We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

My Cart
£0.00
pravoslavna zapadna evropa velika Veneja (Vendija)

Pravoslavna zapadna evropa – Velika Veneja (Vendija)

U prošloj emisiji smo pričali o mitovima u koje nas ubeđuju, evo već vekovima, a koji su u stvarnosti bili sasvim drugačiji. Po društvenim i svim ostalim parazitima, mi ne smemo da znamo ništa o sebi, moramo da mislimo da smo kao Srbi, Rusi ili bilo ko iz Roda, produkt greške prirode i da smo kancer koji šeta planetom. Ono što je strašno i veoma zabrinjavajuće, jeste da je dobar deo to prihvatio kao činjenicu i ne pada mu na pamet da je preispituje. Rodili smo se u parazitskom sistemu, prihvatili ga kao normalno stanje koje nema alternativu i uklopili se u njega poslušno i bez znanja o tome da to nije tako i da je naša priroda sasvim drugačija. Zato se u našim emisijama trudimo da donesmo ono što je zaista bilo i otkrijemo tu prošlost, jer to znanje jeste jedan od klјučeva opstanka. Znanje je oduzeto, a nije oduzeto tek tako, bez razloga… drevnik pecat

Velika Veneja (Vendija) – tako se, davno, nekada zvala teritorija Zapadne Evrope, gde su se plemena slovena i arijevaca preselila iz Sedmorečja u potrazi za novim staništima, postepeno naselјavajući zemlјe zapadno od Uralskih planina. Evo šta nam kažu Vede o jednoj od ovih migracija:

 

“…Pošto je Odin bio vizionar i čarobnjak, on je znao da će njegovo potomstvo naseliti severnu krajinu sveta. On je poseo svoju braću Be [Stara] i Vili [Vinga] kao vladare u Asgardu, a on je otišao na put i sa njim svi Diji i mnogo drugog naroda. Otišao je prvo na zapad u Gardariku, a zatim na jug u zemlјu Saksonaca. On je imao mnogo sinova. On je zavladao zemlјama širom zemlјi Saksonaca i postavio tamo svoje sinove kao vladare. Zatim je otišao na sever, ka moru, i nastanio se na jednom ostrvu. To je tamo, gde sada to ostrvo zovu ostrvo Odina na Fonu…”

 

Runski letopisi drevnoruske crkve starovernika sadrže sledeće informacije o migraciji sloveno-arijevaca:

“… Kasnije, Rodovi Rase Velike, gonjeni surovim Daarijskim vetrovima, počeli su da se kreću dalјe prema jugu, naselјavajući se na različitim kontinentima. Knaz Skand naselio je severni deo Veneje. Kasnije je ova teritorija počela da se zove Skando (i) nav (i) ja, tj. umirući knez je rekao da će njegov Duh nakon smrti zaštititi ovu Zemlјu … “

Vedski simbol. Ostrvo Gotland, Švedska, Vaskinde 4-6 vek

Vedski simbol. Ostrvo Gotland, Švedska, Havor 4-6 vek

Vedski simbol. Ostrvo Gotland, Švedska, Vaskinde 4-6 vek

Vedski simbol. Ostrvo Gotland, Švedska, Hellvi 4-6 vek

Vedski simbol. Ostrvo Gotland, Švedska, Martebo 4-6 vek

Vedski simbol. Ostrvo Gotland, Švedska, Sanda 4-6 vek

Svastika na zlatnom skandinavskom novčiću 5 vek

Fibula (kopča za odeću) u obliku svastike, Danska 5 vek

Fibula (kopča za odeću) u obliku svastike, Danska 5 vek

Svastika na runskom kamenu, Snoldelev, Danska 7.vek

Svastika na sekiri 8. vek

Svastika na maču vikinga 9. Vek

Svastika na kralјevskoj tapiseriji, Oseberg, Norveška 8. Vek

Svastika na fragmentu kade, Norveška 9. vek

Svastika na maču vikinga 9. vek

Skoro celu teritoriju Veneje u 1. milenijumu pre nove ere do 1. hilјade n. e. zauzimali su Veneti ili Vendi. Vizantijski istoričar Jordan (4. vek nove ere) u svom radu “O poreklu i delima Geta” piše: “…Između reka Dunava, Tise i Olte leži Dakija… severno… na ogromnim prostorima nalazi se mnogolјudni narod Venda. Uprkos činjenici da se sada njuhovo ime promenilo u odnosu sa različitostima rodova, oni se nazivaju sklavenima i antima”. Takođe, on piše: “…Posle poraza Herula Germanarih je pokrenuo vojsku protiv Veneta… Ovi Veneti potiču od jednog korena i sada su poznati pod tri imena: Veneti, Anti i Sklavini”. Savremena nauka klasifikuje Venetima plemena severo-istoka Italije (savr. oblast Veneto), koji su govorili na drevnom venetskom jeziku “bliže etrutskom”, slovenska plemena Istočne Evrope i neka keltska plemena. Stoga ne iznenađuje da se na teritoriji današnje Irske i velike Britanije nalaze vedski arijevski simboli.

Svastika na keltskom spomeniku, Kermarijanski kamen, 4. vek. p.n.e

Svastika u Halštatskoj kulturi. Kelti protiv Ilira 4 vek. p.n.e

Svastika u keltskom obliku

Svastika u Irskoj, Ogham Stone, 5. vek

Svastika u Irskoj, krst Svetog Brigita

Godine 1857. tokom iskopavanja kod mosta Čelsi, Velika Britanija je pronađen bronzani keltski štit ukrašen spiralama, krugovima i 27 svastika. Savremeni naučnici su ga pripisali keltskoj latinskoj kulturi (prva polovina prvog milenijuma pre nove ere), rasprostranjenoj u celoj centralnoj i zapadnoj Evropi (Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji), na Balkanu, Maloj Aziji, Velikoj Britaniji i Irskoj. Ova kultura je iz nekog razloga nazvana po selu La Ten (La Tene) u Švajcarskoj.

Svastika na keltskom štitu, Engleska, 1. vek pne do 1 vek n.e.

Svastika na keltskom štitu, Engleska, 1 vek. pne do 1 vek n.e. (detalј)

Svastika u crkvi Kenfild, Eseks, Velika Britanija

Svastika na urni za pepeo, Velika Britanija 5. vek

Svastika na brošu, Norfolk, Velika Britanija, 6. Vek

Svastika na uprtaču detalј, Velika Britanija, 6. vek

Svastika na urni za pepeo, Velika Britanija, 7. vek

Svastika na brošu, Velika Britanija, 8. vek

Svastika na steli, Ostrvo Men, Velika Britanija, 9. vek

Svastika na koplјu, Nemačka, 1 vek

Na teritoriji savremene Nemačke takođe su pronađeni vedski arijski simboli, što nije iznenađujuće. Uostalom, do 11-12 veka, živeli su tamo plemenski savezi Srba, Ljutića i Bodrića dok ih potpuno nisu uništili teutonci, sravnili sa zemlјom njihov sveti grad-hram Arkonu (ostrvo Rigen) i Ret-Ru i prisvojili sebi slovenske gradove, meko promenivši njihova imena. Lic je postao Lajpcig, Drozdan – Drezden, Strelec – Štrelic, Zverin – Šverin, Mikulin Bor – Meklenburg. O tome su vrlo dobro pisali naš Ivo Vukčević u knjizi “Slovenska Germanija” i rusi G.V. Nosovski i A.T. Fomenko u izuzetnoj knjizi “Biblijska Rus”. U trećem delu se nalazi poglavlјe “Slovenska arheologija”, u kojoj možete pročitati sledeće:

 

“…1996. godine je objavlјena knjiga poznatog ruskog umetnika, akademika I. S. Glazunova “Rusija raspeta”. U ovoj knjizi postoji zanimlјiv odelјak posvećen malo poznatim stranicama slovenske arheologije. Glavni zaklјučak I. S. Glazunova može se ukratko formulisati kao sledeći: u slovenskoj arheologiji veoma mnogo i očigledno se namerno krije od šire, pa čak i naučne javnosti. U svetlu naših sopstvenih istraživanja jasno je zašto se to dešava. Zapravo arheologija je veoma često u suprotnosti sa skaligerovskom istorijom. Posebno jasno se to manifestuje u slučajevima kada su arheološki nalazi – slovenski. Dakle, slovenska arheologija i neminovno sledeći iz nje zaklјučci su u izvesnom smislu “zabranjena tema” u istoriji. I. S. Glazunov skreće pažnju na skoro zaboravlјene studije poznatog ruskog naučnika 19. veka, osnivača Tomskog univerziteta – Vasilija Markoviča Florinskogo. I. S. Glazunov je napisao:

 

“Vasilij Florinski (1834-1899) je živeo 65 godina. Diplomirao je Peterburgšku medicinsko-hiruršku akademiju. Sjajne sposobnosti diplomca bile su primećene, i već kroz nekoliko godina mu je dodelјeno zvanje profesora. Ali nije medicinskim svojim znanjem i sposobnostima otvorio ovaj čovek put u besmrtnost. Nјegova sudbina i sve sveupijajuća strast postala je arheologija. Tačnije, poređenje arheologije. Izvanredan naučnik je tražio i našao odgovor na goruće pitanje: kojim narodima i kojoj rasi pripada hilјade drevnih humki rasutih na prostranstvima Sibira? Odgovor Florinskogo je jasan i nedvosmislen: drevno stanovništvo Sibira pripadalo je arijevskoj rasi, odnosno, plemenima, koji su kasnije postali poznati u istoriji pod imenom Sloveni. Vasilij Marković florinski je uradio ogroman posao, upoređujući arheološke nalaze raskopane Šlimanove Troje, Jadranskih Veneta (poznato je da su Veneti – Srbi, što ne mogu poreći kako naši, tako i zapadni istoričari), kao i Veneta pribaltičkih sa nlazima u severnoruskimi južnoruskim humkama. Sličnost nađenih svakodnevnih predmeta, nakita, posuđa iz Venetska – tačnije, slovenskih zemalјa sa sibirskimi kurganskim predmetima je bila toliko upadlјiva, da nije ostavlјala sumnje…”

 

Dakle, ispostavilo se da su Mala Azija i dobar deo Zapadne Evrope bili naselјeni u prošlosti istim “slovenskim” narodom, kao i Rusija i Sibir. I jasno je zašto. To su tragovi velikog “mongolskog” osvajanja Evroazije, koje se, kao što smo pokazali, dogodilo u 14. veku nove ere i bilo je uglavnom vedsko arijevsko.

 

Pogledajmo knjigu “Imperija”.

O Troji. Ne treba misliti, da je G. Šliman stvarno iskopao pravu antičku Troju. Kao što smo pokazali “antička” Troja – to je samo jedan od naziva Car-Grada = Carigrada. Ali ovde to i nije bitno. A važno je, da je “Šlimanovska Troja” – neki stari lokalitet u Maloj Aziji. Ispostavilo se da je i on – vedsko arijevski. I. S. Glazunov navodi: “Florinski piše da su jadranski ili italijanski sloveni – Veneti, ulazivši u savez trojanskih plemena, ostavlјajući Troju, osnovali… Veneciju, kao i Patavu (od “slovenske” reči pta – ptica, danas Padova)”.

 

Uostalom, poznato je da Venecija stoji na drevnim drvenim šipovima. A grad stoji na njima već nekoliko stotina godina. Barem. Postavlјa se zanimlјivo pitanje: od kakvog su drveta ovi šipovi? Prema nekim izvorima, oni su napravlјeni od sibirskog ariša, koji ne truli u vodi. Ali, ako je to zaista sibirski ariš, onda se javlјa još zanimlјivije pitanje: na koji način su osnivači Venecije povezani sa Sibirom? U skaligerovskoj hronologiji to izgleda apsurdno. A u svetlu istraživanja Florinskog i našoj rekonstrukcije, to je potpuno prirodno. Nažalost, nismo našli u literaturi podatke o tome kakvo se drvo koristilo za venecijanske šipove. Bilo bi zanimlјivo do kraja to dešifrovati.

 

I. S. Glazunov piše dalјe: “Sećam se, kako me u Nemačkoj, tačnije u DDR, gde sam radio na rekonstrukciji scenskih slika ‘Kneza Igora” i “Pikove dame’, nešto neodolјivo vuklo na čuveno ostrvo Rigen, gde se nalazila slavna Arkona – drevni verski centar, ako želite Meka naših predaka – baltičkih slovena. Sovjetski udžbenici istorije, kao i sami naši naučnici, očigledno imajući svoje razloge, kao da su zaboravili o milenijumskom postojanju naših predaka na obalama Baltika”.

 

U svetlu naših istraživanja postaje jasno – zašto istoričari i arheolozi zaista ne vole da govore o prošlom prisustvu “slovena” u Zapadnoj Evropi, Maloj Aziji i t. d. Istoričari ubeđuju javnost, da je to prisustvo “veoma, veoma davno”. A u stvari, mnogi od ovih nalaza u Evropi očigledno su srednjovekovni.Zbog toga, verovatno, oni i nastoje da što je moguće ređe dodirnu ovo bolno mesto skaligerovske istorije.

 

I. S. Glazunov piše: “Budući da sam na ostrvu Rigen i saznao o arheološkim iskopavanjima, ja sam požurio da se upoznam sa mladim arheolozima, studentima Berlinskog univerziteta… Jedan od njih… tužno zavrtevši glavom, reče:

– Kakva šteta što ste zakasnili!..

– Zašto zakasnio? – iznenađeno sam pitao.

Mladi čovek mi je rekao, da su pre nekoliko dana oni iskopali slovenski drveni brod IX veka (to datiranje je, naravno, skaligerovsko.). I zbog beskoristnosti, juče su ga prekrili zemlјom.

– Kako?.. Zašto ste to uradili?

Mladi arheolog ponizno je odgovorio:

– A kome je on potreban?

– Kako kome? – nisam mogao da dođem sebi od čuđenje, – pa, poslali bi ga u Moskvu!

Gledajući na mene sivim očima vikinga, nemački mladić je odgovrio:

– Moskvu to ne interesuje.

– Pa, kako, zašto, imamo poznatog istoričara i arheologa, akademika Ribakova. Viking je namrštio izgorelo od sunca čelo: – Mi znamo ime Ribakova od našeg vođe, naučnika sa svetskim imenom. Naš posao je da kopamo, a rezultate nalaza prijavlјujemo profesoru.

U dubokom uzbuđenju pitao sam svoje novo poznanika, o najinteresantnijim nalazima nemačke ekspedicije.. Potomak tevtonaca je slegao ramenima i izgovorio lјutito frazu, koja se urezala u moje pamćenje za ceo život:

OVDE JE SVE DO MAGME SLOVENSKO!

Zatim je I. S. Glazunov govorio o svom razgovoru u Berlinu sa zamenikom profesora Hermana. On je rekao sledeće:

– Mogu da vam kažem jednu stvar, da imamo kod nas u DDR ogroman magacin, sa slovenskom arheologijom i drebnim knjigama, pisanim na staroslavenskom. Nakon završetka rata, mi smo mnogo odneli u to skladište, i do sada niko po njemu nije kopao.

Na pitanje I. S. Glazunova, da li su tamo slovenske knjige, pisane na drvenim daščicama, usledio je odgovor:

– Može biti i da postoje… Ali niko od vaših sovjetskih ili naših naučnika nije pokazao nikakav interes…

 

Još jedna napomena. Čak i oni savesni naučnici, koji pokušavaju da shvate očigledne tragove široke rasprostranjenosti starih vedskih predmeta, zakopanih širom Evroazije, pokušavaju da im mesto pronađu u skaligerovskoj hronologiji, gde je moguće smestiti ceo ovaj ogroman materijal. Ali pošto je srednji vek “već zauzet”, oni moraju da da idu daleko u prošlost i smišlјaju teorije o nekim “protoslovenima”. Po našem mišlјenju, svi ovi nalazi se ne odnose na daleke protoslovene, već na srednjovekovne slovene “mogole”, odnosno “velike”. Upravo su oni u 14. veku osvojili Evraziju i severnu Afriku…” (G. V. Nosovski, A. T. Fomenko “Biblijska Rusija” (Rusko-Ordinsko Carstvo i Biblija. Nova matematička hronologija antike), Moskva, 1996. godine).

Svastika na urni za pepeo, Nemačka, 1 vek

Svastika na fibuli, Nemačka, 5. vek

Svastika na koplјu, Nemačka, 3 vek

Svastika na zlatnom novčiću, 5. vek

U Evropi (na severu Španije i jugozapadu Francuske) trenutno živi još jedan narod, koji još uvek koristi, vedske arijevske simbole. To su – Baski. Moderni naučnici ništa određeno ne mogu da kažu u vezi toga, gde se ovaj narod pojavio, i odakle se pojavio njegov jezik. Po jednoj od verzija, baskijski jezik potiče od akvitanskog jezika, najrasprostranjenijeg u Akvitaniji (jugo-zapad Francuske) do rimskog osvajanja…

Krst na mogili, Ajnhoa, baskijsko selo

Spomenik na mogili, Ajnhoa, baskijsko selo

Krst na mogili, Briskous (jugozapadna Francuska)

Oznaka na planini Čindoki (Txindoki)

Gipuskua (Guipuzcoa), Zemlјa Baska, baskijski rad

Uz brojne spomenike sa vedskim arijevskim simbolima raspršenim širom Evrope, postoje i spomenici sa runskim slovima, koji su stari od dve do petnaest hilјada godina. Naročito puno takvih spomenika je u Severnoj Evropi, Skandinaviji. Ovo uklјučuje, pre svega, runsko kamenje, koje moderni naučnici odnose na period od 1. do 4. veka nove ere, iako je njihova starost mnogo veća i brakteati – ravne tanke kovanice od zlata ili srebra, relјefni na jednoj strani (mi danas nazivamo takve proizvode medalјonima).

 

Uvek se verovalo, da su ova runska pisma drevno germanske rune ili tzv. “stariji futark”. Međutim, niti jedan runski natpis, koji se odnosi na ovaj period, nije bio pročitan. U tom smislu, runolozi i istoričari nešto čitaju uz pomoć Futarka, ali rezultat je besmislen skup slova, koji se potom “dovodi” više ili manje svarlјivom umu, koristeći sve vrste natezanja i pretpostavki. Za 90 godina svog postojanja zapadna ruonologija nije normalno pročitala nijedan runski natpis.

 

Jedini pogodan alat za čitanje skandinavskih ranih runa bile su tzv “slovenske” rune. Uz njihovu pomoć, natpisi se čitaju savršeno, bez ikakvih problema, nasuprot nesrećnim ortodoksnim učenjacima. Moraju se skandinavske rune čitati ruskim jezikom, kaže Oleg Leonidovič Sokol-Kutilovski, dopisni član Ruske akademije prirodnih nauka, naučni saradnik na Institutu za geofiziku Uralskog odelenja Ruske akademije nauka (Ekaterinburg).

 

On je analizirao ručne natpise na 35 brakteata, oko 30 natpisa na kopčama i ukrasima, prstenovima, medalјonima, novčićima, oružju, 30 runskih kamena i oko desetak natpisa na kostima i drvetu. Geografija spomenika runskog vedskog arijevskog pisma, koje je on našao, je impresivna. Švedska, Norveška, Danska, Velika Britanija, Nemačka, Polјska, Litvanija, Ukrajina, Francuska, Bugarska, Mađarska, Srbija i evropski dio Turske. Napisao je nekoliko desetina članaka, detalјno opisujući svoje istraživanje (vidi http://www.trinitas.ru/rus/doc/avtr/ 01/0766-00.htm). Naučnik je došao do logičkog zaklјučka: skoro svi drevni runski natpisi severne i centralne Evrope, ranije smatrani germanskim, smisleno se čitaju na većini tzv. “slovenskih” jezika.

 

NATPISI NA RUNSKOM KAMENјU

 

 

Najpoznatiji runski kamen u Severnoj Evropi je kamen iz švedskog grada Reka. Kamen sadrži najduži runski natpis među poznatim. On se sastoji od 762 runa i datira iz 9. veka nove ere. Tekst je ispisan na svim stranama kamena, uklјučujući i krajeve i vrh.

Runski Kamen iz Reka

Runski Kamen iz Reka

Runski Kamen iz Reka

Runski Kamen iz Reka

Šveđani su “dekodirali” natpis na sledeći način: “O Vemude ove rune govore. Varin ih je složio u čast palog sina. Reci, pamti, kakav je bio plen dva, koga su dvanaest puta na bojnom polјu kopali, i oba su uzeta zajedno, od čoveka do čoveka. Reci još, ko je u devet pokolena izgubio život u Ostrogotima i još uvek je prvi u bitci. Tjodrik je vladao, hrabar u borbi, kormilar vojnika u moru spreman. Sada on sedi, drži svoj štit, na gotskom konju, vožd Meringa. ”

 

Međutim, ruski naučnik Sokol Kutilovski koristi slovenske rune, daje svoje dekodiranje svakog reda natpisa, što je znatno više nego kod šveda, i tvrdi da “švedska runska poema” nema nikakve veze sa onim što je napisano u kamenu u stvarnosti. Ni o kakvom Vemudu se ne govori, kao i o Tjodriku, koga izjednačavaju sa kralјem vizigota Teodorikom. Štaviše, svojim dešifrovanjem on razbija mit o drevnoj poetskoj runskoj literaturi Šveđana. Jedina ispravna pretpostavka švedskih runologa je da je kamen spomenik palim. Šta je napisano na njemu, stvarno? Dajemo fragment dešifrovanja natpisa, koji je u potpunosti preveden i u članku naučnika “Runski kamen iz Reka: Mitovi i stvarnost“:

 

“Postavili smo ovo svojim pozvanima. Odlučili su da se odreknu svojih života za Rage. Nije bio ravnopravan boj koji su počeli, oni su ušli u svoj boj, jer on došao do njih … Oni su razbili vojsku tu. Neka zemlјi svojoj odu … Danci su napali zemlјu tu, sluge vlasnika tih zemalјa. Zato, jer su verovali da će utvrditi porez (na) zemlјu koju su bili skloni da im daju … Da nije bilo Nera, Nivaned, Vaned i Nevanhnana u službi vladalaca zemlјe … oni ne bi napadali zemlјu. Nema Danaca takvih, kao Nera što … čuvaju, pošto im je data zemlјa, njihova zemlјa … “

 

Govori se o sukobu između polјoprivrednih zajednica slovenskih naroda Raga i Nera sa jedne strane i Danaca s druge strane. Danci su pokušali da sakupe porez od svojih suseda, ali im je pružen otpor, a glavnu ulogu u tome su igrali lјudi koji su postavili taj spomenik. Oni su došli u pomoć Ragima. Iz dešifrovanja natpisa, može se razumeti da su Neri radili u tim mestima po najmu. Posle konflikta, dobili su deo obradivog zemlјišta koje se graniči sa Dancima i obećali da će ih zaštititi od napada Danaca.

 

Kao što vidimo, ruski naučnik ima prilično drugačiji tekst, koji nema ništa zajedničko sa švedskim mutnim fikcijama o nekom neshvatlјivom plenu, koji su iz nekog razloga izvukli dvanaest puta. Pogledajmo neke skandinavske runske kamene, koji su sasvim nedavno “govorili” ruskim jezikom.

Runski kamen iz Norveške

Runski kamen iz Norveške

Runski kamen iz Norveške

Runski kamen iz Švedske

Runski kamen iz Švedske

Kamen, prikazan na prvoj fotografiji se nalazi u Norveškoj i datira iz 4-6. veka n. e. Na njemu je utisnut veliki znak, koji zauzima gotovo polovinu kamena i runski natpis. Sudeći po natpisu i znaku, ovaj kamen je takođe posvećen palim vojnicima. Natpis glasi: “Ljudi ovi u Rusi Božjoj po noći, ostali su živi”, a znak, koji liči na runu “Pe”, može da znači pripadnost poginulih u borbi, ratnika vojsci Peruna, slovenskog boga. Interesantne informacije, zar ne? Iz toga sledi da je, barem od 4. do 6. veka n. e. na teritoriji savremene Norveške postojala država Božja Rus, i narod koji je govorio ruskim jeziku, pisao “slovenskim” runama i obožavao “slovenske” bogove.

 

Još jedan runski kamen iz Norveške glasi: “Ra u noći, to jest u jami. Govori Bog u noći: to se raduje Borobog, on je te noći Ra zamrzao. Borobog, on jeste. Raste Sunce mlado, Ra sedi sakuplјa se na Rusi”. Soko-Kutilovskij sugeriše da se natpis može shvatiti kao ideja drevnih slovena o uzroku početka zime ili polarne noći. Neobično je videti ime “egipatskog boga Ra u slovenskim nemačkim natpisima iz Severne Evrope, ali, kako se ispostavilo, ona se nalazi tamo vrlo često i znači Sunce, a Borobog – bog vetra i hladnoće.”

 

A evo još jedan kamen iz Norveške. On se zove “The Eggja rune stone”, po imenu sela, oko koga su ga otkrili. On sadrži oko 184 runskih znakova, sastoji se od dva reda i navodno je priča o promeni klime – pojavi neobično ranog zagrevanja, čiji su uzrok mogla biti svetla, tj, baklјe na suncu-Ra, koji je nazvan pegavim. Naučnik je uspeo da sa sigurnošću da pročita dve trećine teksta: “Neri plaču. Sunce malo šareno spava. Zima daje sneg. Nјegov žar peče vodu, jer nema tog hladnog vetra svog u noći snežnoj. Govore, čitanjem žele da zovu oni Sunce na svoje (mesto) … jer nije vreme, jer malo peče zimi ono…Sunce nejako gura hladan vetar, ali sada silno. Na Suncu je Mara. Drugi (put) rano žari, drugi (put) ne … Peče…”.

 

Na Runskom kamenu iz Švedske, koji datira iz prve polovine prvog milenijuma pre nove ere čitamo: “Sećate se dugo tih vremena, jer to vreme ulazi u tamu: reka vremena teče zauvek. Rboniva ta takođe. ” Ime Rbon je bilo prilično često u ranoj srednjovjekovnoj Skandinaviji, jer se često nalazi na runskim kamenim spomenicima. Ovo ime ima različite varijante izgovora: Rabon, Rboni, Rbonis.

 

Još jedan švedski kamen na ruskom kaže: “Postavili su ga i pročitali. Ako ne želite rat, znajte – graničar tuđi je to “. Drugim rečima, ovaj kamen je granični stub 4.- 6. veka sa upozoravajućim natpisom. Stražarski psi, prikazani na njemu, u potpunosti odgovaraju tome.

 

NATPISI NA BRAKTEATIMA

Skandinavskih brakteata postoji mnogo. O njihovom izobilјu svedoči kapitalni rad nemačkog naučnika S. Novaka od 920 stranica, koji je u potpunosti posvećen zlatnim brakteatima. Međutim, u ovom tomu nema ni jednog prevoda, jer ni jedan runski natpis na njima nije bio pročitan germanskim runama, što nije čudo. Na kraju krajeva, ovi natpisi se čitaju samo runama “slovenskim”! Međutim, ceo “naučni” svet nastavlјa da razmatra i dešifruje natpise na njima – sa germanskim.

Brakteat sa ostrva Gottland

Slovenski brakteat-amulet iz Skandinavije

Brakteat sa svastikom, solarnim bogom Ra

Brakteat sa svastikom, sunčanim bogom Ra

Brakteat sa svastikom, sunčanim bogom Ra

Runski natpis na prvom brakteatu sa ostrva Gotland čita se prosto – “o, Bože”, na drugom “Bože, zaštiti”, to jest brakteat je bio talisman. Na trećem je napisano: “Bog Ra, Bog Ka”. Evo kako opisuje ovaj brakteat Soko-Kutilovskij: “Pošto su na ovom brakteatu prikazani samo solarni simboli, centralnu figuru predstavlјa “sunčani” Bog, koji se nalazi u pokretu. Ruke Boga, savijene su pod pravim uglom, formiraju runu “Ra”, a svastika (ili kolovrat), koji se nalazi iza njega, formira runu “Ka”. Pri tom, Solarni Bog, što bi trebalo da bude Sunce, kreće se u smeru kazalјke na satu. Svaka pojava (rođenje) Boga Sunca Ra je zora, a svaki njegov zalazak (smrt) je Ka. Etimologija reči izlazak i zalazak sunca, moguće je, da su nekako povezana po smislu sa periodičnom pojavom i nestankom Sunca. U stvari, svastika je slika kretanja Sunca, poznato je iz mnogih izvora, ali samo u slogovnom slovenskom runskom pisanju postoji runa, koja istovremeno sadrži u sebi i drevnu zvučnu vrednost i drevni grafički prikaz Sunca”. Sledeća dve brakteata takođe pominju boga Sunca. Natpis glasi: “Ra je večan, on postoji”.

 

Iz natpisa “Bog Ra, Bog Ka”, možemo da stignemo do izvora i značenja još jedne reči, a koja se kosristi za grobnicu, a to je RAKA. RA u ovom slučaju označava rađanje, a KA označava smrt. Zapravo, tim nazivom grobnice, označava se da je to mesto, mesto posmrtnog prebivališta onoga koji se rodio i umro.

 

KUTIJA IZ BRITANSKOG MUZEJA

 

 

Soko-Kutilovskij je otkrio još jednu mnogovekovnu tajnu čitajući “slovenske” rune na maloj kutiji, poznatoj u literaturi kao “Franks casket” (kovčeg Franka). Ona je bila pronađena u Auzonu (Francuskoj) u 19. veku, a 1867. godine engleski antikvar Franks poklonio je Britanskom muzeju gde se i sada nalazi. Nedostajući desni panel je otkriven 1890. godine u Italiji i sada se čuva u Narodnom muzeju u Firenci. Dimenzije kutije su 12,9×22,9×19,1 cm. Ona je u potpunosti pokrivena izrezanim iz kosti crtežima i natpisima, ispunjena je runskim znacima i latinicom. Niko nije mogao da ih pročita. Pokušali su, naravno, ali onda su došli do genijalnog zaklјučka da je na kutiji od kitove kosti napisana pesma o… kitovoj kosti. I dobro je što se to desilo, inače kutija verovatno ne bi preživela. Da su englezi znali da su natpisi na njoj urađeni britanskim narodima koji su govorili na jeziku slovena, a ne na “drevnoanglijskom”, i pisali slovenskim runama, a ne “anglo-saksonskim” – malo je verovatno da bi je oni tako pažlјivo čuvali i otvoreno izložili u Britanskom muzeju.

Kutija iz britanskog muzeja sa slovenskim runama, prednja ploča

Kutija iz britanskog muzeja sa slovenskim runama, prednja ploča

Kutija iz britanskog muzeja sa slovenskim runama, desna ploča

Kutija iz britanskog muzeja sa slovenskim runama, levi panel

Kutija iz britanskog muzeja sa slovenskim runama, poklopac

Na gornjoj ploči kutije urezan je samo jedan kratak runski natpis “Tuđi”. Pod tuđima ovde je označen vladar sa desne strane panela, koji sede u palati, i njegov stražar u vidu ratnika-strelca. Ovi “tuđinci” nalaze se unutar tvrđave. Tekst na prednjoj strani kutije kaže: “Bože Vuče, ne skrivaj tajnu kutije zauvek. Vuk se vratio režući. Majka vuka će zagrliti mene kao vuka, deca njena vučja će zalajati. Uvek čekajući večnu propast u njemu od Rima. On nije nalik vuku. On je postavio Vuka (kult, zakon) zauvek.

 

Sledeći tekst je napisan na zadnjem panelu: “Uspostavite mir i razumite: za to Rimlјani vam daju život zauvek i uzimaju večno robove. Rugi. Rusi. Večni su oni večni, tog (večnog) Rima silu vuk će proždreti.

 

Levi panel kutije: “Vuče, dajte (sile) jer ne mogu da zarežim. Načelnik [novi] uzima, krije [prikriva] plate, jer bi glavni vojnik bio zamenjen. Nјegova ćerka plače zbog njega. On uvek [bogato] živi i uspostavlјa dela [za nas] ni na koji način u skladu sa [nije u skladu sa onim što je učinio prethodni šef] licima vojnim.

 

Nažalost, tačno dešifrovati desetak znakova na desnom panelu pokazalo se veoma teškim, tako da povezani tekst nije funkcionisao. Naučnik je bio u stanju da utvrdi neke moguće reči: “ustanoviti”, “odlučiti”, “lјudi”, “grudi”, “puni”, “zlato”, “želeti”, “bogatstvo” i neke druge. Pominjanje Boga Vuka zvuči neobično. Ispostavilo se da je do sredine 7. veka na teritoriji Britanije postojao kult Vuka. I neobično je pominjanje Ruga i Rusa, kao korenskih žitelјa Britanskih ostrva. Svi smo slušali o Keltima, a najviše o Britancima i Piktima …

 

RUTVILSKI KRST

 

 

Još jedan spomenik sa drevnim slovenskim runama nalazi se u malom škotskom selu Rutvil. Visina krsta je 5,5 metara, datiran je približno otprilike na poslednju četvrtinu 7. veka. Ovaj krst stajao je blizu oltara crkve Rutvil do 1642. godine, dok Skupština Škotske crkve nije odlučila da uništi ovu relikviju rimskog paganizma. U činjenicu da je krst paganski, nema sumnje. U srednjem gornjem delu krsta prikazano je Sunce. Na vrhu je sokol, na preklopu su petao i neka velika životinja, možda bik ili krava. Ispod je strelac. Na zadnjoj strani preklopa nalazi se riba sa otvorenim ustima i, verovatno, labud. Odluka je sprovedena do pola: krst je rastavlјen i jedan deo fragmenata krsta je zakopan na groblјu, a drugi deo je bačen u rov u dvorištu crkve i korišten za popločavanje. Na početku 19. veka, krst je obnovlјen od preživelih fragmenata.

Rutvilski krst sa slovenskim runama, foto 1880. g.

Rutvilski krst sa slovenskim runama

Rutvilski krst sa slovenskim runama

Rutvilski krst sa slovenskim runama

Rutvilski krst sa slovenskim runama

U svim enciklopedijama, priručnicima i udžbenicima navodi se da je Rutvelski krst spomenik stare engleske književnosti. Na njemu su anglosaksonskim runama zapisali pesmu u stihovima o raspeću Hrista. Očigledno, sledeći istu logiku, po kojoj je na kutiji od kitove kosti napisana runska pesma o toj istoj kosti, na Rutvilskom krstu mora biti nužno pesma o krstu. Zanimlјivo je da je tekst pesme dat. Još je interesantnije što Englezi ne mogu da pročitaju ni jednu runičnu reč iz ove pesme. Oni kažu da je na savremeni engleski jezik nju preveo neki neimenovani italijanski hodočasnik, koji je iz nekog razloga, nije preveo engleski latinski natpis, koji je takođe na krstu, a koji su navodno ili citati iz Biblije, ili su imena likova prikazana na krstu.

 

Sokol-Kutilovski je pročitao runske natpise na ovom krstu koristeći slovenske rune. Naravno, ni o kakvom raspeću Hrista nije reč i nema citata iz Biblije. A šta je tamo zapisano? Postoje spomenuti Ra, Jara, Mara i Vuk – kultovi koji su postojali na teritoriji Britanije sve do sredine 7. veka, a koje je verovatno zamijenio kult Jara. “Oni Ra-Jara [poštovaoci] govore [vjerujućim u] Ra-Vuka … Poklonite se hramu Boga Jara da ne bi živeli [u] tami, njihove zakone nije utvrdio bog, treba da se okrenu Jaru. Ako zatvorite [verovanje u] Ra, tada Vuče, život je drugačiji … Ra Vuka je jednom uspostavio Rim, dar je dao Ra, uzimajući Rus. On nije večan Ra-Vuče. Nakon što su pobedili Rus, idu [Rimlјani] da poštuju Majku nebesnu da pevaju lјudi i veruju u nju.

 

Dakle, naučnik je opet demonstrirao da se barem do 7. veka nove ere na Britanskim ostrvima govorio neki od slovenskih jezika, pisalo slovenskim runama i poklanjalo slovenskim bogovima. Sumirajući izneto, dobili smo zanimlјivu sliku. U prvom milenijumu n. e. u Severnoj Evropi živela su plemena, koja su se nazivala Rugi, Ragi, Neri i Rusi, govorili su slovenskim jezicima i poklanjali se slovenskim bogovima, a svoju zemlјu su zvali Božja Rus. Ruski govor je odjekivao u Skandinaviji sve do 9. veka nove ere! Zatim je bio prvi krstaški rat protiv slovena, nakon čega su slovenske zemlјe prestala da budu takve, a njihovi stanovnici su potpuno uništeni….

Prema savremenoj istoriji, još od kraja 6. do sredine 13. veka nove ere istok, sever i severo-zapad savremene Nemačke naselјavala je velika grupa zapadno-slovenskih plemena Lužičana, Ljutića, Bodrića, Pomorjana i Rujana, koje se sada zovu polabskim slovenima. Ova plemena, kako tvrde ortodoksni istoričari, u drugoj polovini VI veka zamenila su “germanska” plemena langobarda, ruga, hizobrada, varina, veleta i druga, koja su živela tamo još u antičkim vremenima. Međutim, mnogi istraživači tvrde da postoji “neverovatna slučajnost plemenskih imena polabskih, pomorskih i drugih zapadnih slovena sa najstarijim, poznatim na toj teritoriji etničkim imenima iz prvih vekova nove ere“, navedenih u rimskim izvorima. Takvih, pronađenih antičkih i srednjovekovnih slovenskih imena plemena, koji su živeli u ovoj oblasti, poznato je oko petnaest. A to znači, da su sloveni živeli na teritoriji Nemačke, kao minimum, od prvih vekova.

 

Zauzimali su veliku teritoriju od ušća reke Laba (Elba) i njenih pritoka reke Sala (Zale) na Zapadu, do reke Odra (Vodra, Oder) na istoku, od Rudnih planina (na granici sa Češkom) na jugu do Baltičkog mora na severu. Na taj način, zemlјe polabskih slovena pokrivale su najmanje trećinu savremene nemačke države. Ujedinjeni su bili polabski sloveni u tri plemenske unije: Lužičani, Ljutići (veleti ili vilјci) i Bodrići (Obodriti, Rarogi ili Rereci). Bratska su im takođe bila plemena Pomorjana koja su živela na južnoj obali Baltičkog mora, oko ušća Odre do ušća Visle, a na jugu do reke Noteč, graničivši se sa polјskim plemenima.

Mapa naselјa zapadnih Slovena

Činjenica da su slavenski narodi dugo živeli na teritoriji Nemačke dokazana je višestrukim toponimima (od topos – “mesto” i onoma – “ime, naziv” – pravo ime, označavajući ime geografskog objekta), koje su ostavili za sobom. Na primer,

– Berlin, Šverin, Vicin, Devin, Alt-Teterin, Karpin. Kraj “-in” u slavenskim toponimima je udarno.

– Lauzic (Lužica), Kemnic, Dobranic (Dobraneci), Doberjuš (Dobrišici), Doberšau (Dobruša).

– Ljubov, Teterov, Gustrov, Ljutov, Golcov, Irov, Burov.

– Lubenau, Šhrandau, Torgau

 

Najpoznatiji toponimi slovenskog porekla su:

Hemnic (srpski Kamenica) dobila je ime po maloj reci Kemnic, pritoci reke Zvickauer-Mulde. Sama reč “hemnic” dolazi od “kamenica” iz jezika lužičkih Srba i znači “kameni potok ili reka”.
Grad Lausic (srpski Lužice) je izvorno bio “močvarni kraj”. Lužica je istorijska regija Nemačke, u kojoj još uvek živi narod Lužički Srbi.
Grad Lubek (srpski Ljubic). Osnovan je nedaleko od tvrđave Vagra Ljubice.
Grad Rostok (srpski Rostok) označava mesto gde voda počinje da teče u različitim pravcima.
Grad Ratceburg (srpsko naselјe Ratibor) prvi put se pominje u dokumentima nemačkog kralјa Henrija 4. 1062. godine kao Racesburg. Ime dolazi iz imena Ratibora, Obodritskog kneza (skraćeno nemački Race).
Grad Prenclau (lužički – Prenclav).
Grad Zosen (srpski Sosni).
Grad Brandenburg (srpski Branibor).
Grad Meklenburg – ranije poznat kao Rarog (Rerik), kasnije – Mikulin Bor.
Grad Oldenburg je Starograd (Starigard).
Grad Demmin je Dimin.
Grad Šverin je bodrički Zverin.
Grad Drezden je Drozdani.
Grad Lajpzig je Lipica, Lipeck.
Grad Breslau je Breslav.
Grad Roslau je Rusislava.
Grad Prilvic je Prilebica.
Grad RegensburgRezno.
Grad Mejsen je Mišno.
Grad Merzeburg je Mežibor.

I drevni nazivi tih savremenih nemačkih gradova nisu sami po sebi: Libek, Bremen, Vejden, Ljuben, Torgau, Kljuc, Ribnic, Karov, Teterov, Maljhin, Mirov, Rosov, Kiric, Beskov, Kamenc, Lebau, Sebnic, itd itd.

 

Slovenski nazivi mesta rašireni su u sledećim savremenim državama Nemačke: Donja Saksonija – teritorija istočno od Hamburga, tzv “Vendland”, istočna polovina zemlјe Šlezvig-Holštajn, po celoj teritoriji Meklenburga – zapadna Pomeraniji, Brandenburgu, Saksoniji i Saksoniji-Anhalt, Tjuringriji, Bavarskoj i Berlinu.

 

U 19. veku češki naučnik A.V. Šember, pronašao je 1000 slovenskih imena reka, planina, šuma, ravnica i malih gradova na karti Austrije. Rezultate svog istraživanja objavio je u knjizi “Zapadni Slovane v praveku” (1860). Ovde je prikladno dodati da je austrijska prestonica Viena, Beč srpski Vindebož, a grad Cvetl je Svetla. Ista ta Austrija se nazivala pre germanizacije kneževina Ostrija! Nažalost, trenutne pismene informacije o tom udalјenom životu zapadnih Slovena su i dalјe dostupne samo u izvorima koji su napisali nemački hrišćanski autori.

 

Na primer, hronika episkopa Titmara Merzeburškog, koja datira 1000 g, a takođe i beleške severno nemačkog hroničara, kanonika i skolastika Adama Bremena o slovenskim plemenima Rjugena i njihovoj religiji 11. veka. Stotinu godina nakon njih, Helmond, sveštenik iz južnog Holštajna, napisao je svoju “Hroniku Slovena“, koja odslikava proces prisilnog pokrštavanja Slovena Vagrije u hrišćanstvo i njihov otpor tome. Sakson Gramatikus,, danski sveštenik detalјno je opisao u svojoj hronici osvajanje Arkone i uništavanje hrama vedskog boga Svetovida 1168. godine.

 

Evo šta je Adam Bremenski napisao u “delima sveštenika crkve u Hamburgu” (oko 1066. godine).

“… Sloveni su deset puta veći od naše Saksonije, a ako im priklјučimo i Čehe koji žive na drugoj strani Odre od Polјaka, koji se ne razlikuju od naroda Slovena ni njihovim izgledom ni jezikom.. Slovenskih naroda ima mnogo. Među njima su najbrojniji zapadni Vagri, koja žive na granici sa transalbinzima. Nјihov grad, leži uz more Oldenburg (Starigrad). Zatim slede Obodriti, koji se sada zovu Rerezi i njihov grad Magnopolis (Velegrad). Istočno od nas (od Hamburga) žive Polabinzi (Polabi), sa gradom koji se zove Ratsisburg (Ratibor). Iza njih su Lingoni (Glinjani) i Varabi. Zatim slede Hižjani i Čerezpenjani koji su odvojeni od Dolečana i Ratara rekom Pena i gradom Diminom. Tamo je granica hamburške eparhije. Hižani i Čerezpenjani žive severno od reke Pena, a Dolečani Ratari – južno. Ova četiri naroda, zbog hrabrosti, zovu Vilјcima ili Ljutićima. Postoje i druga slovenska plemena koja žive između Labe i Odre (Elbe i Oder) “

 

«… 18. Blizu područja slovena, koliko znamo, postoje tri značajna ostrva. Prvo od njih se zove Fembre. Ono leži nasuprot zemlјe Vagra, tako da se ono, kao i Laland, može videti iz Aldinburga. Još jedno ostrvo nalazi se nasuprot zemlјe Vilјca. Nјega je naselilo moćno slovensko pleme Ran, ili Runi. Prema zakonu, ni jedna odluka o javnim poslovima se ne uzima u obzir bez njihovog mišlјenja. Nјih se tako plaše zbog toga, što sa ovim plemenom vode blisko prijatelјstvo bogovi, odnosno, demoni, kojima su posvećeniji više nego drugi. Oba ostrva su prepuna pirata i nemilosrdnih plјačkaša, koji ne štede nikog od prolaznika. I sve one koji obično pirati prodaju, oni ubijaju.

 

Treće ostrvo se zove Semland, pripada regijama Rusa i Polјana, a naselјavaju ga Sembi ili Prusi, lјudi veoma prijatelјski raspoloženi. Oni, za razliku od prethodnih, pružaju ruku pomoći onima koji su ugroženi opasnošću na moru ili su doživeli napad pirata. Lokalno stanovništvo vrlo niso ceni zlato i srebro i strane kože, od čijeg mirisa stiže destruktivan otrov ponosa u naše zemlјe, kojih je kod njih viška. Na Semlandu ih smatraju za đubrivo, misle, kao našu osudu, da se mi, boreći se, milom ili silom rvemo za odeću od kuninog krzna, kao da je ona najveće blago. Dakle: za vunene halјine, koje mi nazivamo faldoni, lokalni stanovnici daju nam tako dragoceno [za nas] krzno od kuna.

Bilo bi moguće puno navesti o moralu i običajima tih lјudi, što bi bilo vredno pohvale, kada bi samo verovali u Hrista, čiji su njegovi propovednici sada okrutno progonjeni. U opisane zemlјe, svetli episkop Bohema Adalbert doneo je krunu mučeništva. Do današnjeg dana, uprkos činjenici da je sve ostalo kod njih tako kako jeste, kao i kod nas, oni zabranjuju približavanje svetim šumama i izvorima, strahujući da će ova mesta biti zagađena samim prisustvom hrišćana. Tamošnji žitelјi jedu meso konja, koriste kao piće mleko i krv, što, kažu, dovodi te lјude do trovanja. Stanovnici tih krajeva su plavooki, crvenokosi i dugokosi. Oni ne tolerišu nad sobom bilo kog gospodara … “.

 

Hemold von Bozau, “Slavenska hronika“, sredina 12. veka:

“… Postoje i drugi slovenski narodi koji žive između Odre i Albe, duge kose prostirući se na jug – naime Geruli ili Gavolјani koji žive duž reke Gavole i Došani, Ljubušani i Vilini, Stodorjani i mnogi drugi. Iza spore Odre i različitih plemena Pomorjana, na zapadu mi srećemo zemlјu Vinula, koji se nazivaju Dolenčani i Ratari. Nјihov grad je svuda poznat, Retra, centar idolopoklonstva. Tu je izgrađen veliki hram za bogove. Glavni od njih je Rodegost. Nјegov idol je napravlјen od zlata, ležaj iz purpura. U ovom gradu ima devet kapija, a sa svih strana je okružen dubokim jezerom. Za prelaz služi drveni most, a put po njemu je otvoren samo za prinošenje žrtvi i one koji traže odgovore.

 

Dalјe stižemo do Čerezpenjana i Hižana, koje od Dolenčana i Ratara odvajaju reka Pena i grad Dimin. Hižjani i Čerezpenjani žive tu, Dolenčani i Ratari na drugoj strani Pene. Ova četiri plemena, zbog svoje hrabrosti, zovu se Vilјcima ili Ljutićima. Niže njih su Glinjani i Varni. Iza njih slede Bodrići, njihov grad je Mikilinburg. Odatle po pravcu žive Polabi, njihov grad je Racisburg. Odatle, prelazimo rijeku Travnu, i nalazimo se u zemlјi Vagra. Grad ove zemlјe bio je nekadašnji grad Aldenburg.

 

Tu su i ostrva u Baltičkom moru naselјena Slovenima. Jedno od njih se zove Vemere. Nalazi se nasuprot Vagrije, tako da možete videti Aldenburg sa njega. Drugo ostrvo, veće, leži nasuprot zemlјe Vilјaca, naselјavaju ga Rani, koji se takođe zovu Rujani – najjače među plemenima Slovena, jedino koje ima kralјa. Bez njihove odluke, nijedno javno delo se ne može izvršiti. Nјih se plaše zbog posebnog naleženja kod njih bogova, odnosno, idola, koji okružuju sa mnogo više časti nego drugi Sloveni … ”

 

Međutim, zahvalјujući Internetu, moguće je saznati, ispostavilo se, da trenutno u Nemačkoj postoji nekoliko arhitektonskih muzeja pod otvorenim nebom, koji predstavlјaju obnovlјene slovenske tvrđave, velika naselјa i sela 7.-12. veka. Na primer, slovenska tvrđava-zamak sa susednim njemu selom na mestu obodritskog naselјa u Gross-Raden (Slawenburg-Raddusch https://www.slawenburg-raddusch.de/english/) u zemlјi Meklenburg-zapadna Pomeranija. Iskopavanja, usled kojih je otkriveno na desetine velikih slovenskih naselјa u ovoj oblasti su počela još pre Drugog svetskog rata, a 70-ih godina nemci su obnovili slovenski hram i kuće u naselјima.

Slovensko naselјe u Gross-Radenu

Slovensko naselјe u Gross-Radenu

Slovensko naselјe u Gross-Radenu

Slovensko naselјe u Gross-Radenu

Slovensko naselјe u Gross-Radenu

Arheološka iskopavanja omogućila su da se utvrdi da su slovenske tvrđave-zamci predstavlјali moćne prstenaste tvrđave od drvenih stubova i zemlјe sa visinom zida više od 10 metara. Naselјa, koja su se nalazila oko njih su se sastojala iz kuća od jednog ili dva sprata. Osnovno zanimanje meštana su bili polјoprivreda i stočarstvo, manji zanati, tkanje, izrada keramičkih proizvoda, proizvodnja piva, obrada gvožđa i kostiju, kao i ribolov.

Slovensko naselјe u Gross-Radenu

Slovensko naselјe u Gross-Radenu

Slovensko naselјe u Gross-Radenu

Hram

Slovensko naselјe u Gross-Radenu

Zamak, obično, postavlјan je na strateškom mestu, na brdu, na visokoj obali reke ili na raskrsnici reka. Na primer, zamak slovenskog plemena Šprejan (Sprewanen) Kopenik na ušću reke Šree (Spree) i njene pritoke Dame (Dahme). Glavni zamak slovenskog plemena Havolana (Heveller) bio je Branibor na ušću reke Hafel (Havel). Bivši slovenski grad Torgelov, koji se takođe nalazi u saveznoj državi Zapadna Pomeranija, nije bio izuzetak. On stoji na reci Uker (Uecker). U ovom gradu postoji etnografski muzej na otvorenom pod nazivom Ukranenland. Muzej je posvećen istoriji zapadno slovenskog plemena pod nazivom Ukri (Die Ukrer, Ukranen), koji se, kako kažu naučnici, doselio tu u 6. veku.

Muzej Ukranenland u Nemačkoj

Muzej Ukranenland u Nemačkoj

Muzej Ukranenland u Nemačkoj

Muzej Ukranenland u Nemačkoj

Muzej Ukranenland u Nemačkoj

Zemlјe koje su nekada pripadale Ukrima- Ukranima, danas se u Nemačkoj nazivaju Ukkermark. U Ukranenlandu, posle arheoloških istraživanja, u prirodnoj veličini rekonstruisano je slovensko selo 9-10. veka. Po poseti ovog muzeja, moguće je videti iz prve ruke kako su izgledali brodovi slovenskih mornara, vladajućih u to vreme na Baltičkom moru, upoznati se sa životom slovenskih zemlјoradnika i zanatlija iz tog vremena, videti rad bronzanog točka, grnčara, kovača i proizvođača piva, slušati srednjovekovnu muziku i uživati u hrani tog doba. Posetioci muzeja mogu čak kupiti ukiselјene krastavce i džemove, piti sveže pripremlјeno pivo i naučiti kako raditi sa glinom.

Muzej Ukranenland u Nemačkoj

Kovačnica Muzej Ukranenland u Nemačkoj

Grnčar obučava zanatu, Muzej Ukranenland u Nemačkoj

Proizvodnja piva, Muzej Ukranenland u Nemačkoj

Lađa Svarog

Na muzejskom pristanuištu može se videti brod “Svarog” – prva u Nemačkoj rekonstrukcija slovenskog broda, napravlјenog po arheološkim nalazima na ostrvu Rjugen (Rujan) u gradu Ralswiek. Ova vrsta broda datirana je na 900-te godine. Rekonstrukcija je sprovedena 1997. godine. I takođe brod “Svetovid” – rekonstrukciju polјskog broda, otkrivenog tokom iskopavanja u gradu Lebafelde, takođe poznatog pod imenomo Čarbrov (izgrađen oko 1100. godine), rekonstruisan 1998. godine.

 

Najveći slovenski grad bio je glavni grad Vagrije – Stargrad, kasnije preimenovan nemcima u Oldenburg, gde je bila rezidencija kneza Vagra i svetilište. Vagri su zapadnoslovensko pleme koje je živelo u srednjem veku na poluostrvu Vagrija. Bili su najsevernije zapadno pleme saveza Bodrića-Obodrita. Raspon njihove teritorije, koju su osvojili u 7. veku, pokrivao je istok sadašnje nemačke savezne države Šlezvig-Holštajn. Savremena nemačka rekonstrukcija Stargrada predstavlјena je u arhitektonskom muzeju “Oldenburger Wallmuseum”.

Slovenski muzej Oldenburger Wallmuseum

Slovenski muzej Oldenburger Wallmuseum

Slovenski muzej Oldenburger Wallmuseum

Slovenski muzej Oldenburger Wallmuseum

Slovenski muzej Oldenburger Wallmuseum

Nemci su napravili svojevrstan katalog slovenskih gradova i tvrđava na teritoriji Nemačke i postavili su ga na sajtu http://slawenburgen.npage.de koji je dostupan, na našu žalost, samo na nemačkom jeziku. Na njemu sa nemačkom pedantnošću i savešću označene su čak i koordinate mesta i pokazuju se lokacije svakog grada sa programom GoogleEarth.

 

Posebno su našli i opisali slovenske gradove, koji se nalaze u sledećim zemlјama Nemačke: Berlin – 8, Brandenburg – 166, Meklenburg – 285, Donja Saksonija – 9, Saksonija – 125, Saksonija-Anhalt – 36, Šlezvig-Golštajn – 38, Tiringija – 9, opisani su Rostok, Šverin, Stralsund, gradovi na ostrvu Rigen (23) i Uzed (4). Ukupno: 703 slovenska grada na teritoriji Nemačke! Neki opisi su sa crtežima – rekonstrukcijama toga šta je tamo bilo pre skoro hilјadu godina.

Slovenski grad Meklenburg

Slovenski grad Špandau u Nemačkoj

Slovenski grad Tornov u Nemačkoj

Slovenski grad Štolpe u Nemačkoj

Slovenski grad Ratceburg u Nemačkoj

Tako, grad na Baltičkom moru Štralsund (Strelovo), koji se nalazi na obali moreuza Štrelazund (Strelasund) odvaja ostrvo Rigen od kopna, bio je osnovan slovenima još u 4. veku, a 31. oktobra 1234 knez sa ostrva Rugen Vislav 1 (Wizlaw I) prisvojio je “ribarskom selu na reci Stralow” status i prava grada.

Slovenski grad Štralsund u Nemačkoj

Slovenski grad Brandenburg u Nemačkoj

Slovenski grad Hitcaker u Nemačkoj

Slovenski grad Egezin u Nemačkoj

Slovenski grad Kopenik u Nemačkoj

Kao što se vidi iz materijala sa nemačkog sajta, sloveni su izabirali strateške lokacije za svoje naselјa – na obali, u blizini jezera, reka, koji će omogućiti ne samo stupanje u kontakt sa svojim susedima, već i snabdevanje u bilo koje doba godine. Na sajtu postoje i fotografije gradova-utvrđenja, odnosno onoga što je ostalo od slovenskog nasleđa, a ostalog, nažalost, nema mnogo. Na većini slika se mogu videti samo brda i stabla usred polјa, zarasla travom i drvećem, na drugim – ostaci kamenih zidova tvrđave.

Slovenski grad Garc u Nemačkoj

Slovenski grad Belzig u Nemačkoj

Slovenski grad Beskov u Nemačkoj

Slovenski grad Šonefeld u Nemačkoj

Slovenski grad Landsberg u Nemačkoj

Nažalost, u toku savremene istorije, koju danas predaju srpskoj deci, mi ne nalazimo ne samo imena slovenskih knezova, koji su osnivali ove gradove-tvrđave, već nema ni pomena o tome da su sloveni bili oni koji su usavršavali te teritorije, da su oni živeli, trgovali, borili se tamo najmanje hilјadu godina. Međutim, o tome, odlično znaju i pišu nemački naučnici. Na primer, postoji monumentalna rasprava iz 1741. godine, koju je napisao Ernesto Hoakimo Vstfalen (Ernest Joachim Westphalen) i zove se “Monumenta inedita rerum Germanorum”, koja sadrži raspravuI. F. Hemnica: “Rodoslov knezova Meklenburgskih“, napisan na mekleburškom dijalektu po izgublјenim srednjovekovni izvorima. U ovom traktatu su imena knezova Venda i Obodrita, počev od 5. veka nove ere, od kojih vode pedigree mnoge nemačke kuće.

Višeslav (477-486),
Alarik (486-507);
Alberik (517-590);
Johanes (590-630);
Radegast (630-664);
Višeslav (664-700);
Oritbert I (700-724);
Oritbert II (724-747);
Vladduh umro.772;
Viceslav (747-798);
Dragomir (798-809);
Slavomir (809-821);
Čelodrag (821-830);
Godemisl (Gostomislav) (830-844);
Dobemisl (Dobromislav) (844-861);
Mstivoj I (861-865?);
Oritbert III (869-888);
Višeslav (888-934);
Bilung (934-986);
Mečislav (983-1018);
Stoignev 955;
Mstivoj II (? 960-1025);
Udo 1025;
Godoslav (? -1067);
Budi (1066-1067);
Henrih (1096-1122);
Svjatopolk (1122-1135);
Pribislav I (1135-1146);
Nikolot (1140-1167);
Pribislav II (1167-1171 \ 1178?), koji je postao rodonačelnik vojvoda Meklenburških.

 

Vendsko-obodritski prinčevi stupali su u dinastičke brakove sa evropskim plemstvom. Tako je knez Alarik bio oženjen princezom burgunda, Johan – norveškom princezom, Radagast – granadskom (tj. španskom), Alberik i Oritbert I – sarmatskom, Oritbert II – anglo-saksonskom, Vicislav i Mečislav Obodritskiй– ruskom i litvanskom.

 

Supruga Jaroslava Mudrog – Ingegerda – bila je ćerka švedske kralјice Astrid, koja je pre udaje bila obodritska kneginja. Majka Erika Pomeranskog (Boguslava) – kralјem Norveške, Danske i Švedske – Marija Makleburška-Šverinska – bila je predstavnik Meklenburške kuće. Veliki vojvoda Meklenburški Karl Leopold neko vreme je bio oženjen nećakom cara Petra I, ćerkom Ivana V, Ekatarinom.

 

Sofija Šarlot (1744-1818) Princeza Meklenburg-Strelic, koja je rođen u gradu Mirov, udala se za kralјa Džordža III, i sama je sebe krunisala, rodila je 15-oro dece i postala baka čuvene kralјice Viktorije. A u 19. veku, Džordž, vojvoda od Meklenburg-Strelica je oženio rusku Veliku Kneginju i bio je u vojnoj službi u Ruskoj imperije u činu general-majora.

razmak

Transkript emisije Drevnik br.58, radio Serbona
Autori i voditelјi: Dule, Duki, Drago i Saša

Poslušajte celu radio emisiju

Pravoslavna zapadna evropa – Velika Veneja (Vendija)
Оцените чланак

Слични чланци

Vuk Karadžić – REFORMATOR ili PLAĆENIK U poslednje vreme se dosta provlači pitanje Vuka i azbuke „doterane“ od njega samog... ili nije sam to uradio. Šta smo dobili tim zahvatom, a šta izgu...
Tajno oružje globalnih parazita Mogućnostima skrivene manipulacije lјudskom svesti vladali su još egipatski žreci - potomci "slavnih" Atlanta, izazvavši nuklearni rat i strašnu plane...
DREVNA VEDSKA ASTROLOGIJA – Staroslovenski h... Kao uvod, za ovu emisiju, koristićemo štivo koje nam je poslala naša koleginica Danijele Todorović: „Astrologija je drevna veština i od samog s...

Оставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of

Пратите нашу страницу на Фејсбуку