centralnu vlast i doveli do promene vladajuće dinastije. Žestoka borba između dva predstavnika kuće Arsakida: Vologesa V i Artabanom V na početku III veka. n. e. je dovela do toga da su na vlast u Partiji došli Sasanidi iz južne pokrajine – Parse – prvobitnog izvora države Ahemenida. Važno je napomenuti da se danas imena Suren, Karen, Mihran, Tigran smatraju imenima čisto jermenski ili imenima drugih kavkaskih nacionalnosti. U krajnjem slučaju, vrlo retko se govori o njihovom persijskom poreklu i nikada – o njihovom partjanskom, odnosno skitskom. Drugim rečima, nikada se ne govori o tome, da su to imena lјudi bele rase, sloveno-arijevaca, koji su bili vladajuća i vojna elita ovih naroda.

 

To, u principu, i nije ni čudo. Semitskim i turkomongolskim narodima se zaista može igrati, čak i da im se osmisli veoma važna uloga u drevnoj istoriji, uklјučujući opravdanje prava na organizaciju svoje države na toj teritoriji, koju oni proglase svojim drevnim ognjištem, jer su oni “uvek tu živeli”. I takođe zbog toga, da ne bi smatrali sebe “ostatkom zaostalog Istoka” već “naprednom Evropom”. Na kraju krajeva, “preci” su im svi po izboru evropeoidni. Pa, i pripisati sebi par hilјada godina drevne istorije, takođe nije loše.

 

Zato i pišu razne “koncepte formiranja istorijskog uma”, u kojima su spremni da objave svojima tuđe kurgane, a sahranjene u njima lјude, iako se razlikuju od njih po izgledu, svojim velikim precima, kako bi slava hrabrih podviga tih “predaka” pala i na njih. Sasvim je jasno i sa puno primera ovo pitanje osvetlјeno u članku V. A. Šnirelmana “Arijevci ili turci? Borba za pretke u Centralnoj Aziji”. Evo jednog od primera: “Turkmenski umetnik Sulij Jaranov je još 1980-ih. godina pokušao da predstavi arijevce gotovo glavnim precima turkmena… On je pohvalio arijevce, kao kreatore ranih civilizacija, i njemu pripada “Portret arijke”, koji prikazuje mladu turkmenku u tradicionalnoj nošnji”.

 

Vratimo se, međutim, na partjane. Do početka III veka nove ere Partjanska država je politički razdroblјena – pogođena generacijama dinastičkih borbi, oslablјena različitim unutrašnjim smetnjama i spolјnim ratovima, ekonomski je oslabila. Tranzitna trgovina jedva je živela, gradovi su ostali pusti, kvalitet novca i zvaničnih spomenika je postao veoma nizak. U to vreme vladar tvrđave Darabgerd jedne iz južnih pokrajina Partije – Parsi Artašir (ili Ardašir) počeo je da ujedinjuje oko sebe različite male i ne potpune vazale Arsakida, prvo u Persiji, vodeći borbu za vlast sa svojom braćom, onda u Elamu, Kermanu i Seleukiji.

 

224.godine, on je krenuo u susret partjanskomu caru Artabanu (ili Ardavanu) V. Kao rezultat toga, u odlučujućoj bitci u aprilu te godine, partjanski car je poginuo, a Ardašir je proglasio sebe šahinšahom – carem careva, okrunivši se u glavnom gradu Partjanske države Ktesifoneu 226.godine.

Nastavi sa čitanjem Persijko carstvo 3. deo – IMPERIJA SASANIDA

razmak

Transkript emisije Drevnik br.40, radio Serbona
Autori i voditelјi: Drago, Dule, Duki, Saša i Aca

Poslušajte celu radio emisiju

Оцените чланак

Leave your thought

Пратите нашу страницу на Фејсбуку