We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

My Cart
£0.00
vuk karadzic reformator ili placenik

Vuk Karadžić – REFORMATOR ili PLAĆENIK

U poslednje vreme se dosta provlači pitanje Vuka i azbuke „doterane“ od njega samog… ili nije sam to uradio. Šta smo dobili tim zahvatom, a šta izgubili? Da li je azbuka bila prilagođena našim potrebama ili potrebama drugih?

Da bi smo iole približili šta su bili uzroci Vukovih postupaka, osvrnućemo se na viđenja učenih lјudi iz različitih perioda vremena Srbskog naroda. Navodimo viđenje dr Zorana Miloševića koji je dao osvrt na jezik i kulturu i njihov uticaj na naciju i etičku grupu:

Moramo da podsetimo da su pitanja jezika i kulture izuzetno značajna pitanja identiteta jedne nacije i to kao važna kategorija etničke i kulturne identifikacije građanskog i političkog tipa. Može se već naslutiti da i jezik i kultura imaju vanredan politički značaj, što je pogodno tle za političke manipulacije za postizanje određenih političkih i nacionalno-etničkih cilјeva.

Na prostoru Balkana (ilite Helma) imamo posebno raširenu pojavu preimenovanja jezika, gde kasnije obavezno sledi njegova rekonstrukcija i dogradnja, kako bi bila stvorena nova nacionalna i etička različitost i posebnost grupa, pa i njihovih posebnih političkih i državnih entiteta. Pored dezintegracije jezika, proizvodi se i politička, teritorijalna i nacionalna dezintegracija. Upravo jezik kojim pričamo, Srbski, je prošao kroz više takvih ciklusa dezintegracija i fragmentacija i možda je najbolјi primer političke instrumentalizacije.

Najnoviji slučaj Ukrajine takođe pokazuje kakvu političku krizu i kakve pogubne posledice može da izazove ta taktika pribegavanja političkoj instrumentalizaciji jezika.

Iako postoje odlične naučne analize posledica jezičke reforme Vuka S. Karadžića, koje se reflektuju i na širem društvenom planu, van same oblasti jezika (time i na polјu političkog), na te analitičke nalaze kreatori i sprovodioci politike ne obraćaju pažnju. Činjenica je i da su neki od tih radova objavlјeni za vreme socijalističke Jugoslavije u crkvenim glasilima, koja nisu bila nešto posebno čitana u stručnoj javnosti, a samim tim ni uticajna, kako u struci, tako i u državnoj politci (može biti i usled propagande marksističkog ateizma i netrpelјivosti prema religiji).

Međutim, činjenica je i to da je javnost „prećutala“ odličnu studiju Meše Selimovića, „Za i protiv Vuka“, autora nevezanog za Srpsku crkvu.

To što Srbima ne da mira, kada je u pitanju Vukova reforma srpskog jezika, je dvojne prirode:

  • Prvo, što je njom srpski odvojen od ruskog jezika i ruske književnosti, a povratak nikako da započne; i
  • Drugo, što je dovela do dezintegracije samog srpskog jezika.

Kada se posmatra odvajanje srpskog jezika od ruskog, može se primetiti da je tu suština problema upravo u onome što je označio Platon Kulakovski: „Za istoričare ruske književnosti, delatnost Vuka Karadžića ima poseban smisao, jer od tog vremena slabe veze između srpske i ruske književnosti, i mesto uticaja ruske preuzima uticaj zapadnoevropskih književnosti”

Prvi pisac koji je među Srbe doneo zapadni uticaj bio je Dositej Obradović. Ali, kako je na jednom mestu istaknuto, „Dositej i njegovi sledbenici nisu originalni pisci. Oni su samo prenosioci kroz književnost zapadnih ideja u srpsku sredinu“. Kada govorimo o potrebi obnavlјanja veza između srpskog i ruskog jezika, kao i srpske i ruske književnosti, mislimo zapravo na značaj povratka svojim staroslovenskim jezičkim korenima. I mada smo, naravno, svesni da je danas nerealno vraćanje slavenosrpskog u svakodnevnu upotrebu, a posebno u formi zvaničnog i književnog jezika, smatramo da ipak postoje neki prikladni načini za njegovo oživlјavanje, što bi značilo doprinos ne samo očuvanju tog jezičkog nasleđa i stare srpske tradicije i kulture, te razvoju svesti o starim slovenskim (rusko-srpskim) jezičkim vezama, već i podizanju postojećeg nivoa obrazovanja i opšte kulture u srpskom društvu. Na primer, jedan od mogućih načina za postizanje toga vidimo u uvođenju izučavanja ovog jezika u školske planove i programe, i to posebno u okviru društveno-jezičkog smera današnjih gimnazija. Jer, ako za taj nivo školovanja, izučavanje latinskog, kao danas „mrtvog“ jezika u govornom smislu, predstavlјa standard, ne vidimo zašto to ne bi bio slučaj i sa slavenosrpskim jezikom.

Inače smo „opet“ ostali iznenađeni poslednjom posetom turskog predsednika koji je izjavio da su turski sultani učili samo Srbski jezik jer drugih jezika nije bilo.

Da vidimo kako su dva velikana, knjaz Miloš i vladika Petar Petrović Nјegoš vodili prepisku oko Dositeja Obradoviča:

PISMO NјEGOŠA KNјAZU MILOŠU

„Vaša Svjetlosti

Ima nekoliko danah da se bavim ovdi u Trijestu čekajući prilike otpraviti se u Crnu Goru i baš na dva tri dni prijed mojega odlazka dopadnu mi odnekud u ruke sočinjenija pokojnoga Obradoviča, prepečatana u tipografiji Vaše Svjetlosti. Ja sam se tome veoma udivio i začudio, kako se dopustilo to u vašu tipografiju prepečatat, u tipografiju iz koje su dužni istočnici sladki i pitetalni pravoslavni istjecati, a ne gorki i otrovni.

Svjatlјejšij knjaz! To je javno podruganije s blagočestijem, koje je korjen šćastija slavenskoga sadašnjega i budućega. Ja znam istinito da Vaša Svjetlost, kako se u druge stvari umno vladate, tako bi ste i taj razvratod svojega naroda udalјili, da Vam nijesu tu stvar naopako predstavili Vaši služitelјi, kojizi to zlo sjeme nijesu nameravali i posijali na štetu blagočestija ni iza šta drugoga do iz sobstvenoga interesa.

Takvij slučaj prinuždenaje moliti Vas pokornjejaše, da zapovjedite višerečena sočinjenija ne puštati iz Vaše tipografije i da ih zabranite u Vaše Knjaževstvo svakome čitati i imati, kao i što druga sva pravitelјstva zla i razvratna sočinjenija zaprećuju.

Ja prosveštenije lјubim, no ono prosveštenije, koje je polezno našemu narodu, koje je saobrazno današnjijema obstojatelјstvama našijema i kojega je temelј blagočestije; a prosveštenije razvratno, kojemu su zli osnovi učinjeni na podruganije svetinje slavenske, niti ja lјubim, niti će nijedan upravomislјaščij slavjanin.

Ja bih Dositeja počitovȃ da je umio svoj dar duševnij obratiti u korist našega naroda, ali ga obratiti nije umio, i zato ga prezirem, kako čovjeka koji nije vidio u što se sodrži sreća naroda, što li mu može pričiniti nesreću, i kako čovjeka koji je bio nekome oruđe podsmejanija nad blagočestijem.

V pročem pozdravlјajući Vas lјubeznjejše imam sreću biti s visokopočitanijem Vaše Svetlosti predanjejšij sluga vladika cernogorskij P.Petrovič Nјegoš.

U Trijestu 3-ga Avgusta 1837.“

Šta ovde dodati, kada se vidi da je Nјegoš kivan na Dositeja i razvratnosveštenstvo … svaka sličnost sa današnjom situacijom je neprimerena.

Kod Meše Selimovića u delu „Za i protiv Vuka“, nalazimo podatke o Savi Mrkalјu, čoveku koji je prošao trnovit put onog na čemu je Vuk „pokupio“ lovorike.

Početkom XIX veka Sava Mrkalј, čovek darovit koliko i nesrećan, čini prvi značajniji i potpuniji pokušaj u smislu demokratizacije jezika i pravopisa.

O Savi Mrkalјu ne znamo mnogo. Nešto podataka dao je o njemu Đorđe Rajković u Javoru 1877, Ljubo Stojanović (Život i rad Vuka St. Karadžića), Mladen Leskovac (Prilozi i građa, 1950) i dr.

Znamo da je studirao na peštanskom univerzitetu i da se družio sa Lukom Milovanovim, prijatelјem i saradnikom Vukovim, sa Dimitrijem Davidovićem, Frušićem i Vukom. (Vuk se tada lečio u Pešti.)

Godine 1810. štampao je svoju čuvenu knjižicu pod naslovom koji odmah otkriva njegov stav: Salo debeloga jera libo Azbukoprotres u Budimu Gradu, u kojoj se zalaže za fonetski pravopis i za princip: „piši kao što govoriš”, a protiv starog korenskog pravopisa i nepotrebnih pismena, tankog i debelog jer (ь, ъ), čime se grdno zamerio crkvenim vlastima, čak i više nego zahtevom da prostonarodni jezik postane književni. Kao crkveni blagodejanac ubrzo je povučen u manastir, i tada počinje njegov križni put. Možemo samo da pretpostavimo kakav je, u manastiru Gomirju, bio život monaha Julijana, optuženog za pobunu i neprijatelјstvo prema crkvi.

Mitropolit je tada bio svemoćni Stevan Stratimirović, kulpinski plemić i dvorski savetnik, uporni poštovalac slavenosrpskog jezika i etimološkog pravopisa, i on je Salo debeloga jera primio kao otvorenu diverziju, pa je od peštanske cenzure zahtevao da se “više nipošto ne smeju štampati spisi slični Mrkalјevom”. Šta se sve dešavalo sa osetlјivim Mrkalјem u samoći manastirskih ćelija, možemo da zaklјučimo iz Mrkalјeve prisilne kapitulacije i njegove potonje tragedije. Kao što o sličnim slučajevima piše Nikanor Grujić u svojoj Avtobiografiji, o čemu Skerlić kaže:

“Čovek dobija vrtoglavicu kada čita istorije tih vizantijskih spletaka i gleda to vrzino kolo od zavada, sumnjičenja, tužbi, denuncijacija, neumolјivih gonjenja sve dok žrtva oči ne sklopi. I kako su tada pojmlјive reči Vukova preteče, Save Mrkalјa, u kaluđerstvu brata Julijana, kojega je ,bratija’ gonila i kinjila, mučila glađu dok nije poludio, one njegove reči, kada nije hteo da ide ni kod prosvećenoga Mušickoga: ,Ne dam se ni jednom popu živ u ruke'”. (Pisci i knjige, V.)

Bio je prezren i bojkotovan: arhimandrit manastira Gomirja i docniji patrijarh Rajačić piše da niko od bratije ni služitelјa “ni edinoga slovese” sa Mrkalјem nije hteo da progovori, i zato nije čudo što je “imao fiktivnu ideju da ga od svuda goni potajni neprijatelј, neki zao duh” (M. Leskovac).

Živeći u manastiru, koji je bio “pozorištem razboja, nasilјa i bijenija”, počeo je da pada u melanholiju i teška depresivna stanja. 1817. g., pod pritiskom ili već sasvim bez snage, napisao je Palinodiju kojom se odrekao svoje knjige i svojih ideja, odrekavši se tako slave i prava na vedro sećanje iz 1810. godine. U jednoj pesmi iz 1825. g. Mrkalј kaže, otkrivajući ponešto od svoje velike muke:

Zlo je mučno sadašnje podneti,
Zlo nas bivše peče u pameti,
Dnevne tuge rađaju sne hudne,
A sni noćni rastuže nas budne.

Otpušten iz manastira, potucajući se kao privatni učitelј, osetio je svu gorčinu usamlјenosti i siromaštva. Tražeći utehu, ili želeći da umilostivi crkvene oce, piše 1821. jutarnju pobožnu molitvu, pa još 1828. sonet i slovo Lukijanu Mušickom, ali je tada već bio na kraju snage. 1825. poremetio je umom, iako je i docnije imao svetlih trenutaka. Umro je u bečkoj ludnici.

Kopitar, koji je ranije sigurno mnogo očekivao od Mrkalјa, i koji ga je veoma cenio a posle žalio, neprestano je podsticao Vuka da se raspita za njega i njegovu sudbinu. O Mrkalјu je pisao: “So klare grammatische Vemunft habe ich in Israel nicht gefunden”. A isto tako, da „ u Mrkalјevoj knjižici ima više lingvističke filozofije nego u drugoj debeloj gramatici“

Šta sadrži ovo “delce” od osamnaest stranica, kako ga sam autor naziva u svojoj posveti Mihailu Koiću, “Kupcu i Graždaninu Peštanskom, Nauka lјubitelјu, Počitatelјu i Blagodetelјu knjižnika“, verovatno svome meceni? Knjiga je malo poznata: često je pominjana, ali nije istaknut njen značaj ni pionirska uloga Mrkalјeva.

U Predgovoru Mrkalј kaže da je Dositej izostavlјao debelo jer (ъ), i da je pisao narodnim jezikom, započinjući novu eru. Dosta pažnje posvetili su jeziku i Stojković, Tekelija, Solarić, Došenović i drugi. Pa ipak, malo ih je koji se usuđuju da u pisanju odstupe od stare ortografije. Svako piše kako mu je bezopasnije. Najlakše je ostati pri starom načinu, samo, da li je i najbolјe? Najvažniji cilј i načelo jezika jeste njegova najveća moguća razumlјivost. Ko ovo načelo ne zaboravlјa, on se drži narodnog jezika. Onaj ko za srpski narod govori i piše latinski, ili, što je gotovo isto, takozvanim slavjanskim jezikom, on očevidno gazi prvo i najvažnije načelo jezika; on svoje misli ne saopštava kako treba, jer ga malo lјudi razume.

Reči su znaci naših predstava i misli, a pismena su znaci delova reči; reči se odnose na sluh a pismena na vid. Prirodno je, dakle, da je u jeziku potrebno samo onoliko pismena koliko ima glasova. Ako ih je manje, nećemo znati zapisati svaku reč; ako ih je više, nepotrebna su, a mogu biti i štetna. “Na što će jednom prostom glasu dva ili tri znaka?”

Zašto je problem slovo jer i koje je njegova uloga?

Analizirajući azbuku i diferencirajući slova prema prirodi glasova (što je, čini mi se, prvi pristup fonetici kod nas uopšte), i navodeći niz primera (klasično obrazovan, znalac mnogih jezika, Mrkalј je veoma dobro upućen u nauku o jeziku), autor kaže da “imamo toliko zagonetnih slova”, da više ne znamo ni čitati slavjanske odnosno crkvene knjige. Složenih pismena, kao što je nemačko sch, mi imamo na žalost više nego i kod jednog “inojezičnog naroda”. Gotovo sva naša pismena mogu omekšati ili primiti meki glas, a šta je to drugo nego, pored naše azbuke, povećan broj novih složenih pismena? “Ovo svojstvo našega jezika učinilo je da je sveti Ćirilo pao na debelo jer (ъ). Videći, naime, da su pismena, koja je za nas već bio izmislio, podložna tako velikoj promeni, da bi predupredio svako zamešatelјstvo, dodao je jedan znak (pomenuto ъ), koji bi nas opominjao da onde gde on stoji, ne može biti nikakva omekšavanja. Sveca mi, izlišna predostrožnost. Bolјe bi sveti Ćirilo učinio da nas je, umesto mnogih drugih, nepotrebnih slova, naučio svima koja tako nastaju. Tad mu ne bi bilo potrebno da razbija glavu ni sa tanko jer (za koji kaže da je “peti točak u kolima”).

ZAŠTO JE DOŠLO DO REFORME SRBSKOG JEZIKA?

 

Stara književnost, stvorena pod uticajem vizantijske, bila je pretežno bogoslovskog karaktera, a posle propasti srpske države, odnosno okupacije od strane Osmanlija, slabila je, da bi za vreme poslednjeg njenog predstavnika patrijarha Pajsija (1614 – 1647), spala na tanku žicu prepisivanja knjiga, i to uglavnom za crkvenu službu.

Austrija je Srbe pozvala, posle njihovih ustanaka protiv Turaka i podrške austrijskoj vojsci, da se nasele na teritoriju pod njenom upravom, uz obećanje autonomije (život na jednoj teritoriji, vlastita uprava, crkvena i školska autonomija). Na drugoj strani, Evropa se u XVIII veku civilizovala i nije blagonaklono gledala na asimilaciju naroda (poštovani su jezik, vera i običaji kao glavna obeležja jednog naroda). Srbima je, u to vreme, Austrougarska počela da potura na ćirilici štampane knjige unijatskog sadržaja. Prisilјavani su da pređu na rimokatoličku veru, nije dozvolјeno otvaranje škola na srpskom jeziku i sve je tako usmeravano da su Srbi mogli da se školuju u rimokatoličkim bogoslovijama i vojnim školama (a da bi postali oficiri, uslov je opet bio primanje rimokatoličke vere).

Sve ovo uticalo je na to da se Srbi obrate Sinodu Ruske pravoslavne crkve i zamole pomoć u učitelјima i knjigama. Ruski Sinod ispunjava srpsku molbu i dolazak ruskih učitelјa i ruskih knjiga izaziva paničan strah austrijskih vlasti. Zvanično preuzimanje ruskoslovenskog jezika od strane Srpske pravoslavne crkve vezuje se za osnivanje „slavenske škole“, koja je u Sremskim Karlovcima počela rad 1. oktobra 1726. godine i čiji je prvi, i tada jedini, učitelј iz Rusije bio Maksim Terentjevič Suvorov.

Četiri godine kasnije, 1730. godine, u Beču se rađa ideja o potrebi reforme i revolucionarne promene jezičkog stanja u Srba. Jer, te godine ruskoslovenski jezik je i zvanično usvojen od srpske inteligencije, Srpske crkve i bogatijih slojeva društva kao književni, te se videla pretnja u mogućnosti da on postane jezik svih Srba u Austriji.

Više puta Austrija, pod vidom pokušaja da uredi školsko pitanje u oblastima naselјenim Srbima, zakonskim aktima nastoji da potisne ćirilicu i slavenosrpski jezik iz srpskih osnovnih škola. Marija Terezija to prvenstveno pravda prosvetitelјskim razlozima, ali ih prepliće i sa političko-administrativnim, a da bi zapravo prikrila one verske prirode. Ona traži uvođenje „ilirskog“ jezika i „ilirske“ azbuke, odnosno, hrvatskog jezika i latinice. Poslednji pokušaj učinjen je krajem vladavine Marije Terezije (1779. godine), kada je izdata naredba da se ćirilica ukine izvan Crkve i u školu uvedu „ilirski“ jezik i latinica. Tu odluku je povukao car Josif (1785. godine) zbog otpora Srpske pravoslavne Crkve i srpskog naroda.

ULOGA JERNEJA KOPITARA U REFORMI SRPSKOG JEZIKA

 

Austrija napušta raniji metod – kako smo naveli, zbog otpora Srba i Srpske crkve – da zakonskim putem promeni jezičko stanje kod Srba. Ona, sada, traži čoveka koji će u redovima srpskog naroda pronaći pogodnog Srbina preko kojeg će, prema razvoju prilika, sprovoditi i, na kraju, sprovesti nasilnu promenu jezika kod Srba. Tu ulogu ona poverava Slovencu i vatrenom rimokatoliku – Jerneju Kopitaru (1780–1844), čija uloga u reformi srpskog jezika još čeka temelјnu ocenu. Očigledno je da to nije bez razloga, jer je Kopitar nesporno bio veoma sposoban i obrazovan čovek i naučnik velikog formata i glasa. Uostalom, Jakov Grim ga ne bi uzalud nazvao monstrum scientiarum. Za Šafarika, on je bio „slovenski Mefistofel“, kojeg su u Pragu još zvali i Hofslavist. Svakako da ove etikete imaju određene osnove. Naime,

„na Balkanu su se stvarala žarišta slobode i napretka; u Pešti je izlazio letopis Matice Srpske; Zagreb je postajao centar otpora mađarizaciji. Među inteligencijom u Ljublјani budila se demokratska nacionalna svest. Česi i Slovaci išli su svojim putevima, a Polјaci su 1831. digli ustanak. Međutim, dvorski bibliotekar Jernej Kopitar jednako je sanjao o slovenskoj Austrji, čiji će centar biti u meternihovom, habzburškom Beču“.

Odmah po dobijenom zadatku, Kopitar traži među Srbima čoveka sposobnog za ostvarenje ovih ideja i od 1809. godine sam proširuje i pobolјšava svoje znanje srpskog jezika. Kada postane cenzor slovenskih knjiga u Beču (1819. godine), on će s više „prava“ i većim zalaganjem tragati za piscem koji bi sproveo već planiranu reformu srpskog jezika.

Istovremeno, Kopitar podstiče ambicije Dimitrija Frušića i Dimitrija Davidovića i pomaže im da (1814. godine) pokrenu Novine serbske u „carstvujušćem gradu Vijeni“. Nјih dvojica, uz Stefana Živkovića Telemaha, Vukovog rođaka, i Kopitara vode novinarsku politiku Srba u Beču, a delimično i u celoj Austriji. Dimitrije Frušić zalaže se za narodni jezik ??? i to zalaganje ide preko Kopitara. Posle članka Vuka Karadžića o propasti Prvog srpskog ustanka u pomenutim novinama, Kopitar je shvatio da je upravo Vuk taj Srbin preko koga će da ostvari svoje zamisli.

U tom kontekstu, postaju jasnije i reči znamenitog srpskog filologa – Aleksandra Belića: „Teško je reći gde prestaje Vuk, a gde počinje Kopitar“. No, upravo taj isti A. Belić, ali i neki drugi poznati filolozi, poput samog Ljubomira Stojanovića, nisu bili dosledni u svojim stavovima, te su se od prvobitnog sledbeništva ideja Vuka Karadžića naposletku ipak priklonili (kao i uopšte značajan deo srpske intelektualne i političke elite), tada vladajućoj, tzv. austrohrvatskoj ili Štrosmajer-Jagićevoj ideji jugoslovenstva (baziranoj na tezi o postojanju jednog, jugoslovenskog naroda koji govori jednim istim, zajedničkim jezikom). Stoga, ovde valјa posebno naglasiti da sam Vuk, pak, nikada nije prihvatio tu austro-hrvatsku varijantu jugoslovenske ideje, odnosno tezu o zajedničkom srpskohrvatskom jeziku. S druge strane, Kopitar je bio i venčani kum Vuku, kada se ovaj oženio Nemicom Anom i venčao u Rimokatoličkoj crkvi 16. januara 1818. godine (što znači da je Vuk, u najmanju ruku, primio uniju).

Evo i na koji način je Kopitarova reformska taktika delovala: „Da bi pridobio zvaničnu Austriju, Sedlnickog i Meterniha za svoje ideje, Kopitar je napregnuo sve snage. U pismu Vrhvnom policijskom zvanju on je nastojao da ubedi nepoverlјivog Sedlnickog kako Vuk u osnovi samo koristi Austriji i njenim političkim cilјevima. Po Kopitarevom shvatanju, kao otvoren neprijatelј pravoslavnih klerikalaca i ruskog uticaja na Srbe, boreći se za novu srpsku književnost, Vuk ‘nenamerno i nesvesno radi isto tako u korist Austrije’. Austrija treba da dozvoli Vuku da pokrene u carskoj Vijeni srpske novine novim pravopisom: one bi približile pravoslavne i katolike, odvojile ih od Rusa i suzbile uticaj ‘Letopisa’ i novina koje izlaze u Srbiji starim pravopisom i nalaze se pod ruskim političkim uticajem“.

Carska vlada u Beču Jerneju Kopitaru je postavila zadatak da prilikom tzv. reforme srpskog jezika moraju da budu ispunjeni sledeći osnovni zahtevi:

  1. izbor jednog od mogućih dijalekata narodnog jezika za književni jezik Srba;
  2. reforma ortografije;
  3. prevod „Svetog pisma“ na novi književni jezik; i
  4. izdavanje bukvara, gramatike, rečnika i leksičkih spomenika koji bi svedočili o leksičkom blagu i mogućnostima novog jezika.

Upravo to potvrđuje i Jovan Skerlić kada piše: „Od Kopitara proizlaze tri glavne Karadžićeve jezičke i pravopisne reforme: narodni jezik kao književni jezik; fonetski pravopis; usavršavanje grafike“.

Vuk Karadžić je 1813. godine iz ustaničke Srbije, koja je težila da se oslobodi iz turskog ropstva, došao u Beč – prestonicu Austrougarske monarhije. Nјegov dolazak u Beč do sada nije potpuno ni zadovolјavajuće objašnjen. Zašto baš u Beč, u žižu, u jedan od najznačajnijih tadašnjih evropskih centara? Samo zato da nauči nemački jezik? Šta je trebalo da radi u Beču? Na sva ta pitanja još nema ubedlјivih odgovora.

Duhovni stvaralac Vuka Karadžića bio je Slovenac Jernej Kopitar, vatreni rimokatolik i carski poklonik. Kopitar je bio Vukov mentor. Kao redaktor slovenske rubrike u Wiener allgemaeine Zeitung-u, on je pozvao Vuka „k recenziranju slovenskih knjiga“, čim je pročitao njegov članak o ustanku. Na osnovu čega su usledili taj neočekivani poziv i to poverenje, kao u priči? Vuk tada nema nikakva iskustva u tom poslu i jedva da išta zna osim srpskog jezika. Upravo, dakle, zbog jezika. Vuk je bio čovek kakvog je Kopitar čekao, kada se Mrkalј izgubio. Zato, to nije samo Vukova nego i Kopitareva, odnosno austrougarska državna reforma srpskog jezika.

Taj Jernej Kopitar, koji je „iz svojih razloga“ preokrenuo istoriju srpske kulture, mogao je dati sigurnosti i samome Vuku, koji je uvideo koliko je jezik, prostonarodni jezik – i to baš onaj kojim on govori, kojim govore selјaci u njegovom Tršiću – značajan uvaženom naučniku.

Hajde da malo bacimo analogiju sa sadašnjim vremenom i vidimo Vukov karakter i način rada.

U to vreme, među austrougarskim Srbima, književni jezik je bio slavenosrpski, kojim je pisala i govorila tadašnja srpska elita. Taj jezik Vuk je hteo da zameni narodnim jezikom, pri čemu je iz odlučivanja o tome morao da „eliminiše“ njihov glas i uticaj. Predstavnici slavenosrpskog jezika bili su Lukijan Mušicki, Milovan Vidaković i Jovan Hadžić. Vuk ih je sve na veoma grub i, možemo reći, čak primitivno-politički način „uklonio“, ali je i sam, kasnije, prilikom prevoda Svetog pisma na srpski, odstupio od principa svoje reforme i narodnog jezika.

Najgore je, od pomenute, trojice prošao Vidaković, koji je bio znameniti srpski romanopisac, književnik. Vuk je na njega krenuo 1815. godine, kada je u Novinama srbskim objavio recenziju na Usamlјenog junošu, u kojoj je omalovažio ovo delo. U polemici sa Vidakovićem, Vuk nije obraćao pažnju na istinske vrednosti dela, već se ustremio na ličnost pisca, proglašavajući ga „rđavim piscem“, a to je obrazložio navedenom cifrom zlatnika za koju je junak prodao neku zemlјu. Naime, glavni junak, Ljubomir, u delu kaže da je prodao neku zemlјu za 5.000 dukata, a za te pare u stvarnosti je mogao kupiti pola Hercegovine; zatim, primedba je bila i na onaj deo gde je junak klekao pred ikonostasom i molio se Bogu (što pravoslavci ne rade), itd.

Prema Meši Selimoviću: „Ova recenzija, jedna od najbezobraznijih u našoj književnosti uopšte, malo govori o književnom kvalitetima romana uopšte, i ta dimenzija, Vuku prilično strana i izvan njegova interesovanja, apsolvirana je u nekoliko opštih rečenica. Vuk kritikuje moral, nepoznavanje narodnog života, tuđe literalne uticaje, neumerenost piščeve fantazije, ogrešenje o faktografsku tačnost, napokon jezik u kojem ima dosta slavjanskih reči i oblika“. Vuk je Vidakovića u recenziji čak nazvao budalom, magarcem i drugim pogrdnim rečima. U svakom slučaju, Vuk je odbio čitaoce od Vidakovića, te je ovaj ostao bez novca i kasnije umro u siromaštvu.

Vukova reforma jezika ima svoju političku pozadinu. Građanski jezik (slavenosrpski) bio je jezik građanskih, vojvođanskih staleža i on je, zapravo, trebalo da postane književni jezik svih Srba. Međutim, od 80-ih godina XVIII veka austrijske vlasti tražile su da prostonarodni ili ilirski jezik, koji se upotreblјavao u književnosti katoličkog dela srpskog naroda, postane srpskim književnim jezikom. Tu su, dakle, srpske vladike i sveštenstvo videli nameru Beča i Rimokatoličke crkve da sve Srbe iz Monarhije prevere i ponuda prelaska na narodni književni jezik prepala je Srpsku pravoslavnu crkvu u Austrougarskoj.

Zato su umni lјudi tog vremena, a posebno mitropolit Statimirović, uporno nastojali da narodnom jeziku daju značaj žargona, kojim se treba služiti u obraćanju „prostom“ narodu, dok je, prema njihovom mišlјenju, književni jezik mogao da bude samo slavenoserbski, „koji se približio osobinama slovenskog ili našeg starog, najčistijeg jezika“. Tako je ruskoslovenski, kao jezik obrazovanih klasa, zamenjen građanskim slavenoserbskim jezikom, čiji je najznačajniji predstavnik bio Milovan Vidaković.

U raspravi i sukobu između Vuka i Vidakovića, arbitrirao je „patrijarh i otac slavistike“ , uvaženi češki naučnik Dobrovski, i to je, u naučnom pogledu, možda i klјučni momenat u svemu. Na Vidakovićevu molbu da presudi (u sukobu sa Vukom, to je bio njegov jedini mudar i spretan potez), Dobrovski – postavlјajući pitanje da li u književnosti treba da bude Dorfsprache ili eine edlere Sprache– kaže: „Meni se ne dopada da se Srbi spuste do selјačkog jezika. Mora biti i otmenijeg jezika za uzvišenije predmete. Valјalo bi, idući srednjim putem, stvoriti stilus medius (‘srednji slog’), koji bi se približavao i starom crkvenom i delimice razgovornom jeziku“. Arbitriranje je ispalo u korist Vidakovića i slavenoserbskog jezika.

Kada se Vuk obračunavao sa Jovanom Hadžićem ili, pak, sa Lukijanom Mušickim, kao i slučaju Milovana Vidakovića, nije primenio naučne argumente, već nipodaštavanje (naučni argumenti ne šokiraju). Vuk je bio „strašni megdandžija“, kritičar „teške ruke“, čija „bezobzirna, uništavajuća reč“ uvek „izaziva strah i pokopava žrtvu“ – kako ističe Selimović ovu osobinu Vuka Karadžića. Vuk je vodio jezičku revoluciju u kojoj je bio važan cilј, a ne to kolika je žrtva. Vidaković je, zahvalјujući Vuku, bio uništen, ali se ovaj na to nije ni osvrnuo.

Naravno, i Vuk je bio napadan, odnosno etiketiran, na primer, kao: „hromi antihrist“, „agent rimske propagande“, „plaćenik koji pomaže da se Srbi pounijate“, „izdajnik koji hoće da ih odvoji od zaštitnice Rusije“, „slepo oruđe Kopitarovo“ itd.

Sve ovo do sada rečeno nam pokazuje da je autentičnost Vukove reforme u stvari samo jedan običan mit. Neprijatelјi Srbskog naroda su opet samo našli pogodnu lutku koja će za njih da obavi posao.

Kako vidimo, Kopitar je u Mrkalјu video uzdanicu da će završiti sa njim posao oko jezika, ali je Vukova bezobzirnost prevagla u Vukovu korist. Naravno, Vuk je koristio dotadašnji rad Save Mrkalјa, prisvojivši skoro kompletan rad i trud za sebe (ne sumnjam da je bilo i uz Kopitarev blagoslov). Mrkalј svoju misiju nije završio i na kraju se, zbog pritiska predstavnika Srpske pravoslavne crkve iz Austro-Ugarske, odrekao svog dela i mentalno razboleo. Umro je na neuropsihijatriji.

Vuk je bio psihološki jak i bezobzirni „revolucionar“, koji se i nije osvrtao na naučno utemelјene argumente. Tako su njegova obrazloženja, odnosno argumenti za napuštanje slavjanskog jezika više bili politički nego naučni. Za Vuka je slavjanski jezik „veštački, uglađen, jer (je) završen, ukočen jer (je) izdvojen, kanoniziran jer služi manjini, višoj klasi“, kao da ova (ili elita) nije deo naroda. Ipak, prilikom prevoda Novog zaveta na srpski jezik, sam Vuk odstupa od svoje reforme, budući da u narodnom jeziku nije imao dovolјno pojmova da izrazi duh Pisma. Sam kaže da je uneo 49 slovenskih reči, 47 staroslovenskih i 84 reči koje je sam „iskovao“. Neiskvaren narodni jezik je siromašan i jezik Vukovog prevoda Novog zaveta nije naš narodni jezik. Upravo kod prevoda Novog zaveta, Vuk je odstupio od svoje ideje o prostonarodnom jeziku, primenivši onaj srednji put, to jest „srednji slog“ ili „srednji stil“, koji je u svim javnim raspravama odbacivao, a koji je najugledniji slovenski filolog Dobrovski, u arbitraži sa Vidakovićem, preporučio.

Vuk je brzo radio i nametao svoje stavove. Za samo četiri godine od prve zbirke prostonarodnih pesama, Vuk je izvršio gotovo sve pripreme za glavni svoj udarac: izdao je drugu, potpuniju zbirku narodnih pesama; štampao prvu gramatiku; krenuo u otvorene, oštre polemike sa, tada najčitanijim romansijerom koji piše na slaveno-serbskom, Milovanom Vidakovićem; po kratkom postupku je rešio i sva preostala pitanja azbuke; da bi najzad, u saradnji sa Kopitarom, koji se s razlogom smatra i koautorom, završio Srpski rječnik. Zanimlјiv je podatak da nije uslišena molba Lukijana Mušickog da bar u naslovu ovog dela stoji srbski, kao etimološki trag izvornog imena nacije kojoj Rječnik pripada. Potom je, 1827. godine, objavlјen i Vukov Prvi srpski bukvar, mada će se dosta kasnije ispostaviti da ovo ipak nije bio prvi bukvar kod Srba.

No, s pravom je rečeno da je u Rečniku iz 1818. godine „formulisana Vukova jezička i pravopisna revolucija“. Sem prvog cilјa – rušenja vladajućeg poretka u književnosti, to je značilo i raskid sa jezičkom i književnom tradicijom srpskog naroda. Kopitar je dosta toga uradio za Vuka i uz pomoć Vuka. Tako je nametnuo, najpre Vukovim sledbenicima, a onda, preko njih, i narodu, mišlјenje da je Vuk izmislio takozvano zlatno pravilo „piši kao što govoriš“. Ta formula je Adelungova (Johann Christoph Adelung), ali nju veliki nemački filolog nije primenio u svom čuvenom rečniku, niti je u bilo kojem od jezika velikih kultura fonetski pravopis mogao da zameni etimološki.

Načelo da se piše kao što se govori previđa, između ostalog, kompleksnu činjenicu da svako ne čuje isto svoj jezik. Od brojnih primera koji bi pokazali i drugu stranu tog savršenog pravila, ovom prilikom može se ukazati samo na jedan, i to ukratko. Reč je o velikoj nevolјi do koje je dolazilo zbog izvršene zamene jata (ъ). Sem fatalnog „raskola u jeziku“ kojim pišu Srbi, jer su i grafički podelјeni na ekavce i ijekavce, doslovna zamena jata, prema dijalekatskim osobenostima, sprečila je mogući proces postepenog ujedinjavanja i samog govora lјudi istog jezika, jednog istog naroda.

Da se osvrnemo na pismo knjaza Miloša vladiki Nјegošu o Vuku, gde se kritički piše o tom „revolucionarnom“ menjanju smisla Srbskih reči i sekti:

„Vaši saotečstvenici pokazali su mi ovde i crnogorskij pasoš: “crnogorsko provodno pismo“ i drago mi je bilo viditi, ovakij dokument i u Crnoj Gori pečatiran.

Imajući sad jedno takvo pismo pred sobom, izdano u Cetinju meseca maja 21.god.1863. №112 ne mogu propustiti, da vam ne primetim, da, koliko mi je drago o uspehu literarnom Crnogoraca uveriti se, toliko mi je žao, primetiti da u pečataniju vašem pismo izostavlјa se.

Ovo je za mene novo pojavlјenije, tim što na pečatu, na kom je nadpis „Crnogorska pravitelјstvujuščega senata pečat“ a tako i u pisanim rečima n.i. „Petar Milićević“ pismo ima, a u pročem pečataniju ne ima ga.

Vaše visokopreosveštenstvo! sve cerkovne slavenske knjige našega veroispovedanija, spisane kirilovim pismenima, s pravoslavni Rusi pišu , Serblјi i u Serbiji i u Austriji pišu ga takođe, ne inače i Bugari, i svi se derže osnovanija slavenskoga težeći k jedinoj celјi, t.j. jednomu slavenskomu jeziku, i obderžaniju jedine vere, t.j. vostočne pravoslavne.

Ima jedna rđava sekta, vukovska nazvana, koja (debelo jer) izostavlјa, i jošt’ gde koja izmenjenija zahteva, i sve se bojim, da ne bude otrov učenija ove sekte i do u Crnu Goru, dosad svagda čistu i nevredimu prebivšu, prispeo, a ako bi to bilo, to bi mi zaista vrlo težko i žao palo, jerbo je dostoverno poznato, da ta sekta izostavlјanjem i uvođenjem nekakvog j odvodi od pravoslavlјa i privodi k rimokatoličanstvu. (Poznat će Vam biti kustos C. K. Biblioteke, Kopitar, rimokatolik, ovaj je ta učenija razvrata dao Vuku, a Vuk vuče tuđu budalaštinu ne znajući ni šta vuče, niza što. No ovo, mislim, sami za sebe zaderžite da ne dođe do nečastivi ušiju.)

Ta je sekta i ovde bila počela isto učenije rasprostranjivati, no ja sam to u soglasiju s G. Mitropolitom karlovačkim Stratimirovićem predupredio mnoge takove knjige u vatru bacivši, a mnogije čitavim sanducima pobacavši.

Zato ne mogu propustiti, da vas ne molim, da obratite vnimanije vaše na pečatanija ova, da bi i vaša tipgrafija plodotvorila na proslavlјenije čistoga Slovenstva i čiste naše vere pravoslavne, koje ste i vi, kao sini Rusi i mi i Bugari, verni sinovi. … “

Ako se Vukovo nasleđe želi izjednačiti sa celokupnim crkvenim i jezičkim nasleđem našeg naroda, onda ga, kao takvo, ne možemo prihvatiti. Vukovo nasleđe jeste, doduše, ogromno i od izuzetnog je značaja u istoriji naše književnosti i kulture uopšte, ali to, strogo uzevši, nije crkveno nasleđe. Dalјe, Vukovo nasleđe nije istovetno ni sa jezičkim nasleđem srpskog naroda: ono prvo je samo deo ili etapa ovoga drugoga. Vekovi dele Vukovo doba od Svetoga Save, oca srpske književnosti, i od doba svetih Ćirila i Metodija, otaca opšteslovenske, pa i srpske, pismenosti i kulture; a i nas, evo, već gotovo dva veka dele od Vukovog doba. Vuk nije začetnik nego nastavlјač, genijalni da, ali ipak samo nastavlјač.

Vuk nipošto nije prihvatao bilo kakvu vrednost tadašnjeg književnog, „slavenoserbskog“ jezika, iako on, objektivno uzevši, nije bio ni mrtav ni potpuno izveštačen jezik, već je to bio jedan standardni jezik obrazovanih sloejva srpskog društva u Austrougarskoj – „građanski jezik“ koji je bio „čistiji negoli crkveni jezik“ (Teodor Janković Mirijevski). U krajnjoj liniji, ako jezik kojim „govore Srblјi po selima“ jeste narodni jezik, onda i jezik kojim se u isto, Vukovo vreme služe „sva prosvećenija duhovna i svetovna lica u svome opštenju“, osobito po gradovima, takođe predstavlјa narodni jezik. Ali Vuk, kao dosledni protivnik evolucije, a pristalica i stegonoša ili „čelovođa“ revolucije, ide i znatno dalјe: ne odbacuje samo stari crkveni, slovenski jezik koji beše već prilično prilagođen živom, govornom srpskom u formi „slavenosrpskog“ jezika, nego odbacuje i srpski koji je prožet ili obogaćen starim, crkvenoslovenskim nasleđem. Drugim rečima, ne odbacuje samo mitropolita Stratimirovića, Dositeja Obradovića, Milovana Vidakovića, nego odbacuje i Gavrila Stefanovića Venclovića, Lukijana Mušickog, pa delimično i posredno, i samoga Nјegoša, čiji jezik u Gorskom vijencu – da i ne govorimo o Luči mikrokozmi – nipošto nije bio „čisti prostonarodni“ jezik.

Irinej Bulović otvoreno ističe ono što je poznato, a niko nije hteo javno da kaže: „Mislim da Vuka, bez obzira na njegovu veličinu i na njegov doprinos našoj kulturi, ne možemo nazvati nastavlјačem misije Srpske pravoslavne crkve.

Srbi Vukovu reformu još uvek nisu prevazišli, te ona i dalјe razara kao i kad je stvorena. Ta dvojnost Vukove reforme – „za prosti narod“ i protiv pravoslavlјa i Rusije – još traje i seje otrovne plodove. Nevukovski jezik, međutim, sačuvan je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i može se reći da je upravo Crkva, odbranom jezika i pisma, bila na liniji odbrane tradicije i zaštite svog naroda. Ona je odbranila sveti bogoslužbeni jezik Božijih knjiga i tako ovim i budućim naraštajima sačuvala misterije vere, bogopoznanja i svetih tajni.

Vukova pojava nije slučajna, već je ona delo austrijske tajne politike i diplomatije, sračunate na to da Vuk bude taj čovek koji će jezički udalјiti Srbe i Ruse i tako Srbe uklјučiti u austrijske Slovene, kako bi se potom oni okrenuli protiv Rusa, pošto bi prethodno verovatno bili pounijaćeni i porimokatoličeni, a time i otrgnuti od svojih viševekovnih pravoslavnih korena i tradicije. Stoga i nije neko iznenađenje to što se ovakve ili slične intencije i danas, skoro pa sasvim otvoreno, ispolјavaju u politici nekih zapadnih zemalјa prema Srbiji i njenim evropskim (ili čak evroatlantskim) integracijama.

Na drugoj strani, pojava Evroazijskog saveza i želјa naroda da se oslobodi okova evroatlantista, otvaraju i pitanje jezika i kulture. Na žalost, u Moskvi ovo ne shvataju i nema adekvatne reakcije na jezičku i kulturnu politiku uopšte na prostoru bivše Jugoslavije.

U vremenima kada su Srbi strahovali za svoj identitet, posebno religiozni i nacionalni, približavali su se Rusiji. Kada bi, pak, Rusija bila slaba, a uticaj zapadnih centara moći u Evropi rastao, Srbima su se nametale reforme koje su prevashodno imale za cilј udalјavanje Srba od Rusije. Prema naučnim saznanjima, reforma srpskog jezika koju je izveo Vuk Karadžić, a podržala Austrougarska u liku Jerneja Kopitara, radi – slobodno možemo reći – redefinisanja srpskog identiteta, te formiranja kod Srba ideologije austroslovenstva i uslova za njihovo pokatoličavanje, omogućila je kasniju destrukciju srpskog jezika, kako u smislu onemogućavanja razvoja jezičke kulture nekog višlјeg nivoa, tako i u smislu same jezičke dezintegracije, sa ne tako malim posledicama i na političkom polјu.

Da vidimo, poznato je da je staroslovenska azbuka imala 49 slova. Nije bilo slučajno tako. Staroslovensku azbuku slobodno možemo smestiti na isti nivo kao i rune. Pored funkcije slova koju je imala, slovo sa posebnim znakom je označavalo cifru; i to nije bilo sve – svako slovo je na neki način bilo i znak kojim se opisivalo nešto nevidlјivo, još nešto dublјe, na duhovnoj sferi.

Šta još možemo zaklјučiti iz ovog?

Prostor u kojem pišemo slovo možemo podeliti na tri dela, donji, srednji i gornji. U zavisnosti kakvo je slovo, ono će više ili manje zauzimati jedan deo vizuelno podelјene površine. Ako svaku površinu nazovemo po jednom svetu, dobijamo:

  • Donji svet je svet tvrdi; Jav (Jave, svet u kome živimo)
  • Gornji svet je svet kosmo; Nav (Duhovni svet)
  • Srednji svet – Prav, tačnije pravno slav(je) – mi smo pravni, mi smo slavni… pa smo stoga prav(n)oslavni lјudi.

Da bi se bolјe shvatila ideja i opravdanost zagovaranja naziva srbica umesto ćirilica , potrebno je upoznati se sa tri sledeće istine:

1. Srbi su stariji od hrišćanstva.

U prilog ovoj istini se ne moraju podastirati posebno neki dokaz, valјda je svima jasno da je svijet postojao i prije Isusovog rođenja. A i logično je samim tim što je neko morao roditi Isusa, kao i njegove roditelјe, kao i tih roditelјa roditelјe, što znači da je svijet morao postojati i prije njega.

Kao što ne počinje srbska istorija od Nemanjića. Neko je morao roditi Stefana, rodonačelnika Nemanjića i morao je biti Srbin, i morao je biti plemenite loze, takav je prije bio običaj u vladara, kao što su plemenite krvi morali biti i njegovi djedovi, pradjedovi itd.

Ipak evo nekoliko dodatnih dokaza o postojanju.

Srba prije Isusovog doba. Samo postojanje planine Gebel Serbal na Sinaju gdje je Mojsije primio božije zapovjedi govori da je taj planinski vrh dobio ime, ne po Slavenima kako često koriste ovaj zamjenski naziv za Srbe, nego baš po Srbima (Serbima). Rim su osnovala tri plemena Raseni (etRusi), Srbini (Sabini) i Latini.

Imena ova prva dva plemena su namerno izobličeno prenašana kroz istoriju da se ne bi shvatilo da se radi o nekada jedinstvenom narodu Rasima tj. Srbima. Srednjovjekovna srbska država se nazivala i Raškom. Veza između Rasena (etRusije), Rašana i Rasije, koju pogrešno nazivamo Rusija, je očigledna svima osim onima koji to ne žele da vide iz nekih razloga.

2. Ćirilo i Metodije

Ćirilo i Metodije nisu širili pismenost među južnoslavjanskim Srbima, nego malo sjevernije među Srbima od kojih su postali Česi, Slovaci, Polјaci i drugi. Za razliku od njih Lužički Srbi su i dalјe ostali Srbi, nisu uzimali drugo ima za svoj narod.

Oko ove dvojice „grčkih“ misionara postoji previše nejasnoća i magle da se slobodno može ustvrditi da je to namjerno tako pošto se pokušava nategnuti neka „istina“ koja Srbima ne odgovara. Sve se u istoriji i arheologiji tumači tako da se umanjuje srbski značaj koji sve više postaje vidlјiviji i polagano izbija na površinu. Za ovu dvojicu popova se u mnogim dokumentima tvrdi da su, ako su iz Soluna (Solin, Slano) ne znači da su Grci, kao što ni svi iz Hrvacke nisu Hrvati. I zašto bi baš neko slao Grke da se opismenjavaju Srbi tj. Slavjani. A slao ih je Romejski (Vizantijski) car. Koji je bio interes Romejskog cara da uzdiže tuđi, neprijatelјski narod?

Može se zaklјučiti da ili su Romejski car i ova dva popa bili Srbi pa želјeli da uzdignu svoj narod i opismene ga, ili su bili Grci pa su htjeli da Srbe pogrče ili možda da rade na grko-katoličenju rodovjernih Srba, tj. da šire kroz svoju crkvenu hijerarhiju svoju vlast na uvijek nepokorne Srbe? Nedovolјno je razjašnjeno u stvari šta su i gdje su zaista djelovali Ćirilo i Metodije.

U južnoslavjenaskim oblastima očigledno nisu bili odakle se javlјam, pa mogu tvditi da moje prapretke oni nisu opismenjavali. Možda su to radili neki njihovi učenika učenici, kada su stigli do nas dinarida iz Čeho-Slovačke.

3. Vinčanska kultura

Vinčanska kultura kojoj je bila zapadna granica nedovolјno istražena butmirska kultura (Butmir kod Sarajeva) je već imala svoj sistem znakova tj. slova od kojih su mnogi i dan danas nalaze neizmjenjeni u srbskoj azbuki. Neka su izmjenjena sasvim malo, neka drastično, a neka su izbačena iz dalјnje upotrebe.

Sa tabele (gore) možete sami uočavati ovo o čemu pišem. Uz napomenu da su Feničani u stvari Veni-čani, Vendi – Vindi tj. Srbi. Zaklјučak se sam nameće, pošto Nijemci i dan danas Srbe nazivaju Vendima.

Uvod je malo predugačak i za mnoge štrebere prešokantan, pa da ne dužim dalјe odmah prelazim na stvar. Evo vam na uvid na ovoj slici (ispod) ćirilica pa mi recite znate li koja su ovo slova? Mnogi nemaju pojma, a znaju ćirilicu.

Na sliedećoj slici možete videti mrkalјevicu, to je azbučno pismo koje je pročešlјao i sredio Sava Mrkalј, zaboravlјeni genije koji je radio na sređivanju srbske azbuke. On je prije Vuka rekao da se treba pisati kao što se govori, i obrnuto. Ali nije prvi put da se nešto nečije pripisuje nekom drugom. Eto napr. i za autorsku pjesmu Radosava Graića „Mito Bekrijo“ govore da je to stara vranjanska narodna pjesma, a nije. Dakle, ni malo neobična pojava u Srba.

Nema potrebe da prilažem sliku karadžićevice, azbuke koju je Vuk na bazi mrkalјevice samo malo doradio i tu azbuku sada svi znamo osim onih koji neće da je znaju.

Kako mnogi nisu znali pročitati sva ćirilična slova sa gornje slike na kojoj se nalazi rasijska azbuka, a znaju sva sa naslovne slike, nameće se sasvim jednostavan zaklјučak da zbog svega pobrojanog je opravdanije srbsko fonetsko pismo zvati srbica nego ćirilica.

I to ne samo iz naučno-istorijskog razloga, nego i iz razloga očuvanja ugroženog srbskog identiteta. Sve su nama Srbima uzeli i jezik, pa ga prozvali raznim imenima, i tradiciju i običaje (Sinjska alka, gusle, nošnje, pjesme itd), uporno i studiozno radeći na oslablјivanju našeg srbskog identiteta, na uštrb kojeg jačaju identitete nacija izvedenih od Srba primjenom tuđih vjera i odrođavanjem.

I sada su došli do našeg prastarog azbukovnog pisma kojeg nazivaju ćirilicom iako je više za to naše pismo učinio Sava, pa Vuk nego Ćirilo. Iz dosadašnjeg iskustva gledano vatikanski projekat rasrblјavanja Srba melјe sve pred sobom i ćirilica kao ćirilica bi mogla neopstati. Zato je prijeko potrebno da se naše srbsko pismo nazove srbica, jer uostalom i sami ste vidjeli da ne znate pročitati u cjelosti ćiriličnu azbuku sa gornje slike, a srbica ne predstavlјa nikakav problem.

Ko razumije – shvatiće.
Znači Samo Srbica Srbiju Spašava.

Transkript emisije Drevnik br.47, radio Serbona
Autori i voditelјi: Drago, Dule, Duki i Aca

Poslušajte celu radio emisiju

Vuk Karadžić – REFORMATOR ili PLAĆENIK
5 (100%) 1 vote

Слични чланци

Ko je bio veliki diktator Hitler? Večeras pričamo o nečem potpuno drugačijem. Zapravo sveže, a opet tako zamaglјeno da mnogi ne znaju šta se tu zapravo desilo i kako je jedan čovek pos...
PARTJANSKO CARSTVO – Zaboravlјeno Persijsko ... Pročitajte predhodni članak Persijsko carstvi 1. deo - IMPERIJA AHEMENIDA   Ovde nastavlјamo priču, tačnije prošlost na mestu gde smo je pr...
Božićna hipoteza – moguća hronologija Kako je to moguće, da se tačno zna rođendan "sina Božijeg" - Isusa Hrista (25. decembar ili 7. januara), ali se ne zna godina njegovog rođenja? Kako t...

Оставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of

Пратите нашу страницу на Фејсбуку