We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

My Cart
£0.00
srbsko sibirska veza

Srbsko Sibirska veza – SRBI – Potomci Sibirskih Skita

Imali smo već emisiju o dolasku sa severa Afrike Anta na Balkan, Anta koji su Srbi, koji su govorili najstarijom verzijom jezika a na koji danas najviše liči Šopski govor. Ti Anti su stigli na Balkan a tu su zatekli starosedeoce Srbe i naselili su prostore koji su bili slobodni. To su Južna Srbija, Makedonija, deo današnje Grčke, deo današnje Bugarske, itd, a deo njih je otišao još severnije, u današnju Ukrajinu i još severnije i istočnije.

drevnik pecatIsti rod, isti narod, sa samo malim jedva primetnim razlikama u jeziku, koje su nastale tokom desetak milenijuma života Anta na Atlantidi. U principu, ništa značajno. Pominjali smo još jedno mesto u Aziji, kao mesto odakle su Srbi dolazili na Balkan. Uglavnom su uvek razlozi za migracije u tim vremenima bile klimatske promene i nemogućnost živlјenja na određenom prostoru. Kasnije, kada su kosmički paraziti počeli da oblikuju život na planeti, to se dešavalo usled ratova i unapred pripremlјenih planova. To mesto u Aziji je Sibir.

 

Večeras je emisija upravo o tom Sibirskom tragu Srba.

 

Mnogi naši istraživači istorije, često znaju da se iskukaju kako Rusi nikada ne pominju Srbe i njihove tragove u Rusiji. TO NIJE TAČNO!!! Pominju, a to što oni to ne znaju, to je već druga stvar. Večeras ćemo upravo obraditi jedan zaista važan pomen Srba iz Azije, a koji je dao upravo Rus. Ruski istoričar Ivan Taškinov.

U knjizi savremenog ruskog istoričara Ivana Taškinova “Sloveni. Severo istok” (iz 2012. g.), detalјno se proučava istorija migracija stanovništva u Sibiru. Pretpostavlјa se da je Sibir najstariji centar kulture i etnogenetički kotao naroda sveta. Kako piše Taškinov, jedan od brojnih naroda drevnog Sibira, severni-Srbi živeli su na Severu i u Sibiru, u zemlјi brojnih reka. Deo Sibirske zemlјe, gde su živeli drevni Srbi u vreme Ptolemeja, pozivajući se na drevne izvore, zvali su Indijom Praistorijskom (India Superior), a kasnije po okolnim zemlјama ovu teritoriju počeli su da nazivaju Serika (Serbika) a Srbi su najstariji stanovnici Sibira. O Srbima su pisali Ptolomej (150. g. n. e.) i Plinije Stariji, oni su dali prilično detalјan opis Serika. Serika je gusto naselјena ogromna zemlјa. Po Ptolemeju Serika ulazi u Indiju (India Superior) sa zapada, graniči se sa Skitijom (Scythi) Azijskom, nalazi se iza Urala (Imaum), Terra Incognita je na severo-istoku, Čina (Sinae) ili Kina na istoku i Indijom (južnom) na jugu.

 

Na srednjovekovnoj karti Ptolemeja vidimo Indiu Superior, Indiu Meridion, Indiu Gangptic i još Indiju na poluostrvu Indokina. Interesantna za nas je India Superior – Indija Gornja (Praistorijska, Početna) koja se nalazi na severo-istoku od Indostana, u Sibiru.

Srednjevekovna karta po Ptolomeju, Sibir se naziva Indijom Superior-prvom, početnom.

Prema ovoj hipotezi Sibir je Praistorijska Indija (India Superior), na antičkim karatama se može naći prevod kao “Gornja Indija”, odnosno, Početna. Teritorija Sibira, zove se u drevnim izvorima Sedmorečje (Hapta-Hindu), tj. Vrhovna, Originalna ili Praistorijska Indija (India Superior), zemlјa Isedona (Esedona, Sinda).

 

Hapta-Hindu je avestijsko ime geografske oblasti u kojoj su živela arijevska plemena do njihovog odlaska u Iran i Indiju. Hapta-Hindu je Sedmorečje, bukvalno sa avestijskog: “sedam reka”. Ali, ako se orijentišemo na istorijski i mitološki materijal, onda treba smatrati Hapta-Hindu Indijom Praistorijskom, Prvom, Početnom ili Gornjom (India Superior).

 

Prema Vedama i sačuvanim u narodu predanjima, nakon globalne kataklizme, poznate nam iz Biblije kao svetski potop, naši preci beže od poplava na uzvišene oblasti. Kasnije, kako je voda počela da opada, naselili su se u zemlјama koje umivaju reke Irij (Irtiš), Ob, Jenisej, Angara, Lena, Išim i Tobol. Ali Taškinov primećuje da su drevna imena po Rig-Vedi, ovim zapadnosibirskim rekama bila: Ob, Irtiš, Tobol, Jenisej, Tom, Čulim i Vah.

Na starim kartama je moguće videti stare nazive Sibira

Zanimlјivo je da se zemlјa Subir -po sumerskom zvala Su-bir, Subar, Subur ili Subartu. U Jugaritskim izvorima ova zemlјa je imenovana kao SBR (Sbr), sada poznata nam kao Sibir, kolevka mnogih naroda i drevna pradomovina Srpskog naroda. Zahvalјujući poznatom srpskom istoričaru i etnologu 19. veka Milošu Milojeviću i drugim izvorima, do nas su došle Srpske narodne pesme, u kojima se često pominju Indija i Sibir.

Serika na Ptolomejevoj karti Sibira

U drevnoj knjizi Indije Rig-Veda pominje se u 32-oj himni div “Srb-inda“. To bi moglo da znači Srb iz Inda, odnosno Indije.

U Avesti je kao Hapta-Hindu nazvana oblast, gde su stanovali ariji i karakteriše je prisustvo mnogih velikih reka. U Rig-Vedi oblast velikih reka se pominje u priči, kada se opisuje podvig Indre pri oslobađanju reke od brane. Demon Arbuda sa zmijom Vritra (VRTRA) pregradio je velike reke, i na zemlјu arijevaca je stigla nevolјa (poplave, vode Manu). O Indri se navodi da je on ubio vodenog demona Arbuda. Takođe, opisane su činjenice kao što je nestanak sunca iza horizonta početkom osmog meseca u jesen, zbog čega je došlo do vremena dugih sumraka, tamnih noći u trajanju sto dana i dugih zora u trajanju od trideset dana. To služi kao osnova legende u vezi sa Arktikom, i svaki događaj u njoj može da bude razumlјiv i prirodno objašnjen preko arktičke teorije. A pregrađene reke ledom, koje su dovele do hladnoća i severnog svetla, ni na koji način se ne uklapaju sa teritorijom Pendžaba (Indija) i centralne Azije (Balhaš).

 

Hladnoća ja zakovala ledom reke, na kraju su se našle zaprečene, i sve višeležeće površine su poplavlјene, takođe je bila poplavlјena zemlјa prebivališta slaveno-arijevaca, Hapta-Hindu (Sedmorečje). Arijci su bili primorani da se nasele u više oblasti, a neki su migrirali na jug, u toplije krajeve. Od tog trenutka počinje razvoj sredozemlјa od strane naših predaka, a tamo su se već nalazili preživeli stanovnici Antlanja (Atlantide) zajedno sa starosedeocima. Do kataklizme ova teritorija je bila pod kontrolom Atlanta, potom između njih nastaje suparništvo i ozbilјno razgraničenje mesta prebivališta. U to vreme su još uvek bila prisutna divlјa plemena lјudi, kao što su neandertalaci i doselјenici sa Antlantide su počeli sa njima da se ukrštaju, stvarajući novu vrstu rase koja je bila u suprotnosti sa njihovim suparnicima.

ARHANTROPI-REKONSTRUKCIJA (sa leva na desno)
Gornji red: homo heidelbergensis, pitekantrop, sinantrop.
Donji red: homo antecessor (tri varijante)

Naučnici nabrajaju do 27 vrsta drevnih predstavnika arhantropa. U vremenima kada su se naši preci naselјavali u Evropskom delu kopna, slobodnom od leda, bili su primorani da osvajaju ove teritorije od arhantropa.

 

U poslepotopnim vremenima, posle mnogih migracija sa teritorija Sibira pojavili su se Isedoni, Sindoni, Sabiri, Saviri, Srbi i drugi, sjedinivši se sa potomcima kostenovsko-strelečke kulture, stvarajući rusku civilizaciju. Po svim svojim parametrima ona je suprotstavlјena evropskoj, zapadnoj civilizaciji. Nivo ruske civilizacije je potpuno drugačiji od zapadne. Nažalost, jedan deo zapadnih naroda bio je predmet genetičkog mešanja sa arhantropima i oni imaju drugi psiho tip, pa otuda i otpor prema našoj kulturi. Zapadna civilizacija je izgrađena na racionalizmu, prevlasti materijalnog nad duhovnim. Veruju u to da se silom može organizovati i izgraditi ceo svet.

 

Kostenkovci – to su kromanjonci, upravo su oni dali početak razvoja Evropske civilizacije i pismenosti. Na teritoriji današnje Srbije otkriveno je najstarije od svih naselјa u Evropi, njemu je više od 8000 godina pre naše ere, a nazvali su ga Lepenski Vir. Naučnici govore o njemu kao o izvoru evropske civilizacije.

 

Iz Lepenskog Vira proizašlo je Vinčansko pismo, koje je potpuno u skladu sa etrurskim i u velikoj meri finikijskim pismom, od koga su proizašle i ostale kasnije vrste evropskog i bliskoistočnog pisma.

 

Sva evropska pisma su u određenoj meri proizašla iz runice (koja se po srpskoj tradiciji naziva “Vinčanskim pismom” ili Vindijskim). Ovu priznatu činjenicu drevne pismenosti kod slovenskih naroda pokušavaju da zataškaju. Takođe se ćuti o poreklu ove pismenosti, koje se nalazi daleko od Evrope.

 

Zapadna civilizacija, koja ima genom arhantropa, veliča sebe i zalaže se za svetsku dominaciju, čime se čovečanstvo dovodi na slepi put razvoja. Danas vidimo raširene lokalne sukobe i ratove, ruše se vekovni temelјi, uništava istorija i kultura mnogih naroda.

 

Analiza tekstova Rig-Vede i Aveste svedoče o događaju koji se desio na teritoriji naselјa predaka slavjano-arijevaca, kao prirodna katastrofa. Vreme, kada se dešavala opisana prirodna pojava, geolozi tumače drugačije, ali većina se slaže o datumu od pre 12 hilјada godina.

 

U naučnim krugovima kao krivca postavlјaju glečer, ali to je dug i dugotrajan period, koji traje već hilјadama godina, a ovde se dogodio prolazni katastrofalni proces. Naše Vede to objašnjavaju činjenicom da je Zemlјa, pored Meseca imala još jedan satelit Fatu (otuda i fatalni ishod). Kada je Fata uništena, njeni fragmenti su pali na Zemlјu, a najveći je pao u okean. Cunami je dostigao ogromne visine, brišući daleko sve na svom putu. Svi mi smo nedavno videli na televiziji cunami u Japanu. Sa Sibirskim zemlјama i rekama je otprilike bilo isto tako. Kada je cunami odskočio na Sibirske reke, nakon povlačenja, ogromne mase vode su nanele za sobom planine smeća i šume, koje su preprečile tokove reka, a zatim su posle ledenog doba brane i odvodi reka počeli da obrazuju jezera i mora.

 

 

U početku su tokovi reke Ob, Jeniseje i Lene poplavili Zapadno-Sibirsku ravnicu, nakon čega su kroz Turgajski prolaz vode ovih sibirskih reka potekle u oblast Aralskog mora i počele da poplavlјuju Turansku niziju. Zatim i Kaspijsko i Crno more sa okolnom Prikaspijskom, Crnomorskom i Dunavskom ravnicom. Poplavile su značajne teritorije Ruske ravnice, a sibirske reke su mogle da teku samo preko južne obale Baltičkog mora kroz Elbinski tok i dalјe kroz La-Manš (ili Francusku) direktno u Atlantski okean.

 

Kada je ovaj tok bio prekriven Skandinavskim glečerom, a na teritoriji Evrope tog vremena je dominirao Valdajski glečer, vode sibirskih reka su na čudan način zaroblјene i mogle su samo da povećaju nivo nastalog na taj način Evroazijskog okeana. Nepoplavlјeni su ostali Ural, Volga, Srednjeruska i Valdajska brda i Donjecki greben, postavši relativno velika ostrva. Poplava je “poterala” stanovništvo na ova “ostrva”, a drugi su bili primorani da traže utočište u drugim zemlјama. Prvo su se prisilno preselili sa teritorije sadašnjeg Sibira na zemlјe sredozemlјa i severne Afrike. Tu su se uputili, kao što smo već pomenuli, i preživeli narodi Antlanja (Atlantide). To je bio početak razvoja i postepenog razvoja Evropske civilizacije. U Severnoj Africi do sada živi mnogomilionsko pleme belih lјudi (Amazahi, Berberi), ali nam Afriku predstavlјaju samo kao zemlјu crnaca.

 

U istoriji Berberi su označeni kao Srbi. 409. godine, slovenska plemena – Vandali i Alani, zauzeli su Španiju. Ovde su razbili snage rimlјana i uspostavili svoju vlast, podelivši osvojenu teritoriju. Posle su izvršili vojni pohod na Severnu Afriku, upavši kroz Gibraltar (428. g.) sa 80 hilјada ratnika. Smestivši se prvo na severo-zapadnoj obali afričkog kontinenta, Vandali su onda iznenada napali Kartaginu. To je bio drevni grad, protivnik Rima, sa razvijenom civilizacijom i razgranatim trgovinskim vezama. Aristokratija Kartagine se utapala u luksuzu. Uništivši “afrički Rim”, Vandali su sagradili u blizini novi grad, gde su otvorili crkve arijevske vere, škole, gimnazije, pozorišta. Pored novog glavnog grada Vandali su izgradili luku i stvorili moćnu flotu. Savladavši taktiku pomorskih bitaka, Venedi-Vandali-Sloveni, počinili su nekoliko pobedničkih pohoda u Sredozemlјu: osvojili su Korziku, Sardiniju i Siciliju.

 

Država Vandala u Severnoj Africi trajala je do 6. v. Tako da su potomci prvih doselјenika sa teritorije Sibira, naknadno spojeni sa Vandalima i Alanima, i rođenima iz mešovitih brakova sa rimlјanima, poznati su nam sada kao Berberi (arapska varijanta imena “varvari”). U “Pesmi o Rolandu”, gde se opisuje njihova bitka sa trupama franačkog kralјa Karla Velikog (742-814), postoji priča o odlučujućoj borbi hrišćana sa “nevernicima” i paganima, gde je navedeno slovensko pleme Ljutići. Evo dela:

Emir žuri da obiđe konjički stroj,
Za njim naslednik – rasta visokog.
A Pers Torle i lјutić Dapamor
Vode rat sa trideset pukova.

Dalјe među ratnicima trećeg, četvrtog i petog puka nabraja Ruse, Boruse, Slovene, Sorabe, Srbe, kao i Slovence, Ugliće, Pruse i druge “afrikance”.

 

Glavni katastrofalni događaji u vezi sa grandioznom poplavom ravnice Evroazije, doveo je do proboja Bosfora i Dardanela i ogromna masa vode je poplavila priobalne ravnice Sredozemnog mora. Prema nekim procenama, ovaj proboj dogodio se 11-10 hilјada godina, po drugima – 8000-9000, drugi istraživači smatraju da je savremena faza istorije Crnomorskog bazena počela samo pre 5000 godina. Sa tim događajem je vezano potapanje ogromne zemlјe Pontide, koja je postojala u drevno vreme na mestu Crnog mora. Poslednji njen ostatak je deo Krimskog poluostrva. Najverovatnije su, ovi katastrofalni događaji ostavili trag u najstarijim kulturnim spomenicima naroda. Pominjanja “poplave” se nalaze u sumerskim i grčkim mitovima i drevnoslavjanskim predanjima. Očigledno, istu osnovu imaju i pisani izvori – i vedski i biblijski tekstovi. O proboju Bosfora i Dardanela pisali su grčki naučnici. U 3. veku pre nove ere fizičar Straton iz Lampsaka je pisao:

 

“Evksinski Pont (Crno more) pre nije imao izlaz u Vizantiju, ali reke, koje su se ulivale u Pont probile su i otvorile prolaz i voda je uletela u Propontidu (Mramorno more) i Helespont (Dardaneli)”.

 

Isto mišlјenje dele i neki savremeni stručnjaci. Do kataklizme nivo Crnog mora bio je 90 metara niži. Prema podacima američkog arheologa Balarda, na dubini od 97 metara nedavno su pronađeni ostaci naselјa, koja se, kako on navodi, nalaze “na najvećoj dubini od svih otkrivenih do sada”. Balard je nazvao nalazište “otkrićem svetske vrednosti” i izjavio da su “konačno uspeli da pronađu dokaze da je na području Crnog mora, došlo do Svetskog potopa”. Potvrđuju podatke Balarda i drugi istraživači: Dmitrij Misjurov, N.A. Švanev i dr. “Istakanje i presušivanje” Mansijskog (Turanskog) mora po Karnauhovu dogodilo se pre 6-8 hilјada godina, tj. u 4-om milenijumu pre nove ere. A podela Turanskog mora (ostatak Mansijskog) na Kaspijsko i Aralsko pre 2-3 hilјada godina…

 

 

Kako su se nazivali naši narodi u tim drevnim vremenima nije poznato, ali kasnije nazvani Skiti, Sarmati, Alani, Sloveni, Rusi, Srbi i mnogi drugi su bili jedan narod, govorili su na jednom jeziku i imali mnoštvo pisanja pisma. Mnoge nevolјe su preživeli naši preci, višesuko pogoršanje klimatskih uslova teralo ih je da traže nove zemlјe. Jedna od mnogih migracija je bila povezana sa erupcijom vulkana na ostrvu Santorini 1470. godine pre nove ere, kada su oblaci pepela zatvorili deo neba Evroazijskog prostora. Pristigli hladan talas je bio toliko brz da su preostali mamuti, još živi, u većini poginuli. U nađenim danas mamutima, u njihovim stomacima čak ni trava nije imala vremena da se provari. Ali, ako je verovati očevicima, neki od njih su u naše vreme videli žive mamute u Sibiru. Čak i u eposima Pomaka iz Bugarske, Srba koji su tu pristigli iz severne Afrike, opisuju se posledice erupcije vulkana na Santoriniju.

 

Nakon erupcije vulkana, kritskoj civilizaciji je nanešen strašan udarac koji ona nije mogla da podnese, a naši preci su bili podelјeni na dva migraciona toka. Jedan od njih je otišao daleko na Istok, u svoju praistorijsku domovinu i pridružio se tamo svojim saplemenicima, koje su nam poznati kao Andronovska kultura. Drugi deo je ostao u Evropi, obnovio je bivšu silu i moć, ovog puta u Italiji, u onom njenom delu koji se zove Etrurija. Etrurce zatim nazivaju latinima, a oni sami su se zvali RisićiKureti, a Bogovi su ih zvali Rasima. To potvrđuju tekstovi etrurskih natpisa, izgublјeno slogovno prasrpsko pismo. Ali evo šta je interesantno, Risići- Kureti, ratnici, sebe su zvali Tur (“rasa Tur”). Drevnoruska reč Tur znači: “Bizon, bik“; “opsadno mobilno utvrđenje”, otuda i poreklo “Velikog Turana“.

Jednu od mnogih migracije Taškinov izvodi sa Volge, koja se u davna vremena zvala reka Ra, tu su se posle mnogih migracija pojavili iz Sibira i živeli Sabiri, Saviri, Srbi. Tako nazvani prema Taškinovu Srbi, nazvali su svoju novu zemlјu Raškom, tada Rasija, a ranije ime svoje zemlјe, oni su izgovarali kao SRB, Srbija, Serika (Sibir).

 

Tako da se, drevni narod, Srbi, koji je nekada živeo na teritoriji Sibira, ponovo obnovio, a u srednjem veku je izgradio mnogo gradova i sela. Među njima je poznat danas Tomsk, koji se pre toga zvao Grasionoj, carstva Ardeselib, a onda Grustinoj, osnovao je u Prioblјu niz drugih gradova, među njima čuveni Serponov (Sera). Još u davna vremena, budući u nedrima Vedskog pogleda na svet, deo plemena je vremenom usvojio novu religiju Zoroastraizam, a sa dolaskom hrišćanstva sva ova verovanja su proglašeni paganskim i stavlјena su na vatru i mač. Zoroastraizam ubrzo je zamenjen islamom i mnogi naši preci sa vremenom, prihvatili su ove nove religije.

 

Iz ove simbolike se vidi da je deo savremenih Srba u davna vremena imao svoju domovinu, to je Serika – Sibir sa lokalizacijom carstva u Tomskom Prioblјu i glavnim gradom u gradu Grustina (danas Tomsk).

Srpski znak u obliku četiri slova “S”, kome je narod dao značaj zakletve
Samo Sloga Srbina Spasava” prisutan je kako u etrurskim izvorima, tako i na grobu Aleksandra Makedonskog. U početnoj verziji znak ” S ” prikazan je na zastavama dinastije Nemanjića u obliku sunca. To je došlo iz Vedske kulture, četiri dela sveta u obliku krsta i četiri Sunca – istoka, juga, zapada i severa, i ovaj krst je postao za Srbe sveti simbol, koji je došao pod okrilјe hrišćanske civilizacije. Taj pogled na svet je zasnovan na znanju da sunce svakog 22. juna, počinje da umire za čoveka, da bi DažBog kišom zalivao majku Zemlјu, nakon čega se svakog 22. decembra rađa mladi Bog (Mlado Sunce – Bogić-Božič odakle su i hrišćani uzeli običaj da proslavlјaju božić u zimskom periodu). Slično znanje i pogled na svet sačuvalo se ne samo na srpskom grbu i srpskim kapama u Crnoj gori, već i na konstrukciji od četiri kupole, koje se nalaze na istom rastojanju od srednje kupole pravoslavne crkve, što je sačuvano predhrišćansko znanje, verovanje i običaji drevnih KoluVena (SlaVjana). U periodu uticaja Vizantije ovaj simbol simbolizuje vizantijski princip “Car careva, caruje carevima” (“Car nad carevima, koji ima carstvo nad carevima” – fraza iz Otkrivenja Jovana Bogoslova o Isusu Hristu).

 

 

Saviri, Sabiri su osnivači grada Sibir na Irtišu – oni su nesumnjivo Srbi. Srbi su stanovnici široke sibirske zemlјe antičkog vremena – Serika, još su ih zvali Serami, Servami, Serfami, Isedoni, Sindoni. Dozvolite mi da vas podsetimo da je Isedon glavni centar zemlјe srpskih Sindona, smešten baš na severnoj padini Altajskih planina. U vezi sa Isedonima treba da se prisetimo Herodota i lokalizacije savremenih geografa i istoričara zemlјe Isedona u Zapadnom Sibiru, na reci Kampilin. Mnogi se slažu da je reka Irtiš nosila neko vreme ime Kampilin, a Isedoni Herodota – to su rođaci Sinda (Sindi Crnomorski), indo-arijevski narod, takođe. U crnomorskom regionu su živeli oko reke Tanais-Don i imali su svoj grad Tomarha (kasnije Tmutarakan). U Sibiru Isedoni (neki njihov deo) živeli su na obalama reke Tomi i imali su grad Grustina-Eušti. Danas na mestu Grustina-Eušti stoji grad Tomsk. Veoma je bliska analogija, najvažnije je to da je narod isti, – IsedoniSindoni, kasnije su ih zvali Čeldoni. O korenskom Sibirskom narodu Čeldonima, koji je živeo tu dugo pre dolaska Ermaka, biće reči kasnije.

 

Teritorija Sibira se zvala Serica. Epoha ranog gvožđa, od prvog milenijuma pre nove ere do prvog milenijuma n. ere je Tagarska, Kulajska, Sargatska, Taštikska kultura. Zapadne migracije sibirskih plemena ogledaju se u istoriji dolaskom u Evropu Skita, Sarmata i kasnije Huna. Sibirski Sargatci, Kulajci i Tagaro-Taštkijci – to su Skito-arijevska plemena i njihovi rođaci. Kulajska kultura (5. vek pre n. e. – 5. veka n. e.) – sa tom kulturom bi trebalo povezivati postojanje na teritoriji Sibira Serika-Serbika (srednjovekovni gradovi Serponov, Grustina).

Drevnije gradove (Sibira) – Seriki su prema informacijama antičkih autora imenovali: Sera (Serpona) – nekada je bio glavni grad, Damna, Piada, Asmirae, Tharrhana, Issedon Serica, Aspacara, Drosache, Paliana, Abragana, Thogara, Daxata, Orosana, Ottorocorrha, Solana, Sera Metropolis, itd. Kao što vidite, gradova u Seriki-Sibiru nije bilo malo. Svi oni ostavili su iza sebe spomenike. Neki od njih su skriveni pod postojećim gradovima, drugi su napušteni i čekaju njihovo otkrivanje, treći su već otkriveni i upisani u spisak arheoloških lokaliteta drevnosti. Naravno, imena su zabeležena na sluh stranaca, onako, kako im je bliže za izgovor i njihovom pogledu na svet, ali poznatih nam na sluh takođe nije malo, kao što su Paliana – Polјana.

 

 

Grad Serpon je danas raskopan, i predmeti iz njegovih svetilišta su u muzeju grada Tomsk. Svetilišta grada Serpona poznato su arheolozima pod imenom Sarovskog kultnog mesta (selo velika Sarovka). Pored svetilišta nešto ranije bilo je otkriveno naselјe – sam grad Serpona, na obali obske pritoke reke Sarovki. Uopšte, Tomsko Prioblјe – je najstariji kulturni centar, poznat po spomenicima kamenog doba, neolita, zeolita, bronze, i po spomenicima kulajske šumske civilizacije (Sarovka – Serpona).

 

Srpska toponimika, razbacana je po celom Sibiru, Uralu, Centralnoj Rusiji i Evropi: U Tomskoj oblasti su, na primer, naselјa: Sarovka, Suranovo, Surovo; na Uralu i u Rusiji: Serov, Sarov, Sarskoe. Kod bosanskih Srba glavni grad se zove Sarajevo (ranije je bio poznat kao Sarov). Ovde vidimo prenos imena Sarov sa Obe na Volgu i dalјe na Balkan – to je trag kretanja Srba. Polazna tačka izlaska Srba iz Serike – je Sarov na reci Sarovka. To je grad Serponov sa srednjovekovnih karti.

 

Sledeća tačka migracije je grad Sarov na reci Sarovka u zemlјi Erejan u Podvolžju. Uzgred, 1147. g., Moskva je nosila Erejansko ime Moskov. Dalјe, grad Rostov Veliki je Sarski lokalitet na reci Sara (u blizini jezera Nero). Krajnja tačka preselјenja sibirskog naroda (Srba) sa obale reke Sarovke – je grad Sarov, danas – Sarajevo, glavni grad Bosne.

 

Uzgred, skoro u svim knjigama, udžbenicima i brošurama o Rusiji i Moskovskom Kremlјu navodi se, da je Arhangelski sabor Moskovskog Kremlјa izgradio italijanski arhitekta ili “arhitekta iz Italije”, iako je ta katedrala podignuta u periodu od 1505 do 1508. godinu (16. vek), a Italija je formirana tek posle tri veka – 1861. godine (19. vek).

 

 

To nije samo logička, već i gruba istorijska greška. Ruski car je pozvao u Rusiju za izgradnju renoviranja ikonostasa Arhangelskog sabora, arhitektu ne iz Italije, već iz Venecije. Sve do sada u severnom delu Apeninskogo poluostrva sačuvana je oblast Veneto i grad Venecija, gde su živeli Veneti ili Vendi. Ali sam sebe taj narod je nazivao Raseni kako u tom periodu, tako i u periodu do Rimske imperije, kada su ih istoričari drugih naroda nazvali Raseni (Rasijan) – Etrurci. Veliki knez Vasilije Dmitrijević, sin Dimitrija Donskog (kao kasnije i car Ivan 4.) takođe je pozvao majstora iz Venecije. Veliki knez Vasilije Dmitrijević pozvao je takođe majstora Lazara Srpskog, koji je u dvorištu iza crkve Svete Blagovesti na Sabornom trgu Moskovskog belokamenog Kremlјa postavio u leto 612, indikta 12, ili 1404. posle rođenja Hrista, prvi mehanički časovnik, odnosno mehanički sat jednog Srbina. Ali tamna prosvetlјena Evropa ne želi da to znamo i drži nas u uskom kulturnom krugu “votke, balalajke i medveda”.

 

Poznato je da su Huni došli u Evropu sa istoka, iz Sibira, stigli u Povolžje i Crnomorski region. Bilo je među plemenima, objedinjenih hunima i brojnih plemena Sabira (Savira), Serva, Severa ili kako ih sada zovu – Srba. Tako da su Sabiri-Srbi na Volgi, Crnomorskom regionu, Severnom Kavkazu, jedan i isti narod. Hunsko kretanje na zapad osvojilo je deo sibirskog stanovništva i značajna lјudska masa je migrirala u Evropu. Na novim sibirskim zemlјama u Istočnoj Evropi, Srbi su se sreli sa rodnim plemenima, Skitima i Sarmatima, koji su se u prošlosti pridružili kostensko-strelečkoj kulturi. U ovoj epohi migracija učestvovala su finska i turkijska plemena. Tako da se formiranje evropskih slovena dešavalo u doba seobe naroda i uz učešće “hunske” invazije sa prostranstva Sibira.

 

To nije bilo osvajanje Evrope, bilo je ujedinjenje sa svojim saplemenicima. Ali tamo, gde su evroplјani sa genomom arhantropa potisnuli naše pretke sa svojih teritorija, došlo je do sukoba, koji je prerastao u veliki sukob, rat svih protiv svih. Iz srpske drevne vojske su proizašli kozaci Zaporožja i Azova.

 

Evo šta se interesantno dobija. Doselјenici iz Sibira u vidu hunskog plemena završavaju na obalama reke Ra (Volge). Iz tog vremena nazivaju ih Saviri, Sabiri, Srbi, a kralј Huna, kao što je poznato, bio je Atila. A gde su otišli Huni? Takva moćna vojska, koja je pritisnula Rim, ne može da nestane bez traga.

 

Velika teritorija zauzeta hunima, kasnije se iznenada našla pod vlašću slovena i slovenskih država. Dakle, Huni nisu nestali, to su naši preci, kojih se Zapad sve do sada plaši i režira oko njih sve moguće horor priče.

Hunska plemena, čiju osnovu su činili Srbi (Sabiri) na teritoriji Istočne Evrope stvorili su moćnu državu. Osnivač Hunskog carstva 374. godine bio je Hun Balamir. Nјegovo ime je lako prepoznati slovenskim jezicima – Velimir, Volimir, Vladimir. Pojavlјuju se među hunskim vladarima Mundzuk, Ruas. Rus (Ruas) on je stric Atile, i on je napravio izuzetan doprinos u uspostavlјanju carstva.

Velika hunska invazija u Istočnu Evropu predstavlјala je dugoročni migracioni proces zapadnosibirskogo stanovništva. Plemena Kulajska, Ust-polujska, Sargatska arheološka kultura, koja su zauzimala na početku nove ere skoro ceo Zapadni Sibir, ostavila su i već loše pogodnu za život teritoriju. Klima se promenila na lošije. Sibirska plemena, gajivši konje na ogromnim prostorima Ob-Irtiša, suočena sa nerešivim problemom gubitka pašnjaka bila su primorana da napuste svoju domovinu. Nјihovo kretanje se može pratiti i u arheološkoj istoriji Sibira (Kulajska, Sargatska, Ust-polujska kultura i Urala i regiona Volge (Ananinska, Pjanoborska, Azelinska i Imenkovska kultura), gde su se ulivali u već veliki etnološki kotao, povezujući se sa svojim srodnim plemenima.

 

Po pisanim spomenicima poznato je da su Sabiri (Srbi-severni), napuštajući močvarne zemlјe predaka, na novim za sibirce zemlјama u Istočnoj Evropi, Srbi su se sastali sa svojim srodnim plemenima, tzv, skitskim i zapadno-sarmatskim, koji su se u prošlosti uklјučili u kostenkovsko-streleku kulturu. U tom kotlu, dobu migracija, pojavio se i rodio ruski etnos, zaplјuskujući na periferiji slovenskog sveta svoje istoplemenike. U ovom procesu učestvovali su i fino-ugri i turkijska plemena.

 

Tako da se formiranje evropskih slovena dešavalo u doba seobe naroda i uz učešće “hunske” invazije sa prostranstva Sibira. Ovaj proces je bio dug i vođen je klimatskim promenama na teritoriji Sibira (opšte zahlađenje, plavlјenja Ob-Irtiškog basena). To nije bilo osvajanja Evrope, već je bilo ujedinjenje sa svojim saplemenicima. Ali tamo, gde su evroplјani sa genomom arhantropa potisnuli naše predke sa svojih teritorija, tamo se dogodio sukob, koji je prerastao u veliki sukob, rat svih protiv svih.

Skreće na sebe pažnju slaba naselјenost hunskih plemena na teritoriji Severne Evrope kasnije osvojene Pribaltičkim slovenima: Obodritima, Ljutičima, Sorbima, Vagrima. Baltički sloveni, po postojećoj hipotezi, potisnuli su germanska plemena, putem invazije sa mora. Stigli su Obodriti, Ljutići, Vagri-Ugri morskim putem.

 

Kasnije su skoro celu Evropu naselјavali potomci Srba. Pribaltički sloveni, Sorbi; istočni sloveni – Severjani, Polјani, Dulebi, Volјinci; balkanski sloveni su Srbi, Rasi. Postoji još niz manje drevnih svedočanstava, koji ovako ili onako pominju Srbe. Zanimlјiva je činjenica: poznati turski sultan Sulejman je rekao: “Ne daj Bože da se Srbi slože” (“Ne daj Bože, da se Srbi ujedine”).

 

Centralni deo srpske srednjevekovne države je bio pod nazivom Raška. 1389. godine srpska vojska štitila je u bici na Kosovu polјu od turske armije ne samo hrišćanstvo, Evropu i srpski narod, već i sveti za sve slovene grad Ras. Iako Srbi bitku nisu izgubili, Turci su u toku sledećeg veka zauzeli Srbiju i druge srpske zemlјe.

 

Serbija je obnovlјena ponovo1804. godine sa početkom prvog srpskog ustanka pod vodstvom Đorđa Petrovića (Karađorđa). Serbija – to nije samo naziv države, to je najstarija zakletva svih rusa “Serb i ja, koja otkriva najstariju istoriju Rusije. Nažalost, prvi srpski ustanak je ugušen. Za prvim usledio je i drugi srpski ustanak, Serbija je kasnije promenila ime u Srbija. Pri nesebičnom finansiranju Austrije izmenjena je srpska (ili ruska) AzBuka zbog uvođenja pravila: “piši, kao što govoriš”. U vezi sa ovim Srbi su izgubili mogućnost da čitaju svoje najstarije rukopise, uklјučujući i Zakonopravilo (Prvi građanski kodeks Srbije, Bugarske i Rusije), koje je noseći stub mosta između vremena sadašnjeg i vremena drevne antike.

 

VIŠE O REFORMI AZBUKE MOŽETE PROČITATI OVDE

 

Postoji zanimlјiv podatak, Milјčane i Lužičane Nemci još uvek zovu Vendi. U Donjoj Saksoniji zemlјi polabskih slovena – Bodriće, koji su nažalost izgubili slovenski jezik krajem 18. veka nove ere, Nemci nazivaju Vendland. U nacističkoj Nemačkoj je postojala i vendska divizija, kako kaže Gugnin u knjizi “Serbolužička književnost XX veka” i iza kulisa je naređeno nemačkoj štampi “da se izbegne bilo kakvo saopštenje ili beleška o serbolužičanima, zabranjujući čak i upotrebu samog etnonima “serbolužičani (Sorben, Wenden)”.

 

Odavno je došlo vreme da se oslobodimo od nacističkih zabrana i shvatimo, da su Srbi i Vendi – sinonimi. Venedi – to su preci Rusa i zapadnih slovena (Srba, Čeha, Moravaca, Slovaka, Polјaka i drugih etničkih grupa na Balkanu). Ali Venedi, oni su i Vandali, koji su 455. godine zauzeli Rim i napravili tamo pogrom, odatle je i došlo uobičajeno “vandalizam“.

 

 

Na istom jeziku su govorili Vandali kao i Srbi. Taj jezik je bio u upotrebi kod drevnih Vandala, i za svakog, ko zna taj jezik, to je potpuno jasno. Po ovom osnovu može se sa sigurnošću tvrditi, da su Goti, Ostrogoti, Geti, itd i pomenuti Vandali bili sloveni, i po rodu i po jeziku. Vandali, Venedi, Goti, Ljutići, Srbi i drugi, su isto, a njihov jezik ima svoju praistorijsku domovinu – Sibir, odakle je prebačen u Indiju i počeo da se zove sanskrit. Ne zaboravimo da se taj isti jezik pričao ovde na Balkanu u isto vreme kada i u Sibiru. Ne greši nimalo Radovan Damjanović kada Zemun naziva najzapadnijom tačkom Sibira…

 

Glavni tokovi ruske drevne istorije dešavali su se ne na teritoriji savremene Rusije, već u Podunavlјu, Sredozemlјu i na Bliskom Istoku. Tragove Srba-Rusa, u antici nalazimo od Atlantskog okeana do kineske granice.

 

Nekada, do određenog perioda deo Evroazijskog kontinenta nosio je ime Veliki Turan, koji je objedinjavao slavjano-arijevska plemena. Kasnije su tamo ušli turci, mongoloidne krvi predstavnici rase Tjur, koji su “bili risići”, i koji su dali začetak rasta “turskog drveta”. Preci svih turaka Huni, kasnije su se malo mešali sa mongoloidnom rasom, ali tokom rasta mongoloidnih primesa formirani su zapravo turci.

 

U tim drevnim vremenima, kod turaka na teritoriji Sibira, Altaja i Mongolije i dalјe se sačuvao vedski pogled na svet, pa čak i runsko pismo. Ako se 552. godine pojavio Turkski Kaganat, konačno se formiravši kao etnos, turci su se pojavili na istorijskoj sceni u 5-6. veku pre nove ere, kada su Srbi-Huni osvojili Evropu.

 

Serika – Serbika (Sibir), nalazila na teritoriji Zapadnog Sibira, i nosila je u drevnim vremenima ime Indija, zatim Seriki, nakon toga, – Skitija, Tartarija, i konačno Sibir, gde je Tartarija u svoje vreme bila naslednica Velikog Turana koja je takođe ujedinjavala slovensko-arijevske narode mnogih zemalјa Evroazijskog kontinenta. Na toj istoj vrsti ujedinjenja naroda, ali u skraćenoj varijanti, još nedavno je postojao Sovjetski Savez.

 

Zajedno sa Hunima i Alanima Srbi su osvojili Balkan i Istočnu Nemačku (Lužički Srbi). U enciklopedijama i rečnicima rečeno je da je Raškasrednjovekovne ime Srpskog knjaževstva, od 1217. godine – kralјevina Raška. Raška – to je i tok reke Srpske Morave, u Srbiji. Moravija u stvari je mo – ravi ili mi – rasi, što je jedno te isto i sa jevrejima rabinima nikakve veze nema. Po imenu reke Raške deo uže Srbije nosio je ime Raška zemlјa ili Rašija. Glavni grad Raške bio je grad Ras (danas Stari Ras). Drugo ime ovog grada je Arsa (Arsa, Arta). Arsa – to je grad kojim se identifikuje Artanija – Treća Rus. Na srednjovekovnim kartama Arsa se nalazila na teritoriji Sibira. U davnija vremena, sa još jednim talasom seoba na nove zemlјe, oni su stvorili novu Artaniju, to su bila vremena ruskog kaganata, još pre Novgoroda i Kijevske Rusi, ali o tome je sačuvano malo podataka, pretpostavlјa se da je prestonica bila trenutni Ražanj.

 

 

Jednom rečju, deo Srba je poreklom sa Tomskog Lukomorja, a ime Sibir definitivno treba da se izjednači sa Srbima, Seberima, Severima. Sibir – to je toponim, koji je proizišao iz ruske reči “sever”. Slovenski etnonimi “sever” i “srbin“, zajedno sa etnonimima “savr“, “savir“, “sabir” često se prate unazad do indoarijskog korena “svar” (sunce, svetlo, nebo). “Sever” onda znači “narod Sunca“, “narod neba“. I bog neba Svarog je sasvim moguće mogao da bude plemenski bog SaviraSavraSevera.

 

 

Što se tiče Vengra, treba objasniti da su se u dugotrajnom procesu migracije sa hunima pojavila i Ugarska plemena, a njihov vođa se zvao Mode Jari (Vatreni). Otuda i naziv za Vengre Mađari. Oni su sibirci, ali porekla nešto kasnijeg i južnijeg nego Huni.

 

4. vek nove ere je epoha velike seobe naroda – period najezde Huna i velika borba svih protiv svih. U pisanim izvorima o ovim događajima informacija je više nego dovolјno. Ali, ne postoje informacija o aktivnom učešću u bitkama naroda slovena. Iznenađujuće je da se već i moderni istoričari pridržavaju istog mišlјenja. Istina, ovi istoričari ne mogu jasno da objasne, kako to da u 4-5. veku u bitkama naroda slovena praktično nema, a u 5-6. veku nakon završetka velikih sukoba i sleganja prašine, ispostavilo se da je skoro cela Evropa naselјena slovenima.

 

Evroplјani na tom osnovu nas smatraju osvajačima svojih zemlјi, i vode svoju propagandnu politiku, ali zapravo dele slovenske narode i uzimaju njihove zemlјe za sebe. Na primeru Ukrajine danas se to jasno vidi.

 

Do 6. veka, naši narodi su u principu definisani kao Srbski, tj. rodom iz Sibira (Seru, Serti, Servi, Sorbi, Sobri, Serbijci, Savri, Savromati, Severi, Sabari, Saviri, Sabiri, Seberci, itd). Oni su i dali ime Sibiru i na Severu. Posle 6. veka, počeli su da se definišu kako Rusi, zbog ujedinjenja plemena i jačanja državnosti slovena. Rusi su se pojavili u 6. veku.

 

“Ruski” u imenima plemena, njihovih udruženja je postojalo i ranije, bilo je: Rus, Rusija, Rasa, Raška, Rasenija, Rusi, Rusiči, Ros, Ruti, Rogi, Rosi, Risiči, Rasi, Rasiči, Ruseni, Roseni, itd.

 

 

A danas slovenstvo drevnih bugara i huna zvanična nauka ne priznaje. Čak im i ne smeta slovenstvo nekih vizantijskih careva, čak i cara Justinijana, srbina po nacionalnosti, čije je ime u svakodnevnici zvučalo kao “UPRAVDA“. Srbija je rodno mesto mnogih rimskih careva. Grad Sremska Mitrovica se u antičkim vremenima zvao Sirmij i bio je deo Rimske imperije. Ovaj grad se smatra rodnim mestom šesnaest rimskih imperatora. U Srbiji je takođe rođen Konstantin Veliki.

 

Uskom krugu istoričara je poznato, da je Aleksandar Makedonski bio Srbin i njegov maternji jezik je bio srpski. Nјegov otac je bio Makedonac (Tračanin), a majka Ilirka. Oba ova naroda su Srpska. Tako se dogodilo da su Makedonskog usmerili na Skite, tvrdeći da su oni ubili njegovog oca Filipa 2. U svojoj osveti Makedonski je došao čak do Sibira, ali dobivši prosvetlјenje o tome ko je on, odakle su koreni njegovog roda, on je pošao ka Severu u potragu za legendarnim Belim ostrvom (Hiperborejom), da pronađe tajnu besmrtnosti. Postoji mišlјenje da je Makedonski bio u Sibiru dva puta, prvi put sa vojnim pohodom, a drugi – u potrazi za Hiperborejom.

Dakle, Severi-Srbi živeli su na Severu i u Sibiru, u Seriki (Serbika), a na drevnim mapama – u Indiji Praistorijskoj, Početnoj (India Superior), u Sibirskom Sedmorečju. Preci Srba su u tim vremenima imali svoju domovinu u Sibiru i sadašnji grad Tomsk je njihov drevni grad Grustina, on je i Grasiona. Jedan deo njihovih plemena, primajući Zoroastraizam i prolazeći veoma dug put migracije, se pojavio na savremenoj teritoriji Irana, kasnije se spojivši sa svojim srpskim narodom. Srbi sebe smatraju neodvojivim od Rusa, Srbi su zajednička krv, direktni preci Rusa.

 

Indijski volhovi pričali su poznatom francuskom astronomu Ž. N. Delilu (1688-1768) o zemlјi na severu pradomovini arijevaca na arktiku, zemlјi blagorodnoj – Arjvarti, odakle se arijevska kultura – majka 15 naroda, rasporedila širom indoevropskih teritorije – proširila po celoj severnoj polulopti, pokrivajući je svojom svetlom kulturom. Naveli su mu i koordinate drevnog arijevskog grada, hrama-opservatorije. Kako bi pronašao ovaj grad, Delil se 1725. godini preselio da živi u Rusiji, i kao akademik, postaje prvi direktor astronomske opservatorije. On je proveo više od dve decenije u potrazi za protogradom, bio je sasvim blizu njega, ali ga nije našao. Ovaj grad je bio na Irtišu, gde je sadašnji Omsk, njega su uništile i sravnili sa zemlјom horde Džungara koji potiču iz severnih provincija Arimije (Kine). Zanimlјiv detalј, Džungari – to su današnji Kalmiki. 1747. godine Delil je bio primoran da napusti Rusiju.

 

Sličnom potragom bavio se ne samo Delil, već i Petar 1 i Ekatarina 2, a kozaci su još u 19. veku znali skrivenu tajnu protograda, ali je nisu odavali. Ali 1987. godine, na Jugu Urala, pronađen je grad opservatorija Arkaim, sa razvijenom metalurgijom.

Što se tiče samog grada Omska, nedavno su na lokaciji “Parking Omsk” arheolozi pronašli fragmente antičke keramike, bronzane noževe i retke legure vulkanskog stakla. Ukupno u Omskom regionalnom muzeju se čuva oko 7 000 artefakata pronađenih u različitim godinama na teritoriji “Parkinga”, kojima je više od 6 000 godina starosti. U Omskom Priirtišu, arheološka nalazišta su brojna: gradovi, naselјa, sela i verska mesta. U Omskom regionu ih je nekoliko stotina. Nјih su istraživali naučnici Omska, Tomska, Sverdlovska i Moskve: V. P. Levašova, V. A. Mogilnikov, B. A. Konikov, B. V. Melnikov i drugi. U Omsku postoje podzemni objekti, ali ništa ne znamo o njima i niti ko ih je napravio. Otkrivanje omskih katakombi je uglavnom slučajnog karaktera.

 

Moguće je da su u vezi sa tim problemi izgradnje metroa u Omsku. Ako se naiđe na drevne artefakte, to onda stvara probleme u istorijskoj nauci. Kao na primer, pronađene su izdužene lobanje u Omskom regionu kao kod Maja, koje su sada skrivene od radoznalih očiju.

Najveće interesovanje za sibirske kopače u poslednjoj deceniji izaziva Tomsk jedan od najstarijih sibirskih gradova. Na mnogo načina, ovom interesovanju doprinelo je predanje o Grustini, ili Grasioni – starom gradu Srba, koji se nekada nalazio na mestu savremenog Tomska. Sačuvani su podaci o tome da su još u 17. veku prvi ruski doselјenici iz Moskovije činili bezuspešne pokušaje da pronađu mitski grad. Međutim, tek u drugoj polovini 20. veka, nakon početka aktivne izgradnje istorijskog centra Tomska, graditelјi su počeli da nailaze na misteriozne tunele i podzemne objekte, za šta su se nekoliko decenija kasnije aktivno zainteresovali tomski istraživači. Kako smatraju istraživači tomskog podzemnog sveta, takvi tuneli prožimaju ceo centralni deo grada i odlaze od Uskršnje planine u pravcu reke Tom.

 

Današnje mesto živlјenja potomaka Sera-Srba uspostavili smo na teritoriji Evrope. Ali i u samom Sibiru i u severnim oblastima Urala i Preduralјa postoje narodi, koji su potomci Sera-Srba. To su kao prvo, Komi-eirjani i Komi-permaci. Epifanija u žitiju sv. Stefana Permskog, naziva Eirjane Sirjanima ili Serjanima. Postojala je i Vjatska zemlјa i Serjanska parohija u Slobodskom okrugu.

 

Indikativan je primer drevnih predaka Srba, kada se posle preselјenja iz Praistorijske Indije (Sibira) u Dravidiju, jedan deo njih iz Dravidije (Indije) preselio natrag, zaobilazeći teritoriju centralne Azije, prolazeći Kaspij i prešavši Volgu, naselio na teritoriji Kubana. To su bili Sindi, kojima je suđeno da postanu budući kozaci Azova i Zaporožja. Veza naših predaka sa Dravidijom (Indijom) može se pratiti kontinuirano, ponavlјajući kretanja iz Sibira i Ruske ravnice, kako tamo, tako i nazad, što se odrazilo i u Mahabharati.

 

Mahabharata je opis događaja iz Rusije… saznaj više

 

Pa, na kraju, na primer, evo uzorka podataka o kozacima iz Registra vojske Zaporožja 1649. g., tačnije imena kozaka.

Černavskaja Serbin Samuilo
Serbinenko Gurin
Serbinenko Lesko
Serbin Gordij
Serbinenko Vasil
Korsun Kostenkova Serbin Krištop
Kropivnjanski Pirjatinskaja Serbinenko Ivaško
Nežinski Kobizskaja Serbalenko Vasko
Perejaslavski Ivana Babiča Serbin Lesko
Umanski Cibulevskaja Serbinenko Karp
Čigirinski Polkovaja Serbinenko Brajko itd.

Kao što vidimo magično “KO” na kraju prezimena-nadimka, nije Ukrajinskog porekla, već pripada kozacima, Serbima, vojnicima, a “KO“-kozacima, roda Kozakov.

 

Ime Serbija je starinska ruska zakletva, koja znači “SERB i JA“, to jest, svaki rus je srbin. RUS i JA – po srpskom značo svaki Srbin je Rus.

A sada u zaklјučku igra reči, dostojna igre bogova: “Serbh” na sanskritu znači – Porodica, rod, rođak, unija, ali Srb – to je srp (SRP), a ovaj srp – je oruđe za žetvu žitarica, trave, jedno od prvih oruđa zemlјoradnika. Na engleskom, i što je najvažnije, na latinskom jeziku reč “srp” izgovara se i piše kao “scythe” (skit, skiz). To može da znači da SKYTHAE, kao što pišu na svim starim mapama (to jest, Skiti) – to jest Serpi (odnosno Serbi). I cela istorija Skita – to je istorija Srba, istorija slovena, istorija ruskog naroda. Skiti – to su zaista Srbi.

Istinsko isto značenje reči “Serb(u smislu sjabri) toliko je duboko da vam oduzima dah. Spajanje porodice, roda, plemena, etnosa u savez, u jednu celinu – to je ono što je Serb, eto šta nosi u sebi ova reč.

Drevni prikaz Višne je bio nađen u Privolšskom regionu Rusije

Srbski Vitez

Ali moramo da napomenemo da svi ti Srbi, iz kog god pravca da su dolazili, nisu dolazili na Balkan bez nekog razloga i na slepo. Daleko od toga. Balkan je mesto početka civlizacije homo sapiensa. Tačnije, jedno mesto na Balkanu, ali nećemo govoriti o tome kako je do toga došlo i zbog kojih razloga, već ćemo samo reći o kom mestu se radi. To mesto je bilo podnožje planine koju danas znamo pod imenom Avala. Avala samim tim ima neverovatan značaj, ali to nije tema ove emisije. Osnovno je razumeti otkuda i kako je došlo do toga da tragovi i pomeni srpskog imena postoje na skoro celoj planeti. Ništa nije slučajno pa ni to. Postoje hipoteze koje to sagledavaju iz raznih uglova i raznih mogućnosti, ali, nijedna nije u stanju da to objasni. Sada ćemo to pokušati, ali samo kao nagoveštaj nečega o čemu večeras nećemo pričati.

 

U podnožju Avale su spušteni prvi lјudi. A za njima i ostali. Poznavali su tajne planete, zapravo su njima bili podučeni pre samog dolaska. Vladali su telepatskim mogućnostima, znanjem jezika i uticajem na materiju. Služili su se tehnologijom za koju su bili obučeni. Oni su bili prva faza eksperimenta. Od njih, neki su bivali premeštani na lokacije na kojima će se naselјavati sledeći lјudi, ali sa različitih planeta. Između ostalog, neki su poslati i na čuvenu Daariju, tzv. Hiperboreju. Oni su bili, možemo to nazvati – lјubazni domaćini budućim doselјenicima na zemlјu koji su bili druga faza naselјavanja planete, a koji nisu vladali ili samo retki od njih, sposobnistima i mogućnostima kao oni. Sa sobom su osim prvih znanja doneli i Rune. Svoja znanja su nosili na mesta na koja su se doselјavali i ostali lјudi. Bili su prvi među jednakima. I svuda su ostavili svoj trag. Množili su se i širili. I svuda su sa sobom nosili svoje ime po kome su bili poznati širom planete… Vreme je prolazilo, to se zaboravilo, čovečanstvo je degradiralo, a degradirali su i oni. Ali su ostavili svoje ime iza sebe na raznim mestima planete. Neki su sa Balkana odlazili kod njih, a sa nekih drugih mesta su se vraćali na Balkan. Kako kad i u zavisnosti od potrebe. Na taj način ostavili su svoj dubok trag i u samom Sibiru.

razmak

Transkript emisije Drevnik br.32, radio Serbona
Autori i voditelјi: Drago, Dule, Duki, Saša i Aca

Poslušajte celu radio emisiju

Srbsko Sibirska veza – SRBI – Potomci Sibirskih Skita
5 (100%) 2 vote[s]

Leave your thought

Пратите нашу страницу на Фејсбуку