We are Online Market of organic fruits, vegetables, juices and dried fruits. Visit site for a complete list of exclusive we are stocking.

Usefull links

Contact us

srbsko sibirska veza

Србско Сибирска веза – СРБИ – Потомци Сибирских Скита

Имали смо већ емисију о доласку са севера Африке Анта на Балкан, Анта који су Срби, који су говорили најстаријом верзијом језика а на који данас највише личи Шопски говор. Ти Анти су стигли на Балкан а ту су затекли староседеоце Србе и населили су просторе који су били слободни. То су Јужна Србија, Македонија, део данашње Грчке, део данашње Бугарске, итд, а део њих је отишао још северније, у данашњу Украјину и још северније и источније.

drevnik pecatИсти род, исти народ, са само малим једва приметним разликама у језику, које су настале током десетак миленијума живота Анта на Атлантиди. У принципу, ништа значајно. Помињали смо још једно место у Азији, као место одакле су Срби долазили на Балкан. Углавном су увек разлози за миграције у тим временима биле климатске промене и немогућност живљења на одређеном простору. Касније, када су космички паразити почели да обликују живот на планети, то се дешавало услед ратова и унапред припремљених планова.  То место у Азији је Сибир.

 

Вечерас је емисија управо о том Сибирском трагу Срба.

 

Многи наши истраживачи историје, често знају да се искукају како Руси никада не помињу Србе и њихове трагове у Русији. ТО НИЈЕ ТАЧНО!!! Помињу, а то што они то не знају, то је већ друга ствар. Вечерас ћемо управо обрадити један заиста важан помен Срба из Азије, а који је дао управо Рус. Руски историчар Иван Ташкинов.

У књизи савременог руског историчара Ивана Ташкинова “Словени. Северо исток” (из 2012. г.), детаљно се проучава историја миграција становништва у Сибиру. Претпоставља се да је Сибир најстарији центар културе и етногенетички котао народа света. Како пише Ташкинов, један од бројних народа древног Сибира, северни-Срби живели су на Северу и у Сибиру, у земљи бројних река. Део Сибирске земље, где су живели древни Срби у време Птолемеја, позивајући се на древне изворе, звали су Индијом Праисторијском (Индиа Супериор), а касније по околним земљама ову територију почели су да називају Серика (Сербика) а Срби су најстарији становници Сибира. О Србима су писали Птоломеј (150. г. н. е.) и Плиније Старији, они су дали прилично детаљан опис Серика. Серика је густо насељена огромна земља. По Птолемеју Серика улази у Индију (Индиа Супериор) са запада, граничи се са Скитијом (Scythi) Азијском, налази се иза Урала (Imaum), Терра Инцогнита је на северо-истоку, Чина (Sinae) или Кина на истоку и Индијом (јужном) на југу.

 

На средњовековној карти Птолемеја видимо Indiu Superior, Indiu Meridion, Indiu Gangptic и још Индију на полуострву Индокина. Интересантна за нас је Индиа Супериор – Индија Горња (Праисторијска, Почетна) која се налази на северо-истоку од Индостана, у Сибиру.

Средњевековна карта по Птоломеју, Сибир се назива Индијом Супериор-првом, почетном.

Према овој хипотези Сибир је Праисторијска Индија (Индиа Супериор), на античким каратама се може наћи превод као “Горња Индија”, односно, Почетна. Територија Сибира, зове се у древним изворима Седморечје (Hapta-Hindu), тј. Врховна, Оригинална или Праисторијска Индија (Индиа Супериор), земља Иседона (Еседона, Синда).

 

Hapta-Hindu је авестијско име географске области у којој су живела аријевска племена до њиховог одласка у Иран и Индију. Hapta-Hindu  је Седморечје, буквално са авестијског: “седам река”. Али, ако се оријентишемо на историјски и митолошки материјал, онда треба сматрати Hapta-Hindu Индијом Праисторијском, Првом, Почетном или Горњом (Индиа Супериор).

 

Према Ведама и сачуваним у народу предањима, након глобалне катаклизме, познате нам из Библије као светски потоп, наши преци беже од поплава на узвишене области. Касније, како је вода почела да опада, населили су се у земљама које умивају реке Ириј (Иртиш), Об, Јенисеј, Ангара, Лена, Ишим и Тобол. Али Ташкинов примећује да су древна имена по Риг-Веди, овим западносибирским рекама била: Об, Иртиш, Тобол, Јенисеј, Том, Чулим и Вах.

На старим картама је могуће видети старе називе Сибира

Занимљиво је да се земља Субир -по сумерском звала Су-бир, Субар, Субур или Субарту. У Југаритским изворима ова земља је именована као СБР (Сбр), сада позната нам као Сибир, колевка многих народа и древна прадомовина Српског народа. Захваљујући познатом српском историчару и етнологу 19. века Милошу Милојевићу и другим изворима, до нас су дошле Српске народне песме, у којима се често помињу Индија и Сибир.

Серика на Птоломејевој карти Сибира

У древној књизи Индије Риг-Веда помиње се у 32-ој химни див “Срб-инда“. То би могло да значи Срб из Инда, односно Индије.

У Авести је као Hapta-Hindu  названа област, где су становали арији и карактерише је присуство многих великих река. У Риг-Веди област великих река се помиње у причи, када се описује подвиг Индре при ослобађању реке од бране. Демон Арбуда са змијом Вритра (ВРТРА) преградио је велике реке, и на земљу аријеваца је стигла невоља (поплаве, воде Ману). О Индри се наводи да је он убио воденог демона Арбуда. Такође, описане су чињенице као што је нестанак сунца иза хоризонта почетком осмог месеца у јесен, због чега је дошло до времена дугих сумрака, тамних ноћи у трајању сто дана и дугих зора у трајању од тридесет дана. То служи као основа легенде у вези са Арктиком, и сваки догађај у њој може да буде разумљив и природно објашњен преко арктичке теорије. А преграђене реке ледом, које су довеле до хладноћа и северног светла, ни на који начин се не уклапају са територијом Пенџаба (Индија) и централне Азије (Балхаш).

 

Хладноћа ја заковала ледом реке, на крају су се нашле запречене, и све вишележеће површине су поплављене, такође је била поплављена земља пребивалишта славено-аријеваца, Хапта-Хинду (Седморечје). Аријци су били приморани да се населе у више области, а неки су мигрирали на југ, у топлије крајеве. Од тог тренутка почиње развој средоземља од стране наших предака, а тамо су се већ налазили преживели становници Антлања (Атлантиде) заједно са староседеоцима. До катаклизме ова територија је била под контролом Атланта, потом између њих настаје супарништво и озбиљно разграничење места пребивалишта. У то време су још увек била присутна дивља племена људи, као што су неандерталаци и досељеници са Антлантиде су почели са њима да се укрштају, стварајући нову врсту расе која је била у супротности са њиховим супарницима.

АРХАНТРОПИ-РЕКОНСТРУКЦИЈА (са лева на десно)
Горњи ред: хомо хеиделбергенсис, питекантроп, синантроп.
Доњи ред: хомо антецессор (три варијанте)

Научници набрајају до 27 врста древних представника архантропа. У временима када су се наши преци насељавали у Европском делу копна, слободном од леда, били су приморани да освајају ове територије од архантропа.

 

У послепотопним временима, после многих миграција са територија Сибира појавили су се Иседони, Синдони, Сабири, Савири, Срби и други, сјединивши се са потомцима костеновско-стрелечке културе, стварајући руску цивилизацију. По свим својим параметрима она је супротстављена европској, западној цивилизацији. Ниво руске цивилизације је потпуно другачији од западне. Нажалост, један део западних народа био је предмет генетичког мешања са архантропима и  они имају други психо тип, па отуда и отпор према нашој култури. Западна цивилизација је изграђена на рационализму, превласти материјалног над духовним. Верују у то да се силом може организовати и изградити цео свет.

 

Костенковци – то су кромањонци, управо су они дали почетак развоја Европске цивилизације и писмености. На територији данашње Србије откривено је најстарије од свих насеља у Европи, њему је више од 8000 година пре наше ере, а назвали су га Лепенски Вир. Научници говоре о њему као о извору европске цивилизације.

 

Из Лепенског Вира произашло је Винчанско писмо, које је потпуно у складу са етрурским и у великој мери финикијским писмом, од кога су произашле и остале касније врсте европског и блискоисточног писма.

 

Сва европска писма су у одређеној мери произашла из рунице (која се по српској традицији назива “Винчанским писмом” или Виндијским). Ову признату чињеницу древне писмености код словенских народа покушавају да заташкају. Такође се ћути о пореклу ове писмености, које се налази далеко од Европе.

 

Западна цивилизација, која има геном архантропа, велича себе и залаже се за светску доминацију, чиме се човечанство доводи на слепи пут развоја. Данас видимо раширене локалне сукобе и ратове, руше се вековни темељи, уништава историја и култура многих народа.

 

Анализа текстова Риг-Веде и Авесте сведоче о догађају који се десио на територији насеља предака славјано-аријеваца, као природна катастрофа. Време, када се дешавала описана природна појава, геолози тумаче другачије, али већина се слаже о датуму од пре 12 хиљада година.

 

У научним круговима као кривца постављају глечер, али то је дуг и дуготрајан период, који траје већ хиљадама година, а овде се догодио пролазни катастрофални процес. Наше Веде то објашњавају чињеницом да је Земља, поред Месеца имала још један сателит Фату (отуда и фатални исход). Када је Фата уништена, њени фрагменти су пали на Земљу, а највећи је пао у океан. Цунами је достигао огромне висине, бришући далеко све на свом путу. Сви ми смо недавно видели на телевизији цунами у Јапану. Са Сибирским земљама и рекама је отприлике било исто тако. Када је цунами одскочио на Сибирске реке, након повлачења, огромне масе воде су нанеле за собом планине смећа и шуме, које су препречиле токове река, а затим су после леденог доба бране и одводи река почели да образују језера и мора.

 

 

У почетку су токови реке Об, Јенисеје и Лене поплавили Западно-Сибирску равницу, након чега су кроз Тургајски пролаз воде ових сибирских река потекле у област Аралског мора и почеле да поплављују Туранску низију. Затим и Каспијско и Црно море са околном Прикаспијском, Црноморском и Дунавском равницом. Поплавиле су значајне територије Руске равнице, а сибирске реке су могле да теку само преко јужне обале Балтичког мора кроз Елбински ток и даље кроз Ла-Манш (или Француску) директно у Атлантски океан.

 

Када је овај ток био прекривен Скандинавским глечером, а на територији Европе тог времена је доминирао Валдајски глечер, воде сибирских река су на чудан начин заробљене и могле су само да повећају ниво насталог на тај начин Евроазијског океана. Непоплављени су остали Урал, Волга, Средњеруска и Валдајска брда и Доњецки гребен, поставши релативно велика острва. Поплава је “потерала” становништво на ова “острва”, а други су били приморани да траже уточиште у другим земљама. Прво су се присилно преселили са територије садашњег Сибира на земље средоземља и северне Африке. Ту су се упутили, као што смо већ поменули, и преживели народи Антлања (Атлантиде). То је био почетак развоја и постепеног развоја Европске цивилизације. У Северној Африци до сада живи многомилионско племе белих људи (Амазахи, Бербери), али нам Африку представљају само као земљу црнаца.

 

У историји Бербери  су означени као Срби. 409. године, словенска племена – Вандали и Алани, заузели су Шпанију. Овде су разбили снаге римљана и успоставили своју власт, поделивши освојену територију. После су извршили војни поход на Северну Африку, упавши кроз Гибралтар (428. г.) са 80 хиљада ратника. Сместивши се прво на северо-западној обали афричког континента, Вандали су онда изненада напали Картагину. То је био древни град, противник Рима, са развијеном цивилизацијом и разгранатим трговинским везама. Аристократија Картагине се утапала у луксузу. Уништивши “афрички Рим”, Вандали су саградили у близини нови град, где су отворили цркве аријевске вере, школе, гимназије, позоришта. Поред новог главног града Вандали су изградили луку и створили моћну флоту. Савладавши тактику поморских битака, Венеди-Вандали-Словени, починили су неколико победничких похода у Средоземљу: освојили су Корзику, Сардинију и Сицилију.

 

Држава Вандала у Северној Африци трајала је до 6. в. Тако да су потомци првих досељеника са територије Сибира, накнадно спојени са Вандалима и Аланима, и рођенима из мешовитих бракова са римљанима, познати су нам сада као Бербери (арапска варијанта имена “варвари”). У “Песми о Роланду”, где се описује њихова битка са трупама франачког краља Карла Великог (742-814), постоји прича о одлучујућој борби хришћана са “неверницима” и паганима, где је наведено словенско племе Љутићи. Ево дела:

Емир жури да обиђе коњички строј,
За њим наследник – раста високог.
А Перс Торле и љутић Дапамор
Воде рат са тридесет пукова.

 

Даље међу ратницима трећег, четвртог и петог пука набраја Русе, Борусе, Словене, Сорабе, Србе, као и Словенце, Углиће, Прусе и друге “африканце”.

 

Главни катастрофални догађаји у вези са грандиозном поплавом равнице Евроазије, довео је до пробоја Босфора и Дарданела и огромна маса воде је поплавила приобалне равнице Средоземног мора. Према неким проценама, овај пробој догодио се 11-10 хиљада година, по другима – 8000-9000, други истраживачи сматрају да је савремена фаза историје Црноморског базена почела само пре 5000 година. Са тим догађајем је везано потапање огромне земље Понтиде, која је постојала у древно време на месту Црног мора. Последњи њен остатак је део Кримског полуострва. Највероватније су, ови катастрофални догађаји оставили траг у најстаријим културним споменицима народа. Помињања “поплаве” се налазе у сумерским и грчким митовима и древнославјанским предањима. Очигледно, исту основу имају и писани извори – и ведски и библијски текстови. О пробоју Босфора и Дарданела писали су грчки научници. У 3. веку пре нове ере физичар Стратон из Лампсака је писао:

 

“Евксински Понт (Црно море) пре није имао излаз у Византију, али реке, које су се уливале у Понт пробиле су и отвориле пролаз и вода је улетела у Пропонтиду (Мраморно море) и Хелеспонт (Дарданели)”.

 

Исто мишљење деле и неки савремени стручњаци. До катаклизме ниво Црног мора био је 90 метара нижи. Према подацима америчког археолога Баларда, на дубини од 97 метара недавно су пронађени остаци насеља, која се, како он наводи, налазе “на највећој дубини од свих откривених до сада”. Балард је назвао налазиште “открићем светске вредности” и изјавио да су “коначно успели да пронађу доказе да је на подручју Црног мора, дошло до Светског потопа”. Потврђују податке Баларда и други истраживачи: Дмитриј Мисјуров, Н.А. Шванев и др. “Истакање и пресушивање” Мансијског (Туранског) мора по Карнаухову догодило се пре 6-8 хиљада година, тј. у 4-ом миленијуму пре нове ере. А подела Туранског мора (остатак Мансијског) на Каспијско и Аралско пре 2-3 хиљада година…

 

 

Како су се називали наши народи у тим древним временима није познато, али касније названи Скити, Сармати, Алани, Словени, Руси, Срби и многи други су били један народ, говорили су на једном језику и имали мноштво писања писма. Многе невоље су преживели наши преци, вишесуко погоршање климатских услова терало их је да траже нове земље. Једна од многих миграција је била повезана са ерупцијом вулкана на острву Санторини 1470. године пре нове ере, када су облаци пепела затворили део неба Евроазијског простора. Пристигли хладан талас је био толико брз да су преостали мамути, још живи, у већини погинули. У нађеним данас мамутима, у њиховим стомацима чак ни трава није имала времена да се провари. Али, ако је веровати очевицима, неки од њих су у наше време видели живе мамуте у Сибиру. Чак и у епосима Помака из Бугарске, Срба који су ту пристигли из северне Африке, описују се последице ерупције вулкана на Санторинију.

 

Након ерупције вулкана, критској цивилизацији је нанешен страшан ударац који она није могла да поднесе, а наши преци су били подељени на два миграциона тока. Један од њих је отишао далеко на Исток, у своју праисторијску домовину и придружио се тамо својим саплеменицима, које су нам познати као Андроновска култура. Други део је остао у Европи, обновио је бившу силу и моћ, овог пута у Италији, у оном њеном делу који се зове Етрурија.  Етрурце затим називају латинима, а они сами су се звали РисићиКурети, а Богови су их звали Расима. То потврђују текстови етрурских натписа, изгубљено слоговно прасрпско писмо. Али ево шта је интересантно, Рисићи- Курети, ратници, себе су звали Тур (“раса Тур”). Древноруска реч Тур значи: “Бизон, бик“; “опсадно мобилно утврђење”, отуда и порекло “Великог Турана“.

Једну од многих миграције Ташкинов изводи са Волге, која се у давна времена звала река Ра, ту су се после многих миграција појавили из Сибира и живели Сабири, Савири, Срби. Тако названи према Ташкинову Срби, назвали су своју нову земљу Рашком, тада Расија, а раније име своје земље, они су изговарали као СРБ, Србија, Серика (Сибир).

 

Тако да се, древни народ, Срби, који је некада живео на територији Сибира, поново обновио, а у средњем веку је изградио много градова и села. Међу њима је познат данас Томск, који се пре тога звао Грасионој, царства Ардеселиб, а онда Грустиној, основао је у Приобљу низ других градова, међу њима чувени Серпонов (Сера). Још у давна времена, будући у недрима Ведског погледа на свет, део племена је временом усвојио нову религију Зороастраизам, а са доласком хришћанства сва ова веровања су проглашени паганским и стављена су на ватру и мач. Зороастраизам убрзо је замењен исламом и многи наши преци са временом, прихватили су ове нове религије.

 

Из ове симболике се види да је део савремених Срба у давна времена имао своју домовину, то је Серика – Сибир са локализацијом царства у Томском Приобљу и главним градом у граду Грустина (данас Томск).

 

Српски знак у облику четири слова “С”, коме је народ дао значај заклетве
Само Слога Србина Спасава” присутан је како у етрурским изворима, тако и на гробу Александра Македонског. У почетној верзији знак ” С ” приказан је на заставама династије Немањића у облику сунца. То је дошло из Ведске културе, четири дела света у облику крста и четири Сунца – истока, југа, запада и севера, и овај крст је постао за Србе свети симбол, који је дошао под окриље хришћанске цивилизације. Тај поглед на свет је заснован на знању да сунце сваког 22. јуна, почиње да умире за човека, да би ДажБог кишом заливао мајку Земљу, након чега се сваког 22. децембра рађа млади Бог (Младо Сунце – Богић-Божич одакле су и хришћани узели обичај да прослављају божић у зимском периоду). Слично знање и поглед на свет сачувало се не само на српском грбу и српским капама у Црној гори, већ и на конструкцији од четири куполе, које се налазе на истом растојању од средње куполе православне цркве, што је сачувано предхришћанско знање, веровање и обичаји древних КолуВена (СлаВјана). У периоду утицаја Византије овај симбол симболизује византијски принцип “Цар царева, царује царевима” (“Цар над царевима, који има царство над царевима” – фраза из Откривења Јована Богослова о Исусу Христу).

 

 

Савири, Сабири су оснивачи града Сибир на Иртишу – они су несумњиво Срби. Срби су становници широке сибирске земље античког времена – Серика, још су их звали Серами, Сервами, Серфами, Иседони, Синдони. Дозволите ми да вас подсетимо да је Иседон главни центар земље српских Синдона, смештен баш на северној падини Алтајских планина. У вези са Иседонима треба да се присетимо Херодота и локализације савремених географа и историчара земље Иседона у Западном Сибиру, на реци Кампилин. Многи се слажу да је река Иртиш носила неко време име Кампилин, а Иседони Херодота – то су рођаци Синда (Синди Црноморски), индо-аријевски народ, такође. У црноморском региону су живели око реке Танаис-Дон и имали су свој град Томарха (касније Тмутаракан). У Сибиру Иседони (неки њихов део) живели су на обалама реке Томи и имали су град Грустина-Еушти. Данас на месту Грустина-Еушти стоји град Томск. Веома је блиска аналогија, најважније је то да је народ исти, – ИседониСиндони, касније су их звали Челдони. О коренском Сибирском народу Челдонима, који је живео ту дуго пре доласка Ермака, биће речи касније.

 

Територија Сибира се звала Серица. Епоха раног гвожђа, од првог миленијума пре нове ере до првог миленијума н. ере је Тагарска, Кулајска, Саргатска, Таштикска култура. Западне миграције сибирских племена огледају се у историји доласком у Европу Скита, Сармата и касније Хуна. Сибирски Саргатци, Кулајци и Тагаро-Ташткијци – то су Скито-аријевска племена и њихови рођаци. Кулајска култура (5. век пре н. е. – 5. века н. е.) – са том културом би требало повезивати постојање на територији Сибира Серика-Сербика (средњовековни градови Серпонов, Грустина).

Древније градове (Сибира) – Серики су према информацијама античких аутора именовали: Сера (Серпона) – некада је био главни град, Damna, Piada, Asmirae, Tharrhana, Issedon Serica, Aspacara, Drosache, Paliana, Abragana, Thogara, Daxata, Orosana, Ottorocorrha, Solana, Sera Metropolis, итд. Као што видите, градова у Серики-Сибиру није било мало. Сви они оставили су иза себе споменике. Неки од њих су скривени под постојећим градовима, други су напуштени и чекају њихово откривање, трећи су већ откривени и уписани у списак археолошких локалитета древности. Наравно, имена су забележена на слух странаца, онако, како им је ближе за изговор и њиховом погледу на свет, али познатих нам на слух такође није мало, као што су Палиана – Пољана.

 

 

Град Серпон је данас раскопан, и предмети из његових светилишта су у музеју града Томск. Светилишта града Серпона познато су археолозима под именом Саровског култног места (село велика Саровка). Поред светилишта нешто раније било је откривено насеље – сам град Серпона, на обали обске притоке реке Саровки. Уопште, Томско Приобље – је најстарији културни центар, познат по споменицима каменог доба, неолита, зеолита, бронзе, и по споменицима кулајске шумске цивилизације (Саровка – Серпона).

 

Српска топонимика, разбацана је по целом Сибиру, Уралу, Централној Русији и Европи: У Томској области су, на пример, насеља: Саровка, Сураново, Сурово; на Уралу и у Русији: Серов, Саров, Сарское. Код босанских Срба главни град се зове Сарајево (раније је био познат као Саров). Овде видимо пренос имена Саров са Обе на Волгу и даље на Балкан – то је траг кретања Срба. Полазна тачка изласка Срба из Серике – је Саров на реци Саровка. То је град Серпонов са средњовековних карти.

 

Следећа тачка миграције је град Саров на реци Саровка у земљи Ерејан у Подволжју. Узгред, 1147. г., Москва је носила Ерејанско име Москов. Даље, град Ростов Велики је Сарски локалитет на реци Сара (у близини језера Неро). Крајња тачка пресељења сибирског народа (Срба) са обале реке Саровке – је град Саров, данас – Сарајево, главни град Босне.

 

Узгред, скоро у свим књигама, уџбеницима и брошурама о Русији и Московском Кремљу наводи се, да је Архангелски сабор Московског Кремља изградио италијански архитекта или “архитекта из Италије”, иако је та катедрала подигнута у периоду од 1505 до 1508. годину (16. век), а Италија је формирана тек после три века – 1861. године (19. век).

 

 

То није само логичка, већ и груба историјска грешка. Руски цар је позвао у Русију за изградњу реновирања иконостаса Архангелског сабора, архитекту не из Италије, већ из Венеције. Све до сада у северном делу Апенинского полуострва сачувана је област Венето и град Венеција, где су живели Венети или Венди. Али сам себе тај народ је називао Расени како у том периоду, тако и у периоду до Римске империје, када су их историчари других народа назвали Расени (Расијан) – Етрурци. Велики кнез Василије Дмитријевић, син Димитрија Донског (као касније и цар Иван 4.) такође је позвао мајстора из Венеције. Велики кнез Василије Дмитријевић позвао је такође мајстора Лазара Српског, који је у дворишту иза цркве Свете Благовести на Саборном тргу Московског белокаменог Кремља поставио у лето 612, индикта 12, или 1404. после рођења Христа, први механички часовник, односно механички сат једног Србина. Али тамна просветљена Европа не жели да то знамо и држи нас у уском културном кругу “вотке, балалајке и медведа”.

 

Познато је да су Хуни дошли у Европу са истока, из Сибира, стигли у Поволжје и Црноморски регион. Било је међу племенима, обједињених хунима и бројних племена Сабира (Савира), Серва, Севера или како их сада зову – Срба. Тако да су Сабири-Срби на Волги, Црноморском региону, Северном Кавказу, један и исти народ. Хунско кретање на запад освојило је део сибирског становништва и значајна људска маса је мигрирала у Европу. На новим сибирским земљама у Источној Европи, Срби су се срели са родним племенима, Скитима и Сарматима, који су се у прошлости придружили костенско-стрелечкој култури. У овој епохи миграција учествовала су финска и туркијска племена. Тако да се формирање европских словена дешавало у доба сеобе народа и уз учешће “хунске” инвазије са пространства Сибира.

 

То није било освајање Европе, било је уједињење са својим саплеменицима. Али тамо, где су европљани са геномом архантропа потиснули наше претке са својих територија, дошло је до сукоба, који је прерастао у велики сукоб, рат свих против свих. Из српске древне војске су произашли козаци Запорожја и  Азова.

 

Ево шта се интересантно добија. Досељеници из Сибира у виду хунског племена завршавају на обалама реке Ра (Волге). Из тог времена називају их Савири, Сабири, Срби, а краљ Хуна, као што је познато, био је Атила. А где су отишли Хуни? Таква моћна војска, која је притиснула Рим, не може да нестане без трага.

 

Велика територија заузета хунима, касније се изненада нашла под влашћу словена и словенских држава. Дакле, Хуни нису нестали, то су наши преци, којих се Запад све до сада плаши и режира око њих све могуће хорор приче.

Хунска племена, чију основу су чинили Срби (Сабири) на територији Источне Европе створили су моћну државу. Оснивач Хунског царства 374. године био је Хун Баламир. Његово име је лако препознати словенским језицима – Велимир, Волимир, Владимир. Појављују се међу хунским владарима Мундзук, Руас. Рус (Руас) он је стриц Атиле, и он је направио изузетан допринос у успостављању царства.

Велика хунска инвазија у Источну Европу представљала је дугорочни миграциони процес западносибирского становништва. Племена Кулајска, Уст-полујска, Саргатска археолошка култура, која су заузимала на почетку нове ере скоро цео Западни Сибир, оставила су и већ лоше погодну за живот територију. Клима се променила на лошије. Сибирска племена, гајивши коње на огромним просторима Об-Иртиша, суочена са нерешивим проблемом губитка пашњака била су приморана да напусте своју домовину. Њихово кретање се може пратити и у археолошкој историји Сибира (Kulajska, Sargatska, Ust-polujska kultura и Урала и региона Волге (Ananinska, Pjanoborska, Azelinska i Imenkovska kultura), где су се уливали у већ велики етнолошки котао, повезујући се са својим сродним племенима.

 

По писаним споменицима познато је да су Сабири (Срби-северни), напуштајући мочварне земље предака, на новим за сибирце земљама у Источној Европи, Срби су се састали са својим сродним племенима, тзв, скитским и западно-сарматским, који су се у прошлости укључили у костенковско-стрелеку културу. У том котлу, добу миграција, појавио се и родио руски етнос, запљускујући на периферији словенског света своје истоплеменике. У овом процесу учествовали су и фино-угри и туркијска племена.

 

Тако да се формирање европских словена дешавало у доба сеобе народа и уз учешће “хунске” инвазије са пространства Сибира. Овај процес је био дуг и вођен је климатским променама на територији Сибира (опште захлађење, плављења Об-Иртишког басена). То није било освајања Европе, већ је било уједињење са својим саплеменицима. Али тамо, где су европљани са геномом архантропа потиснули наше предке са својих територија, тамо се догодио сукоб, који је прерастао у велики сукоб, рат свих против свих.

Скреће на себе пажњу слаба насељеност хунских племена на територији Северне Европе касније освојене Прибалтичким словенима: Ободритима, Љутичима, Сорбима, Вагрима. Балтички словени, по постојећој хипотези, потиснули су германска племена, путем инвазије са мора. Стигли су Ободрити, Љутићи, Вагри-Угри морским путем.

 

Касније су скоро целу Европу насељавали потомци Срба. Прибалтички словени, Сорби; источни словени – Северјани, Пољани, Дулеби, Вољинци; балкански словени су Срби, Раси. Постоји још низ мање древних сведочанстава, који овако или онако помињу Србе. Занимљива је чињеница: познати турски султан Сулејман је рекао: “Не дај Боже да се Срби сложе” (“Не дај Боже, да се Срби уједине”).

 

Централни део српске средњевековне државе је био под називом Рашка. 1389. године српска војска штитила је у бици на Косову пољу од турске армије не само хришћанство, Европу и српски народ, већ и свети за све словене град Рас. Иако Срби битку нису изгубили, Турци су у току следећег века заузели Србију и друге српске земље.

 

Сербија је обновљена поново1804. године са почетком првог српског устанка под водством Ђорђа Петровића (Карађорђа). Сербија – то није само назив државе, то је најстарија заклетва свих руса “Серб и ја, која открива најстарију историју Русије. Нажалост, први српски устанак је угушен. За првим уследио је и други српски устанак, Сербија је касније променила име у Србија. При несебичном финансирању Аустрије измењена је српска (или руска) АзБука због увођења правила: “пиши, као што говориш”. У вези са овим Срби су изгубили могућност да читају своје најстарије рукописе, укључујући и Законоправило (Први грађански кодекс Србије, Бугарске и Русије), које је носећи стуб моста између времена садашњег и времена древне антике.

 

ВИШЕ О РЕФОРМИ АЗБУКЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ ОВДЕ

 

Постоји занимљив податак, Миљчане и Лужичане Немци још увек зову Венди. У Доњој Саксонији земљи полабских словена – Бодриће, који су нажалост изгубили словенски језик крајем 18. века нове ере, Немци називају Вендланд.  У нацистичкој Немачкој је постојала и вендска дивизија, како каже Гугнин у књизи “Серболужичка књижевност XX века”  и иза кулиса је наређено немачкој штампи “да се избегне било какво саопштење или белешка о серболужичанима, забрањујући чак и употребу самог етнонима “серболужичани (Sorben, Wenden)”.

 

Одавно је дошло време да се ослободимо од нацистичких забрана и схватимо, да су Срби и Венди – синоними. Венеди – то су преци Руса и западних словена (Срба, Чеха, Мораваца, Словака, Пољака и других етничких група на Балкану). Али Венеди, они су и Вандали, који су 455. године заузели Рим и направили тамо погром, одатле је и дошло уобичајено “вандализам“.

 

 

На истом језику су говорили Вандали као и Срби. Тај језик је био у употреби код древних Вандала, и за сваког, ко зна тај језик, то је потпуно јасно. По овом основу може се са сигурношћу тврдити, да су Готи, Остроготи, Гети, итд и поменути Вандали били словени, и по роду и по језику. Вандали, Венеди, Готи, Љутићи, Срби и други, су исто, а њихов језик има своју праисторијску домовину – Сибир, одакле је пребачен у Индију и почео да се зове санскрит. Не заборавимо да се тај исти језик причао овде на Балкану у исто време када и у Сибиру. Не греши нимало Радован Дамјановић када Земун назива најзападнијом тачком Сибира…

 

Главни токови руске древне историје дешавали су се не на територији савремене Русије, већ у Подунављу, Средоземљу и на Блиском Истоку. Трагове Срба-Руса, у антици налазимо од Атлантског океана до кинеске границе.

 

Некада, до одређеног периода део Евроазијског континента носио је име Велики Туран, који је обједињавао славјано-аријевска племена. Касније су тамо ушли турци, монголоидне крви представници расе Тјур, који су “били рисићи”, и који су дали зачетак раста “турског дрвета”. Преци свих турака Хуни, касније су се мало мешали са монголоидном расом, али током раста монголоидних примеса формирани су заправо турци.

 

У тим древним временима, код турака на територији Сибира, Алтаја и Монголије и даље се сачувао ведски поглед на свет, па чак и рунско писмо. Ако се 552. године појавио Туркски Каганат, коначно се формиравши као етнос, турци су се појавили на историјској сцени у 5-6. веку пре нове ере, када су Срби-Хуни освојили Европу.

 

Серика – Сербика (Сибир), налазила на територији Западног Сибира, и носила је у древним временима име Индија, затим Серики, након тога, – Скитија, Тартарија, и коначно Сибир, где је Тартарија у своје време била наследница Великог Турана која је такође уједињавала словенско-аријевске народе многих земаља Евроазијског континента. На тој истој врсти уједињења народа, али у скраћеној варијанти, још недавно је постојао Совјетски Савез.

 

Заједно са Хунима и Аланима Срби су освојили Балкан и Источну Немачку (Лужички Срби). У енциклопедијама и речницима речено је да је Рашкасредњовековне име Српског књажевства, од 1217. године – краљевина Рашка. Рашка – то је и ток реке Српске Мораве, у Србији. Моравија у ствари је мо – рави или ми – раси, што је једно те исто и са јеврејима рабинима никакве везе нема. По имену реке Рашке део уже Србије носио је име Рашка земља или Рашија. Главни град Рашке био је град Рас (данас Стари Рас). Друго име овог града је Арса (Арса, Арта).  Арса – то је град којим се идентификује Артанија – Трећа Рус. На средњовековним картама Арса се налазила на територији Сибира. У давнија времена, са још једним таласом сеоба на нове земље, они су створили нову Артанију, то су била времена руског каганата, још пре Новгорода и Кијевске Руси, али о томе је сачувано мало података, претпоставља се да је престоница била тренутни Ражањ.

 

 

Једном речју, део Срба је пореклом са Томског Лукоморја, а име Сибир дефинитивно треба да се изједначи са Србима, Себерима, Северима. Сибир – то је топоним, који је произишао из руске речи “север”. Словенски етноними “север” и “србин“, заједно са етнонимима “савр“, “савир“, “сабир” често се прате уназад до индоаријског корена “свар” (сунце, светло, небо). “Север” онда значи “народ Сунца“, “народ неба“. И бог неба Сварог је сасвим могуће могао да буде племенски бог СавираСавраСевера.

 

 

Што се тиче Венгра, треба објаснити да су се у дуготрајном процесу миграције са хунима појавила и Угарска племена, а њихов вођа се звао Моде Јари (Ватрени). Отуда и назив за Венгре Мађари. Они су сибирци, али порекла нешто каснијег и јужнијег него Хуни.

 

4. век нове ере је епоха велике сеобе народа – период најезде Хуна и велика борба свих против свих. У писаним изворима о овим догађајима информација је више него довољно. Али, не постоје информација о активном учешћу у биткама народа словена. Изненађујуће је да се већ и модерни историчари придржавају истог мишљења. Истина, ови историчари не могу јасно да објасне, како то да у 4-5. веку у биткама народа словена практично нема, а у 5-6. веку након завршетка великих сукоба и слегања прашине, испоставило се да је скоро цела Европа насељена словенима.

 

Европљани на том основу нас сматрају освајачима својих земљи, и воде своју пропагандну политику, али заправо деле словенске народе и узимају њихове земље за себе. На примеру Украјине данас се то јасно види.

 

До 6. века, наши народи су у принципу дефинисани као Србски, тј. родом из Сибира (Серу, Серти, Серви, Сорби, Собри, Сербијци, Саври, Савромати, Севери, Сабари, Савири, Сабири, Себерци, итд). Они су и дали име Сибиру и на Северу. После 6. века, почели су да се дефинишу како Руси, због уједињења племена и јачања државности словена. Руси су се појавили у 6. веку.

 

“Руски” у именима племена, њихових удружења је постојало и раније, било је: Рус, Русија, Раса, Рашка, Расенија, Руси, Русичи, Рос, Рути, Роги, Роси, Рисичи, Раси, Расичи, Русени, Росени, итд.

 

 

А данас словенство древних бугара и хуна званична наука не признаје. Чак им и не смета словенство неких византијских царева, чак и цара Јустинијана, србина по националности, чије је име у свакодневници звучало као “УПРАВДА“. Србија је родно место многих римских царева. Град Сремска Митровица се у античким временима звао Сирмиј и био је део Римске империје. Овај град се сматра родним местом шеснаест римских императора. У Србији је такође рођен Константин Велики.

 

Уском кругу историчара је познато, да је Александар Македонски био Србин и његов матерњи језик је био српски. Његов отац је био Македонац (Трачанин), а мајка Илирка. Оба ова народа су Српска. Тако се догодило да су Македонског усмерили на Ските, тврдећи да су они убили његовог оца Филипа 2. У својој освети Македонски је дошао чак до Сибира, али добивши просветљење о томе ко је он, одакле су корени његовог рода, он је пошао ка Северу у потрагу за легендарним Белим острвом (Хиперборејом), да пронађе тајну бесмртности. Постоји мишљење да је Македонски био у Сибиру два пута, први пут са војним походом, а други – у потрази за Хиперборејом.

Дакле, Севери-Срби живели су на Северу и у Сибиру, у Серики (Сербика), а на древним мапама – у Индији Праисторијској, Почетној (Индиа Супериор), у Сибирском Седморечју. Преци Срба су у тим временима имали своју домовину у Сибиру и садашњи град Томск је њихов древни град Грустина, он је и Грасиона. Један део њихових племена, примајући Зороастраизам и пролазећи веома дуг пут миграције, се појавио на савременој територији Ирана, касније се спојивши са својим српским народом. Срби себе сматрају неодвојивим од Руса, Срби су заједничка крв, директни преци Руса.

 

Индијски волхови причали су познатом француском астроному Ж. Н. Делилу (1688-1768) о земљи на северу прадомовини аријеваца на арктику, земљи благородној – Арјварти, одакле се аријевска култура – мајка 15 народа, распоредила широм индоевропских територије – проширила по целој северној полулопти, покривајући је својом светлом културом. Навели су му и координате древног аријевског града, храма-опсерваторије. Како би пронашао овај град, Делил се 1725. години преселио да живи у Русији, и као академик, постаје први директор астрономске опсерваторије. Он је провео више од две деценије у потрази за протоградом, био је сасвим близу њега, али га није нашао. Овај град је био на Иртишу, где је садашњи Омск, њега су уништиле и сравнили са земљом хорде Џунгара који потичу из северних провинција Аримије (Кине). Занимљив детаљ, Џунгари – то су данашњи Калмики. 1747. године Делил је био приморан да напусти Русију.

 

Сличном потрагом бавио се не само Делил, већ и Петар 1 и Екатарина 2, а козаци су још у 19. веку знали скривену тајну протограда, али је нису одавали. Али 1987. године, на Југу Урала, пронађен је град опсерваторија Аркаим, са развијеном металургијом.

Што се тиче самог града Омска, недавно су на локацији “Паркинг Омск” археолози пронашли фрагменте античке керамике, бронзане ножеве и ретке легуре вулканског стакла. Укупно у Омском регионалном музеју се чува око 7 000 артефаката пронађених у различитим годинама на територији “Паркинга”, којима је више од 6 000 година старости. У Омском Прииртишу, археолошка налазишта су бројна: градови, насеља, села и верска места. У Омском региону их је неколико стотина. Њих су истраживали научници Омска, Томска, Свердловска и Москве: В. П. Левашова, В. А. Могилников, Б. А. Коников, Б. В. Мелников и други. У Омску постоје подземни објекти, али ништа не знамо о њима и нити ко их је направио. Откривање омских катакомби је углавном случајног карактера.

 

Могуће је да су у вези са тим проблеми изградње метроа у Омску. Ако се наиђе на древне артефакте, то онда ствара проблеме у историјској науци. Као на пример, пронађене су издужене лобање у Омском региону као код Маја, које су сада скривене од радозналих очију.

Највеће интересовање за сибирске копаче у последњој деценији изазива Томск један од најстаријих сибирских градова. На много начина, овом интересовању допринело је предање о Грустини, или Грасиони – старом граду Срба, који се некада налазио на месту савременог Томска. Сачувани су подаци о томе да су још у 17. веку први руски досељеници из Московије чинили безуспешне покушаје да пронађу митски град. Међутим, тек у другој половини 20. века, након почетка активне изградње историјског центра Томска, градитељи су почели да наилазе на мистериозне тунеле и подземне објекте, за шта су се неколико деценија касније активно заинтересовали томски истраживачи. Како сматрају истраживачи томског подземног света, такви тунели прожимају цео централни део града и одлазе од Ускршње планине у правцу реке Том.

 

Данашње место живљења потомака Сера-Срба успоставили смо на територији Европе. Али и у самом Сибиру и у северним областима Урала и Предураља постоје народи, који су потомци Сера-Срба. То су као прво, Коми-еирјани и Коми-пермаци. Епифанија у житију св. Стефана Пермског, назива Еирјане Сирјанима или Серјанима. Постојала је и Вјатска земља и Серјанска парохија у Слободском округу.

 

Индикативан је пример древних предака Срба, када се после пресељења из Праисторијске Индије (Сибира) у Дравидију, један део њих из Дравидије (Индије) преселио натраг, заобилазећи територију централне Азије, пролазећи Каспиј и прешавши Волгу, населио на територији Кубана. То су били Синди, којима је суђено да постану будући козаци Азова и Запорожја. Веза наших предака са Дравидијом (Индијом) може се пратити континуирано, понављајући кретања из Сибира и Руске равнице, како тамо, тако и назад, што се одразило и у Махабхарати.

 

Махабхарата је опис догађаја из Русије… сазнај више

 

Па, на крају, на пример, ево узорка података о козацима из Регистра војске Запорожја 1649. г., тачније имена козака.

Чернавскаја Сербин Самуило
Сербиненко Гурин
Сербиненко Леско
Сербин Гордиј
Сербиненко Васил
Корсун Костенкова Сербин Криштоп
Кропивњански Пирјатинскаја Сербиненко Ивашко
Нежински Кобизскаја Сербаленко Васко
Перејаславски Ивана Бабича Сербин Леско
Умански Цибулевскаја Сербиненко Карп
Чигирински Полковаја Сербиненко Брајко итд.

Као што видимо магично “КО” на крају презимена-надимка, није Украјинског порекла, већ припада козацима, Сербима, војницима, а “КО“-козацима, рода Козаков.

 

Име Сербија је старинска руска заклетва, која значи “СЕРБ и ЈА“, то јест, сваки рус је србин. РУС и ЈА – по српском значо сваки Србин је Рус.

А сада у закључку игра речи, достојна игре богова: “Сербх” на санскриту значи – Породица, род, рођак, унија, али Срб – то је срп (СРП), а овај срп – је оруђе за жетву житарица, траве, једно од првих оруђа земљорадника. На енглеском, и што је најважније, на латинском језику реч “срп” изговара се и пише као “scythe” (skit, skiz).  То може да значи да SKYTHAE, као што пишу на свим старим мапама (то јест, Скити) – то јест Серпи (односно Серби). И цела историја Скита – то је историја Срба, историја словена, историја руског народа. Скити – то су заиста Срби.

Истинско исто значење речи “Серб(у смислу сјабри) толико је дубоко да вам одузима дах. Спајање породице, рода, племена, етноса у савез, у једну целину – то је оно што је Серб, ето шта носи у себи ова реч.

Древни приказ Вишне је био нађен у Приволшском региону Русије

Србски Витез

Али морамо да напоменемо да сви ти Срби, из ког год правца да су долазили,  нису долазили на Балкан без неког разлога и на слепо. Далеко од тога. Балкан је место почетка цивлизације хомо сапиенса. Тачније, једно место на Балкану, али нећемо говорити о томе како је до тога дошло и због којих разлога, већ ћемо само рећи о ком месту се ради. То место је било подножје планине коју данас знамо под именом Авала. Авала самим тим има невероватан значај, али то није тема ове емисије.  Основно је разумети откуда и како је дошло до тога да трагови и помени српског имена постоје на скоро целој планети. Ништа није случајно па ни то. Постоје хипотезе које то сагледавају из разних углова и разних могућности, али, ниједна није у стању да то објасни. Сада ћемо то покушати, али само као наговештај нечега о чему вечерас нећемо причати.

 

У подножју Авале су спуштени први људи. А за њима и остали. Познавали су тајне планете, заправо су њима били подучени пре самог доласка. Владали су телепатским могућностима, знањем језика и утицајем на материју. Служили су се технологијом за коју су били обучени. Они су били прва фаза експеримента. Од њих, неки су бивали премештани на локације на којима ће се насељавати следећи људи, али са различитих планета. Између осталог, неки су послати и на чувену Даарију, тзв. Хипербореју. Они су били, можемо то назвати – љубазни домаћини будућим досељеницима на земљу који су били друга фаза насељавања планете, а који нису владали или само ретки од њих, способнистима и могућностима као они. Са собом су осим првих знања донели и Руне. Своја знања су носили на места на која су се досељавали и остали људи. Били су први међу једнакима. И свуда су оставили свој траг. Множили су се и ширили. И свуда су са собом носили своје име по коме су били познати широм планете… Време је пролазило, то се заборавило, човечанство је деградирало, а деградирали су и они. Али су оставили своје име иза себе на разним местима планете. Неки су са Балкана одлазили код њих, а са неких других места су се враћали на Балкан. Како кад и у зависности од потребе. На тај начин оставили су свој дубок траг и у самом Сибиру.

razmak

Транскрипт емисије Древник бр.32, радио Сербона
Аутори и водитељи:  Драго, Дуле, Дуки, Саша и Аца

Послушајте целу радио емисију

Србско Сибирска веза – СРБИ – Потомци Сибирских Скита
5 (100%) 2 votes

Слични чланци

Гуанчи – мистериозни бели народ... На западу Северне Африке, у непосредној близини Марока се налази 7 великих и неколико мањих острва Канарског архипелага - једна од последњих колонија ...
Проклета је Америка и злато што сја... Вечерас ћемо вам опет, као по обичају, пружити неке мање познате или потпуно непознате информације… А тема је Америка из неколико углова. Заправо – те...
Дендротерапија Данас разговарамо мало на другачију тему од уобичајене али не мање важну у разумевању природних процеса око нас. Дотичемо се дендрологије (грч. дендро...

Оставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of

Пратите нашу страницу на Фејсбуку